Ulogujte se / Kreirajte profil

Očekivanje – Bela Hamvaš

Očekivanje je ako se na mestu gde čekamo ništa ne dogodi. Prostor i vreme sačinjavaju celinu, ali u očekivanju je ova celina poremećena. Kao da je čovek u euklidovskom prostoru gde nema vremena.

Sve je stalo, jer tren koji treba da usledi, kasni. Karakteristično je prazan. Lišen svesti. Nema bezbrižnog očekivanja. Čovek čeka da poraste, čeka na verenicu, čeka kraj rata, nema trena u kojem negde ne bi bilo, otvorenog ili skrivenog, očekivanja, a izgleda kao da se ničega ne možemo prihvatiti.

Čeka se izlazak sunca. Čovek živi u bezumnoj delatnosti, kako ne bi morao da čeka, da čeka, ali uzalud. Svet nije večno kretanje, jer postoji očekivanje. Vreme i očekivanje su uzajamno zavisni, ali ne na taj način što očekivanje postoji u vremenu, nego vreme postoji u očekivanju, kao da je čekanje od ranije i veće, a da se vreme rastače i tone u čekanje. Čovek uvek stoji na nekom pragu. Čekati dok konobar ne donese supu, popeti se na voz i čekati dok ne stignemo.

waiting

Dobro bi bilo jednom da naš život organizujemo prema egzistencijalnim kategorijama. Retke su psihološke i biološke i socijalne i logičke kategorije. Ono u čemu stvarno živimo jeste zabuna, strepnja, ravnodušnost, uzbuđenje, strah, zanos, dosada (lice ništavila je ono što svako zna). Ono što je za nas važno jeste tražiti, žuriti, smiriti se. S obzirom na to šta čovek čeka, jedva se nešto ispuni, a što je neočekivano, po pravilu nije ono što čeka. Očekivanje nema lica, moglo bi se čak reći da je očekivanje ono što čeka na lice. Svaka slika je razlivena, a u toj poremećenoj antiviziji lebdi, kao kad u mutnoj vodi otvorimo oči i ne vidimo ništa drugo do bezobličnosti. Tamo gde stojim još nije to.

Uskoro. Možda odmah, možda ko zna? Drugo sam čekao? Najčešće. Svejedno zbog čega, jer sam bio fantasta, ili. Stagnacija. Već znam šta je tamnica, dugo čekati i stajati na pragu i živeti u toj intenzivnoj praznini. Vrlina očekivanja je strpljenje. Budisti vele da je tako velika vrlina da će strpljivi u svom sledećem otelotvorenju biti veoma lepi. Može se i otići, i nekako provesti vreme, ali to više nije to, a čovek, ako se zabavlja, raseje sebe i rasejan je. I ne obraća pažnju. Čak ne može ni da se naspava.

Dok nema ispunjenja, nema smirenja. Samo je jedno, sakralno očekivanje – i ako neko čeka na svoju potvrdu u predsoblju kancelarije na klupi, nalaze se i u njemu, ako mu od kokaina trne lice, i čeka vađenje zuba, i ako čeka u redu za hleb, i ako čeka na autobus. Mogla bi se uspostaviti hijerarhija ko šta čeka. Većina čeka platu. Ali u tome postoji sakralno nestrpljenje, jer ako je daleka, dalje čeka na sledeću, jer ova nije to. U jednom mestu, razrešavajući vreme, lebdeti između otapanja u okean i lične vekovnosti. Život se proširi, drugo je značenje stvari i zbivanja. Nešto što je nadrealno.

Otvaranje sveta, i prizor da je iznutra prazno. Izgleda da nam je ceo život iščekivanje, i samo zato delujemo, jer smo nestrpljivi i verujemo da ćemo to aktivnošću brže postići. Čovek je sve delatniji što teže može da podnese očekivanje. Čekati nešto što će nas osloboditi i smiriti i zadovoljiti, na nečiji dolazak i na njegovu reč. U dubini našeg bića je glad, odnosno nedostatak, i to na celoj liniji, u materijalu i u prirodi, glad za životom, glad za suprotnim polom, ali naročito glad za rečju i svetlošću.

13-o-hamvasbela-foto-mh-fff

Odustati od svake delatnosti, i čekati. Šta je to kad je očekivanje zaludno, i više nema šta da se čeka? Čovek čeka da ne bi morao više ništa i nikoga da čeka, da ne mora da stane i da se zagleda u bezličnu tamu, nema više praga i predsoblja i tamnice i zurenja, ne mora svakih pet minuta pogledati sat tamo gde se ništa ne događa a neće se ni dogoditi. Dok sedim kod berbera i čekam, beznadežno sam se izgubio, besmisleno, nejasno sam ispario u praznini, bez sadržaja, bez substancije i istine, a trag svega toga je ostao ovde u meni, umorna teška rupa i zakrpa, bezbojna i besplodna slepa rana.

Svako očekivanje je manjak, ali je sakralno očekivanje istinsko i zato ima svoju muziku. Čujem mu približavanje. Bez njega se ostala čekanja ne mogu ni podneti. Smem li da budem nestrpljiv? Ne čekam li zalud? Miran sam, jer sebi odobravam i znam da imam vremena? Nema ničeg gorkog i nema propusta? Manjak ostaje manjak, rana rana, rupa i zakrpa, ali od čoveka ne ostaju samo razvaline.

Bela Hamvaš

Fenomeni

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Očekivanje – Bela Hamvaš

  1. Marko Avramovic

    19/11/2015 at 20:03

    Светску књижевност 20. века обележава један мучни литерарни одливак проблема чекања и ишчекивања, проблема који облежава модернитет- од Мановог Чаробног брега, преко Борхесове кратке приче Ишчекивање, до Бекетовог Годоа.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *