Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Opčinjenost rečima

cortazar1

„Začudo, moja prva sećanja odnose se na razlikovanje. Nekako kao da sam još onda slutio da ako ne budem istraživao stvarnost u njenom jezičkom ispoljavanju, ona za mene neće biti potpuna, neće me zadovoljiti. Dete nauči da se stolica zove „stolica“ pa onda traži stolicu da bi, recimo, selo na nju i za njega više nema razlike između stolice i reči. Ali, mimo sedenja ili ustajanja, mene je zanimala i reč po sebi. Štaviše, nešto kasnije –kad mi je bilo osam ili devet godina- ušao sam u fazu koja je mogla da bude veoma opasna pa čak i u ludilo da me odvede: reči su tada počele da mi znače više i od samih stvari. Bio sam prosto opčinjen rečima. Neke su mi se dopadale, neke ne; neke su za mene imale kao neki crtež, neku boju. Voleo sam da ih prstom ispisujem u vazduhu; voleo sam da vidim kako se uobličavaju i oživljavaju. Neke reči su mi još onda postale fetiši. Magične reči.“

To su reči Hulia Kortasara.

Izgovorio ih je u jednom od razgovora sa urugvajskim piscem Omarom Pregom. Prego je Kortasara poslednji put video 20.januara 1984; 12. februara te godine argentinski pisac umire u jednoj pariskoj bolnici. Umro je ne znajući da boluje od iste one bolesti od koje ga je u smrti dve godine ranije pretekla njegova saputnica Kerol Danlop. Ona se pak razbolela kad je saznala za njegovu bolest.

Igra važnija od života

Omer Prego Gadea, koji je Kortasara poznavao desetak godina unazad, pojavio se tada sa predlogom da njih dvojica bez ograda razgovaraju o nizu pitanja vezanih za najranije detinjstvo, društveno delanje, muzičke sklonosti i, naravno, samo pisanje autora „Školica“. Razgovori su onog februara prekinuti, ali je i na osnovu onih koji su pre toga vođeni nastala jedna „definitivna knjiga“, kako piše na njenoj klapni. Ova knjiga o Kortasara njim samim, pisana u četiri ruke na preko trista stranica i sa mnogo arhivskih fotografija, godinama sređivana a najzad prvi put objavljena 1996. kod španskog izdavača „Alfaguara“, naslovljena je kao i ovaj prilog „Opčinjenost rečima“.

Govoreći dalje o svojoj dečijoj opčinjenosti bićima koje ljudi nazivaju rečima, Kortasar u ovoj knjizi iznosi svoje ushićenje otkrićem palindroma. Na neki način, struktura njegovog potonjeg pisanja jeste vrsta proširenog palindroma.

To je zapravo igra, igra reči, igra važnija od života. Jer tako dete i doživljava igru. A sa devet godina, Kortasar je već imao svoj književni prvenac: zbirku pesama posvećenih majci, sestri i učiteljici. Stihovi su bili tako dobri, da su najpre majka, pa sestre i učiteljica pomislile da ih je odnekud prepisao.

Dugo posle toga više nikome nije pokazivao svoje pisanije. Trebalo mu je vremena da se odluči na objavljivanje, i to pod pseudonimom. Pod pravim imenom prvi ga je objavio Borhes. On mu je u nekom od časopisa koji je tada uređivao objavio priču „Zaposednuta kuća“, potom je potpuno zaboravio na onog „nestrpljivog dugajliju“, kako će se veliki majstor svedenoga jezika naknadno prisetiti susreta sa mladićem koji je tada zapravo strepeo da ne zakasni na dogovoreni sastanak. U ovoj knjizi Kortasar na više mesta inače kaže kako je od Borhesa zapravo najviše naučio, počev upravo od iščišćavanja jezika od suvišnih reči. Reči su previše darodavne a i smrtonosne da bi se olako trošile. Tigar je tako kod Borhesa metafora skrivenih značenja reči. Kod Koratasara tigrovi će se, posle, pojaviti čak i u kupatilu, ali ono što kod takvih priča zapravo začuđuje jeste što to što tigrove niko i ne primećuje.

No, i bez tigra Huan Karlos Oneti je ruku raskrvario. Pre toga je ovaj Urugvajac pročitao Kortasarovu priču „Progonitelj“. Onda je otišao u kupatilo, i ushićen pričom svog kolege, pesnicom razbio ogledalo.

Koratasar u knjizi govori o tome kako je u njegovim pričama najvažnija promena ritma pred sam kraj. Tamo ne sme da bude ne reč, nego ni zapeta ili tačka viška: priča mora da stigne do kraja kao neponovljiva džez improvizacija ili neka Mocartova simfonija: „Ako se tu ne zaustavi onda sve ide do đavola“. Zato završeci Kortasarovih priča deluju kao voz koji stiže na stanicu, ali ne kao voz koji menja brzinu da bi stigao tačno na vreme, nego kao voz koji stiže u to vreme jer je to tačno njegovo vreme“, dodaje Prego.

U knjizi objašnjava kako su nastale „Školice“ : nalazio se u Buenos Airesu kad je na ulici prisustvovao prizoru koji će kasnije postati jedno od poglavlja romana. Kada je zabeležio taj trenutak sa daskama prebačenim između prozora na višim spratovima dveju zgrada jedna preko puta druge, mislio je u stvari da ima priču o tajanstvenom razlogu zbog kojih ljudi prelaze preko tih pogibeljnih dasaka umesto da koriste stepeništa. Po završetku pisanja shvatio je da to ipak nije priča. Od takvih i sličnih situacija počelo je da niče sazvežđe po kojem će se kasnije kretati i glavni junaci i sami čitaoci, birajući svoj način čitanja romana koji je, dakle, nastao na preskoke.

Veliki hronopija

kortasar

Ipak, Kortasar Pregu odgovara kako je došao do nešto bezazlenih junaka, do hronopija: do njih je došao u pozorištu. Nemaju dakle veze sa vremenom i njegovom metafizikom, već sa pozorišnim pauzom između činova. Na pauzi su svi izašli osim Kortasara. On je tada, u praznoj dvorani, video male zelene mehuriće, kao slova u vazduhu; video je te nevidljive kapljice i odmah je znao da moraju da se zovu hronopije. U knjizi o Velikom hronopiju, kako su ga prijatelji zvali, Koratasar govori još i o francuskom novom romanu, o ekranizaciji njegovih tekstova, o kiču, manipulisanju…

Na kraju knjige Prego navodi i Kortasarova dela koja su posmrtno objavljena. Za razliku od Kafke, koji je ostavio nalog da se spale i „Proces“ i „Zamak“ (a i „Amerika“), Kortasar je za života sam spalio ono što je smatrao da nije za objavljivanje, a izričito naložio da se ostali rukopisi pažljivo sačuvaju, sa tim da se u pravom času objave samo oni koji su do tada završeni. Stendal je pisao za čitaoca koji će živeti sto godina posle njega; Kortasar je „Školice“ napisao za svog vršnjaka a mladi ga iznova čitaju kao savremenika.

Silvija Monros

Jedan komentar na tekst Opčinjenost rečima

  1. Snezana Moracic

    18/08/2009 at 11:24

    lep tekst,.
    reci su ziva bica, koliko je to tacno.
    a govor muzika, pa opet dolazimo do reci koje su onda note.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *