Ulogujte se / Kreirajte profil

Проблем односа језика и (медијске) стварности за могућност просвећености

Пре непуних десет минута имао сам прилику да, по ко зна који пут, чујем оглашавање градске сирене. С обзиром на то да сам из рударског ‘града’ (боље: места), мени та појава ни најмање није страна. Ипак, дугујем објашњење. По некаквој традицији, већ деценијама уназад (са краћим прекидима) се, да би означила крај радног времена, у Бору у пар наврата оглашава градска, рударска сирена. Оне које готово увек чујем су сирене у 07, затим у 15 а потом и у 23 h. Да би означила крај радног времена – или да би означила почетак?!

Ускоро ће поноћ и, мада верујем да се најбоље пише рано ујутру, заправо почињем „у глуво доба“ (Минервина сова је радник треће смене, зар не ?!).

Морам признати – осећам се прилично лоше. Све време ми писање одлаже властито убеђење да нећу имати читаоце. Још горе – да, ако их и будем имао – неће ме разумети (јер некако се чини да је немогуће више ишта разумети).

По образовању сам филозоф, о позиву да и не говорим. Ужаснут сликом свакодневице – културом, пре свега, у најширем могућем разумевању тог тако проблематичног термина – схватио сам да је потребно отворено рећи све оно што ме већ дуже време тишти. Како сам се, најзад, осмелио на тај корак – не знам. Ипак, треба се осмелити и, попут многих искрених претходника, писати својом крвљу.

Данас, приметио сам, ретко ко пише крвљу. Све су то већ унапред економски прорачунати подухвати – циљ није у самом стилу, лепоти израза, значајној идеји или јаком увиду већ у било чему што може донети (материјалну) корист. У тв серији The Sopranos jедан музички продуцент изјављује : „Волим сваку ону музику која од говна прави долар“. Свака част на искрености!

Ипак, шта ћемо да урадимо поводом тога? Како да прекинемо ту фешту? На једном месту Ниче каже – „…наши филозофи, кваритељи весеља…“[1] . Иако истргнута из контекста, ова је мисао прелепа и сама по себи већ довољно казује. Питање које се сада намеће јесте – чије ми то весеље кваримо? Ствар је кристално јасна – весеље народа! Да ли је то довољно? Шире гледано, то и јесте оно чиме се ми филозофи бавимо. Покушавамо да, попут Линкеја, широм отворених очију, јасно сагледамо ствари како бисмо их поделили са онима који то, надамо се, и даље могу да разумеју, без страха и зле крви. Даље, морамо рећи да је народ овде синоним за Платоново мњење (mnesis). Данас, можда, немамо такво разумевање мњења, али свакако имамо јавно мњење (што је готово синоним за народ). Уосталом, велика је разлика између народа и грађана. Уколико оставимо по страни политичке теорије и социолошка учења, разлику између народа и грађана можемо објаснити на следећи начин – народ је увек нешто (из)ванредно. Када се, рецимо, на тргу окупи гомила људи да прослави медаље својих спортиста – можемо рећи – окупио се народ. Затим, народ учествује у сеобама, ратовима и сл. Са друге стране, грађани су људи који бивствују у редовним државним ситуацијама – посао, концерти, биоскопи, позоришне представе итд. Народ ‘ јесте’ само у оквиру колективног духа. Због тога, грађани се могу поделити (на појединачне грађанине – citizen) док народ увек остаје један посве апстрактни термин, термин који се прикривено врло често користи за обезглављене трупе и, тобож, изворне људе неке поједине државе – некакве репрезенте нације. Са друге стране „човек из народа“ се, у одређеном контексту, и уколико то прилике дозвољавају, назива и – „домаћин“ . Немци за то користе термин Hausvater. Међутим, тај термин нема сасвим исто значење. Hausvater је „глава (отац) куће“. Код муслимана, у неку руку, ту улогу игра бабо. Међутим – уколико сагледамо право значење, ван религијских и уско друштвених контекста, – бабо није само „отац“ – најстарији члан породице већ и – најмудрији. И „домаћин“ треба да је „бабо“ (на већ поменути начин)[2]. Па ипак, српски домаћин је изгубио своју основну функцију – да буде глава куће, да буде најмудрији! Данас домаћин може да буде било ко – чак суштински и традиционално потпуно необразован и неупућен човек – неко ко углавном  живи на селу и притом пије, једе и понаша се као једна код нас („у срба“) веома популарна домаћа животиња – а све то да би, наводно, сачувао идентитет! Такав се „домаћин“ заправо и форсира на разним телевизијама у разним тв емисијама – „домаћин“ је обично необразован (или, још горе – полуобразован) сељак (у негативном, погрдном контексту) који је, на тобоже духовит начин, носилац свих српских архаичних вредности. Српски Чарли Чаплин таквим обезглављеним трупама је трагично-карикатурна фигура под „ванвременским“ именом – Ђоша[3] (уколико цртате – обавезно погледајте фусноту због потенцијалног конкурса!). Наравно, примитивни аудиторијум просто вапи за оваквим емисијама док актери у појединим од њих (Прељубници,Фарма, Dnk и сл.) који су представници самог тог аудиторијума, заправо никада нису свесни да су, суштински, јавно понижавани (за симболичну новчану надокнаду!). На крају, сви су задовољни (а највише, разуме се, аутори тих „пројеката“) – („Свињац на Срећној телевизији је класика за народ“)

Већ овде имамо огроман проблем. Име и оно што се под именом подразумева не иду руку под руку – и то не само у маленој и неугледној Србији, већ и у добром делу (источне) Европе. Име је изгубило своју првобитну функцију, односно, неколико кључних културолошко-социолошких појмова су, временом, радикално изменили своје значење (свој садржај). Нпр. појавом Великог брата у медијима, термин номинација више није само термин са позитивним контекстом, већ, исто тако, ако не и јаче, и са негативним. Некада се беше могло чути „номинован за оскара“, „номинован за Нобелову награду“ и сл. а данас „номинован за избацивање из куће“, „номинован за прање судова“… Поред овог термина постоје још многи који су изгубили (искривили) своје значење (нпр. екстра, брат(е), матори, турбо итд.) Ипак, сматрам да, и поред тога што је ситуација видно трагична, реалност не треба оплакивати. Много се може урадити – али треба радити. Уосталом, појмови као такви нису вредносно фиксирани – њихово се значење мења, у зависности од социјалних услова (у најширем смислу) – то треба јасно рећи и од тога не треба бежати. Језик је налик кожи – прилично скрива а ипак, ономе ко зна шта и како да чита, открива сасвим довољно. Изјаснимо се отворено – језик је огледало народа и његово варирање се не може зауставити. Нама и не треба фиксиран језик, јер нама не треба фиксирана стварност. Напротив, ми морамо погледати у лице језику, ма колико он био уништен, искривљен и дефектан. Ствар стоји исто и када је у питању стварност. Језик и стварност се међусобно преплићу. Због тога – ствари треба назвати њиховим правим именом ( В.Иго )! И на први поглед, нема ничег лакшег, ничег једноставнијег, док заправо…

Чувена шала браће Маркс (Груча) отприлике гласи : „Овај човек на телевизији се понаша као идиот, облачи као идиот, говори као идиот. Ипак, немојте да вас телевизија завара – тај човек ЈЕСТЕ идиот.“ Ако схватимо шалу схватићемо и добар део проблема релације  језик – стварност као и готово целокупан телевизијски шоу програм. Стварност треба именовати – има ли тежег посла?! Познати музичар Рамбо Амадеус (Антоније Пушић) је то фасцинантно урадио кованицом  турбо фолк.  Он је именовао стварност – она је била актуелна и пре именовања, али врло нејасно, магловито, скривено – готово као да и није. Ниједном интелектуалцу (чак ни академику) није пошло за руком да (ондашњу?!) стварност тако јасно увиди како је то пошло за руком Рамбу Амадеусу. Тек он је изнео стварност на видело. Тек језик фиксира стварност (послушајте пажљиво песму турбо фолк и изненадићете се њеном запањујућом моћи да продре у мас-стварност). „Шта је оригиналност? Видети нешто што је још безимено, што још није названо, мада се већ налази пред очима својим. Људима какви су обично тек неко име чини неку ствар уопште видљивом [ подвукао И.В ]. Оригинали су најчешће били и даваоци имена.“[4] То је фасцинантно увидео и Хелдерлин. На једном месту, он јасно показује да ствар нестаје уколико се не именује. Ово је тако снажан увид да су, очигледно, готови сви олако прешли преко њега, преко тог места и преко тог, лудог немачког песника.

