Ulogujte se / Kreirajte profil

Nik Srniček i Aleks Vilijams – Odbijanje i smanjenje

  • Odgovor na Negrijeve „Beleške o apstraktnom štrajku“

Negri postavlja jednostavno pitanje: kako mora da izgleda štrajk danas, u kontekstu koji je izmenjen kapitalističkom proizvodnjom i nadzorom?[1] To je jedno od ključnih taktičkih pitanja sa kojima se suočava savremena levica. Istorija radničke borbe nam govori da su efikasne taktike često bile mnogo važnije od adekvatnih načina organizacije, zadovoljavajućeg nivoa klasne svesti ili veličine snage pregovaračke moći. Na primer, američki radnici u auto industriji su zadobili zamajac oslanjajući se na mogućnost obustave rada ključne nacionalne industrije, i to uprkos visokom stepenu nezaposlenosti i krhkom jedinstvu organizacije.[2] Ali, nakon neoliberalnog preoblikovanja svetske prozivodnje, nametanja drakonskih pravnih barijera i sistematskog urušavanja radničke solidarnosti, tradicionalni oblici sindikalnog štrajka su u velikoj meri nestali. Negri ovim preprekama dodaje proširenje procesa valorizacije na celokupno društveno postojanje: naše osnovne proizvodne i komunikacione sposobnosti postaju samo novi izvori kapitalističke valorizacije. Raštrkavanjem linija snabdevanja i njihovim globalnim raspodeljenjem, uz proizvodnju koja izmiče granicama starih fabričkih zidova i time inficira društvenost uopšte, nastupa dvosmerno kretanje. Čini se kao da ne postoji mesto unutra iz kog je moguće valjano kritikovati kapitalizam, ali ni mesto spolja sa kog je moguće autonomno delovati. Zaista, re-inženjering svetskog kapitalizma obeležen pojavom post-fordizma takođe predstavlja trenutak apstrakcije moći i njenog posredovanja čineći uhodane taktike u velikoj meri zastarelim. Novo kruženje kapitala suptilno je preusmereno da obuhvati oblike političke organizacije koje su ga prethodno zauzdavale.

Kako, dakle, ponovo oživeti štrajk unutar trenutnog stanja stvari? Negri ističe dve mogućnosti za intervenciju. Prva bi bila društveni štrajk, ona bi igrala ulogu na nivou (društvene) proizvodnje, a njeni bi zadaci bili prekidanje procesa izvlačenja vrednosti i ispostavljanje zahteva za nezavisnost od kapitala i emancipaciju rada (emancipation of labor) [obeležio prev.]. Druga bi mogućnost delovala na nivou reprodukcije, ona bi izbegavala monetizaciju i usađivanje kapitalističkih želja, time stvarajući novi model reprodukcije i oslobađanja od rada (liberation from labor) [obeležio prev.]. Napokon, zajedno bi bile tesno isprepletane i uzajamno bi se osnaživale. Da bi se ostvarila bilo koja od njih moraju biti ostvarene obe.

Njihovo funkcionalno razdvajanje zapravo može da nam objasni skorašnje neuspehe. Sa jedne strane, imamo društvene štrajkove koji nastoje da remete socijalnu reprodukciju bez izgleda da je ponovo stvore. Štrajk, u ovim slučajevima, ostaje vezan za radno mesto i pokazuje se kao kratkotrajan, unutarsektorski i neambiciozan. Do ovoga u određenoj meri dolazi zato što se svaki štrajk oslanja na sredstva koja ga reprodukuju. Pod fordističkim kapitalizmom štrajk je sopstvenu borbu održavao podrškom zajednice i intitucionalizovanih struktura. Ali, sa dolaskom neoliberalizma povlačenje države blagostanja dovodi do novih poteškoća, što koincidira sa trenutkom kada kapitalizam sve drastičnije zanemaruje problem viška stanovništa. Za bilo koji štrajk – društveni, apstraktni ili tradicionalni, ključna je dakle stvar infrastruktura podrške uz pomoć koje se istrajava u političkoj aktivnosti. Štrajkački fondovi, podrška brizi za decu i pravna zaštita su samo neki od primera neophodnih za očuvanje snažne delatnosti u polju politike. Oni u isto vreme pomažu uspostavljanju sloge i buduće zajednice. Stvaranje novog načina samoreprodukcije nužno je za bilo kakav uspešan društveni štrajk.

Sa druge strane, imamo intervenciju unutar (društvene) reprodukcije bez obustavljanja proizvodnje. Možemo ovde da navedemo dugačak niz pomodnih pristupa koji se konkretno svode na opčinjenost blokadama i prefigurativnim politikama. U svakom od tih pristupa na delu je tobožnji pokušaj da se jednostrano raskine sa kapitalizmom i to sa ciljem da se istog trenutka stvori svet izvan kapitalističkih društvenih odnosa. Pokreti poput „Okupirajmo“ istovremeno otkrivaju i najvišu tačku do koje se može doći ovim pristupom, ali isto tako i njene granice. Zbog nedostatka adekvatnog remećenja (društvene reprodukcije), uloga koju su „Okupirajmo“ odigrali bila je isključivo nešto poput vežbe u podizanju svesti, što je u neku ruku bilo uspešno, ali tako da na kraju krajeva nije sa sobom nosilo bilo kakvu transformativnu snagu. Sličan problem muči sve oblike izlaza (exit), a to bi bio uvid da je naprosto moguće stvoriti novo društvo pokraj starog. Okruženi kapitalističkim društvenim odnosima ovi bunkeri otpora neminovno ostaju neprimetni, prolazni i bezopasni. Pokušaj stvaranja novog obrasca reprodukcije, pod uslovom da želimo da on postane bilo šta drugo sem rezervata za marginalizovanu nekolicinu, istovremeno mora da bude praćen suočavanjem sa kapitalom.

Potrebni su nam dakle novi eksperimenti sa društvenim štrajkovima, ali moraju biti praćeni vizuelnim predstavama i modelima alternativnih načina proizvodnje. U prethodnoj kategoriji nalazimo skorašnje rasprave između aktivista iz Velike Britanije, Australije i Italije povodom granica i uslova društvenog štrajka.[3] Sastanak u Poljskoj zakazan za oktobar[4] imaće za cilj da dalje razvije ideju transnacionalnog društvenog štrajka, pokušavajući da mobiliše radnike, perkarijat i one koji rade bez novčane nadoknade širom Evrope. Načini organizovanja i koordinacije koji odgovaraju složenostima i zamršenostima modernog kapitalističkog sveta ipak moraju biti povezani sa povratkom štrajka, i to u cilju kako osposobljavanja raznovrsne radne snage za fleksibilnu organizaciju aktivnosti tako i snabdevanja materijalnim sredstvima koji predstavljaju uslov za delovanje. Takođe to uključuje razvijanje novih kognitivnih mapa strujanja kapitala u cilju označavanja relativnih čvorišta sa kojih bi se štrajkovi mogli uspešno izvesti, čvorišta koja bi mogla biti distribuirana ili pak fenomenološki predstavljena na decentralizovan način. U isto vreme svaka akcija treba da bude udružena sa projektom izgradnje održivih i dugoročnih sredstava društvene reprodukcije izvan najamnog odnosa. Isprva to uključuje preduzimanje probnih mera, stvaranje komunalnih modela življenja, kao i izgradnju sistema za podršku. Ali, ako želimo da idemo iznad pukih mehanizama za preživljavanje ili pak utočišta za određene živote stilove, onda njena svrha može da bude samo preoblikovanje našeg sveta u istinsko društvo koje je prevazišlo potrebu za radom. To bi značilo napadati sveprisutnu hegemoniju etike rada i tražiti da se okonča sa preduzetničkom i takmičarksom subjetivnošću koja se danas nemilosrdno u nama podstiče. Na kraju krajeva, to bi značilo povezati tačktičko odbijanje najamnog rada (labor) sa strukturnim smanjenjem rada uopšte (work).

(prevedeno sa engleskog i objavljeno uz saglasnost autora)

Za P.U.L.S.E: Milan Marković

Blog Milana Markovića

 

Nik Srniček predaje na Siti univerzitetu u Londonu. Do sada je objavio dela „Platformni kapitalizam“ (Polity, 2016) i „Izumevanje budućnosti (Verso, 2015 sa Aleksom Vilijamsom). Trenutno radi na knjizi „Posle rada“ (Verso, sa Helenom Hester).

Aleks Vilijams predaje na departmanu za sociologiju Siti univerziteta u Londonu. Njegovo delo „Hegemonija sada“ uskoro trebalo da bude objavljeno  (Verso 2017, sa Džeremijem Gilbertom).

Prvobitno objavljeno na conversations.eflux.com pod nazivom “SUPERCONVERSATIONS DAY 86: NICK SRNICEK & ALEX WILLIAMS RESPOND TO ANTONIO NEGRI, “NOTES ON THE ABSTRACT STRIKE” – Refusal and Reduction”

 

[1] Zahvaljujemo se Heleni Hester na komentarima i razgovorima koje smo sa njom vodili u toku nastanka ovog rada.

[2] Beverly Silver, Forces of Labor: Workers’ Movements and Globalization Since 1870 (Cambridge: Cambridge University Press, 2003), 47.

[3] „Društveni štrajk“ je u ovom nizu rasprava imao u velikoj meri ulogu sugestivnog označitelja. Pogledati debate nastale povodom teksta Keir Milburn, “On Social Strikes and Directional Demands,” Plan C, April 25, 2015.

[4] Tekst je nastao pre oktobra 2015. za kada je bio najavljen pomenuti sastanak. [prim. prev.]

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *