Ulogujte se / Kreirajte profil

Ommadawn – Mike Oldfield

Među svim albumima o kojima sam pisao ili imam nameru da pišem ovaj zauzima posebno mesto (u mom životu). Ommadawn je moj omiljeni album, all-time favorit, broj jedan, nešto bez čega bih teško podneo pusto ostrvo ili atomski rat. U tekstu o Oldfieldu koji sam okačio jos ko zna kad, rekoh da sam ga čuo milion puta minimum, da retko prođe dan a da ga ne čujem ponovo i da to traje nekih dvadesetak godina. Takođe sam rekao i da je teško objasniti zašto je to tako – jer za mene je ta muzika magična a kad magiju ispričate, ne deluje naročito impresivno.

Ovog puta vas neću gnjaviti uvodom o životu i delu Mike Oldfielda i analizom njegovog psihološkog stanja kako bismo jasnije sagledali sta je on hteo da kaze ovim. Gnjaviću vas analizom sopstvenog stanja kako bismo jasnije sagledali šta sam ja razumeo od ovoga, što je za mene mnogo važnije, ako baš i nije za starog Mikea. (Ponekad bas grozno lupetam, ali mozda i najvažniji razlog sto se upuštam u ovakva pisanija je taj što mi s vremena na vreme pođe za rukom da samog sebe nasmejem a što je, složićete se, rezultat vredan pažnje). Dakle, da se vratimo Oldfieldu – prvi njegov album koji sam čuo bio je Five Miles Out, kojim sam se toliko oduševio da sam iste nedelje na berzi pazario i album Platinum bez mnogo razmišljanja. Posledica intenzivnog slušanja ove dve ploče bila je ta da sam po prodavnicama ploča, berzi, najlonu, spensu i keju ubrzo postao poznat kao lik koji sluša Oldfilda, traži Oldfilda i kupuje sve od Oldfilda. U to doba (zima 82/83) nije bilo ništa čudno da vas oko 7 sati uveče nazove lik kojeg znate iz viđenja sa obaveštenjem da njegov ujak prodaje jednog Oldfilda za cenera (deset soma ili krpa, sto novih dinara, crvena novčanica sa konjem) i da ga mogu imati ako za pola sata dođem do Spensa. Kojeg i u kakvom stanju ne zna, ali “ujka čuva ploče”. Sat i nešto jače vremena kasnije već sam bio pored mog gramofona, spreman za dobar provod, ali sam rešio da sačekam da se ploča “otkravi”. Bilo je hladno, a ne mogu pustati ploču spolja u toploj sobi – sva se tela na toploti šire, pa kondenzacija vlage… 🙂

I tako, dok sam čekao da se ploča zagreje, proučavao sam omot. Danas kad filmovi o hobitima razbijaju blagajne širom sveta i svi znaju devojačko prezime Frodove majke, pomalo je seljački reći da ste fan gospodara prstenova. Ali šta mogu, činjenica je da sam u to doba bio opčinjen mačem od sanare, elrikom od melnibonea i sličnim delima epske fantastike među kojima gospodar prstenova zauzima počasno mesto. Omot ploče na kojem je jedan kosmat i bradat lik zagledan u daljinu sugeriše da se radi o ploči koju potpisuje Aragorn, sin Aratornov, Vilinkameni, Elesar na plemenitom jeziku starine… Plavozelena boja omota samo pojačava taj vilinski šmek, da ga tako nazovemo, a i reč Ommadawn koje nema u rečniku mora biti da služi za otvaranje nekih tajnih vrata u srednjoj zemlji. Na ovoj zemlji ne otvara ništa, sam Oldfield kaže da ništa ni ne znači, da mu se najpre dopala kako izgleda napisana. Potom, u sebi sadrzi reč Om, potrebnu za dosezanje nirvane, i reč dawn koja je optimistička, svetla, ukazuje na početak itd., a kad se cela izgovori liči na keltsku reč “Amadan”. Nije teško prevesti je na makedonski, tamo imaju izraz “kalabalak”, mi nemamo, ali to bi bila dobrodušna luda… Taj “klik” kojim sam povezao ovu ploču s knjigom je izgleda trajan, jer za mene je soundtrack iz filma LOTR zaista samo muzika iz filma. Filma snimljenog po istinitom događaju, a prava muzika se u stvari nalazi ovde. Budalasto, evo priznajem, ali ako u životu niste čuli i većih budalaština blago vama.

Konačno, došli smo i do trenutka kad treba spustiti iglu na ploču – ne, ne, ne, nismo još. Imam ja još da pričam pre toga – najpre, ta ploča danas krasi zid mog predsoblja. U Americi sam našao sjajno očuvano parče plastike teško oko pola kile sa sve unutrašnjim omotom koja je danas jedan od bisera moje kolekcije. A slušam uglavnom cd koji mi je poslao moj prijatelj Dima iz Novosibirska, ili verziju sa albuma Boxed (cd 3). Na omotu se može naći dosta podataka. Recimo, album je izdat za Virgin, 25. oktobra 1975. pod brojem V2043. Evo šta svira Mike Oldfield: harp, electric guitars, acoustic and electric basses, acoustic, 12-string and classical guitars, bodhran, bouzouki, banjo, spinet, grand piano, electric organs, synthesizers, glockenspiel, percussion, and vocals. Ako neko zna šta su to bodhran i spinet, bilo bi lepo da nas prosveti. Ondak, tu su još i Paddy Moloney (uillean pipes), Herbie (Northumbrian bagpipes), Leslie Penning (recorders), Terry Oldfield (pan pipes), Pierre Moerlin (tympani), David Strange (cello), Don Blakeson (trumpet), Africki kvartet JABULA (African drums), Clodagh Simonds, Bridget St John, Sally Oldfield i lokalni klinci (vocals), Herefordshire City Band conducted by Leslie Penning.

Piše i ovo – Composed, produced and engineered by MIKE OLDFIELD. Recorded at the Beacon, Herefordshire, January to September 1975.
Dakle, devet meseci u studiju – porođajne muke, što bi kazla ona snaša. Prvu stranu čini Ommadawn pt. 1, a drugu, naravno, Ommadawn pt. 2.

I sad, pošto sam oborio sopstveni rekord diskusije u dužini uvoda, spustam konačno iglu na ploču (koju sam prethodno pažljivo obrisao :). Album započinje čudnom melodijom melanholičnog raspoloženja, sviranom na nekom žičanom instrumentu koji mislim da nije gitara (harfa?). Melodija zvuči keltski, međutim mističnu atmosferu koja je i proizvela onaj “klik” sa knjigom Gospodar Prstenova zapravo stvaraju vilinski vokali koji potcrtavaju osnovnu frazu na svaka dva takta. To naravno nije Rivendalski omladinski hor, to je sintisajzer, ali neka me pas pojede ako godinama nisam bio oduševljen “vokalima”. Ova tema je i glavna na Omedaunu, i to je ona ista koju ćete naći pod Mike Oldfield – ommadawn, ringtones for nokia, siemens & ericsson. Vrlo je prosta i vrlo kratka, čine je dve cetvorotaktne sekvence i na nju ćemo se usput jos dosta puta spotaći. Tema se ponavlja 4 puta i svaki put je nešto drugačija. Tome doprinosi i zakopana električna gitara koju prvih nekoliko slušanja niste ni svesni. Prilikom četvrtog ponavljanja ove teme tenzija se diže okidanjem bas gitare a onda nas tutnjava basa uvodi u novu temu, nazovimo je tema broj 2 (da bismo izbegli potpuno lične naslove kao što je “duga ruka tame” i slično). Neverovatno je šta se može postići sa dva tona na dva sintisajzera i bas gitarom. Iz melanholije se rodilo nešto u najmanju ruku zlokobno. I onda, opet se vraćamo prvoj temi, ovog puta na akustičnoj gitari koja “lebdi” negde između centra i desnog kanala, čas je tamo čas ovamo, baš kao i pesma vilenjaka u mrkoj šumi (izvinjavam se još jedan ali i poslednji put – ovo je MOJ doživljaj ove muzike). Osećaj da slušate hor još je intenzivniji, ali ipak se radi o sintiju – predugo traje. Posle nova tri ponavljanja vraćamo se na temu br. 2 i onaj bas. Ova tema se ovog puta ponavlja. Prvi put električna gitara je “zakopana”, ali onda za drugi put ulazi na velika vrata, ukupna jačina zvuka se podiže, i tu morate da utišavate recimo vokmen ako nećete da izazovete trajno oštećenje sluha. Fenomenalan, rekao bih filigranski rad gitarom (jesam dosadan, ali zaista, prvih nekoliko slušanja uopšte nisam bio svestan da slušam izvanredan gitarski solo, toliko je sve dobro slepljeno) uvodi nas u treću temu na kojoj se neću zadržavati ovaj put, jer je četvrta mnogo zanimljivija – flaute, frulice, mandoline – rustikalno, što bi reko Loša, ali veoma veselo i nadasve “estetski lepo”. Peta tema usporava tempo, uvodi se i čelo, i sve je to fino … Ali sve je to samo uvod u možda i najbolji deo albuma. Vraćamo se na temu br. 3, ovog puta sviranu na električnoj gitari. A kakva je to samo svirka! Tako nežna, tako meka, a tako brza i čista – to što Oldfield izvlači iz svoje gitare ne zna niko drugi. I ni ne pokušavajte da me razuverite i navodite na primer… ma nemojte nikog da navodite ako ovo niste čuli.

Iz ovog pletiva ponovo izranja glavna tema, tema br.1, i ona na gitari, pojačana plemenskim bubnjevima. Ako je spočetka zvučala keltski, sad zvuci kao borbena pesma nekog drevnog plemena. Ovo se za trenutak prekida da bismo opet prešli na drugu temu koja se prvi put samo predstavlja frulicama, a onda ponovo bubnjevi (ne oni na koje ste navikli, ponavljam, plemenski bubnjevi udarani rukama) plus konačno pravi hor dok se osnovna tema ponavlja i svaki put svira na različitim instrumentima. Najpre je to glokenšpil, pa akustična gitara, pa električna, pa… Hor je tih i ispod bubnjeva, peva nešto besmisleno dok se polako gradi tenzija uz jačanje tempa i snage bubnjeva. U jednom trenutku električna gitara ponovo započinje vez prve teme koja se ponavlja i ponavlja ali je gotovo neprepoznatljiva u opstem haosu, reklo bi se oluji (Tornado! Orkan! Bura! Glupani nismo u Senju već u New Yorku. – Bob Rock) i vodi do klimaksa, nakon čega ostaju samo bubnjevi koji idu u fade out gotovo čitava dva minuta…

Hm, kad pročitam šta sam sve napisao dođe mi da odustanem od celog posla – ko će posle ovoga verovati da je delo vredno pažnje? A kamoli novca? E pa ne znam bolje, tako to izgleda kad pokušavate da objasnite muziku. Ajde objasnite nekom “Muziku na vodi” ili “Pastoralnu simfoniju”. Najmanje što mogu da uradim je da vas poštedim sličnog opisa drugog dela, već i zbog toga što sam ga neuporedivo manje slušao. Znate, dok je bila samo ploča, najlakše je bilo puno puta čuti samo prvu stranu koja je remek delo za sebe. Što ne znači da je druga loša. Naprotiv, i tu ima itekako zanimljivih tema i pasaža, i raznih gajdi, ponovo se postepeno gradi tenzija, ovog puta sasvim drugačije atmosfere, dok sam kraj drugog dela predstavlja najubedljiviju i, da tako kažem, najzavršeniju sekvencu – opet jednostavna tema, opet kanon i sigurno najbolja solaža na albumu. Trominutni finale koji zatvara album je odvojen kratkom pauzom i zove se “On Horseback”. Zvuči kao neka božićna dečija pesmica, reči su priproste, a i pevaju ih lokalni klinci – vrlo raspoloženo. Gotovo da vidite hobite kako se posle dugog puta približavaju svom selu i sve su bliži nekoj krčmi gde toče samo dobro i jako crno pivo… Ipak, ako budete u stanju da mrtvi – ladni posle prvog dela u kontinuitetu odslušate i drugi, onda vas  ništa ovo nije taklo.

Sam Oldfield je u više intervjua isticao da je Ommadawn ako ne najbolje sto je napravio, a ono svakako delo kojim je najzadovoljniji, u smislu da je najvernije uspeo da ideju iz glave pretvori u muziku. Na primedbe da album nudi premalo i da ima suviše ponavljanja, odgovorio je u pomalo Bregovicevom stilu (bolje da liči na nešto nego da ne liči ni na šta) – “Ne vidim ništa loše u ponavljanju, naravno, ukoliko je to što ponavljate vredno toga”. Filozofski, nema šta.

I eto. Ako izbacite kompletan moj doživljaj, opet vam ostaje jedan sjajan prog-rock album. Naravno da ne očekujem da bilo ko odlepi na njega u meri u kojoj se to desilo meni, pa ipak dajte mu šansu. Ima tu dovoljno toga za višekratnu konzumaciju, za uživanciju ponovnog preslušavanja na različite načine sa otkrivanjem novih slojeva. A po meni je to najviše što možete dobiti od jedne ploče.

Snowy White

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *