Орхан Памук – Нови живот, 4. поглавље

Орхан Памук – Нови живот, 4. поглавље

Драга Снежана,

љето аман ошине у чело и они који су ријетко марљиви изгубе и ту трунчицу. Да ми ђаво не би заповиједао дадох себи посла да прекуцам четврто поглавље из Новог живота од О. Памука. То поглавље је као нека језива севдалинка. Aко ти се свиди, или, учини се пригодним објави га. Што се тиче музике, е то би могло уз текст, а искрено се надам да то неће никога изнервирати. Рецимо, било би сјајно ако би се код читаоца у позадини, ето, случајно, чуо Рaj Кудер, Париз Тексас. Та пјесма спаја два братска несретника који никада не престају да траже бестрагију.

Огњен

Била је хладна зимска ноћ, у једном од аутобуса које сам свакодневно мењао и по два-три, путовао сам, анђеле, већ данима путовао не обраћајући пажњу, не знајући одакле долазим, не знајући где сам, не знајући куда и колико брзо идем. Био сам на неком од задњих седишта с десне стране бучног и уморног аутобуса у којем су светла већ одавно била погашена, негде између сна и будности, био сам много ближе сновима но спавању, а од снова су ми много ближе биле утваре мрклог мрака напољу. Кроз полуотворене капке, видео сам једно нејако дрво у непрегледној степи што су је осветљавали у даљини разроки фарови нашег аутобуса, неку стену на којој је била реклама за колоњску воду, далеководе, претеће фарове камиона који су ту и тамо пролазили и филм који је ишао на екрану телевизора повезаног са видео рикордером изнад возачевог седишта. Екран се, док је говорила глумица, преливао у љубичасту боју капута какав је носила Џанан, да би се потом, док јој је брз и нестрпљив младић узвраћао одговор, бојио у бледоплaву каква је мене једног дана у једној историји болно била прожела. И све је ишло тако док се у једном тренутку не спојише у квадрату који је објединио љубичасто и бледоплаво и док сам мислио на тебе, док сам те се сећао, они се, не, ипак нису пољубили.

Сећам се да ме ја баш у том тренутку, у трећој недељи мојих путовања аутобусом, баш на том месту у филму обузело неко зачуђујуће снажно осећање празнине, напетости и ишчекивања. У руци сам држао цигарету и нервозно тресао пепео у пепељару коју ћу убрзо затворити оштрим и одлучним ударцем челом. Бесно нестрпљење које је у мени расло због неодлучности љубавника који никако да се пољубе, прерасло је у још чвршћу и дубљу узнемиреност. У оно осећање да сада, управо сада долази, да се сада приближава она дубока и истинска ствар. Она опчињавајућа тишина коју пред сцену крунисања краља доживе сви, укључујући и гледаоце у биоскопу. У тој тишини, пре но што круна додирне главу, чује се само лепршање крила два голуба који прелећу преко краљевског трга. Ја зачух како је старац који је до мене дремао на тренутак зајечао и окретох се ка њему. Његова ћелава глава, за коју ми он, сто километара раније и пре но што ћемо проћи кроз два сиромашна градића који су љубоморно имитирали један другог, рекао да га ужасно боли, ослоњена на ледену хладноћу мрачног стакла, спокојно се клатила. Лекар у болници у коју ће отићи када ујутро будемо стигли у касабу, мора га посаветовати да због тумора на мозгу главу наслања на хладно стакло, рекох себи и, у тренутку падох у панику каква ме већ данима није обузимала: шта је сад па то, какво ме је дубоко и неиздрживо ишчекивање сад спопало, откуд сад та нестрпљива жудња која ме целог прожима?

Затресе ме нека крволочна бука, одлучност неке снаге од које ми заиграше унутрашњи органи. Излетех са седишта, ударих у оно испред себе, сударих се са комадићима гвожђа, лима, алуминијума и стакла, сударих се бесно, пресавих се и скулупчах. Истог часа, као неко потпуно други, поново падох уназад и нађох се на истом седишту у аутобусу.

Али аутобус више није био онај исти. Са седишта на којем сам и даље ошамућено седео, кроз плавичасту маглу могао сам да видим како су возачево место и седишта уза њега отишли у парампарчад и нестала.

То је значи било оно што сам тражио, оно што сам прижељкивао. Како сам само у срцу осетио све оно што сам пронашао: спокој, сан, смрт, време! Био сам и овде и тамо; и у миру и крвамом рату; и у сабласној несаници и у бескрајном сну; и у ноћи која неће завршити даном и у времену које неће успорити свој лет. Исто као у филмовима, у успореном снимку устадох са седишта и у успореном снимку прођох поред леша младог возачевог помоћника са флашом у руци, кој тек што се био преселио у свет мртвих. Кроз задња врата аутобуса иазђох у врт мрачне ноћи.

На једном крају тог неплодног и безграничног врта био је асфалт прекривен срчом, на другом, оку невеидљивом крају, лежала је земља без повратка. Верујући да је то место она тиха земља што ми је у машти већ недељама треперила врелином раја, неустрашиво пођох ка баршунастој тами. Као да ходам у сну, али будан; као да ходам, али не дотичући ногама јалову земљу. Можда зато што нисам имао ноге, а можда зато што више нисам могао да се сећам, јер сам ту био сам самцит. Само то место и ја сам; моје обамрло тело и свест: до врха испуњен собом, само собом.

На једном крају усред рајске таме, седох покрај једне стене и опружих се на земљу. У висинама свега неколико звезда, поред мене природни камен. Жудно га дотакох, осећајући невероватан укус његовог истинског додира. Био једном један стварни свет у којем су сви додири били додири, мирису су били мириси, а звуци су били звуци. Звездо, може ли бити да се деои тих времена пренео у ова? У том мраку сам гледао свој живот. Прочитао сам једну књигу, пронашао тебе. Ако је ово умирање, поново сам рођен. Јер ја сам сада, овде, у овом свету, неко сасвим нов, без успомена и без прошлости: попут нових и лепих звезда нових телевизијских серија, попут детиње смушености бегунца из затвора који годинама касније звезде угледа први пут. Слушам зов тишине којој сличну нисам доживео и питам: зашто аутобуси, ноћи, градови? Због чега сви ти путеви, мостови, лица? Због чега усамљеност која ноћу искрсава попут сокола, због чега речи које остају на површини, због чега време без повратка? Слушам пуцкетање земље и куцање мог сата. Јер, време је, рече ми књига, тродимензионална тишина. Размишљао сам како је, дакле, требало да умрем, потпуно немоћан да схватим три димензије, неспособан да појмим живот, свет и књигу, не могавши да те још једном видим. И тако сам први пут разговарао са новим новцатим звездама кад ми као наивном детету нешто паде на памет! И сувише сам ја дете да бих умирао. Изнова откривајући додир, мирис и светлост ствари, хладним сам рукама срећно осетио топлу крв која ми се сливала са чела. Срећно сам посматрао овај свет, волећи тебе, Џанан.

Цементни облак који се уздизао тамо напред, на месту које сам напустио, изнад тачке где је злосрећни аутобус свом снагом налетео на цементом натоварени камион, остао је да виси у ваздуху као неки чудновати кишобран који је наткриљавао умрле и умируће. Из аутобуса се пробијала нека плава, тврдоглава светлост. Кроз задња врата напоље су опрезно, као да ступају на површину неке нове планете, излазили несрећници који су остали у животу и који ће мало касније из њега нестати. Куку, мајко, ви остадосте, ја изађох, куку, мајко, џепови су ми пуни крви као да је ситниш. Желео сам да разговарам са њима; са декицом са шеширом који је, држећи пластичну торбу у руци, пузио по земљи, са педантним војником пажљиво погунутим над подеротином на својим пантолонама, са бакицом која се расторокала пошто је уграбила прилику да директно разговара са Богом… Тајну овог једниственог и савршеног времена желео сам да поделим са вештим агентом за продају осигурања који је бројао звезде, са омађијаном девојком чија је мајка нешто преклињала мртвог возача, са бркама који су се ухватили за руке иако се нису познавали и играли за живот, лагано се њишући попут оних што се заљубе на први поглед. Желео сам да им кажем да срећним слугама Божјим, попут нас, макар и веома ретко, у животу ипак буде подарен тренутак среће за који се каже да је непоновљив, да им испричам да, ако би им се ти, анђеле, и указао једном у животу, указао би им се у чудесном сну, ето, баш ту, под кишобраном тог чудноватог цементног облака, и да их питам због чега смо сада тако срећни. Ко нам је даровао ту пуноћу, потпуност и савршенство, питам и вас двоје, мајко и сине, што загрљени из све снаге, попут разузданих љубавника први пут у свом животу слободно плачете, и тебе, слатка жено, што откриваш да је крв црвенија од кармина, а смрт саосећајнија од живота, и тебе, срећно дете, које стојиш покрај леша свога оца и са лутком у руци посматраш звезде. Унутрашњи глас ми изговори једну реч: полазак, полазак… Али ја сам већ схватио да нећу умрети. Једна тета која ће умрети неки тренутак касније и чије је лице било потпуно обливено крвљу, питала ме је за возачевог помоћника како би одмах сада узела своје кофере да би ухватила воз који ујутро стиже у град. Њена окрвављена карта остала је код мене.

Уђох у аутобус на задња врата, тако да се не суочим са погинулима из предњег дела чија су лица била приљубљена уз стакло. Сетих се застрашујуће буке мотора свих мојих аутобуских путешествија и схватих. Оно што затекох унутра не беше тишина смрти, јер ту беху они што су говорили, хватајући у коштац са својим успоменама, жељама и аветима. Помоћник је и даље држао своју флашу, а једна смирена мајка сузних очију своје уснуло дете: јер напољу је био мраз. Седох пошто схватих да ме боле ноге. Мој комшија са суседног седишта, којег је болела глава, напустио је овај свет заједно са ужурбаном гомилом из предњих редова али је и даље стрпљиво седео. Очију затворених у сну, отоворених у смрти. Два човека за које нисам знао одакле се појавише, са неког од предњих седишта једно окрвављено тело, држећи га за руке и ноге, изнеше га напоље, на хладно.

Тада приметих најмагичнију случајност, најсавршенију срећну околност: телевизор изнад возачевог седишта био је нетакнут, а видео-љубацници су се, ето, на самом крају, грлили. Марамицом обрисах крв са чела, лица и врата, отворих пепељару коју сам малочас челом затворио, радосно упалих цигарету и загледах се у филм на екрану.

Љубили су се, опет и опет, пијући једно другом са усана кармин и живот. Зашто ли сам ја као мали заустављао дах када би се у биоскопу појавила сцена љубљења? Зашто ли сам клатио ногама и уместо у оне који се љубе, гледао у неко место на платну изнад њих? Ах, пољубац! Како сам се само лепо сећао укуса који ми је дотакао усне под белом светлошћу која се пробијала кроз ледено стакло. Само једном у животу. Кроз сузе сам понављао њено име –Џанан.

Док се филм завршавао а спољашња хладноћа смрзавала охлађене лешеве, угледах најпре његова светла, а затим и тај камион који се с поштовањем зауставио пред срећним призором. Мој комшија који је и даље тупо гледао у празан екран имао је у џепу сакоа огроман и пун новчаник. Звао се Махмуд, презивао Махлер, ту му је била и лична карта, фотографија сина из војске на којој је личио на мене, веома стар исечак из новина о борбама петлова: Денизли пост, 1966. Много ће ми недеља потрајати сав тај новац, задржаћу и венчани лист, хвала лепо.

У камиону који нас је возио у касабу, ми живи и опрезни, опружени на поду, заједно са стрпљивим мртвацима како би се заштитили од мраза, занели смо се гледањем у зведе. Оне као да су нам говориле ,,будите мирни”, као да ми нисмо били мирни, ,,гледајте како ми умемо да чекамо”. Поскакујући заједно са камионом, опружен на свом месту, док су између нас и баршунасте ноћи посредовали неки хитри облаци и неко узнемирено дрвеће, размишљао сам како ова живахна, благо разливеном светлошћу осветљена лумперајка среће у чврстом загрљају са мртвима, ствара беспрекорну филмску сцену да се у њој изненада појави мој драги анђео, за којег сам слутио да је шаљив и весео, да се појави и да ми тек тако открије тајне мог срца и мог живота, али се тај призор, какав сам мање-више исти видео у једном чика Рифкијевом стрипу, ипак није остварио. И тако, док су изнад протицале гране а далеководи клизили један по један, остадох са Северњачом, Поларним медведом и бројем π. А затим помислих и осетих како заправо тај тренутак није био савршен; нешто је ту недостајало. А ја ћу, душо, тражити да то пронађен докле год је у мом телу нови дух, преда мном нови живот, у мом џепу брдо новца, а на небу нове звезде.

Шта је то што живот чини непотпуним?

Још само нога, рече зеленоока сестра која ми је у болници ушивала колено. Нисам се смео опирати. У реду. Да ли бисте се удали за мене? На нози и на стопалу нема проблема. У реду, да ли бисте са мном водили љубав? Језива копча на мом челу. Помислих, дакле, док су ми сузе текле од бола, нешто је недостајало, требало је да схватим по прстену на десној руци медицинске сестре шваље. Имала је неког ко је чека у Немачкој. Био сам неко нов, али не сасвим. И тако напустих болницу и поспану медицинску сестру.

Док је одјекивао позив на јутарњу молитву, отишао сам до хотела ,,Нова светлост” и од ноћног чувара тражио да ми да најбољу собу. Издркао сам гледајући неки стари примерак новина Хуријет који сам пронашао у прашњавом орамну у соби. На шареној страници додатка који излази недељом, власница неког ресторана у истамбулском кварту Нишанташи, стављала је на увид сав намештај који је наручила из Милана, своја два кастрирана мачора и део свог средњекласног тела. Заспао сам.

Градић Ширинијер, Љупкоград, у којем сам провео неких шездесетак сати од којих сам тридесет и три преспавао у хотелу ,,Нова светлост”, био је једно веома љупко место: 1. Берберин. На пулту стоји сапун за бријање марке ОПА са држаљом од алуминијумске фолије.Све време мог боравка у граду на образима ми се задржао благи мирис ментола. 2. Кафе – читалиште ,,Млади”. Расејани старци са поповима у пику и херцу у рукама, гледају Ататурков споменик на тргу, тракторе, мене који лако храмљем, жене на увек искљученом телевизору, фудбалере, злочине, сапуне и љубавнике. 3. Марлборо. Радња на којој је ово писало, осим цигарета, држала је и касете са старим карате-филмовима и меким порнићима, тикете народне лутрије и спортске прогнозе, љубиће и кримиће за изнајмљивање, мишомор и календар на зиду са којег се осмехивала једна лепотица што ме је подсетила на моју Џанан. 4. Ресторан. Добар пасуљ и ћуфте. 5. Пошта. Телефонирао сам. Мајке такве ствари не разумеју, оне плачу. 6. Бистро ,,Ширинијер”. Док сам тамо, за столом, у Хуријету који сам два дана носио са собом, са уживањем поново читао кратку вест о нашој веселој саобраћајки, коју сам већ научио напамет – дванаесторо погинулих – с леђа ми се, попут сенке, примаче човек од неких тридесетак, тридесет пет, ма не, четрдесетак година, који је личио на нешто између плаћеног убице и полицајца у цивилу, прочита ми марку свог сата који је извадио из џепа – зенит – и рече:

,,У песми је, за љубав, вино изговор,

Што не и за смрт, то је мој приговор,

Несрећа је и вас, читам из новина,

Опила потпуно, попут каквог вина.”

Не сачекавши мој одговор, изађе из кафане, остављајући за собом опојан ОПА мирис.

Сваки сладак градић има неког свог веселог лудака, размишљао сам током својих шетњи које су се све на крају завршавале на аутобуским станицама. Нашег пријатеља који је волео вино и поезију није више био ни у једној од две кафанице слатког градића, а ја сам шездесет сати касније, као да с љубављу размишљам о теби, Џанан, почео из дубине душе да осећам поменуту опијајућу жеђ. Бесани возачи, уморни аутобуси, необријани кондуктери, узмите ме и одведите у ту земљу непознанице у коју желим да одем! Да на прагу смрти, чела обливеног крвљу, успем да прођем кроз себе и постанем неко други. Тако ја у једном вечерњем часу напустих град Ширинијер, на задњем седишту једног старог магируса, са концима на два места на телу, носећи џепу препуни новчаник оног мученика.

Ноћ! Дуга, предуга, ветровита ноћ. Поред мог прозора, споља затамљеног у огледало, пролазила су села, још мрачнији торови, бесмртна стабла, жалосне бензинске пумпе, празни ресторани, неме планине, успаничени зечеви. Понекад бих се у искричавој ноћи веома дуго загледао у неко трепераво светло у даљини, сањарио који минут, да је оно што светлост осветљава неки живот о којем маштам, замишљао себе и Џанан у том срећном животу, а када би аутобус почео да се удаљава од треперавог светла, прижељкивао бих да, уместо на свом труцкавом седишту, будем под тим кровом. Понекад бих на бензинским пумпама, одмориштима, уским мостовима и раскрсницама где су се возила међусобно стрпљиво сачекивала, пиљио у путнике у аутобусима који су споро пролазили покрај нас, маштао како ћу међу њима спазити Џанан и чврсто верујући у своју маштарију, замишљао како ћу стићи тај аутобус, како ћу се у њега попети, како ћу је загрлити. А понекад сам знао да будем толико уморан и безнадежан да сам прижељкивао да будем онај тамо што седи за столом и пуши, којег бих кроз полунавучене завесе угледао до би се наш разјарени аутобус у поноћ вртео по уским сокацима неке забачене касабе. Али знао сам да заправо желим да будем на неком другом месту, у неком другом времену, тамо.

Тамо, након језиве експлозије, међу умрлима и умирућима, у тренутку срећне лакоће у којој се неодлучна душа колеба да ли да се одвоји од тела или не… Пре но што кренем на седмо небо и припремим се за шетњу, док из предворја земље која почиње језерима крви и крхотинама стакла будем покушавао да своје очи привикнем на панораму таме, задовољно ћу размишљати: да ли да уђем или не? Да ли да се вратим или да идем даље? Какве ли су зоре у тој другој земљи? Како ли изгледа оставити се путовања и изгубити се у мраку ноћи без дна? Подилазила би ме језа чим бих помислио на земљу у којој влада то јединствено време у којем бих напустио себе, постао неко други и можда се чак загрлио са Џанан, а моје ушивено чело и ноге жигало је нестрпљење због потоње неочекиване среће.

Ја знам да и ви, несрећна браћо што се возите ноћним аутобусима, трагате за истим тим бестежинским временом. Бити неко други и шетати се ни тамо ни овде, већ у спокојном врту између два света. Ја знам да љубитљ фудбала у кожној јакни не ишчекује јутарњу утакмицу него тренутак несреће у којој ће постати јунак црвен од крви. Знам да нервозна тетка што сваки час из своје пластичне торбе вади нешто и ждере, умире од жеље не да оде код своје сестре или сестричине, већ да стигне на праг оног света. Знам да катастарски чиновник чије отворено око разгледа друм, а затворено снове, не рачуна шта је у вилајету саграђено, већ рачуна где је она тачка пресека иза које више неће бити ниједног вилајета, а да онај убледели гимназијалац што спава на предњем седишту, сања жестоки судар, али не са својом девојком, него онај у којем ће страсно и пожудно пољубити предње стакло. Са тим узбуђењем, у ствари, сви ми, када возач нагло прикочи, када се наш аутобус мало занесе под ударом ветра, отварамо очи, гледамо у таму пута и покушавамо да разаберемо да ли је наступио тај магични час. Не, опет није!

Осамдесет девет својих ноћи провео сам на седиштима аутобуса а да у души нисам успео да осетим да је куцнуо тај срећни час. Једанпут смо се, после наглог кочења, закуцали у неки камион који је превозио живину, али не само да поспаним путницима није фалила ни длака с главе, него чак ниједна унезверена кокошка није настрадала. Једне друге ноћи, док је наш аутобус по поледици на асфалту глатко клизио у провалију, на тренутак сам кроз залеђени прозор ухватио одблесак сусрета с Богом и таман да страсно откријем једну заједничку тајну постојања, љубави, живота и времена кад наш шаљиви аутобус остаде да виси у мраку празнине.

Случајност, прочитао сам негде, није слепа, неука је. Случајност је, размишљао сам, утеха онима који не знају статисктику и вероватноћу. Излазио сам на задња врата, враћао се у живот на задња врата, долазио на станице на задња врата, ступао у станичне узбуркане животе: здраво, продавци семенки, касета, томболе, здраво деке што носите кофере и баке што носите пластичне торбе. Како ствари не бих препуштао случају, тражио сам најтрулије аутобусе, бирао најкривудавије планинске путеве, по шоферским кафанама проналазио најпоспаније возаче. Ми смо бржи од брзог, Ми летимо, Ми стварно стижемо, Ми стижемо експрес… Кондуктери су ми обилато заливали шаке колоњском водом, али ни у једној од тих лаванди ја нисам успео да пронађем мирис оног лица за којим сам трагао по путевима. Кондуктери су са послужавника од вештачког сребра служили бисквите какве сам јео као мали, али ме они нису сећали на оне служене уз чајеве моје мајке. Јео сам турске чоколаде без какаа, али ме није хватао грч али ме није хватао грч у нози као у детињству. Понекад су доносили и корпице разноразних бомбона и карамела, али уопште нисам успевао да међу именима ,,замбо”, ,,мабел” и ,,голден” пронађем врсту ,,нови живот”, коју је волео мој чика Рифки. Бројао сам километре у сну, сањао на јави. Шћућурио сам се на седишту, склупчао се, збрчкао се смањујући се, скупио ноге, у сну обљубио особу до себе. Кад сам се пробудио, на моје раме била је ослоњена ћелава глава, у крило спуштена беспомоћна шака.

Јер сваке ноћи ја бих постајао најпре уздржани сапутник неког новог несрећника, затим његов саговорник, а пред зору нераздвојиви пријатељ пред којим нема ни тајни ни стида. Цигарету? Куда путујете? Чиме се бавите? У једном аутобусу био сам млади агент осигуравајућег друштва који путује од града до града, неким другим, лед леденим, путовао сам да се оженим девојком коју је мој стриц видео у сну. Једном приликом сам једном деди испричао како ишчекујем анђела попут оних који посматрају НЛО, други пут рекох да са мајстором оправљам покварене сатове. ,,Мој је мовадо”, рече чика са вештачким зубима, ,,ич не касни”. Док је власник сата што ич не касни спавао отворених уста, учинило ми се да чујем откуцаје те прецизне справе. Шта је време? Удес! А шта живот? Време! Удес шта је? Живот, један нови живот! Тако сам ти ја, анђеле, покоравајући се тој једноставној логици за коју ми је било чудно зашто је нико раније није примећивао, одлучио да не идем на станце, већ директно у несреће!

Видео сам немилосрдно бацање харпуна на путнике са предњих седишта једног аутобуса који је необуздано и подмукло кидисао на камион испред себе, натоварен арматуром чији је један крај штрчао ван приколице. Видео сам мртво тело возача које се није дало извући јер је било пригњечено када је он, да не би прегазио тиграсту мачку, свој незграпни аутобус сурвао у провалију. Видео сам смрскане лобање, раскомадана тијела, откинуте шаке, возаче који су међу унутрашњим деловима органа саосећајно проналазили свој волан, раскупусане комадиће мозга, минђуше на крвавим ушима, поломљене и читаве наочари, огледала, живописна црева пажљиво распрострта по новинама, чешљеве, згњечено воће, ситан новац, избељене зубе, флашице и цуцле, све живо и неживо вољно посвећено том тренутку.

Добивши податак од саобраћајне полиције у Коњи, једне хладне пролећне ноћи стигох на једно место, негде у близини језера Туз, где су се у бестрагији пустиње чеоно сударила два аутобуса. Пола сата беше прошло од тог тренутка громогласне експлозије радосног и узбудљивог сусрета, али је она животворна, осмишљавајућа тајна и даље лебдела у ваздуху. Посматрајући између полицијских и жандармеријских аутомобила црне точкове једног од преврнутих аутобуса, осетио сам миомирис новог живота и смрти. Ноге су ми клецале, жигали су ме конци на челу, и ја се, као да идем на неки љубавни састанак, одлучно упутих кроз унезверене људе ка измаглици полутаме.

Уђох у аутобус чија се дршка на вратима прилично високо попела, и док сам наслађујући се корачао између наглавачке окренутих седишта, газећи по срчи, ланцима, воћу и наочарима, по свему што је, немоћно да се одупре земљиној тежи, попадало по плафону аутобуса, као да сам се сетио нечега. Ја сам некада био неко други, а тај други је желео да буде ја. Ја сам некада сањарио о једном животу у којем ће се време тако пријатно згуснути и сабити и у којем ће ми у глави боје тећи као водопади, сањарио сам, зар не? Сетио сам се књиге коју сам оставио на столу, замислио је како и она зури у плафон моје собе, попут лешева што отворених уста гледају у небо. Замишљао сам како моја мајка држи књигу тамо, на мом столу, међу предметима мог старог, напола остављеног живота. И таман да кажем, гледај, мајко, ја трагам за почетком једног новог живота који би требало да се укаже међу сломљеним стаклима, капима крви и мртвацима, кад спазих неки новчаник. Један се леш, пре смрти, пентрао ка разбијеном прозору и свом седишту које му је било изнад главе, али се уравнотежио на ивици прозора, нудећи новчаник из свог задњег џепа онима који су остали са ове стране.

Узех новчаник, ставих га у џеп, али нисам се правио да се не сећам онога на шта ме је трен пре тога сећање вратило. У глави ми је био онај други аутобус који сам, са места са ког сам гледао, видео кроз полупане прозоре и љупке завесице које су се благо њихале. Црвена боја марлбора и плава боја смрти, ВАРАН ВАРАН[1].

Искочих кроз поприлично смрскано стакло једног прозора и потрчах између полиције и још неуклоњених лешева, газећи по крвавим крхотинама. То је био тај аутобус, нисам погрешио, тај други аутобус, ВАРАН ВАРАН који ме је здравог и читавог пре шест недеља одвезао из једног попут играчке сићушног градића у једну мрачну касабу. Уђох у тог старог пријатеља кроз врата разбијена у комаде, седох на седиште које меје носило шест недеља раније и стадох чекати попут стрпљивог путника што се оптимистички узда у овај свет. Шта сам чекао? Можда неки ветар, можда неко време, можда неког путника. Полумрак се размицао, осетио сам да на седиштима има још једно две-три душе попут мене, мртве или живе; биће да су се промукло свађале са лепотицама у кошмарима и са смрћу у сновима о рају, чуо сам их како се оглашавају као да разговарају са неким непознатих духом. А затим је моја пажљива душа осетила још нешто дубље: погледах ка возачевом месту где осим радија ничег више није било и зачух како усред свих тих крикова, кркљања, плача што је допирао споља, уздаха, и пријатног, божанственог ветра, свира нека музика.

На тренутак све утихну, видех како се светлост појачава. У облаку прашине угледах срећне утваре, умируће и умрле. Ишао си колико си могао, путниче, али, размишљао сам, можеш ти још да идеш, јер не можеш знати да ли се налазиш на почетку баш тог тренутка или се иза врата до којих си стигао налази неки врт, а затим друга врата а иза њих неки други тајни врт у којем се преплићу живот и смрт, смисао и покрет, време и случај, светлост и срећа, док се ти задовољно њишеш у ишчекивању. Одједном ни је читаво тело, поново, још продубљеније, обузела она иста нестрпљива жеља, жеља да будем и тамо и овде. Учинило ми се да сам чуо неколико речи, прожела ме је нека језа и тада си се ти, лепотице моја, моја Џанан, појавила на вратима, лица обливеног крвљу, у оној светлој хаљини, у оној светлој хаљини коју си носила када те угледах на ходнику Ташкишле. И сасвим лагано си ми пришла.

Нисам те питао ,,Откуд ти овде?” А ни ти, Џанан, ниси питала мене ,,Шта ти радиш овде?” Јер обоје смо знали.

Узео сам те за руку, посадио те на седиште до мог, број 38, и карираном марамицом што сам је купио у Ширинијеру, нежно ти обрисао крв са чела и лица. Онда сам те, лепотице моја, држао за руку и дуго смо тако седели у тишини. Раздањивало се, дошли су спасиоци, а на радију мртвог возача свирала је, како то кажу, наша песма.