Ниче у Веселој науци на једном месту каже „моје [се] уши опиру речи „класичан“, она је постала и превише отрцана, сувише округла и непрепознатљива.“[5] Још крајем XIX века Ниче региструје кварење језика. Од тога доба, прошло је преко сто година. Данас се, још више, не зна прецизно значење те речи. Класично  може да значи шта год. Са друге стране, тај појам је и раније био вишезначан (али не и нејасан!). Татаркјевич га готово до краја анализира и тумачи.[6] Ипак, данас се у свакодневном говору појмом „класично“ често не реферише ни на једно од познатих значења. „Класично“ данас не значи ништа, и значи све. „Класика“ значи – нешто уобичајно, стандардно, чак досадно. „Класичан нападач“ у фудбалској терминологији значи – стандардни нападач, или школски добар нападач па чак и обичан нападач. „Класично“ се чак користи и у следећим терминима : Класична будала, класичан ауто, класична кућа и сл. Како, и због чега је овај термин готово  потпуно променио своје значење, није до краја јасно. Али без обзира на дато стање ствари, треба бити свестан проблема, треба се – освестити.

„Проблем свести  (тачније: себе освешћивања)  јавља се пред нама тек тада када почињемо да схватамо колико можемо да будемо без њега […] финоћа и снага свести увек се односе на  с п о с о б н о с т  с а о п ш т а в а њ а  неког човека […] а способност саопштавања опет односи се на  п о т р е б у  з а  с а о п ш т а в а њ е м; […] Укратко речено: развитак језика и развитак свести […] иду руку под руку [ подвукао И.В ] […] Човек који проналази знакове уједно је човек који је увек оштрије свестан самог себе;“[7]

Заиста, језик и свест су невероватним нитима испреплетани и повезани. И само је привидно космос већа мистерија од мистерије ‘како је могуће да језик креира стварност, како је могуће да језик креира моје расположење, враћа ентузијазам, изазива и лечи депресију’ ?

“I don’t have to tell you things are bad. Everybody knows things are bad. It’s a depression. Everybody’s out of work or scared of losing their job [ …] We sit in the house, and slowly the world we are living in is getting smaller, and all we say is, ‘Please, at least leave us alone in our living rooms […]  Just leave us alone.’ Well, I’m not gonna leave you alone. I want you to get mad![…] You’ve got to say, ‘I’m a HUMAN BEING, God damn it! My life has VALUE!’.“[8]  Како је могуће (у филму или не) изазвати побуну пуким речима. Хауард Бил, новинар, изазива реакције широм Америке, и то само својим говором у вестима чији је водитељ. Како? Тако што Хауард Бил, кристално јасно, показује људима да, оно што већ дуже време назиру, заправо јесте једна тешка, болна, сурова реалност. Ствари не постоје све док их неко не именује. Она Кантова ‘Опажаји без појмова су слепи, појмови без опажаја су празни’ се никако не сме изгубити из вида.

media-truth

   Треба посматрати и треба размишљати. Треба именовати ствари, треба именовати појаве, обелоданити проблеме. Рецимо, уколико не бисмо знали за термин  ‘трансцендентно’ и његово значење, онда бисмо сваки пут морали да кажемо  ‘оно што превазилази границе нашег могућег искуства, или – оно тамо, оно несазнатљиво’ и сл. Сваки појам (био он филозофски, научни или чак уско технички) јесте једна својеврсна пречица при разумевању неког облика стварности. Доћи до пречице можемо тек када у потпуности схватимо пут – пут стварности и пут језичког разумевања стварности.

Језик говори’  – ова Хајдегерова мисао је у најмању руку изванредна. Просто, језик, такав какав је, хоће нешто да нам каже. А ‘казати значи по-казати’ – сматра Хајдегер.  Наша стварност јесте језичка стварност. Све што желимо да по-кажемо морамо да по-кажемо језиком. Човек говори језиком а језик, опет, стоји сам за себе. Човек бивствује у стварности а, она, опет, стоји сама за себе. Међутим, морамо разликовати стварности, као што морамо разликовати и језике. Језик математике се прилично разликује од  језика уметности, језика књижевности и, свакако, језика свакодневице.

При почетку филма Сталкер Андреја Тарковског води се разговор између физичара и писца : „

  • Физичар : „А о чему ви пишете?“
  • Писац : „Ја пишем о читаоцима.“
  • Физичар : „Очигледно не постоји нека друга тема о којој би неко писао.“
  • Писац : „Неко би требао да пише ни о чему. А…шта сте ви? Хемичар.“
  • Физичар : „Физичар, радије.“
  • Писац : „То мора бити такође досадно – трагање за истином. Она се крије а ви настављате да је тражите. Копате на једном месту – еурека! Језгро се састоји од протона. Копате на другом – сјајно! Троугао A,B,C једнак је троуглу A’, B’, C’. Код мене је скроз другачије. Док ја копам за истином толико јој се ствари догоди да, уместо ископавања ње, ископам гомилу гов… пардон, боље да не именујем то.“[9]

.

Част, врлина, рад, борба, љубав, здравље, богатство, морал, правда, срећа, истрајност, разумевање… – сви ови термини имају свој пут, своје време и – своје значење. Данас, сви ови термини постају неухватљиви а неки од њих готово да ништа и не значе. Какво је неко друштво зависи искључиво од тога како разумева ове термине и како се према њима опходи. Својеврсно, разумети и живети ове термине на прави начин, значи бити просвећен.

Међутим, питање је да ли ми, данашњи, уопште можемо да разумемо овај термин? Шта значи бити просвећен? И ко је уопште просвећен? Најпре, одговорно тврдим да просвећеност није и не би требало да се односи једино на ratio. Штавише, најмање у једнакој мери, просвећеност треба везати и за емоционалност и вољу. Кратак текст који је пред вама управо то износи – просвећеност, ако је уопште и могућа, мора бити синтеза интелекта, воље и емоционалности –  pistis, elpis, agape. Ко год не може спојити ово у себи, не може бити (до краја) просвећен. Показати важност сва три аспекта као и њихову суштинску, нераскидиву повезаност – биће један од примарних задатака неког будућег обимнијег рада. Са друге стране, биће врло важно показати на који начин језик обликује стварност – или – показати проблем односа језика и стварности те и утицај и значај језика у домену образовања и просвећености као својеврсне последње инстанце на том мукотрпном путу (сходно томе и пратеће проблеме у комуникацији, протоку информација и њиховом гомилању у и ван медија…)гомилању у и ван медија…)

Medijsko slepilo

Medijsko slepilo

.

Просвећеност као задатак

Врло је важно приметити – неспособни смо да се одушевимо. У друштву у каквом живимо, све је мање простора и времена за одушевљења и изненађења. Све нам је свеједно и све се одвија вратоломном брзином. Оно што је Енди Ворхол рекао и што отприлике гласи  ‘свако је уметник и свако ће у будућности бити славан на петнаест минута’ све више бива наша реалност. Људима је постало досадно и, у утркивању за новцем и славом, свакоме је свакога дана потребан неко наизглед нов, некакав Бодријаров look, некаква приказа која ће на кратко скренути пажњу на себе – наравно, помоћу нечега што никако не би требало да завређује пажњу и што, мора бити јасно, никако није вест. Баш зато, дубља емоција бива угушена и нешто што заиста вреди да буде примећено не може да пробије пут од бескрајно много свакодневних тричарија. Медији, у најширем могућем смислу, непогрешиво убијају све оно што се може назвати бар основом просвећености.

Дакле, медији и просвећеност – не могу се ни замислити друга два појма која би у толикој мери била опречна и искључива. Медији (како у Србији тако и ван ње) готово увек, свесно или не, имају за циљ да нас држе у незнању, или боље, у некаквом привидном знању – знати, са једне стране, само најважније догађаје око нас – нарочито ако су застрашујући (терористички напади, болести, поплаве, земљотреси, убиства…) – и, са друге стране, забавити људе примитивним емисијама и примитивним хумором – најкраће, свим оним што буди и побуђује најпростије нагоне – нагоне за јелом, пићем, сексом… Panem et circenses – дати народу хлеба и игара (забаве, циркуса) – римски песник Јувенал је још пре две хиљаде година то врло добро знао. И не само знао – именовао! У потрошачком друштву у каквом се неминовно налазимо – све је постало роба и све је у домену забаве. Медији, не само да форсирају робу преко реклама, већ су и сами роба. Телевизијски програми су роба – тржиште које, природно, жели да се прошири и да обухвати што шири аудиторијум који се изједначује са што већим бројем купаца (различитих производа, у директном и пренесеном значењу). Стога, све више игара и све мање правих, суштинских едукативних садржаја. Ко још купује едукативне садржаје?! Интриге, сплетке, прељубе, весеља, фудбалске утакмице…-то је оно што је пожељно – то је оно што се купује. Онда, како бити просвећен? Можда још боље – зашто? Као што је поменуто бити просвећен значи ујединити у себи три најважнија аспекта – интелект, емоцију и вољу. Занемари ли се било који од ових аспеката, не може се бити (комплетна) личност, не може се бити просвећен. Ниче је јасно у својим делима увидео да проблем Европе често није недостатак интелекта, већ недостатак воље. ‘Не интелект, него вољу. Васпитавати вољу је хитнија потреба времена’ каже отприлике он. И воља за моћ је, у неку руку, ништа друго до воља да се буде просвећен – односно – конкретније – воља да се просвећеност истакне и наметне. За истинитост тврдње да је „хитније васпитавати вољу“ можемо узети прегршт савремених, свакодневно очигледних примера – колико је само омладине уништило свој интелект алкохолoм, коцком, компијутерским играма – и то тако што им је најпре убијена воља. Колико само има већ сада безнадежних случајева у оквиру ових наведених порока као специфичном врстом савременог начина живота?! Порок као начин живота – постоји превише деце која нису ни загазила у живот а већ им је та могућност искључена. Наравно, начин живота који нам је наметнут, разгарајући жељу за што већим успехом и непрестану потребу за робом коју нам тржиште пласира, често нас, јер смо стално под притиском, уједно ослобађа тог притиска тако што се свесно поведемо за одмором као уживањем – уживањем дрога, најрадије. Притисак од неуспеха нас тера у порок као алтернативу а порок се поистовећује са уживањем – уживање, опет, са једном врстом успеха (као са циљем живота) – и из тог круга је готово немогуће изаћи (а да бисмо били свесни круга неопходно је видети га – а то није могуће докле год смо у њему). Овим смо већ увелико загазили у један од неколико кључних појмова савременог разумевања суштине живота – појма уживање. Модерно друштво у коме смо се рођењем нужно нашли је тако конципирано да, све што нам се нуди, треба да задовољи, у већој или мањој мери, оно што се зове уживање. Држава, град, кућа у којој живимо, намештај који имамо, технологија којом се служимо, роба коју једемо и пијемо, емисије и дешавања која пратимо – све треба (или је устројено тако) да нам омогући да доспемо до суштине – да уживамо. Управо с тим у вези бројне су рекламе чије поруке гласе – буди свој, створено за тебе, ти то заслужујеш, опусти се, уживај, препусти се, осети срећу, само за праве мушкарце, ти знаш шта желиш – и још безброј сличних слогана са јасном поруком – ти си јединствен (наравно, у том баналном контексту, свако је јединствен) и, самим тим, ти заслужујеш да уживаш. Хегелово тумачење да је“поцепана чарапа боља од целе“ без икакве сумње одмах пада у воду. Укратко, ваља рећи – срећа и просвећеност не иду заједно. Ретко ћете наћи некога од научника, писаца, песника, филозофа – а да је срећан. Људи од знања нису срећни. Наравно, људи од знања нису тужни већ – да одмах разјаснимо – нису срећни у оном смислу у коме од нас то захтева потрошачко друштво. А потрошачко друштво – друштво у коме је потребно да што пре почнемо да уживамо – захтева да нам глава буде празна те да  имамо што мању могућност (или, још боље, да немамо уопште) самосвети и критичког мишљења а да, притом, као пожељно, стално носимо оно што се зове кез. Морамо бити насмејани и то готово стално. Самосвест и свест – тј. критичко мишљење према себи и критичко мишљење према свету (и другима) – треба одбацити и на њих треба што пре заборавити. Песник каже празну главу ветар носи – а ветрова има разних – од телевизије до кладионица и ноћних клубова – сва та места која нуде инстант срећу…

truth_and_media_574965

Још једном, зашто бити просвећен? Или, много искреније, зашто се трудити око тога да се буде просвећен?  Почетни, а уједно и кључни одговор је врло прост – зато што можеш а можеш зато што си човек – биће које може да разуме шта се око њега дешава и које је способно да се истргне из стања самоскривљене незрелости те аутономно управља собом. Дакле, човек би требало да је биће способно не само да разуме, већ много важније, да одлучује шта ће да се дешава. Стварност не постоји – стварност се креира, ствара, прави, чак измишља и симулира. „Истина није дата попут готовог новца већ је тек треба створити“ – каже Хегел. Шта је стварно и шта може бити стварно – о томе се свакодневно одлучује. Ти још ниси оно што треба да будеш каже Сартр. Схватити ову мисао значи бар покуцати на врата просвећености. Ваља доћи макар и до тих врата…

За ПУЛСЕ: Иван Вучковић

.

[1] Фридрих Ниче, О будућности наших образовних установа, И.К Зорана Стојановића, Нови Сад, 1997 год., страна 19

[2] Отприлике онако како је то Дедо Музамер (Павле Вујисић) у филму „Отац на службеном путу“.

[3] Био би прави изазов расписати конкурс и дати велику новчану награду оном сликару који успе да наслика (нацрта) карикатуру овог, тобоже, српског комичара који је остао заглављен у једној посве симпатичној улози популарне домаће серије из 98′ године.

[4] Фридрих Ниче, Весела наука, Графос, Београд, 1989 год., страна 184

[5] Фридрих Ниче, Весела наука, Графос, Београд, 1989 год., страна 288

[6] Погледати књигу Историја шест појмова

[7] Фридрих Ниче, Весела наука, Графос, Београд, 1989 год., страна 257, 259

[8] Quoted from  Network  movie, ( 1976, USA ) – цитирано из филма Мрежа ( 1976, С.А.Д ) – „Не морам да вам кажем да ствари  стоје лоше. Сви знају да  стоје лоше. Депресија. Људи су истерани са посла или страхују да га не изгубе […] Ми седимо код куће и полако свет у коме живимо почиње да се смањује, а све што ми кажемо јесте само :“Молимо вас, оставите нас на миру барем у нашим дневним собама […] Само нас оставите на миру. Е па, ја нећу да вас оставим на миру. Ја хоћу да побесните. […] Морате да кажете :“ Ја сам ЉУДСКО БИЋЕ, мајку му, мој живот ВРЕДИ“ – превео И.В

[9] Цитирано из филма : Сталкер, Андреј Тарковски ( Andrei Tarkovsky ) Мосфилм, 1979 год.

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Проблем односа језика и (медијске) стварности за могућност просвећености

  1. Caesar

    27/05/2016 at 23:51

    Odličan tekst, sa podrobnim i oštrim opažajem problematike vulgarnosti ovdašnje društvene dinamike.

    No, uputio bih jednu krajnje nekonvencionalnu kritiku koja cilja u samo srce ideologije “prosvećenosti” i arogancije koja proističe iz iluzije o samosvesti i prosvećenosti.

    Kud smo podobni da uverimo sopstvenu svest o njenoj slobodi? Nismo mi, naši egoi su.

    Ipak, nezavisni mislioci su odveć bili nezadovoljni kao posledica empatije sa pripadnicima sopstvene vrste – onima koji besciljno tumaraju u stvarnosti, tražeći utehu u prizmi sopstvenih nagona.

    Moje mudrovanje, iako nije institucionalno oblikovano kroz obrazovni sistem, jeste autentični i izvorni odraz moje svesti kao posledice autonomne opservacije bivstvovanja bez prethodnih kumuliranih zaključaka i iskustava.

    Velim, istina počiva u sadašnjosti bivstvovanja, u prostom čulnom opažaju njenog plesa. Pokušam li da je uhvatim, iskusiću poraz. Ona mi dozvoljava da je posmatram, ne i da je misaono oblikujem.

    Veliki pozdrav za autora.

  2. Ivana

    08/06/2016 at 18:49

    Odusevljena sam! Jedan od boljih tekstova koje sam imala zadovoljstvo procitati.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *