Ulogujte se / Kreirajte profil

Osećanje greha – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

O osećanju greha ponešto smo već kazali u glavi prvoj, ali valja da se malo dublje pozabavimo tim pitanjem pošto je ono jedan od najvažnijih skrivenih psiholoških uzroka nesreće u zrelo doba čoveka.

Postoji tradicionalna verska psihologija greha koju nijedan moderan psiholog ne bi mogao da prihvati. Pretpostavljalo se, poglavito među protestantima, da savest otkriva svakom čoveku kad je neko delo koje ga dovodi u iskušenje, grešno, i posle izvršenja toga dela mogao bi da doživi jedno od dvaju neprijatnih osećanja: jedno, nazvano grižom savesti, u kome počinilac dela nema nikakve zasluge, i drugo, pokajanje koje je u stanju da izbriše krivicu. U protestantskim zemljama, čak mnogi od onih koji su prestali da veruju, nastavili su da se drže ortodoksnog shvatanja o grehu s manjom ili većom razlikom. U naše vreme, delom pod uticajem psihoanalize, imamo obrnuto stanje stvari: staru nauku o grehu odbijaju ne samo neortodoksni, nego to čine čak i   mnogi koji se smatraju ortodoksnima. Savest je prestala da bude nešto tajanstveno, a ona je baš zato što je bila tajanstvena, mogla da se smatra glasom božijim. Znamo to da savest nalaže drugačiji stav u raznim delovima sveta i u grubim crtama može da se tvrdi da je svugde u saglasnosti s plemenskim običajima. Šta se u stvari dešava kad čovek ima grižu savesti?

S6308504

Rečju „savest” u stvari se označava više različitih osećanja: najjednostavnije od ovih je strah da krivca ne otkriju. Ti, čitaoče, verujem pouzdano, živeo si savršeno besprekorno, ali upitaš li nekoga ko je nekad učinio nešto zbog čega bi bio kažnjen ako bi ga otkrili, videćeš da će se to lice pokajati zbog svog zločina u trenutku kad izgleda da će se zločin doznati. Ne tvrdim da bi se to moglo primeniti na profesionalnog kradljivca koji u apsu vidi riziko svog zanata; to se odnosi na poštovanja dostojnog prestupnika (ako bismo se tako mogli izraziti) direktora banke kojii je u trenutku nužde izvršio proneveru, ili na sveštenika koga je strast dovela u iskušenje da podlegne nekoj pohoti. Takvi ljudi mogu lako zaboraviti svoj zločin ako ima malo izgleda da će zločin biti otkriven, ali ako se on obelodani ili nastane velika opasnost da dođe do otkrića, prestupnici će se vajkati što nisu bili časniji i to vajkanje može u njima da stvori živu sliku o ogromnosti njihovog greha. Za taj osećaj usko je vezan i strah da ne bude isključen iz krda. Čovek koji vara na kartama ili ne vraća dugove časti, nema ništa u sebi čime bi se pri hvatanju na delu suprotstavio osudi krda. U tome on ne liči na verskog novatora, anarhistu i revolucionara koji svi osećaju da ma kakvu sudbinu doživeli u sadašnjosti, budućnost je na njihovoj strani i da će ih slaviti onoliko koliko su ih proklinjali u sadašnjosti. Ti ljudi, uprkos neprijateljstva krda, ne osećaju se grešnima koliko onaj koji u potpunosti prihvata moral krda, a radeći protiv njegovih pravila, doživljuje veliku nesreću kad izgubi svoje mesto u staležu. Strah od tog udara sudbine ili bol, ako se on desio, može lako u njemu da izazove uverenje da svoj postupak smatra grešmm.

Ali osećanje greha, u svojim najvažnijim oblicima, zadire dublje. To je nešto što povlači koren iz nesvesnoga i što se pojavljuje u svesti kao strah od osude drugih ljudi. Neke vrste dela u svesti su označene kao greh, nedokučiv ikakvom samoispitivanju. Kad neko učini takva dela, oseća se nelagodno, ne znajući ni sam zašto. Obuzima ga želja da bude čovek takvog kova koji bi se umeo odupreti onom što smatra da je greh. On se moralno divi samo onima za koje veruje da su čista srca. Priznaje, s manje ili više žalosti, da nije dorastao da bude sveti čovek; u stvari njegovo shvatanje o svetilištu je nešto što se ne može da sprovede u svakidašnjem životu. Dosledno tome, on kroz život prolazi s osećanjem krivice, u uverenju da nije stasao da postigne ono što je najbolje i zato se njegovi najviši trenuci svode na plačevno ispaštanje.

euclid-bertrand-russell-simon-kregar

Praktično, izvor sviih tih slučajeva nalazi se u moralnom učenju koje je čovek primio pre šeste godine života od isvoje majke ili negovateljice. On je pre toga doba naučio da je ružno psovati i da je na svom mestu služiti se samo onim rečnikom kojim se služe dame; da samo rđavi ljudi piju i da je duvan nepomirljiv s najvišom vrlinom. Naučio je i to da nikad ne sme da laže. A iznad svega naučio je da ma kakvo interesovanje o polnim stvarima predstavlja gnusno delo. Znao je da je to mišljenje njegove majke i verovao je da je takvo mišljenje i njegovog Tvorca. Da se majka nežno stara o njemu ili, ako bi ga ona zanemarila, da to čini njegova negovateljica, bilo je najveće zadovoljstvo njegovog života, a to se moglo postići jedino da se on ne ogreši o moralni zakonik. Otuda je on pridavao nešto neodređeno strašno svakom ponašanju koje bi nailazilo na osudu njegove majke ili negovateljice. Zalazeći postepeno u zrelije godine, on je zaboravio otkuda dolazi njegov moralni zakonik i šta je u početku bila kazna za nepoštovanje njegovih odredaba, ali zato nije odbacio moralni zakonik niti prestao da oseća da će se nešto grozno desiti ako se ogreši o njega.

Međutim, veliki deo ovog detinjskog moralnog učenja lišen je svake racionalne osnove i takav je, da se ne bi mogao primeniti u običnom stavu običnih ljudi. S racionalnog gledišta, čovek koji se služi „ružnim izrazima”, na primer, ništa nije gori od onoga koji se njima ne služi. Pa ipak u pokušaju da sebi predstavi nekog svetitelja, bezmalo svak bi smatrao da je uzdržavanje od psovanja bitno. Posmatrano u svetlosti razuma to je jednostavno glupo. Isto važi i za alkohol i duvan. Što se alkohola tiče, takvog shvatanja nema u južnim zemljama i čak se to smatra nekom vrstom bezbožnosti, pošto je poznato da su naš Gospod i apostoli pili vina. U pogledu duvana lakše se zadržati na negativnom stanovištu, s obzirom da su najveći sveci živeli pre nego što je njegova upotreba bila poznata. Ali ni tu nije mogućan nikakav racionalan dokaz. Mišljenje da nijedan svetac ne bi pušio, zasniva se u krajnjoj analizi na mišljenju da nijedan svetac ne bi ništa učinio samo iz tog razloga što mu to pričinjava zadovoljstvo. Taj asketski elemenat u običnom moralu postao je gotovo nesvestan, ali zato on dejstvuje u svima pravcima da naš moralni zakonik učini neracionalnim. U racionalnoj etici bilo bi pohvalno da se pruži zadovoljstvo svakom čak i samom sebi, pod pretpostavkom da to ne nanese bol sebi ili drugima. Idealan čovek vrline, ukoliko se otarasi asketizma, bio bi onaj koji bi sebi dozvolio uživanje u svima dobrim stvarima ukoliko ih ne bi pratile rđave posledice da na kraju prevagnu nad uživanjem. Uzmimo opet pitanje laži. Ne poričem da u svetu nema isuviše mnogo laganja i da bi bolje bilo za nas kad bi istina došla do jačeg izraza, ali poričem što mislim da mora učiniti svako racionalno lice, da laganje ni u kakvim prilikama nije opravdano. Jednom u svojim šetnjama po poljima, video sam iznurenu lisicu kako u poslednjem naporu pokušava da pobegne. Nekoliko minuta posle ugledao sam i lovce. Upitali su me da li sam video lisicu i ja sam odgovorio da jesam. Raspitivali su u kom pravcu je pobegla i ja sam slagao. Ne verujem da bih bio bolji čovek da sam kazao istinu.

Bertrand-Russell-e1317060625210-634x473-500x373

Ali iznad svega, od velike štete je rano moralno učenje u polnom pitanju. Ako su neko dete vaspitali na uobičajeni način nešto stroži roditelji ili negovateljice, veza između greha i polnih udova toliko je učvršćena kad ono poraste do šest godina, da je malo verovatno da će se to sasvim promeniti u toku čitavog života. Dabogme da je to osećanje pojačano Edipovim kompleksom, pošto je najvoljenija žena u detinjstvu takva da je polni odnos s njom isključen. Posledica toga je da mnogi odrasli ljudi imaju osećanje da je žena unižena polom i poštuju svoje žene samo u slučaju ako mrze polni odnos. Ali muža čija je žena hladna, nagnaće nagon da traži nagonska zadovoljenja drugde. Njegovo nagonsko zadovoljenje, čak i ako ga trenutno nađe, biće zatrovano osećanjem krivice, tako da ne može biti srećan s jednom ženom bilo da je s njom u braku ili izvan njega. Na ženskoj strani odigrava se slična stvar ako je suviše izrazito vaspitana da bude ono što se zove „čista”. Ona se nagonski uzdržava u polnom odnosu sa svojim mužem i strahuje da u tome vidi neko uživanje. Pa ipak, u današnje vreme ima daleko manje takvih žena nego pre pedeset godina. Mogao bih kazati da je u sadašnje vreme među obrazovanim svetom polni život muškaraca gore izvitoperen i više zatrovan osećanjem greha nego kod žena.

Počinje da se širi saznanje, dabogme ne u zvaničnim krugovima, o rđavoj strani tradicionalnog polnog vaspitanja najmlađih. Pravi put je jednostavan: dokle se dečak ili devojčica ne približe dobu puberteta, ne treba ih poučavati ni o kakvom polnom moralu i pažljivo izbegavati da se u dete ne usadi pomisao da ima nešto odvratno u prirodnim telesnim funkcijama. Kad se približi vreme da detetu treba davati moralne pouke, neka to bude racionalno, i sve što mu se tada tvrdi, valja da bude dobro obrazloženo. Ali nije mi namera da u ovoj knjizi govorim o obrazovanju. U ovoj knjizi mene zanima da utvrdim šta odrastao čovek može da učini da umanji loše posledice nerazumnog vaspitanja u pogledu neracionalnog osećanja greha.

Bertrand-Russell-IQ-465x155

Problem je ovde isti onaj s kojim smo se sreli u ranijim glavama, naime da nateramo nesvesno da primi k znanju racionalna verovanja koja upravljaju našom svesnom mišlju. Ljudi ne smeju da dozvole da ih ponesu raspoloženja, da u jednom trenutku veruju jedno a u drugom drugo. Osećanje greha naročito izbija na mahove kad je svesna volja oslabljena umorom, bolešću, pićem ili nekim drugim uzrokom. Ono što ljudi misle u takvim trenucima (sem ako nije izazvano pićem) čini se kao da je otkrovenje svog višeg ja. „Đavo je bio bolestan, đavo bi hteo da postane svetac.” Ali apsurdno je poverovati da trenuci slabosti dopuštaju veći uvid u sebe nego trenuci snage. U trenucima slabosti mučno je odoleti detinjastim sugestijama, ali nema nikakvog osnova da bi takva verovanja mogla da se pretpostave shvatanju odraslog čoveka u punoj vlasti svojih sposobnosti. Naprotiv, ono u šta čovek smišljeno veruje svojim celim razumom kad je u punoj snazi, trebalo bi da za njega bude merilo za verovanja u svako vreme. Sasvim je mogućno savladati detinjaste sugestije nesvesnoga upotrebom ispravne tehnike. Kad god vas grize savest za neki postupak za koji vam vaš razum kaže da nije rđav, ispitajte uzroke vaše griže savesti i ubedite se u pojedinostima o njihovoj apsurdnosti. Neka vaša svesna verovanja budu tako živahna i nedvomislena da učine utisak na vaše nesvesno toliko snažno da se uzmognete uhvatiti u koštac s utiscima koje su na vas učinile negovateljica ili mati kad ste bili dete. Ne zadovoljavajte se smenjivanjem trenutaka racionalnosti s trenucima neracionalnosti. Zagledajte bliže u neracionalno s odlukom da ga ne poštujete i ne dozvolite da ovlada vama. Kad god ono ubaci lude misli ili osećanja u vašu svest, čupajte ih iz korena, proverite i odbacite. Ne dopustite da ostanete kolebljivo biće koje se ugiba čas pred razumom čas pred detinjastim ludostima. Nemojte se plašiti nepoštovanja prema uspomeni onih koji su upravljali vašim detinjstvom. Oni su vam tada izgledali snažni i mudri zato što ste vi bili slabački i luckasti; sad kad niste ni jedno ni drugo, dužnost vam je da ispitate njihovu prividnu snagu i mudrost i da utvrdite da li zaslužuju ono poštovanje koje im silom prilika još odajete. Pitajte samoga sebe da li je svet bolji od moralne pouke koja se tradicionalno daje mladima. Pogledajte samo od kolikog nefalsifikovanog sujeverja se gradi konvencionalan čovek vrline i razmislite da dok se nad tobožnjim moralnim opasnostima bdelo neverovatno ludim ograničeniima, stvarne moralne opasnosti kojima je odrastao čovek izložen, praktično nisu ni pomenute. Koja su stvarno štetna dela čijem izvršenju je izložen prosečan čovek? Smicalice u poslovnom životu koje zakon ne kažnjava, grubost prema nameštenicima, svirepost prema ženi i deci, zlonamernost prema takmacima, okrutnost u političkim sukobima — to su stvarno štetni grehovi koji su česti među poštovanja dostojnim i cenjenim građanima. Ovakvim gresima čovek širi bedu u svojoj neposrednoj okolini i daje svoj udeo uništenju civilizacije. Pa ipak, kad je bolestan, ove stvari ne utiču na njega da sebe zamišlja otpadnikom koji je izgubio pravo na božju milost. Nisu to stvari od kojih mu se nad posteljom u bunilu priviđa nadnesena majka s pogledom punim prekora. Zašto je njegov nesvestan moral toliko daleko od razuma? Zato što je bila luda etika u koju su verovali oni kojima je bilo povereno njegovo detinjstvo; zato što ona nije potekla iz proučavanja dužnosti pojedinaca prema zajednici; zato što je sklepana iz drevnih pabiraka neracionalnih tabua; i zato što je u sebi nosila patološke elemente nastale u duhovnoj pometnji zateturanog rimskog carstva na umoru. Naš prazan moral stvorili su sveštenici i duhovno podređene žene. Vreme je da ljudi koji treba da uzmu normalno učešće u normalnom životu sveta, nauče kako da se bune protiv te bolesne gluposti.

Ali da uspe bunt u stvaranju individualne sreće i u osposobljenju čoveka da živi dosledno jednim standardom a ne da vrluda između dva, potrebno je da neophodno misli i duboko oseća ono što mu razum kaže. Kad odbaci površno sujeverje svog detinjstva, većina ljudi misli da više ništa nema da se radi. Oni ne shvataju da ta sujeverja i dalje vrebaju iza ugla. Kad se jednom dođe do racionalnog ubeđenja, nužno je zaustaviti se na njemu, izvući zaključke, ispitati se da li u nama slučajno nije nadživelo još kakvo verovanje, nepomirljivo s novim ubeđenjem. Kad osećanje greha postane snažno, što će s vremena na vreme i da se desi, valja s njim postupati ne kao s otkrovenjem i pozivanjem na veće stvari, nego kao s  bolešću i slabošću, dabogme, u slučaju ako je to izazvao čin koji bi racionalna etika osudila. Ja ne preporučujem da čovek bude bez morala, samo preporučujem da on bude bez sujevernog morala, što je sasvim različita stvar.

Ali ako se neki čovek i ogrešio o svoj racionalni zakonik, ja sumnjam da je osećanje greha najbolji način da se dođe do boljeg života. U osećanju greha ima nešto odvratno, nešto lišeno samopostovanja. Gubitak samopošvanja nikom nije doneo dobra. Racionalan čovek gledaće svoje sopstvene neželjene postupke kao što će gledati postupke drugih ljudi, gledaće ih kao postupke koje su proizveli izvesni uslovi i koje valja izbegavati, bilo dubljim shvatanjem da su nepoželjni, ili, gde je to mogućno, izbegavanjem samih uslova koji su te postupke izazvali.

The_Pick_120112

Razume se da osećanje greha ne samo da ništa ne doprinosi dobrom životu, ono ima upravo suprotno dejstvo. Ono čoveka čini nesrećnim i stvara u njemu osećanje manje vrednosti. Kao nesrećan, čovek je sklon da stavlja zahteve drugim ljudima, zahteve koji su preterani i koji ga ometaju da uživa sreću u ličnim odnosima. S osećanjem manje vrednosti, on će biti kivan na one koji izgledaju bolji od njega. Takav čovek će teško ikom da oda priznanje i lako će biti zavidljiv. Postaće uopšte neprijatna ličnost i sve usamljenija. Osećajno i srdačno držanje prema drugima nije ugodno samo drugima, ono je ogroman izvor sreće  za čoveka takvih osobina, pošto zbog toga postaje predmet opšte ljubavi. Ali takvo držanje retko da je mogućno čoveku s osećanjem greha. Takvo držanje posledica je uspravnog stava i samopouzdanja; ono zahteva, tako reći, duhovno ucelokupljenje, čime hoću da kažem da razni slojevi jednog čoveka: svesno, podsvesno i nesvesno delaju saglasno i da nisu među sobom u večnoj borbi. U većini slučajeva mogućno je stvoriti takvu saglasnost pametnim vaspitanjem ali tamo gde je vaspitanje bilo nepametno, to je mnogo teže izvesti. Pokušavaju to da izvedu psihoanalitičari, ali ja verujem da u velikoj većini slučajeva sam pacijent može da svrši posao, koji u mnogo težim slučajevima zahteva pomoć stručnjaka. Ne recite: „Nemam vremena za takve psihološke tegobe; moj život je pun posla i zato moram svoje nesvesno da prepustim stihiji.” Ništa jače ne umanjuje ne samo sreću, nego i efikasnost, od ličnosti u kojoj se bore različita shvatanja. Korisno je ono vreme koje provodimo u saglašavanju raznih shvatanja svoje ličnosti. Ne predlažem, recimo, da čovek jedan čas dnevno provede u samoispitivanju. Po mom mišljenju, to ni u kom slučaju ne bi bio najbolji metod, pošto bi povećavao samoutonuće koje je deo bolesti koju hoćemo da lečimo, jer harmonična ličnost je okrenuta spoljašnosti. Ono što predlažem, bilo bi da čovek ostane čvrsto pri onom u što racionalno veruje i da nikad ne dozvoli da se bez borbe prepusti suprotnim neracionalnim shvatanjima, ili da im podlegne ma i najkraće vreme. Pitanje je to razgovora sa samim sobom, kada u takvim trenucima čovek pada u iskušenje da postane detinjast, ali ako je taj razgovor određen, može da bude vrlo kratak. Prema tome, vreme posvećeno tome ne bi bilo uzaludno.

Mnogi ljudi imaju u sebi nešto suprotno racionalnosti, i gde toga ima, ono što sam govorio izgledaće beznačajno i nevažno. Ima ljudi koji veruju da bi racionalnost, ako se pusti da se razmahne po volji, ubila sve dublje emocije. Po mom mišljenju takvo verovanje može se pripisati potpuno pogrešnom shvatanju o dejstvu razuma u ljudskom životu. Ne spada u dužnost razuma da rađa emocije, mada udeo njegove funkcije može da bude u iznalaženju načina kako da preduhitri takve emocije koje ometaju blagostanje. Pronaći način kako da se umanji mržnja i zavist, svakako je funkcija racionalne psihologije. Ali pogrešna je pretpostavka da smanjenjem tih strasti mi u isto vreme umanjujemo snagu onih strasti koje razum ne osuđuje. U strasnoj ljubavi, roditeljskoj ljubavi, prijateljstvu, dobronamernosti, odanosti nauci ili umetnosti nema ničega što bi razum želeo da umanji. Kad racionalan čovek oseti ma koju od ovih emocija ili sve njih on će biti zadovoljan što ih oseća i neće ništa učiniti da ih umanji, i to zato što su te emocije deo dobrog života, onoga života koji stvara sreću u sebi i u drugima. U strastima kao takvima, nema ničeg neracionalnog i većina neracionalnih ljudi oseća jedino najniže strasti. Neka se niko ne plaši da će, postavši racionalan, svoj život napraviti dosadnim. Naprotiv, pošto se racionalnost sastoji uglavnom od unutrašnje harmonije, čovek takve harmonije slobodniji je u posmatranju sveta i u upotrebi svojih snaga da ostvari spoljašnje ciljeve, nego onaj što je neprestano ometan unutrašnjim sukobima. Ništa nije dosadnije no btiti uvučen u sebe, ništa vedrije no pažnju i snagu upraviti spoljašnjem svetu.

Bertrand-Russell-warns-of-007

Naš tradicionalni moral neosnovano je bio usredsređen na sebe i shvatanje o grehu deo je tog nepametnog skretanja pažnje na sebe. Za one koji nikad nisu prošli kroz subjektivna raspoloženja, nastala iz tog pogrešnog morala, pomoć razuma i nije potrebna. Ali za one koji su jednom podlegli toj bolesti, razum je neophodan za lečenje. A možda je ta bolest i potreban stepen u duševnom razvitku. Sklon sam da verujem da je čovek koja je pomoću razuma to preturio preko glave, dostigao viši stepen od čoveka koji nikad nije preživeo bolest ili lek. Mržnja na razum koja je toliko raširena u ovo naše doba proističe prvenstveno iz činjenice što delovanje razuma nije shvaćeno dovoljno temeljno. Čovek koji se sam bori sa sobom, traži uzbuđenja i razonodu; voli jake strasti, ne iz zdravih pobuda, no zato što ga trenutno izvode iz njega samoga i lišavaju bolne potrebe da misli. Svaka strast je za njega neka vrsta pijanstva. To je međutim nagoveštaj duboko uvrežene bolesti. Gde takve bolesti nema, najveća sreća dolazi od potpunog vladanja svojom duhovnom moći. Najdublje radosti se doživljavaju u časovima kad je misao najživlja i kad su najsitnije stvari zaboravljene. U istinu, to je najbolji probni kamen za sreću. Sreća za koju je potrebno pijanstvo, sporedno kojega porekla, sumnjiva je i nedovoljna. Sreća koja stvarno zadovoljava, jeste ona koja se razvija u punom dejstvu naših duhovnih moći i u najdubljem razumevanju sveta u kome živimo.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Predgovor

Prethodni tekst

Sledeći nastavak

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Osećanje greha – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

  1. Душко Јевтовић

    24/08/2016 at 12:41

    Бертранд Расел нам је открио да истинску срећу можемо осетити само у најдубљем разумевању света у коме живимо.
    Да би размели свет, морамо схватити његов смисао и нашу улогу у њему. А смисао свету и животу даје вера у Бога Оца, Сина и Светог Духа, у Свето Тројство.
    Сазнања научника савршено се уклапају у истину с којом нас је упознао Исус Христос и увек кад се потврди та подударност, као у овом чланку, испуни нас радост.
    Наш живот није пролазно трајање у случајности распадљиве мартерије, него оваплоћење слободе и љубави које нас припремају за вечност.

  2. Pingback: O tekstu Bertranda Rasela | filozofski kutak

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *