Ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu ? – Poznatija kao grofica Kastiljone, Virdzinija Oldoini bila je italijanska kurtizana i ljubavnica Napoeleona III, ali ono zbog čega je danas pamtimo jeste njena jedinstveno ispoljena taština zahvaljujući kojoj su nastale neke od najzanimljivijih fotografija inače kreativno inhibiranog devetnaestog veka.

Danas je uobičajeno da svi imamo nebrojeno mnogo svojih fotografija , ali u devetnaestom veku to je bio luksuz, a Virdzinija Oldoini iliti grofica Kastiljone (Catilogne)  imala je neograničen pristup fotografskom studiju Mayer & Pierson što je rezultiralo sa preko 400 fotografija – portreta ove zanimljive žene.

Kastiljone je bila žena opčinjena svojom lepotom.

Najraniji portret datira iz 1856., kada se u devetnestoj godini susrela sa fotografskim zapisom svog lika i počela da kreira fantastičan vizuelni doživljaj sebe: pozvaće sve  prijatelje i poznanike fotografe da učestvuju u njenoj lepoti, a ona će im diktirati estetske uslove pod kojima će ti portreti nastajati – oformiće jednu posebnu fotografsku pozornicu u potpunosti aranžiranu od strane Kastiljone. Donosiće rekvizite poput maski i ogledala.

Posle bi slala albume sa svojim fotografijama prijateljima i ljubavnicima. Opčinjena sobom, očekivala je jednako oduševljenje od strane drugih. Sa ženama je nerado pričala. Neki je zovu prvim foto modelom zbog odeće koju je promovisala i očigledne zaokupljenosti sopstvenom figurom odevenom u  najnovije haljine.

Teško je tačno ustanoviti kada je groficina narcisoidnost prerasla u ludilo, ali sigurno je da je fotografija bila njen način da čitavog života upražnjava  fotografski ritual u službi slavljenja kulta sebe same. Naime, ne samo što je tim putem čuvala dokaze o svojoj lepoti, već ih je i upotrebljavala kao neku vrstu ‘voodoo čina’. Kada je groficin muž zapretio da će joj oduzeti sina, poslala mu je portret sebe, nalik Medeji ili već nekoj antičkoj osvetnici, sa  nožem u ruci i pretećim pogledom. Fotografiju je nazvala „ Osveta“. Muž je zaista odustao i povukao se, zadržala je dete.

Kako je grofica bivala starija, postajala je nesigurnija u svoju lepotu, poput neke kraljice iz bajke imala je posebne čini i za to. Na fotografijama je insistirala na odvojenim delovima svoga tela, isključivala je svoje lice ili, poput  fotografije „Igra ludila“, maskirala delove lica predmetima i oblicima.

Takođe, u kasnijim godinama,  insistirala je da joj se fotografišu samo stopala ili kolena, kasnije je u terakoti izradila model tih delova tela praveći izvestan oblik fetiša. Jednu delikatnu fotografiju svog stopala nazvala je „Amputacija“. Ovoga puta, lepota nije bila poenta, započinje priču o psihičkom kolapsu i mesu koje truli.

Tu je i izbledeli portret na kojem nosi policijsku kapu i zavrće rukav ispod koga je naborana koža – izigrava sudiju sopstvenom starenju i hapsi ga. Poznato je i da se fotografisala u mrtvačkom sanduku. Sve ovo jeste njoj svojstven način suočavanja sa smrću, možda i pokušaj kontrole, ali svakako da u kreativno – fotografskom smislu njen jedinstveni egzibicionizam znači mnogo.

Poslednje godine svog života, Kastiljone provodi u sobi sa navučenim zavesama, uređenoj tako da podseća na pogrebnu prostoriju, sva u crnom, a ogledala koja je toliko obožavala bila su izričito zabranjena u njenim odajama. Izlazila bi isključivo noću. Umire u 62.  godini.

Za P.U.L.S.E: Luna Jovanović

Tekstovi o fotografiji na portalu P.U.L.S.E

  Fotografija, Luna Jovanović