Ulogujte se / Kreirajte profil

Onomatopeja vremena

Vreme je relativan pojam i pre svega zavisi od posmatrača, dok je ljudski život tu tek sićišna iskra u koordinatnom vremenskom sistemu kosmičkih razmera. Tako smo umetnošću oduvek pokušavali da se pripojimo večnosti za života. Da dosegnemo te vanvremenske okvire. Umetnost svoga tvorca održava u životu hiljadama godina, mimo materijalnih barijera. Tako od pronalaska i primene mehanike čovek je u večitoj trci s vremenom da ga oponaša, predstavi i primeni na najrazličitije načine. Ovde želim da vam predstavim dve mehaničke vizije, dva dostignuća, čija svrha i ciljevi sežu u daleku budućnost i čija je kulturološka vrednost nemerljiva. S pravom ih možemo nazvati interaktivnim vremenskim kapsulama, spomenicima protoka vremena.

Kako nas to mehanizam orgulja i mehaničkog sata povezuju sa višemilenijumskom budućnošću?

.

Organ²/ASLSP (As SLow aS Possible)

Halberštat (Halberstadt), Nemačka. Ovo malo i mirno mesto poprište je jednog od najzanimljivijih muzičkih performansa ikada osmišljenih. Uostalom, performans već uveliko i traje. Radi se o muzičkoj kutiji, zvučnoj vremenskoj kapsuli, koja svojom melodijom, odnosno njenim sporim, i više generacijskim, izvođenjem svedoči o prošlim vremenima, umetnosti i životu, te ukazujući na veličanstvenu snagu muzike u odnosu na krhki ljudski vek.

Muzičko delo o kome je reč sastavio je Džon Kejdž (John Milton Cage, 1912 – 1992), pod nazivom Organ²/As SLow aS Possible, koje, kako i sam naslov kaže, karakteriše veoma sporo izvođenje. Kejdž je čuveni američki kompozitor, pionir elektronske muzike i nekonvencionalnog korišćenja instrumenata u muzici. Takođe se smatra jednim od najvećih američkih kompozitora XX veka, a svoj uticaj počeo je da razvija u krugovima posleratne muzičke avantgarde. Delo ASLSP napisao je 1987. godine i namenio orguljama i izvođenju u trajanju do 70 minuta. Komad je naručio institut The Friends of the Maryland Summer Institute, kreativne i scenske umetnosti (Creative and Performing Arts), za potrebe nadmetanja muzičara. Ipak, autor nigde nije jasno naznačio kojim tempom bi izvođenje trebalo da se odvija, osim da treba da traje što duže. Time je želeo da odstupi od monotonosti dela savremenika, ali i da obezbedi veću kreativnost u izvođenju, želeći da ona varira u zavisnosti od samih izvođača.

Posebno konstruisane orgulje

Posebno konstruisane orgulje

Ideja o ovom viševekovnom performansu rodila se još ’97. godine za vreme konferencije muzičara i filozofa, koji su, između ostalog, raspravljali i o delu Džona Kejdža i o tome kako i koliko dugo bi ono moglo da se izvodi bez prekida. Znanje o tome da je kompozitor namenski komponovao delo za što duže izvođenje raspalilo je maštu učesnika konferencije te se došlo na ideju da čitav projekat traje, ni manje ni više, 639. godina. Gotovo šest i po vekova. Ali i taj broj nije slučajno odabran, već krajnje simbolično. Prema dokumentima koje su imali na raspolaganju, saznalo se da prve instalirane orgulje u Halberštatu datiraju iz 1361. godine, a upravo je 639 godine i proteklo od montiranja prvih orgulja pa do inicijative za ovakvim performansom.

Ideja šest vekova dugog projekta teži da se ljudima skrene pažnja na sve češće nastojanje modernog čoveka da živi što brže, zaboravljajući na bitne sitnice. Dajući slušaocu muzičko delo dugo više vekova, ukazuje se na gubljenje smisla u prebrzom tempu modernog čoveka. Tempu u kome danas ne postoji, već samo sutra. Za ovu priliku konstruisane su posebno modifikovane orgulje, prilagođene ekstremno sporom izvođenju, ton po ton, u razmacima od po više godina. Tako je 5. septembra 2001. godine, na 89. godišnjicu rođenja Džona Kejdža, započelo izvođenje njegovog dela, najdužeg performansa u istoriji muzike, koji će se pred budućim generacijama odvijati do 2640. godine.

Sve se zbiva u crkvi St. Burchardi u Halberštatu, na automatizovanim orguljama. Već samim ulaskom u hol posetilac trenutno biva zaokupljen jednoličnim tonom koji odzvanja duž čitavog hola hrama. Tonom koji nikada ne jenjava i koji se širi ka dalekoj budućnosti. Jednolični ton orgulja postao je zaštitni znak ovog nemačkog grada. Njegova himna.

Redovno i stručno održavanje orgulja garantuje gotovo neograničeni rok trajanja, čineći ih tako idealnim oruđem za viševekovni projekat. Posebno su konstruisane i duvalice koje cevima orgulja obezbeđuju neprekidno snabdevanje vazduhom. Ceo instrument kopletiran je u potpunosti gotovo osam godina od puštanja u rad 2009. godine. A s obzirom na to da je zvuk u katedrali konstantan, konstruisane su i posebne komore od akrilnog stakla, da bi se ublažila buka i sprečilo rasipanje zvuka po okolnim prostorijama.

Crkvi St. Burchardi u Halberštatu

Crkvi St. Burchardi u Halberštatu

Izvođenje dela odvija se parcijalno, u akordima raspoređenim u višegodišnje intervale. Prvi akord oglasio se 5. septembra 2001. i trajao je do 5. jula 2005. godine. Sledeći se čuo u rasponu od 5. julaa 2005. do 5. jula 2008. godine. Za to vreme radilo se i na usavršavanju instrumenta, dodavane su cevi da bi se dobio bolji i kompleksniji zvuk. U terminima smene akorda, na svakih nekoliko godina, u gradu je prava mala svetkovina koja privlači veliki broj turista i posetilaca iz čitavog sveta. Katedrala tada postaje srce grada. Poslednja smena zvukabila je 5. jula 2012. godine i trajaće do 5. oktobra 2013. godine, kada će orgulje ponovo promeniti boju tona. U produžetku možete videti detaljniji spisak svih promena tonova do sada:

  • 5. jul, 2004.
  • 5. jul, 2005.
  • 5. januar, 2006.
  • 5. maj, 2006.
  • 5. jul, 2008.
  • 5. novembar, 2008.
  • 5. februar, 2009.
  • 5. jul, 2010.
  • 5. februar, 2011.
  • 5. avgust, 2011.
  • 5. jul, 2012.
  • 5. oktobar, 2013.
  • 5. septembar, 2020.

.

The Clock of the Long Now

Sličan poduhvat hvatanja u koštac s vremenskom omčom predstavlja i ideja o konstruisanju veoma sporog mehaničkog sata za praćenje protoka vremena u rasponu od čak 10.000 godina. Odluka da se pre konstruiše mehanički nego digitalni sat doneta je iz jednostavnog razloga jer elektronika ne bi izdržala tako dug vremenski period, period od deset milenijuma. Mehanika, s druge strane, predstavlja idealnije rešenje, s minimumom održavanja.

Originalni naziv projekta je The Clock of the Long Now, a kumovao mu je poznati muzičar i kompozitor Brajan Eno (Brian Eno). Idejni tvorac je Vilijam Hilis (William Daniel Hillis), američki inženjer, pronalazač, naučnik, pisac i osnivač mnogobrojnih tehnoloških kompanija. Na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT) Hilis je dao i veliki doprinos razvoju veštačke inteligencije i tehnika tzv. paralelne obrade na super kompjuterima. Takođe je ’96. godine učestvovao u konstruisanju tada najbržeg kompjutera, dok sada želi da se oproba na dijemetralno suprotnom polju, konstruisanju najsporijeg mehaničkog sata u istoriji.

Ideja o višemilenijumskom satu, sporog ritma otkucaja, rodila se još ’86, a ’99. i 2007. godine nastala su prva dva prototipa, doduše znatno manjih dimenzija. Oba se danas čuvaju u tehnološkim muzejima u Londonu i San Francisku, tiho koračajući i ka svom višemilenijumskom cilju u dalekoj budućnosti.

Milenijumski sat

Dok satovi kojima smo okruženi i na koje smo navikli ukazuju na minute i sate u toku jednog dana, ovaj mehanizam usredsređen je na vekove i milenijume. Sat bi na svakih 365 dana otkucavao jedan sekund, vekovna kazaljka bi se pomerala na svakih sto godina, a oglašavao bi se svake hiljadite godine. Narednih 10.000 godina. Sat će svoju tačnost usklađivati po položaju Sunca, oslanjajući se na solarnu mehaniku naše matične zvezde.

The Clock of the Long Now

Planirani kompleks finalne verzije velikog sata trebao bi da bude instaliran u Nevadi, u Sjedinjenim Državama, u blizini nacionalnog parka Great Basin, na području s idealnim klimatskim uslovima za takav poduhvat. Naime, za uspešnost projekta potreban je nizak nivo vlage, koji bi posebno godio mehanici sata, ali je isto tako važna i fizička udaljenost od većih gradova, zbog bezbednosti i preko potrebnog mira. Kompleks sata udaljen je od prvog većeg grada više od 250 kilometara, nalazeći se pored tzv. najusamljenijeg autoputa (U.S. Route 50). Za smeštanje mehanizma poslužiće unutrašnjost planinskog masiva kao idealni zaštitni omotač od vremenskih uslova. Lepa je simbolika i to što su u okolini mesta izgradnje pronađena stabla za koja se procenjuje da su stara više od 7.000 godina.

O koliko savršenom planu je reč govori i podatak da bi sat i posle zacrtnaog vremenskog raspona od deset milenijuma mogao da bude i dalje u upotrebi. To će biti postignuto korišćenjem materijala izuzetnog kvaliteta i dugovečnosti. U pitanju su plemeniti metali i drago kamenje, kao kod najkvalitetnijih ručnih satova. Mehanizam mora da bude i lako popravljiv i podložan usavršavanjima tokom svog dugog radnog veka, u zavisnosti od znanja i umeća budućih generacija koje će za njega biti zadužene. Zanimljivo je da su u startu otpali predlozi za pokretanje sata na nuklearni pogon ili solarnu energiju, a da je odluka pala na ručno navijanje. Dakle, teži se tome da više milenijumski rad bude moguć uz minimalnu ljudsku intervenciju.

Uvid u mehanizam vremena

The Clock of the Long Now glavnu podršku dobija od fondacije Long Now Foundation, koja uporedo radi na više dugoročno orjenstisanih projekata. Fondacija je nastala ’96. godine kao neprofitna organizacija sa sedištem u San Francisku. Svojim projektima vrlo brzo je stekla kultni institucionalni status. Još neki od njihovih projekata koje valja pomenuti su Rosetta Project, za očuvanje oko 500 aktivnih svetskih jezika, kao i Long Bet Project, za podršku i praćenje brojnih diskusija o naučnim predviđanjima budućih tehnologija i njihovoj primeni na društvo. U tim diskusijama do sada su razmatrane komercijalne bespilotne letelice, dosezanje maksimuma iskorišćavanja resursa goriva na planeti, te razvoj kvantnih kompjutera.

Kada se radi o dugoročnim planovima, starosedeoci Severno-američkog kontinenta imaju izreku koja glasi ”Pin peya obe” – dobrodošli na planinu. Tako i ova dva projekta simbolizuju istrajnost i dalekosežnost ljudskog uma i entuzijazma, vraćajući nas na osnovna načela prirode i čoveka u njoj. Na spori ritam evolucije i promena kojih smo svi mi neraskidivi deo.

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Onomatopeja vremena

  1. Jovan Pavlović Jona

    24/09/2014 at 09:30

    Dobar tekst jer navodi na razmišljanje.

    Možda bi uskoro mogli da pročitamo još ponešto o tome kako umetnost kao što je lepo rečeno “doseže te vanvremenske okvire” i uspeva da nas “pripoji večnosti za života”?

    “Vreme otrgnuto od večnosti zaista prolazi kao san.” (Arhimandrit Rafail Karelin)

  2. Dražen Pekušić

    27/09/2014 at 00:48

    Hvala Jovane.

    Ovo je prvi put da sam istraživao dva projekta koji nas tako direktno približavaju konceptu vremena. Konceptu koji ni malo nije lako direktno predstaviti čoveku, posebno iz njegove perspektive sveta.

    Uostalom, ovde na PULSE to i jeste naša misija. O pripajanju večnosti. Shvatanju. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *