Ulogujte se / Kreirajte profil

O tradiciji

U drevnoj Sparti umetnost je bila daleko od centra javnog života. Ona je imala drugorazrednu ulogu i pretežno vaspitni karakter. U stvari, ovo je slučaj mnogih tradicionalnih kultura kojima je zajednički svojevrsni kulturni „minimalizam“. Umetnička dela tu ne nose „individualni pečat autora“, ne izražavaju njegove lične težnje i ne služe radoznalosti umetnika. Izostaje „eksperiment“, bilo kakva zapitanost nad sredstvima umetničkog izražavanja; sažeti, lakonski način govora postao je poslovičan. Tu nije reč o zakržljalosti formi „primitivnih“ kultura, kako to smatraju moderni istoričari umetnosti i kulture, već upravo o odbijanju razvoja nečeg što nužno ima samo drugostepeni značaj (a to je upravo oblast kulture, bar u njenom današnjem značenju). Izraz je tu sažet, i samodovoljan, bez potrebe da samog sebe tumači i objašnjava.
.
.
Tri oblasti ljudskog
 .
Naime, kada je reč o razvoju i mogućnostima čoveka, ljudskog bića uopšte, postoje tri oblasti u kojima se oni ispoljavaju. Prva i najniža je ona elementarnih sila, što odgovara onom što se u savremenoj nauci naziva „primitivnim društvima“ (ali tu nije reč o prvobitnom stanju, već o stanju krajnje degeneracije drevnih kultura, sve do stanja istinskog divljaštva). Druga je razvoj vrednosti koje se uobičajeno smatraju civilizovanim, s odgovarajućim oblicima duhovnosti (a tu su, na prvom mestu, kultura i umetnost u današnjem značenju tog pojma). Treća, a u stvari prva i najviša oblast je uistinu nadljudska, jer podrazumeva razvoj mogućnosti čoveka iznad samog čoveka, iznad onog što je samo ljudsko. Treba primetiti da je svaka civilizacija samo horizontalni razvoj principa ove poslednje i najviše oblasti, i da takav razvoj ima uvek za posledicu gubljenje metafizičke dimenzije i tenzija svojstvenih ovoj oblasti. To je upravo slučaj evropskog društva u kasnom srednjovekovlju i na početku renesanse. S gledišta druge oblasti, međutim, veoma je teško razlikovati prvu i poslednju, jer i jedna i druga, kao suprotnost svemu „samo i odviše ljudskom“, imaju sličnosti, bar na planu pojavnog.
statua_kralja_leonide-682x383
S druge strane, u pogledu pretpostavljenog „primitivizma“ i „zakržljalosti“ drevnih kultura, treba podsetiti na opažanja kakvo je ono Rastka Petrovića, koji je 1924. godine uočio: „U pećinama koje su služile kao staništa primitivnih, takozvanih pećinskih ljudi, nađeni su crteži na steni, ornamenti koji pokazuju čudnu stvaralačku i još čudniju moć opažanja kod onih što su ih stvarali. Pokreti životinja u skoku – bizona, jelena itd. – potvrđeni tek u moderno naučno vreme trenutnim fotografskim slikanjem, pokazuju takvu preciznost u oku tih početnih umetnika da se silom nameće uverenje da je njihova vizuelna moć bila kudikamo jača od naše, koja je prvenstveno sintetička, tako da mi i nismo u stanju opažati jedan pokret izdvojen od pokreta koji mu sleduje, dok je to za pećinskog stanovnika bilo sasvim obično iskustvo. Primećeno je još da se svi slikarski fragmenti nalaze u velikim dubinama pećina, gde je potpuni mrak, i gde bismo mi jedino prema nekom veštačkom osvetljenju mogli raditi, dok se na tim mestima ne nalazi sad nikakav ostatak od dima i čađi, čiji bi trag tu morao ostati, pošto su i buktinje i uljane lampe ondašnje morale dimiti. Oni su dakle u toj, za nas, današnje ljude, pomrčini videli sasvim jasno i još osećali potrebu za bojadisanjem, za koje je još jače osvetljenje potrebno oku“ (Rastko Petrović: „Jedna primitivna civilizacija koja izumire“).
.
.
Umetnost kao sredstvo zaborava bića
 .
U Atini međutim dolazi do pravog obilja umetničkog stvaralaštva, usled čega je uopšte moguće govoriti o procvatu atinske umetnosti. Meta Platonovih i Isokratovih kritika pesničkog „slobodoumlja“ su fantazije jedne degradirane kulture. Veština sofista se sastojala u tome da se obrazloži i zastupa bilo koje stanovište, dajući tome privid slobodnog rasuđivanja; na ceni je, baš kao i danas, puko govorništvo, isprazna veština besedenja. Nešto slično dešava se filozofiji u periodu sumraka rimske imperije, kada se i sam pojam filozofije rastače, a predmet filozofije postaju raznovrsne oblasti, van tzv. čiste filozofije. Kruna istog tog procesa je period koji označavamo kao italijanski „humanizam i renesansa“, potom tzv. moderno doba, u kome obilje umetničkog stvaralaštva već postaje samom sebi cilj i svrha, sve do svojevrsne idolatrije umetnosti i umetničkog stvaralaštva.
.
fkbrjl
 .
Doduše, umetnik u staroj Sparti uopšte nije imao potrebe da svojim delima izražava jednu tradiciju, niti da eksteriorizuje svoje unutrašnje sadržaje: podrazumevalo se da su oni isti i zajednički, te dobro poznati svima. Prva funckija takve umetnosti bila je, dakle, ona vaspitna, pedagoška (andragoška). Tamo gde je funkcija umetnosti organska, ona nalazi svoj savršen oblik i izraz, te nema ni potrebe za njenim daljim razvojem. Tu je umetnik, naprotiv, prisiljen da obuzdava, da kroti sopstvenu imaginaciju i individualnost. Epska poezija, od „Veda“ do Homera, od Homera do Filipa Višnjića, ima svoje unapred zadate formule, unapred poznate obrasce, koji nisu puki stilski ukras, već su, kako je to pokazao Dimezil, sredstvo prenošenja jednog pogleda na svet, jedne „ideologije“.
 .
Drugim rečima, tu je duh podređen biću. On je podređen jednom višem principu, te ovde ne može ni biti govora o njegovoj autonomiji. Slobodan, autonoman duh okreće se na koncu protiv samog bića, podvrgavajući i nagrizajući samo biće svojim dilemama i sumnjama. „Čista“, autonomna umetnost – slobodna od zahteva bića – okreće se protiv samog bića. Odbijajući da se podredi superiornom, ona se podređuje inferiornom. Ono što je ranije bilo samo sredstvo, postaje tu najzad samom sebi svrha i cilj. Ta promena težišta ne može a da se ne odrazi na jezik epohe. Usredsređivanje umetnika na čisto formalni plan, baš kao i problematizovanje pitanja umetničkog stvaranja ili pretvaranje umetničkih dela u sredstvo puke psihičke introspekcije samog umetnika, ima samo jedno značenje: gubitka originalnog smisla i značenja umetnosti. Potom se umetnost, izgubivši princip koji ju je nekad determinisao, okreće onom što je zaista inferiorno, čak podljudsko.
 .
Jednom rečju, umetnost (kao i sve oblasti duha), tu biva pretvorena u čudovišnu tautologiju, koja više ne pomaže čoveku da „spozna samog sebe“ već, naprotiv, služi tome da ga odvrati od sebe samog. Ona postaje sredstvo zaborava bića.
.
.
Raspadanje značenja i smisla
 .
Jezik je najsavršenije i najpotpunije sredstvo ljudskog izražavanja. Doduše, činjenica postojanja različitih jezika verovatno je posledica i znak raspada prvobitnog integriteta čoveka. Jezik tu postaje sredstvo izražavanja jednog posebnog ljudskog tipa, jednog etnosa. Ali i takav jezik podleže razvoju u znaku postupne degradacije i raspada značenja. Ta se perspektiva, naravno, sasvim razlikuje od one savremene nauke, koja polazi od pretpostavke o evoluciji jezika: od primitivnog, ka stanju sve veće i veće složenosti. Žan Odri, u svojoj studiji „Indoevropljani“, razbija neke od ovakvih zabluda: „Indoevropskom jeziku se često ne priznaje složena rečenica pod izgovorom da su zavisni veznici svugde kasno upotrebljavani u indoevropskim jezicima, i to odsustvo složene rečenice se smatra znakom misli koja se tek rađa i koja je još nerazvijena. To je pogrešno: ako su zavisni veznici skorašnji, ima izgleda da je zavisnost stara; a naročito, ona nije nastala stvaranjem ex nihilo, kao posledica intelektualnog napretka, već iz tekstualnih struktura koje su ranije postojale (…) Indoevropljani su bez sumnje raspologali lingvističkim jedinicama višim od proste rečenice (…)“ (Žan Odri: „Indoevropljani“).
.
Indoeuropian_expansion
 .
Indoevropljanima je negirana sposobnost za apstraktnu misao i usled činjenice da su akspraktne imenice u indoevropskim jezicima polno određeni entiteti, ili da predstavljaju polno neodređene entitete ili „sile“, srednjeg roda. Ali, kako upozorava Odri, ta iluzija „animističke vizije sveta“ bazira se na nesporazumu: „ništa ne obavezuje da se u njima (imenicama živog roda) vidi oznaka živog bića; trebalo bi za to pretpostaviti da je u indoevropskom jeziku, suprotno onom što se događa u drugim jezicima, gramatički rod totalno motivisan“. Uostalom, mnogi poznavaoci „mrtvih“ jezika ispovedaju isto osećanje: da drevni jezici, počev od klasičnih, poseduju punoću značenja i smisla, koja ih čini teško prevodivim, ili čak neprevodivim na savremene jezike. Drugim rečima, oni imaju organski karakter, koji ih čini drugačijim ili u velikoj meri različitim od svih savremenih jezika.
 .
I ovde je, dakle, na delu proces raspadanja značenja i smisla, potvrđujući pravilo da, što su jezici stariji, oni čuvaju veću meru punoće i smisla. Reči drevnih jezika u potpunosti su odgovarale označenom. Značenja reči savremenih jezika „otpadaju“ od označenog. Oni podsećaju na mrtva tela, u raspadanju. Moderni jezici, da bi postali uistinu izražajni, moraju da budu „očišćeni“ od tih taloga značenja u raspadanju, a reči vraćene svom izvornom, originalnom značenju. To je nešto sasvim različito, kako od vladajuće retorike epohe, tako i od govora ulice, od koga su mnogi, pogrešno, očekivali obnovu umetničkog jezika. „Ako gledate, nemojte misliti da vidite“, zapisao je Gete. Parafrazirajući njegovu izreku, danas možemo da kažemo: ako čujete, nemojte misliti da razumete.
.
.
Strele reči
 .
Pesnik je najpre drug i pratilac heroja. Ep i mit pripadaju herojskom dobu poezije. Ratniku je neophodan pesnik, da bi opevao njegova dela, i sačuvao ih u pamćenju potomstva: „u tom aristokratskom društvu, pesnik je velikašu pravi partner; bez njega bi velika dela pala u zaborav; bez njega hvala i kuđenje ne bi imali dejstva“ (Ž. Odri). Takve su i pesme koje bardi pevaju na ratničkim gozbama. Legendarni narod Narti, prema osetskom predanju, poseduje magični bakrač, koji omogućava da se proveri istinitost takvih reči. S druge strane, po iranskom predanju, kada je kralj Jima „počeo da uživa u lažnim i pogrešnim rečima“, izgubio je svoju slavu (harizmu) ratnika. Upravo u njima, u tim „lažnim i pogrešnim rečima“, počiva istinski uzrok dekadencije.
 .
Ideal je, naprotiv, tačna i istinita reč: samo takve reči mogu da postanu „strele reči“. Homer govori o „perolikim rečima“, vedska formula o „rečima koje diraju srce“. Sledeći formule koje se prenose s kolena na koleno, postiže se suvislost i doličnost, što, opet, ne isključuje inventivnost ni inspiraciju pesnika. Takva poezija shvaćena je kao „tehnika“, ali je ona u isti mah i „božansko besnilo“, „manija“, ono posebno stanje na koje pesnike podstiču sami bogovi. Latinski naziv za pesnike je vates, koji se izvodi iz korena „udahnuti“. Benvenist zato s punim pravom govori o „aristokratskom stilu“ u indoevropskoj tradicionalnoj epskoj poeziji.
 .
Raspadu tog „aristokratskog stila“ usleđuje raspad jezika. Umetnički jezik potom postaje predmet „umetničkog eksperimenta“ ili psihološke introspekcije umetnika, sredstvo izraza njegovih ličnih, neretko i psihopatoloških sadržaja, usled čega se i ideal doličnosti i suvislosti izraza gubi. Posledica toga je čudovišnost moderne i postmoderne umetnosti, koja prestaje da bude izraz bića, i postaje oblast i plen ličnih fantazija i fantazmi. Jezik se najzad pretvara u buncanje, u „priču idiota“, kao u slučaju „automatskih tekstova“ nadrealista, čije je rezultate, umesto željenog remboovskog „prodora u Nepoznato“, sam Luj Aragon sumirao kao „žalosne gluposti“. Tamo gde smisao i značenje izostaju, uostalom, dobri su i njegovi prividi, koji nastaju kao posledica slučaja, recimo nasumičnog izbora redosleda poglavlja koga vrši sam čitalac (kako to svojim čitaocima predlaže srpski romanopisac Milorad Pavić. Možemo samo zaključiti da je u pitanju upravo ekstremni slučaj degradacije jezika i smisla). Nedostajući smisao takođe, s podjednakim uspehom, zamenjuju bezbrojna tumačenja, interpretacije umetničkog dela, isto tako proizvoljna i slučajna koliko i onaj privid smisla koga mu, pukim mehaničkim izborom redosleda čitanja, pridaje sam čitalac. Epskoj poeziji nisu potrebne nikakve (re)interpretacije ni tumačenja; štaviše, svaki pokušaj „novog“ i „drukčijeg“ tumačenja otpada od nje, kao bolesno tkivo sa zdravog tela, jer je ona sama, upravo onakva kako je spevana i upamćena, pravi i kasnije obično nedosegnuti uzor jasnoće i smisla.
.
U tom raspadu jezika i stila, jezik postaje središnji problem i za umetnika kome umetnost nije samoj sebi cilj, već sredstvo izraza bića. Takva umetnost podređena je jednom višem principu. Isto to važi i za jezik, koji mora biti sposoban da izražava te više principe i naloge bića. Takav umetnik se, sem toga, susreće s još jednim, uistinu novim problemom, sasvim nepoznatom umetnicima iz ranijih epoha i drevnih kultura: da takve sadržaje, koje su nekad delili svi, gotovo bez iznimke, pokaže, manifestuje (a ne objašnjava) u jednoj u osnovi tuđoj, neprijateljskoj sredini. Takav zahtev iziskuje one „strele reči“ o kojima je već bilo govora, a ne više konvencionalni jezik i govor, te nije slučajno što upravo te „strele reči“ evocira Ernst Jinger u romanu „Heliopolis“:
 .
„Ići u lov na reči bila je vrhovna umetnost strelca. Naravno, taj cilj nikad neće biti dosegnut: on je bio u jednoj idealnoj tački, bio je postulat, i granica. U svim tim preobražajima, njegova misija bila je: sa rečima, uputiti smisao ka neospisivom; sa zvucima, ka izuzetnim harmonijama; sa mermerom, prema nedodirljivim predelima; sa bojama, prema nadzemaljskom bljesku“.
.
.
Biće, etika, etnos, jezik 
 .
Odavno je primećena veza koja povezuje etnos i etiku, etiku i biće, biće i etnos, etnos i jezik.
.
84500320c30e25a9cbe6558f84a7ec6c
.
Idealno, duh je podređen biću (a ne autonoman, ni slobodan od bića); iz bića, a ne putem spekulacija duha, izvodi se etika. Etika, naime, nije proizvod spekulacija duha već, naprotiv, imperativ samog bića. Mi se možemo samo složiti sa stavom Dragoša Kalajića koji, u svojoj knjizi „Uporište“, upravo povodom odnosa bića i etnosa, kaže da se odnos bića i etnosa „ne može racionalno razložiti, već samo uvideti“:
 .
„U okvirima naše istorije, jedno verodostojno i trajno biće ne može imati drugog određenja sem etničkog: sva ostala određenja, menjajući modalitet bića čoveka, pripadaju kategorijama prolaznog i kontigentnog“.
.
mh
 .
Izraz bića jeste jezik. U okvirima savremene filozofije Martin Hajdeger je prvi i jedini koji je uočio duboku vezu jezika i bića. Svoje „mišljenje o jeziku“ on, naizgled paradoksalno, počinje tautologijom koja glasi: „Jezik jeste jezik“. On odbija da jezik objašnjava ičim drugim; svi konvencionalni pristupi jeziku, od gramatičkih do lingvistčkih, od lingvističkih do logičko-filozofskih, po njegovom mišljenju, promašuju suštinu jezika, njegovu ontološku dimenziju. Jezik sam, kako otkriva Hajdeger, govori. Jezik je govor bića; u jeziku i kroz jezik govori upravo biće. Odnos jednog naroda prema biću otkriva se putem jezika tog naroda. Možemo jedino da dodamo da je arhaičnost, drevnost jednog jezika, njegovo jedino i istinsko merilo bliskosti sa samim bićem. Od svih savremenih indoevopskih jezika srpski pokazuje najveću srodnost sa sanskritom: ona se odnosi kako na reči i njihove korenove, tako i na gramatičke i misaone strukture.
 .
Biće nema potrebu da samo sebe obrazlaže i objašnjava, jer jeste. Za razliku od morala, etika nije koncept podložan razvoju, već nalog bića, zapovest. O časti se ne raspravlja; ona nije podložna dokazivanju. Smisao tradicionalne umetnosti je upravo prenos određenih etičkih sadržaja, a oni se, kako smo već videli, nalaze u tesnoj vezi s etnosom. Jedan jezik jeste podoban da prenese izvesne sadržaje, drugi to nije, bar ne u podjednakoj meri. Različiti jezici ne poseduju istu izražajnu moć ali ovde, razume se, nije reč o odnosu superiornog i inferiornog, već o odnosu komplementarnosti. Nastanak različitih etnosa usleđuje raspadu prvobitnog integriteta čoveka, nastanak različitih jezika, iz nekad jedinstvenog prajezika (Indoevropljana), posledica je raspada tog, prvobitno integralnog jezika, kao najsavršenijeg i najpotpunijeg izraza bića.
 .
Boris Nad
 .
Arktogeja
TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *