Ulogujte se / Kreirajte profil

O takmičenjima i nagrađivanjima u umetnosti – filmu

Svedoci smo svetske festivalomanije. Gotovo svakoga dana čitamo u novinama izveštaje sa raznih filmskih festivala na kojima je glavnu nagradu dobio „ovaj” ili „onaj” film, a sporedne neki drugi, itd…

Ali da li se pitamo šta su festivali i ko ih je izmislio? Odgovori su jednostavni: festivali su markentinški poligoni na kojima se promovišu određeni filmovi ili određene ličnosti iz sveta filma radi postizanja konkretnih producentskih ili distributerskih interesa; festivale su izmislili producenti i distributeri kako bi preko njih promovisali i reklamirali svoje proizvode (kinematografske ili personalne).

PRVA_FOTKA

Da li je moguće da se kulturni proizvodi ili umetnički dela takmiče kao sportisti u arenama ili konji na hipodromima? Koji su to parametri kojima se meri vrednost kulturnog ili umetničkog proizvoda ukoliko olimpijska deviza „brže, više, dalje” nije primenljiva? Koji su to kriterijumi kojima se mere vrednosti pojedinih umetničkih dela? Neko će reći – estetski! Da, odgovor može biti prihvatljiv, ali se postavlja novo pitanje: da li taj estetski kriterijum može biti toliko precizan da tačno ustanovljava ko je „prvi”, ko je „drugi”, ko je „treći”?…

Umetnost je delikatan fenomen i tu su kriterijumi takođe delikatni i relativni.

kanski-festival-1337178122-162790

Nemoguće je očekivati od njih da budu precizni zbog fenomena „senzibiliteta” i njegove spojivosti na relaciji autor-sudija. Drugim rečima, ono što sudijinom senzibilitetu može da se učini manje vrednim, to isto milionima gledalaca ili čitalaca može da izgleda genijalno. I obrnuto. Dodatni problem je nivo obrazovanja sudija i njihova spremnost da prihvate nešto što izlazi iz domena njihovog znanja.

Ali, pretpostavimo da su sudije, tj. jedan festivalski žiri, ljudi najvišeg stepena opšteg i filmskog obrazovanja, i potpuno bez uticaja spoljašnjih interesa. Kako oni funkcionišu?

Prilikom rada članovi žirija, po prirodi ljudi različitih senzibiliteta, jedino su u mogućnosti da donose kompromisna rešenja, koja su najčešće suprotna pojedinačnim mišljenjima članova (ili dela članstva). Veštačka, i veoma česta, formulacija da su odluke donešene jednoglasno, zapravo govori da je žiri bio jedinstven u stavu da su kompromisne odluke jedino moguće.

Tome treba dodati da nije retka pojava da se članovi žirija instruiraju, drugim rečima da navijaju za određeni film ili grupu filmova. Njihovi motivi da u tome učestvuju sa nepoštenim namerama, mogu biti finansijski, politički, klanovski, pa i lični. A tu više nema govora o bilo kakvom objektivnom, pa čak ni „poštenom subjektivnom sudu”.

Moderna umetnost i umetnički film ne podnose kompromise i svođenje različitih mišljenja na „najmanje zajedničke sadržatelje” (kompromise), jer su najčešće u svojoj suštini beskompromisni. U odnosu na gledaoce-pojedince, pri čemu i članove žirija treba tretirati tako, vrednosti filmova su relativni i u zavisnosti od senzibiliteta, pa zbog toga ničije subjektivno mišljenje ne treba favorizovati.

oscar

Umetničkim delima nisu potrebni žiriji da ističu njihovu vrednost. Ona su sposobna da se, ako istinski imaju vrednosti, sama izbore za njih i svoju egzistenciju. Drugim rečima, festivali, žiriji i nagrade potrebni su lošim filmovima, ili filmovima sumnjivih vrednosti.

Dakle, festivalima i žirijima nikada ne treba verovati.

Autor: Miroslav Bata Petrović

“Deset zabluda o filmu” – IX deo

“Filmske radosti”

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *