Ulogujte se / Kreirajte profil

Osma sednica – dugo iščekivani rasplet

Predlažem da se Centralni komitet izjasni o predlogu Predsedništva. On glasi: druga Dragišu Pavlovića treba razrešiti dužnosti člana Predsedništva. Ko je za neka digne ruku. Protiv – osam. Uzdržanih je 18. Konstatujem da je Centralni komitet sa osam glasova “protiv” razrešio druga Pavlovića.

Hladnokrvno i birokratski suvo, bez viška reči, mimike ili emocije, sabirajući glasove, pred uključenim kamerama TV Beograd pre tačno 30 godina Slobodan Milošević zaključio je jedno od najpoznatijih zasedanja Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije – antologijsku Osmu sednicu.

Skup održan 23. i 24. septembra 1987. godine danas se smatra događajem koji je najavio poslednji čin istorije Jugoslavije. “Osma” je bila prelomni momenat u uzdizanju Slobodana Miloševića u srpskog nacionalnog lidera, ali i početak novog i najtežeg perioda jugoslovenske države i srpskog društva.

van Stambolić i Slobodan Milošević na Desetom kongresu SK Srbije

Na turobnu i mučnu sednicu CK SKS održanu u zdanju Skupštine u tadašnjoj Ulici maršala Tita (danas Kralja Milana) danas se gleda na mnogo načina. Najčešće se ocenjuje kao otvaranje puta Miloševićevoj neograničenoj vlasti, početak raspada, ali i kao kraj borbe za Titovo nasleđe u Srbiji. Puštena je odjavna špica poluvekovnog sna o zajedništvu južnoslovenskih naroda početak još jedne tragične srpske golgote.

Sednica vrha srpskih komunista održana ravno pre tri decenije uvertira je u tragediju većine njenih glavnih protagonista. Slobodan Milošević umro je u Haškom tribunalu 2006. godine, tokom suđenja za ratne zločine počinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Ivan Stambolić je šest godina ranije otet i mučki umoren na Fruškoj gori. Dragišu Pavlovića, proskribovanog, poraženog i razočaranog izdalo je srce 1996. godine.

Osma sednica je presudno uticala na živote trojice njenih najvažnijih aktera, trajno obeleživši njihove karijere, uspone i padove. Ovu sednicu to je zaogrnulo mitskim plaštom istorije i sudbine koji ni do danas nije skinut.

“Sve je počelo na Osmoj sednici”, nebrojeno puta se čulo u domaćoj javnosti tokom proteklih 30 godina. Ovaj, uz Brionski plenum i pad Aleksandra Rankovića, verovatno najpoznatiji partijski sastanak ikada održan u Jugoslaviji pominje se kao središnja tačka kosovskog pitanja, Miloševićeve autokratske vlasti, početak surovog uklanjanja političkih protivnika, legitimizacija nacionalizma i nasilja. Usput, ti dušebrižnici istovremeno zaboravljaju priču s početka sedamdesetih godina prošlog veka i Titovog obračuna sa srpskim liberalima.

Istoričari se protive posmatranju prošlih događaja sa sadašnjih stanovišta. Iz ugla nauke Osma sednica nije, iako se to često dovodi u vezu, početak niti razlog raspada Jugoslavije, niza srpskih tragedija, poprište poraza naprednih, a pobede retrogradnih snaga u društvu. Sudbina Jugoslavije, potonje Srbije, Kosova, miloševićevskog aparata rezultat je mnoštva unutrašnjih i spoljnih faktora, među kojima je partijski obračun, ma koliko značajan bio, tek jedna od mnogih okolnosti. Epitet istorijskog skupa “Osma” je dobila tek naknadno, retrospektivno, protokom vremena i nizanjem tragičnih događaja.

Srbija do danas nije uspela da pronađe izlaz iz kosovskog lavirinta. Unutrašnji dijalog o budućnosti Pokrajine, kojem smo ovih dana svedoci, bez obzira na drastično promenjene okolnosti, ponovo ukazuje na složenost ovog pitanja i Osmu sednicu nanovo stavlja pred sud vremena.

Činjenica je da je Kosovo bilo ključno pitanje tadašnje Jugoslavije koje je generisalo mnoge probleme i procese u zemlji. Ovo, nažalost, tri decenije kasnije može da se primeni i na današnju Srbiju. Fantazisti bi zato rekli da duh Osme sednice još uvek lebdi nad domaćom političkom elitom koja se i danas rve sa nasleđem njenih učesnika.

Rušenje Ivana Stambolića napravilo je dugoiščekivani diskontinuitet sa dotadašnjom politikom srpskog rukovodstva. On se, međutim, pretvorio u tragičnu seriju poraza. Miloševićev stil vladanja oličen u autoritetu jednog čoveka (i njegove žene), populizmu i medijsko–policijskom aparatu umesto rešavanja problema, samo je doneo nove i još veće krize.

-Nisam pribegavao olakim obećanjima i time sam ogorčio mnoge svoje saradnike i prijatelje – govorio je Stambolić u godinama posle Osme sednice. – Do poslednjeg trenutka želeo sam da sačuvam jedinstvo rukovodstva. Bio sam svestan da sa pocepanim vođstvom i Partijom nećemo moći ništa valjano da napravimo ni sa novim Ustavom niti sa odnosima na Kosovu. Ni u ekonomiji ni u Jugoslaviji. Pokazalo se da sam od dve nesreće ugrabio – obe. Kosovo je za nas konačno izgubljeno i to na najgori i najskuplji način, a sav moj i rad mojih saradnika okončan je tako da bih ga se najradije odrekao. Osma sednica bila je juriš na vlast po oprobanom sistemu klevetničkih optužbi i osuda na jednoj strani, a na drugoj olakih obećanja.

Milošević se tokom svoje vladavine devedesetih godina nije osvrtao na obračun sa Stambolićevom strujom u Centralnom komitetu. Umesto njega, to su činili njegovi saradnici. Oni su ukazivali, a i danas to čine, da je Srbija osamdesetih godina vapila za promenama, da je Kosovo bilo pred eksplozijom, kao i da je dotadašnja politika bila uveliko prevaziđena. Prepoznavali su i Stambolićevu nameru da sputa Miloševićev uticaj, koji je počeo da raste posle čuvene posete Kosovu Polju aprila 1987.

“Državne napetosti koje je razrešila Osma sednica bile su dostigle takav nivo da je njihovo razrešenje bilo neminovno, ovim zasedanjem ili na drugi način”, beleži u svojoj knjizi “Kako su Srbi izgubili vek” jedan od najvernijih Miloševićevih saradnika Borisav Jović. “Da takvih napetosti nije bilo, Osma sednica se sigurno ne bi mogla dogoditi, ili ako bi se dogodila ne bi mogla da ostavi traga u istorijskom i političkom pamćenju, kao što je sada slučaj.”

Osma sednica je priča o prohujalom vremenu, u kome je svoje poslednje časove živela zemlja koja je generacijama bila ostvarenje snova. To je i storija o njenom tužnom kraju, ljudima nesvesnih tereta istorije i epohe koju žive. “Osma” je i svedočanstvo o političkim ambicijama, koje ne poznaju granice. Ona je, uostalom, dokaz makijavelizma, ali i recidiv stare komunističke dogme iz doba revolucije zvane “ko nije s nama, taj je protiv nas”.

Prevazilaženje partijskog okvira

OSMA sednica u svojoj suštini bila je unutarpartijska borba sukobljenih frakcija u okviru jedne, od mnoštva lokalnih komunističkih saveza u SFRJ. Njen odjek, međutim, govori da je prevazišla uskopartijski okvir. Zbog događaja koji će uslediti, poput Memoranduma SANU, biće proglašena tmurnim vesnikom neslavne budućnosti, koja će Srbiju ubrzo uvesti u vrtlog ratova, međunarodnih sankcija, egzodusa i lančanih kriza koje se osećaju do danas.

Umiranje balkanskog bolesnika

Jugoslavija je 1987. godine bila na umoru. Dok je veliki deo naroda pritisnut svakodnevnim problemima živeo u iluziji da će država opstati, u političkom establišmentu blizak kraj nije video samo onaj ko to nije hteo. Zajedničkoj državi isticao je rok trajanja, a dah umiranja balkanskog bolesnika bio je sveprisutan.

Branko Pešić, Draža Marković, Dušan Gligorijević i Žika Kovačević

Država koju je narodima i narodnostima u nasleđe ostavio Josip Broz Tito pre tri decenije bila je paralizovana. Iznurena višegodišnjom ekonomskom i političkom krizom, pod teretom nerasvetljene prošlosti i ustreptala od sve dinamičnije sadašnjosti, SFRJ nije mogla da se nosi sa brojnim problemima koji su je pritiskali. Grogirana privreda, glomazan i neefikasan politički aparat, bujajući nacionalizam i devalvirana ideologija ukazivali su na to da Jugoslavija broji svoje poslednje godine.

Promene na međunarodnoj sceni su, naravno, uticale na takvo stanje. Već u januaru održan je plenum CK KP SSSR koji je označio početak sovjetske perestrojke, koja je ulila nadu u skoru transformaciju prevaziđenog komunističkog sistema, ali i jasno označio ideološki i privredni zaokret Moskve. Zapad se polako ali sigurno uspinjao na pijadestal pobednika u Hladnom ratu. Sovjeti su gubili i trku u naoružavanju, a Istočni blok sve teže se nosio sa sve snažnijim pokretima koji su tražili hitnu transformaciju vlasti, političkog i ekonomskog sistema. Evropa, SAD, Katolička crkva i brojne zapadne organizacije pomagale su ove grupe koje su na svojoj listi zahteva imale političke, ekonomske i druge reforme.

Jugoslavija je sve ove promene posmatrala pasivno, bez želje i snage da se aktivno uključi u svetske trendove. Unutrašnje prilike nisu joj išle naruku, ali i danas čudi tolika istrajnost u ignorisanju svih mogućih globalnih promena. Državi su bile preko potrebne dubinske reforme, a umesto njih vladajuća partija i njen kadar sprovodili su diktaturu fraza i izgradnje Potemkinovih sela. Umesto novog sistema vrednosti, državnog ustrojstva i prekompozicije ekonomije, Jugoslavijom se razlio nacionalizam.

Tito je umro sedam godina ranije. Njegov odlazak označio je početak poslednjeg čina velike balkanske federacije. Posle kratke faze žalosti i zaricanja u čuvanje njegovih tekovina oličenog u parolama “I posle Tita – Tito”, “Titov put – naš put”, “Čuvaćemo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka”, država se sunovratila ka političkom i privrednom kolapsu. Isplivala su nerešena i dugo ignorisana nacionalna pitanja, sve mane ozloglašenog Ustava iz 1974. godine, albanski separatizam, težnje ka većoj samostalnosti zapadnih republika, izuzetno visok spoljni dug, odliv stanovništva…

Jugoslovenska ekonomija kasnih osamdesetih bila je istinski u lošem stanju. Jedan od najvećih problema države bila je prezaduženost. U godinama koje će uslediti posle Titove smrti dug države biće na maksimumu, dok će njena sposobnost da bilo šta vrati biti na najnižoj tački. Od šezdesetih godina javni dug se uvećavao za oko 17 odsto svake godine, da bi 1991. on iznosio gotovo nezamislivih 20 milijardi dolara.

Šta posle Tita i Kardelja

Koliko je vrh jugoslovenske vlasti bio kratkovid i samouveren u svojim zabludama svedoči i razgovor koji su godinu dana pred Titovu smrt vodili Draža Marković, čelni čovek Srbije, i Edvard Kardelj, glavni ideolog nove Jugoslavije. Marković je u duhu vremena izgovorio pitanje koje je više-manje postavljao svaki Jugosloven: “Otići će Tito, otići ćete i vi Bevc, šta ćemo onda?” Kardelj mu je na to odgovorio: “Niko radnicima ne može uzeti fabrike, niko ne može osporiti politiku nesvrstanosti, niko ne može osporiti ideju bratstva i jedinstva.” Svega deceniju kasnije radnici su ostali ne samo bez fabrika, već i bez hleba, nesvrstanost se preselila u muzej, a bratstvo i jedinstvo doživelo je najtežu negaciju – u krvavom građanskom ratu.

Izmežu 1970. i 1980. ubrzano raste trgovinski suficit Jugoslavije. Deo razlike između ogromnog uvoza i skromnog izvoza prebijan je doznakama gastarbajtera, koje su dostizale i dve milijarde dolara godišnje. U to vreme van matice je živelo i radilo više od milion građana SFRJ, a na vrhuncu odlazaka trbuhom za kruhom u inostranstvu je privređivalo čak 20 odsto radne snage.

Početkom osamdesetih godina presušuje priliv pozajmljenog novca, što državu dovodi u predkolapsno stanje. Jer jugoslovenska ekonomija ne samo da nije imala kapacitet za vraćanje dugova, već je i njeno osnovno funkcionisanje zavisilo od novih zaduživanja. Jugoslovenski BDP posle 1980. stagnira, a od 1986. i drastično opada.

Razmere krize koja će u deceniji pre raspada Jugoslavije dobiti svoj puni zamah mogle su se naslutiti još početkom sedamdesetih godina. Primanja su konstantno opadala, uprkos upumpavanju velike količine deviza. Inflacija je bila dvocifrena, a nekoliko godina pred Titovu smrt dostigla je i neverovatnih 40 odsto godišnje. Uprkos velikom odlivu radne snage, stopa nezaposlenosti je početkom osamdesetih narasla na 12 odsto. Samo ovaj podatak, sam po sebi, bio je pouzdan znak da je recesija uveliko stigla.

Vlast i stručna javnost bile su svesne ponora koji se otvara pod nogama posustale federacije, ali se o razmerama krize retko otvoreno govorilo. Sistemski uzorci krize nisu mogli biti otklonjeni nizom državnih mera, među kojima su uz najveću pompu najavljeni “Društveni plan republike” iz 1981, “Program dugoročne stabilizacije” iz 1983. i “Program privrednog razvoja” 1985. i drugi. Krah “mera stabilizacije” bio je zamaskiran uvećanjem stranih kredita i povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva. Upravo tih godina država se suočila sa još jednim problemom, koji će do danas pratiti sve bivše republike – Jugoslaviju je od 1971. do 1981. godine napustilo čak 30.000 fakultetskih obrazovanih mladih ljudi.

Ustrojstvo države nametnulo se kao pitanje u pregovorima Jugoslavije i Međunarodnog monetarnog fonda. Delegacija MMF-a tokom 1985. i 1986. godine bila je na stanovištu da je reforma ustavnog sistema uslov za oporavak privrede, kako bi Jugoslavija mogla da vraća svoje dugove. Uz drugi stendbaj aranžman zatraženo je da ukidanje prava veta republika na saveznom nivou, kao i pokrajina unutar Srbije, budu obavezne mere pred reformu privrede i finansija. Ovi potezi trebalo je da ubrzaju reagovanje države na ekonomske tokove i omoguće neophodne podsticaje privredi. Ishod je, pod pritiskom MMF-a, stigao tek 1987. godine u vidu amandmana na Ustav iz 1974. godine. Događaji koji su usledili, međutim, pokazali su da je za bilo kakvu temeljnu reformu Jugoslavije – postalo prekasno.

Ključni problem jugoslovenske države bio je slabost vođstva koje je državu preuzelo posle Tita. Jugosloveni političari nisu imali ni zrelosti niti znanja da pronađu put. Stara generacija koju su činili stari borci i revolucionari bila je zaglavljena u tekovinama rata i slepog titoizma. Ništa nisu bili bolji ni mlađi kadrovi, ogrezli u birokratiju, praznoslovlje, opšteobavezno načelo konsenzusa, kojeg najčešće nije bilo oko svega što je iole bitno, ali i povlastica koje im je režim pružao.

Time je izgubljena verovatno poslednja prilika da se Jugoslavija ili sačuva ili u miru rašije na sastavne delove i tako izbegnu krvave godine raspleta.

Kraj “dvoglave” vlasti u Srbiji

Slobodan Milošević, predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, u sredu 23. septembra 1987. godine po običaju ustao je rano. U svom stanu u Ulici 14. decembra, podno Crvenog krsta, popio je kafu. Iako unapred obavešten o udarnim temama, prelistao je štampu. Vozač je čekao ispred zgrade. Obukao je klasično dvoredno sivo odelo i belu košulju i sigurnim korakom krenuo ka parkingu pred zgradom. Partijski “mercedes” desetak minuta kasnije dovezao ga je do nebodera na Novom Beogradu, gde se na desetom spratu nalazio njegov kabinet. Očekivala ga je serija sastanaka i telefonskih razgovora, poslednje pripreme za sastanak zakazan za 16 časova.

Zasedanje CK koje će početi po podne istog dana ostaće zapamćeno kao Osma sednica, žestoki obračun dveju frakcija srpskih komunista. Miloševića je očekivalo 20 sati burne i napete rasprave koja će njegov život usmeriti u sasvim novom pravcu. Reč je bila o ključnoj borbi iz koje će izaći kao nesporni partijski i nacionalni lider Srbije.

Kulise antologijske sednice, međutim, dugo su i pažljivo pripremane.

Milošević je shvatio muke kosovskih Srba

Mesecima je montirana scena na kojoj će biti smenjen predsednik Gradskog komiteta Beograda Dragiša Pavlović. On je bio važna, ali svakako ne prava i jedina meta ove političke igre. U središtu Miloševićeve režije bio je njegov dugogodišnji politički patron i prijatelj – predsednik Predsedništva SR Srbije Ivan Stambolić. Da bi se obračunao sa ovim dvojcem, Milošević će mobilisati sve moguće snage – partijske, državne, obaveštajne, medijske…

Stambolić, iako stariji, iskusniji i bolje pozicioniran na hijerarhijskoj lestvici, bližio se svom političkom kraju. Potcenio je Miloševića, njegovu energiju, odlučnost i ambiciju koja nije prezala od uklanjanja čoveka koji mu je bio mentor, zaštitnik i čak 25 godina prijatelj.

Još u ranoj fazi komunističke diktature usvojeno je pravilo da se politički obračuni odvijaju iza zatvorenih vrata. Sastanak, optužnica, glasanje, kratki kominike posle sednice i – to je sve. Tako su uostalom pali Aleksandar Ranković 1966, maspokovci 1971, srpski liberali 1972. godine.

Prvi put posle smene Milovana Đilasa 1954. vrh Partije otvorio je sednicu za narod – Televizija Beograd direktno će prenositi sastanak. Posle Titove sahrane i fudbalskih derbija večitih rivala Crvene zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka, Osma sednica će postati najgledaniji TV sadržaj koji je RTB ikada prenosio. Milionski auditorijum bio je svedok ne samo pada jedne i uspona druge političke ličnosti, već partijskog obračuna u kome se ne niti biraju sredstva.

– Bilo je mučno. Trajalo je predugo, govorilo se mnogo i otrovno. Bilo je to pre svega psihičko mučenje – pričaće kasnije većina učesnika ovog skupa, naročito onih iz tabora Ivana Stambolića.

Kao povod za održavanje ove sednice uzet je istup Dragiše Buce Pavlovića na konferenciji za štampu održanoj 12 dana ranije, na kojoj se bavio uzavrelim problemima na Kosovu i najavljenim brzim rešavanjem ovog pitanja. Pred glavnim urednicima medija i pred uključenim TV kamerama Pavlović je digao glas protiv srpskog nacionalizma kao metode borbe protiv albanskog, kako se to tada govorilo, “nacionalizma, iredentizma i šovinizma”. Ove reči odnosile su se u prvom redu na Slobodana Miloševića, koji ih je iskoristio da krene u odlučnu bitku za vlast.

Milošević je od dolaska na mesto prvog čoveka srpskih komunista zapravo ustoličen kao vodeća politička ličnost u Republici. Kako primećuje publicista Slavoljub Đukić, sve što se događalo do Osme sednice samo je međufaza u kojoj su Stambolić i Milošević delili vlast. Vreme dvoglave vladavine je isticalo, a Slobodan je činio sve da se ono dodatno ubrza. Prva žrtva ove smene morao je biti Dragiša Pavlović.

O ovom čoveku prethodnih 30 godina bilo je različitih komentara, ali većina je saglasna da je Buca svojim obrazovanjem, političim talentima i ambicijom imao dobru perspektivu za uzdizanje u sam vrh tadašnje vlasti. Sticajem okolnosti, svojim i tuđim greškama, sapleten je gotovo na prvom koraku.

Govor i stavovi prvog čoveka beogradskih komunista o Kosovu i načinu rešavanja problema nacionalizma u pokrajini biće objedinjeni u “slučaj Pavlović”, koji će burnih i napetih septembarskih dana biti razmatran na sednici proširenog Predsedništva Gradskog komiteta, kao i na Predsedništvu CK Srbije. To je bila uvertira pred konačni slom.

Borba za vlast u Srbiji bila je otvorena, interesi ogoljeni, a pripreme za konačni obračun na Osmoj sednici u punom jeku.

Zaokretom u odnosu prema Kosovu, i posebno mukama tamošnjih Srba, uz poneku jaču reč Milošević je gradio imidž čoveka koji je svestan situacije i koji ima snage da stvari promeni.

“Jedina negativna reakcija došla je odakle je niko nije očekivao”, navodi Miloševićev saborac iz tog vremena i budući šef jugoslovenske države Borisav Jović. “Mediji su već učinili svoje da Milošević stekne ogromnu podršku i ugled, što nije odgovaralo onom delu rukovodstva Srbije koje je sebe smatralo glavnim liderom i koje se za sve pitalo i o svemu odlučivalo.

Na ono što će kulminirati po Miloševićevom povratku sa Kosova Jović gleda kao na pokušaj Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića da ga diskredituju i da se njegov čuveni govor iz Kosova Polja omalovaži i da mu se sruši ugled.

Poraženi Ivan Stambolić imao je sasvim drugo viđenje ovog događaja. Svoj stav preneo je novinaru Slavku Ćuruviji:

“Svima nama poraženima na Osmoj sednici bilo je jasno da cilj nije Dragiša Pavlović, već dalji tok stvari, sudbina drugih ljudi. To je bio obračun sa ljudima u borbi za golu vlast. Pred nama je u rušilačkom rušenju razvaljivano sve ono što je mukotrpno građeno i deset godina demokratski izboreno. Već je bio zreo plod promena, novih rezultata i stanja. A sve to da bi se zavladalo ljudima, a ne njihovim problemima i mukama”, objašnjavao je Stambolić..

Vladika Amfilohije o Miloševiću

Milošević je brzo i lako osvojio podršku najšire javnosti. Srpskim ušima prijala je njegova poruka – rešićemo problem na Kosovu. O tome je godinu dana posle Osme sednice za ljubljansku “Mladinu” govorio i tadašnji vladika banatski Amfilohije (Radović).

“Okoštale partijske strukture, koje su u mnogo čemu svojim oportunizmom i politikantstvom doprinele stanju na Kosovu, počele su da pucaju. Događaji na Kosovu bili su toliko očigledni i tragični da su čak i najokoreliji komunisti morali da kažu: ‘Ovako više ne ide. Ili ćemo potpisati potpunu izdaju svih svojih nacionalnih i interesa naroda na tom prostoru ili treba nešto izmjeniti’. I tako je Milošević negdje kazao: ‘S Partijom ili bez nje Srbija mora da sačuva svoje Kosovo’. Da je poslije 50 godina jedan predsjednik to mogao reći, sigurno znači da se nešto prelomilo i sazrelo dublje. To je to, to je nešto što se ne može zaustaviti”.

Maniri birokratske samovolje

Odbacujemo pokušaje revizije zaključaka i zadataka o Kosovu koje su usvojili Centralni komitet SKJ i komitet Srbije. Niko nema pravo da te stavove menja niti relativizira. Zauzimanjem takvih političkih stavova i njihovim branjenjem po svaku cenu Dragiša Pavlović naneo je veliku štetu jedinstvu Saveza komunista Srbije u akciji koju, zajedno sa SKJ, vodi na Kosovu. On to nije video. Video je samo sebe, kao jedinog koji je u pravu. Ne radi se samo o neslaganju i opiranju, nego i o jasno vođenoj akciji čiji je cilj da se diskredituju SKS i njegovo rukovodstvo.”

Ravnim i monotonim glasom, bez emocije i s prepoznatljivim knjaževačkim naglaskom, sekretar Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Zoran Sokolović pročitao je na samom početku Osme sednice odluku ovog partijskog foruma o sudbini Dragiše Pavlovića.

Ovim tekstom, koji je Miloševićeva grupa pisala prethodne noći, počeo je definitivni obračun dveju grupa srpskih komunista. Pavlovićeva odgovornost formalno je bila tema zasedanja, ali je prava meta miloševićevaca bio predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić. Srbija je bila premala za ambicije, autoritet i političku snagu dvojice ljudi. Već nekoliko meseci kasnije, na političkoj sceni ostaće samo jedan – Slobodan Milošević.

Pavloviću je zamereno da je opstruisao rešavanje kosovskog problema, uprkos jedinstvu partijskih foruma. Osuda metoda borbe protiv, kako se to govorilo, kontrarevolucije na Kosovu, koju je javno izneo, nanela je, navodno, veliku političku štetu, koja je mogla biti otklonjena samo – njegovom smenom. Zamereno mu je da je vodio solo akciju, suprotno glavnom toku partijskih komiteta, targetiran je i zbog samovolje, oportunizma, nedovoljne zaštita lika i dela Josipa Broza…

“Čitav niz napisa u štampi pokazuje smišljenu i kontinuiranu akciju Dragiše Pavlovića da ospori napore Predsedništva CK SKS, da odloži izvršenje njegovih odluka i da u javnosti ostavi utisak da Predsedništvo vodi akciju na Kosovu na način koji ide naruku nacionalistima i iredentistima”, čitao je Sokolović “optužnicu” na Osmoj sednici.

Navodio je da Pavlovićevi postupci ukazuju na “manir birokratske samovolje, kojoj je podlegao u besprincipijelnom nastojanju da za svoja gledišta dobije širu javnu podršku”.

“Oportunizmom Dragiše Pavlovića ukočena je politička akcija koju je pokrenulo Predsedništvo CK. Izgubljeno je ogromno vreme. Ne možemo dozvoliti da njegov oportunistički stav i ponašanje koče sprovođenje zaključaka o Kosovu”, čitao je dalje Sokolović.

U prvom redu u zdanju Skupštine sedeo je Ivan Stambolić i, ozbiljnog lica, slušao šta Sokolović čita. Nije to za njega bilo ništa novo. Iste teze nekoliko puta iznete su tokom predigre na dva sastanka održana tokom prethodne dve nedelje.

Očevici Osme sednice i tumači vremena u kome se ona odigrala tvrde da mu je tek tada, na zasedanju, u noći između 23. i 24. septembra, postalo jasno – da je izgubio. Nada je još postojala, ali Ivan je u sebi otkrivao istinu da Milošević na svojoj strani ima gotovo sve – komitete, glasove, medije, Armiju, službe bezbednosti…

Spoznao je i da je Pavlovićeva smena prvi korak, a da je sledeća meta on…

Na to je ukazivalo i što je predsedavajući Milošević odmah posle uvodničara reč dao Nikoli Ljubičiću. General Armije, član Predsedništva SFRJ i član Predsedništva CK SKJ imao je veliki autoritet u tadašnjoj vladajućoj nomenklaturi. Svojim minulim radom i ratnim stažom nametnuo se kao moćna spona stare i nove garde političara.

Ljubičić je posle podužeg demagoškog uvoda u kome je naglašavao “složenost situacije i društvene stvarnosti”, “probleme s kojima se naše društvo susreće”, “potrebu za radnim jedinstvom”, uz prekor javno pozvao Dragišu Pavlovića da se sam povuče.

“Mi o ovom i svakom drugom Pavloviću moramo voditi računa sve dotle dok on i dalje bude na pozicijama u SKS, bez obzira na greške koje je napravio”, izgovarao je Ljubičić svoju “presudu pre presude”. “Mi ljude ne smemo lomiti, o njima moramo brinuti. Žao mi je što drug Pavlović nije prihvatio moj predlog. Ja sam mu savetovao da podnese sam ostavku. On ima neke svoje razloge zbog kojih to nije uradio i nije me poslušao.”

Kucnuo je čas za odbranu. Ovog zadatka se prihvatio Ivan Stambolić. Očevici Osme sednice slažu se da to nije bio onaj samouvereni, lucidni i vispreni Ivica. Za govornicom je stajao umoran, nesiguran i izgubljen čovek, koji je delovao kao da još ne shvata svoj katastrofalni položaj. Bio je opširan, nefokusiran.

Stambolić je dobar deo svog govora potrošio na, u suštini, nevažne proceduralne primedbe i kršenje statuta i ostalih propisa. Podršku Dragiši Pavloviću, međutim, nije krio. “Zapucao” je i na Miloševića.

“Predsednik Predsedništva ostaje uporan u svojoj zamisli da ovaj slučaj reši prekim putem, ne videći dalekosežne probleme koje takvo rešenje neminovno otvara u političkom životu naše republike”, branio se Stambolić. “Pavlović se ruši samo zato što je u jednoj njegovoj rečenici Slobodan Milošević ili neko drugi video nekakvu aluziju na sebe. Umesto da odgovorno procenjuje, Predsedništvo CK dva dana se sporilo o toj rečenici, pitajući se da li je značila ovo ili ono. Iz toga su izvučene teške optužbe. Od samog početka pošlo se izgleda od toga da se Pavlović proglasi odgovornim, tačnije, krivim.”

Želeći da izbegne dublji konflikt, konfuzno i snishodljivo, pozvao se čak i na jasno svrstanog Ljubičića.

“Drug Ljubičić je o tome najbolje govorio”, kazao je, svestan ili ne činjenice da je Ljubičić rušio i njega i Pavlovića.

U jednom trenutku okrenuo se prema predsedavajućem Miloševiću, zavaljenom u fotelju iza koje je stajala Titova bista.

“Bio sam uveren da će drug Milošević ispoljiti veće sposobnosti i smisao za okupljanje i sprečavanje opasnosti od sukoba i nejedinstva.”

To je bio izraz njegove poslednje nade da će iza sebe naići na pogled starog prijatelja i zrno topline druga koji će ga razumeti i spasti propasti. To se, međutim, nije desilo.

“Ko se dalje javlja za reč?”, procedio je hladno, bez replike i komentara, Milošević.

Ljubičić kao Tito

Nije nimalo slučajno što je Osmu sednicu otvorio Nikola Ljubičić. Nekoliko meseci ranije general je svoje simpatije od Stambolića preusmerio ka energičnijem Slobodanu.

“Milošević je Ljubičića tretirao onako kao je samo Tito nekada bio tretiran – bio je prvi govornik, a napad na njega bio je unapred isključen, jer je general dugo godina pripadao najužem krugu oko Tita, a njegova kontrola nad delom vojnog obaveštajnog aparata nikada nije prestala. Vešt u spletkama, Ljubičić je dobro uočio priliku da se vrati u politiku na velika vrata”, beleži u svom referatu “Osma sednica – kraj borbe za Titovo nasleđe u Srbiji” istoričar Kosta Nikolić.

Složan dvojac iz “Tehnogasa”

IVAN Stambolić i Slobodan Milošević sukobili su se na Osmoj sednici posle prijateljstva dugog 25 godina. Tokom svih ovih godina bili su i privatno i poslovno – nerazdvojni.

Budući lideri Srbije upoznali su se još 1961. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu. Dvojica brucoša, iako različitog porekla, pa i godina (Stambolić je bio pet godina stariji), brzo su se i lako razumeli. Postali su drugovi, pa prijatelji, a zatim pune dve decenije najbliži saradnici i saborci.

Stambolić koji je brže grabio sa vrhovima tadašnje vladajuće nomenklature vukao je i protežirao Miloševića. Bio mu je politički patron. Sloba je njemu, opet, bio uzdanica, verni čuvar leđa, pouzdani partner, efikasan “čistač”. To je i bio razlog što je Milošević nasleđivao funkcije sa kojih je Ivan odlazio. Tako je bilo od opštinskog komiteta Starog grada, “Tehnogasa” beogradske Partije, Centralnog komiteta Srbije…

Milošević je do prvih položaja u Partiji išao uobičajenom rutom, dok je Stambolićev put bio pun krivina. Rođen na selu (Brezova kod Čačka), učio je metalostrugarski zanat, a šegrtovao je u trećoj smeni čačanske fabrike reznog alata “Cer”. Ubrzo prelazi u Beograd, gde radi kao KV radnik u Industriji motora u Rakovici. Na svoju ruku upisuje Pravni fakultet i vanredno ga završava, a paralelno se probija kroz partijsku organizaciju.

MILOŠEVIĆ i Stambolić činiće okosnicu prvorazredne grupe angažovanih studenata sa perspektivom, koju će kao partijski sekretar Pravnog fakulteta predvoditi Nebojša Popov, a koju će činiti još i Kosta Čavoški i Jagoš Đuretić.

– Ivan je imao izvanredan put. Bio je jedan od najistaknutijih omladinaca radnika naše generacije. Kao veoma mlad otišao je u privredu, odakle se superiorno vratio u politiku – prisetio se 1988. u intervjuu “Dugi” Dušan Mitević, Stambolićev šef iz omladinske organizacije. Slučaj će urediti da puno godina kasnije Mitević bude jedna od ključnih karika njegovog rušenja na “Osmoj”.

Preokret nastaje kada 1965. godine Ivan postaje direktor preduzeća “Tehnogas”, u koje na mesto zamenika dovodi Miloševića. Time je uspostavljena praksa da Slobodan preuzima Stambolićeve fotelje koja će uz pojedine prekide, trajati sve do Osme sednice. Ovo preduzeće, inače, postaće glavna akumulacija kadrova koji će početkom osamdesetih obavljati najvažnije poslove u Republici. To je i inspirisalo tih godina aktuelan štos koji se pripisuje Miloševićevom političkom arhineprijatelju Draži Markoviću:

“Više vrede četiri godine u ‘Tehnogasu’, nego u NOB-u”.

Stambolić i Milošević bili su prijatelji četvrt veka

Crnogorski kadrovi

Ivan je Slobodanu zamerao i što je na važne dužnosti postavio veliki broj Crnogoraca. – On predlaže nekoga, ja kažem “Taj ne valja” – prisećao se Stambolić kasnije u razgovoru sa novinarom Slavkom Ćuruvijom. – Jednom sam morao i da mu kažem “Čuj čoveče, mnogo je Crnogoraca”. U četiri oka sam mu govorio: “I sam si Crnogorac, mnogo ih forsiraš. Neće te razumeti, pripisaće ti to neko. Počeće od starta da te napadaju. Šta ti je? On će posle otići Vidoju Žarkoviću i Vesi Đuranoviću i reći to. Odmah sam to osetio”.

KARIJERE budućih lidera Srbije posle fakulteta krenuće uzlaznom putanjom, a posle “Tehnogasa” putevi će im se razdvojiti. Stambolić je otišao najpre u Privrednu komoru, a vrlo brzo će postati i predsednik Izvršnog veća Srbije. Slobodan se otisnuo u vođenje Beogradske banke. Putevi će im se brzo ponovo ukrstiti u Gradskom komitetu 1982. godine. Kada je Stambolić postao šef beogradskih komunista, Slobodan je bio član Predsedništva SK Srbije sa logičnom perspektivom da starog druga nasledi i na novoj poziciji.

Većina članova političkog rukovodstva u tandemu Stambolić-Milošević video je budućnost srpskog vođstva države i partije. Smatrani su novim ljudima, velike energije, rasterećenih balasta rata i poratnih muka. Mladi, poletni, pragmatični, sa stilom kako u oblačenju i ophođenju, tako i u donošenju odluka, viđeni kao složni dvojac u državnim poslovima, bili su predmet velikih očekivanja i nada.

Politika, lične ambicije, pa i nezaobilazna sujeta, međutim, počele su da stvaraju pukotine u njihovom prijateljstvu. Pojavili su se i signali da postoje problemi i da se, umesto dotadašnje saradnje javlja – rivalstvo.

Prvi veći sukob nastaje prilikom priprema za Kongres Saveza komunista marta 1986, ali on je brzo izglađen. Cela ta godina proći će u znaku napetosti dvojice vođa.

“Stambolić se postavljao kao stariji i politički iskusniji, polazeći od toga da je zreliji i da je pravi primer čoveka novog vremena”, piše u svojim memoarima “Život, politika, komentari” Dušan Čkrebić. “Bio je mlad i sposoban, ali i raspusan i samouveren, ubeđen da mu je sve dozvoljeno i nadohvat ruke. Kasnije, kada je otišao sa vlasti često je govorio o demokratiji, skromnosti i toleranciji, ali i o svojoj grešci što je forsirao Miloševića. Zamerao je Ljubičiću i Vidiću, koji nisu shvatili kakvo zlo leži u tom čoveku i njegovom ponašanju. A upravo on je nama svima dosadio sa forsiranjem Miloševića i zahtevom da ga podržimo za predsednika CK SK Srbije.”

Stambolićevi ljudi bili su pre svih Dragiša Pavlović, a zatim po principu “čovek mog čoveka” i Radoje Stefanović, Branislav Ikonić, Bogdan Bogdanović, Ivan Stojanović i drugi. Poslušnost i lojalnost u tom lancu su se podrazumevali.

Čkrebić potvrđuje da se Stambolić prema Miloševiću odnosio kao mentor, pokrovitelj i zaštitnik. U karakterima i načinu života imali su brojne sličnosti, ali i bitne razlike.

“Ivan je bio raspusan, manje vezan za kuću, politički demagog s legitimacijom radnika koji je uz rad dogurao do visokog obrazovanja. Slobodan, uzdržan, kome je porodica prva i najveća stvar, čovek koji drži do sebe i do mišljenja drugih, i s većim temperamentom u raspravama o političkim pitanjima, ali i sa mnogo manjim iskustvom”, portretisao je Čkrebić obojicu lidera srpskih komunista iz osamdesetih godina.

Milošević je dugo dopuštao Ivanu prvenstvo, ali to vreme je isticalo. Postajalo je svima jasno, osim Stamboliću, da Slobodan diže glavu. Njegov uzlet poklopio se i sa Ivanovom ambicijom da se probije u Predsedništvo SFRJ.

Jabuka razdora dvojice prijatelja i saradnika bili su kadrovi. Milošević je sve manje slušao, a sve više postavljao svoje ljude, najčešće po aršinu svoje supruge, bez obzira na to što Stambolić nije mogao da ih smisli. Počelo je oko sastava Predsedništva CK Srbije, pa onda oko izvršnih sekretara, pa oko Gradskog komiteta. Ivan je držao do obrazovanih ljudi iz kruga Dragiše Pavlovića, gde su bili Špiro Galović, Momčilo Baljak, Milenko Marković… Po Miloševićevoj volji bili su nešto drugačije ličnosti poput profesora sociologije Miloša Aleksića i Dragomira Draškovića, Jagoša Purića, Dušana Mitevića, Zorana Sokolovića…

Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića nisu podelile ideje, pa čak ni način političkog rešavanja problema, već – ljudi.

Srbija je umorna od lidera

Pitanje koje je poput oblaka od magle lebdelo velikom salom Skupštine Srbije 24. septembra 1987. godine bilo je: Ivan ili Sloba? Trka je bila neizvesna, a samo malobrojni mogli su da pretpostave konačan ishod Osme sednice. Bilo je članova Centralnog komiteta koji su zato na zasedanje došli sa dva govora u džepovima od sakoa. Jedan “stambolićevski”, drugi, za svaki slučaj, u korist Miloševića.

U mučnoj i napetoj atmosferi ljudi su trpeli veliki pritisak. Sednica se odužila duboko u noć. Govornici su se ređali, većinom napadajući Dragišu Pavlovića. Ulazilo se i izlazilo iz sale. U holovima su trajala došaptavanja, ubeđivanja, natezanja, raspitivanja… U kancelarijama na gornjim spratovima zvonili su telefoni. Pojedini su na ivici živaca izlazili na hodnik i vikali. Bunili se protiv orkestrirane kampanje, lobiranja i ucenjivanja. Situacija se svaki čas menjala, ka jednoj ili drugoj opciji. Prema tome su se određivali i drugovi. Bilo ih je koji su menjali stranu i više puta tokom dana.

Aleksandar Bakočević, na primer. Iako talentovan za procenjivanje ko je jači i kome treba prikloniti glavu, neočekivano je u predvečerje raspleta, podržao Stambolićevu struju. Kada je ishod bio na vidiku brže-bolje se ispravio i digao ruku kako je vođa u usponu i očekivao.

“Niko nema pravo na usporavanje, razvodnjavanje, kočenje. Moramo imati kristalno jasne ocene i na njima zasnovati svoja buduća opredeljenja. Podržavam predlog Predsedništva o smeni Dragiše Pavlovića”, vadio se za govornicom Bakočević, koji će se u godinama koje predstoje naći na bezbroj visokih funkcija u Miloševićevom režimu. Sa javne scene odjavio se tokom bombardovanja 1999. godine kada mu je na iznenađenje javnosti u činu general-majora u rezervi poverena dužnost glavnog moraliste Generalštaba Vojske Jugoslavije. Ostalo je zapisano i da ga je lucidni Mihiz poredio sa sapunom – “čvrsto ga držiš u rukama, a stalno ti isklizava”.

Nepromenljiv na Osmoj sednici bio je samo Milošević. Bez grimase i promene tona suvereno je vladao situacijom mirno sedeći na visokoj stolici predsedavajućeg. A iza njega ukrštene trobojke sa petokrakama i bronzana Titova bista. Pozicija po meri čoveka koji je u sebi video njegovog naslednika i čuvara države.

Josip Broz, njegov lik i delo, bio je tema i na ovom zasedanju. U ime Titove politike napadan je Dragiša Pavlović, kome Milošević nije mogao da oprosti rečenicu o olako obećanoj brzini rešavanja kosovskog problema.

Inteligentan i vispren uprkos nepovoljnom odnosu snaga, Pavlović je shvatio da nema čemu dobrom da se nada posle glasanja. Od svoje odbrane napravio je svojevrsnu tribinu na kojoj je još jednom ukazao da srpski nacionalizam prodire u Savez komunista, pominjao je tihu rehabilitaciju Aleksandra Rankovića u Partiji, upirao prst u beogradske novine, “Politiku” pre svega, zbog raspirivanja tenzija oko Kosova…

“Nijedan društveni problem nikada nisu uspešno rešavale pregrejane emocije. To je dobro poznato. Ali kolektivni emocionalni naboj pre ili kasnije dovodi i do kolektivnih emocionalnih pražnjenja eksplozija, dajući privid velikih događaja”, u sitne sate upozoravao je Pavlović.

“Miloševićevci” su se čvrsto držali svoje unapred pripremljene matrice. O njoj najbolje govori istup Ljubine Marković, jedne od zaboravljenih antiheroina Osme sednice. Verbalni plotun demagogije ispalila je na Stambolića i već proskribovanog Pavlovića.

“Način razgovora Dragiše Pavlovića nije u redu, nije komunistički, nije samokritički. Kao član CK i kao komunista ne mogu da prihvatim ovo što govori. Svojom diskusijom iritira ljude i krajnje odbranaški se ponaša. Nijedne reči o onom jadnom narodu na Kosovu koji teško živi i koji se muči. Mi to dobro znamo i ja neću o tome da govorim”, žestila se Markovićeva.

Dušan Čkrebić i Ivan Stambolić u pauzi Osme sednice

Azem Vlasi uz Miloševića

Mnogima je na Osmoj sednici zapala za oko pasivnost članova CK Albanaca sa Kosova. Njihov neformalni lider Azem Vlasi bio je vidno rezervisan. Tokom glasanja njegova grupa većinom je bila uzdržana, što je Miloševiću savršeno odgovaralo. Upola glasa širile su se spekulacije da je Sloba sa Albancima dogovorio podršku. Azem Vlasi je u kasnijim intervjuima objašnjavao da je u to vreme bio već žigosan i da bi svojom podrškom Stamboliću više napravio štetu, nego što bi mu pomogao. “Mi smo propagandno uveliko bili satanizovani. Istina, insistirao sam kod Vojvođana da bez naše hipoteke budu aktivniji, jer će sa ovom sednicom početi mnoga zla koja ćemo svi osetiti. Odgovorili su mi da je to “njihova unutrašnja borba za vlast i da se neće mešati”, pričao je Vlasi.

Za razliku od mnogih koji su Ivana gađali posredno, preko Dragiše, Dušan Čkrebić ciljao je pravo u metu:

“Ivan nije odoleo iskušenju liderskog ponašanja. Srbija je umorna od raznih lidera i novi joj ne trebaju. Praviti paralele od strane Ivana Stambolića, tražiti za sebe opravdanja neukusno je, neskromno, neodmereno i možda bolje govori o ličnosti Ivana Stambolića i njegovim ambicijama nego mnogo šta drugo što je u svom izlaganju izneo.”

Milošević je mogao da sebi dozvoli luksuz i dozvoli demokratske polemike u kojoj je svako mogao da kaže šta misli. Sasvim suprotno perjanicama njegove politike govorili su “stambolićevci” Špiro Galović, Vukoje Bulatović, Vaso Milinčević, Ivan Stojanović, Ljubinka Trgovčević, Momčilo Baljak, Brana Milošević, Radmilo Kljajić, general Milosav Đorđević, Branislav Ikonić… Iznerviran Čkrebićevim govorom problem je ogolio do kraja Vukoje Bulatović. U partijski život, po njemu, uselio se duh lukavosti, perfidnosti, pa i podmetanja i saplitanja.

“Drug Čkrebić u političkom životu Srbije više je od 30 godina i tolike godine je sarađivao i sa Ivanom Stambolićem. Ako je Ivan već takav kavim ga smatra mogao je to i ranije da kaže”, odgovarao je Bulatović.

U odbranu Pavlovića i Stambolića stao je i Vaso Milinčević. Govorio je o Miloševićevoj sklonosti da sve drži u svojim rukama, da postavlja na važna mesta u partiji lojalne nesvršene studente i atmosferi neprestane potrage za neprijateljima.

“Nije tako bilo ni u vreme Agitpropa. Ako imamo toliko neprijatelja, jedini je zaključak da ćemo se sprijateljiti sami sa sobom, što će reći da smo sami sebi dovoljni i omiljeni.”

Zanimljiv govor je održala i Ljubinka Trgovčević. Ona je, predviđajući buduće događaje, navela da je na delu proces stvaranja nove partije, autoritarne po karakteru, koja želi da sa članstvom komunicira putem dekreta i saopštenja za javnost. Bila je to jasna kritika Miloševićevog stila vođenja politike.

“Bojim se da se vraćamo na odavno prevaziđene metode i ne želim da se koristeći ih pozivamo na Tita. To je moglo da se primeni u nekim davnim vremenima dok je on bio živ. Pitam se da li možemo da nastavimo tako da radimo s obzirom na to da se broj sumnjivih ljudi uvećava stalnom progresijom. Pitanje ko će još doći na red radi jedne ili druge reči, a da se ne sasluša, da se ne sastavi radna grupa, što je uvek bio partijski metod. Ovakav način rada podrazumeva da smo svi sumnjivi dok ne dokažemo suprotno, na šta ne mogu da pristanem”, rekla je Trgovčevićeva za govornicom.

Većina onih koji su se na Osmoj sednici suprotstavili Slobodanu Miloševiću ubrzo će završiti svoju političku karijeru.

Niko ne sme da bije narod

O Kosovu sve do proleća 1987. godine Slobodan Milošević nije javno iznosio svoj odnos prema tom problemu. O krizi u pokrajini držao se zvanične odluke partijskih foruma. Ona je glasila otprilike ovako: “Na delu je kontrarevolucija oličena u albanskom nacionalizmu i irendentizmu protiv koje se treba boriti shodno interesima radničke klase i politici bratstva i jedinstva.” Ironija je da će upravo na promeni odnosa prema kosovskom pitanju Milošević svega pet meseci kasnije odneti pobedu na antologijskoj Osmoj sednici i postati novi vođa Srbije.

Ključni obrt dogodio se 24. aprila, kada je Milošević u pokušaju da umiri uzavrelu krv Srba i Crnogoraca došao u Kosovo Polje. Situacija je bila napeta. Na talasu peticije 2.016 nezadovoljnih Srba iza koje je na kraju stalo više od 80.000 potpisnika s kraja 1985. jačao je duh bune. Nezadovoljstvo je pretilo da eskalira ili u sukob ili u masovni egzodus. Pominjan je Arsenije Čarnojević, ali i Ranković i Krcun. Stanje je pretilo da se otme kontroli.

Srbima je stigla podrška više od 200 intelektualaca – akademika, profesora, književnika i umetnika iz Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja. Kosovo je postalo tema broj jedan u beogradskoj javnosti.

“Oni kojima bi trebalo da je prva briga sudbina svog naroda oglušuju se o njegov očajnički krik i probuđenu svest, nemaju saosećanja za žrtve ni odlučnosti da spreče stradanja. Osporavaju mu čak i pravo da iskaže osećanje istorijskog bespuća i da od svoje države traži zaštitu. U proteklih 20 godina s Kosova i Metohije iseljeno je više od 200.000 ljudi, a više od 700 naselja je etnički očišćeno. Iseljavanje se nastavlja a agresija prelazi granice pokrajine. Metode su iste – na starom kolju obnovljene su glave. Novi đakon Avakum zove se Đorđe Martinović a Majka Jugovića – Danica Milinčić. Siluju se starice i monahinje, prebija nejač, oslepljuje stoka, zidaju štale od nadgrobnih spomenika, skrnave crkve i svetinje, ljude nagone da u bescenje predaju imanja…”, navedeno je u tekstu peticije koja je upućena na adrese svih organa države i partije.

U takvoj atmosferi, Milošević je drugi put stigao u pobunjeno Kosovo Polje. Iz udobnog beogradskog kabineta na tvrdo i čvornovato Kosovo došao je na inicijativu Ivana Stambolića, koji ga je među Srbe poslao u nadi da će “imati štofa” da smiri bujicu nezadovoljstva. Slobodan se u društvu Azema Vlasija i Kolj Široke sa demonstrantima prvi put sreo u školskom dvorištu, a Miroslav Šolević je tražio da dođe ponovo i sasluša predstavnike naroda, a ne “prevarante kojima je okružen”.

Slobodan Milošević u Kosovo Polju

Nešto ranije i Stambolić je bio na Kosovu, ali bez većeg efekta. Uočivši zapaljivost mase odlučio se za oprez, mirne reči i rezervu prema srpskim zahtevima. Bio je svestan problema, ali i ubeđen da probleme na Kosovu treba da rešava cela Jugoslavija – Predsedništvo i Centralni komitet SKJ pre svega. Svaku priliku, uz to, koristio je da naglasi i opasnosti srpskog nacionalizma što je dodatno raspaljivalo razljućene Srbe.

“Na sednici CK Srbije posvećenoj borbi protiv srpskog nacionalizma, održanoj 19. aprila 1986, predsednik CK Ivan Stambolić i srpski funkcioneri naružili su svoj narod kao nijedna komunistička partija u 20. veku”, zabeležio je književnik i neformalni vođa srpske opozicije Dobrica Ćosić.

NEKO je morao da ugasi požar u samom žarištu. Slobodan Milošević u Kosovo Polje stigao je 24. aprila oko pola sedam uveče. Dočekalo ga je oko 15.000 Srba i Crnogoraca. Masa ljudi se širila kao da niče iz zemlje, sa svih strana. Ispred Doma kulture postavljen je pedesetak metara dug kordon policije.

I dok je u sali trajao sastanak rukovodstva sa predstavnicima Srba, okupljena masa se opasno zaljuljala. Neko je predložio da okupljeni uđu u Dom kulture i da se razgovara javno. Poletele su kamenice, policija je potegla pendreke. Neko je prišao Miloševiću i šapnuo mu da bi bilo dobro da izađe i umiri narod. Izgledalo je kao da može svašta da se dogodi.

Crven u licu, uzbuđen i pomalo nesiguran, Slobodan je krenuo napolje.

“Pod pritiskom mase stajao sam prilepljen uz njega. Bukvalno se tresao”, publicista Slavoljub Đukić zabeležio je svedočenje tadašnjeg novinara “Borbe” Slavka Ćuruvije.

Ruke demonstranata pružile su se ka Miloševiću. “Biju nas, biju nas” skandirali su okupljeni, pokazujući milicionere sa isukanim palicama.

– Niko ne sme da vas bije. Ne, niko ne sme da vas bije – okrenuvši se ka njima i uz karakterističan pokret rukom izgovorio je tada svoju čuvenu rečenicu, koja je postala zaštitni znak njegovog uspona.

Milošević je umirio narod i pristao da čuje šta ima da mu kaže običan narod. Instalirano je i ozvučenje, a sa prozora Doma kulture obratio se okupljenima. Pod utiskom događaja Milošević je pojačao retoriku.

– Prvo drugovi što želim da vam kažem jeste da morate da ostanete ovde – izgovarao je Milošević reči koje su Srbi sa Kosova dugo želeli da čuju. – Ovo je vaša zemlja, ovo su vaše kuće. Srpskom i crnogorskom narodu nikada nije bilo svojstveno da ustukne pred preprekama. Pretke biste obrukali, a potomke razočarali. Ja vam ne predlažem da ostajući trpite, izdržavate i podnosite stanje kojim niste zadovoljni. Naprotiv. Treba da ga menjate. Jugoslavija ne postoji bez Kosova, Jugoslavija i Srbija neće dati Kosovo!

Usledila je duga noć. Do zore su se za govornicom Doma kulture smenjivali očajni Srbi i iznosili lična sopstvena iskustva. Progon, ubistvo, silovanje, prebijanje, pljačka, otkaz, muka – reči su koje su se najčešće čule.

– Pozivam Vas da budete predsednik Saveza komunista Srbije ili da podnesete ostavku! – obratio se Slobodanu jedan od predstavnika okupljenih. Već je svanulo kada je narod počeo da se razilazi.

U Beograd se Milošević vratio kao drugi čovek. Duge aprilske noći, slušajući ispovesti žrtava, doživeo je transformaciju. Na kosovsko pitanje više neće gledati istim očima. Odmah po povratku održana je sednica Predsedništva CK Srbije.

Na Kosovo je Milošević otišao kao komunista, a vratio se kao nacionalno osvešćeni Srbin. Njegov karakter, međutim, nije dozvolio i da se to jasno vidi. Energija iz Kosova Polja ipak povešće ga preko Osme sednice do vrha vlasti u Srbiji, a zatim u sunovrat iz koga se nikada više neće izvući.

Oda Miloševiću

Slobodanov istup dobio je veliki odjek u srpskoj javnosti. Njegova popularnost posle Kosova Polja naglo je skočila. U njemu je prepoznata dugo čekana energija da se zaštiti srpski narod i unese pravičnost u političkim aršinima. Stekao je simpatije podjednako intelektualnih i narodnih krugova. Titove slike sa zidova naglo su zamenjivane Miloševićevim. Njegovu slavu posebno su pronosili kosovski Srbi, koji nisu krili da su dobili nacionalnog lidera po svojoj meri. Najdalje je ipak otišao pesnik Radoslav Zlatanović, koji je inspirisan Miloševićevim istupom u Kosovu Polju u “Književnim novinama” objavio pesmu “Himna na ledini”:

“Ali pristiže lep mladi govornik

Sunce koje zalazi pali mu nakostrešenu kosu

Razgovaraću sa svojim narodom na ledini, kaže

U školskom dvorištu i na njivi…”

Rade Dragović

Sledeći nastavak:

Kosovo izvor svih problema

Večerenje Novosti

3 komentara na tekst Osma sednica – dugo iščekivani rasplet

  1. Profesor pred penzijom

    24/09/2017 at 14:07

    8. sednica nije rasplet nego početak višedecinijske agonije i košmara Srpskog naroda.
    U nedostaktku bilo čega pozitivnog u ishodu osme sednice SKS (4 izgubljena rata, bombardovanje, desitine hiljad a ubijenih i ko zna koliko invalida, proteranih 500.000 srba iz Hrvatske, i mnogo iz BiH i sa Kosova), i najtragičnije 3 decenije u viševekovnoj istoriji Srba, se pokušava prikriti Istorijska odgovornost aktera raznim floskulama, a bez i jedne činenice.
    Zbog toga sve više mladih želi da emigrira iz svoje domovine, a oni koji uspeju da ostvare svoju nakanu smatraju se sretnim.

  2. Boban Savković

    24/09/2017 at 14:25

    U ovom tekstu nema prikrivanja Miloševićeve i srpske odgovornosti. Nasuprot, iznose se činjenice o fatalnoj odluci srpskog naroda čiji je eksponent u tom trenutku bio on (posle a i sada neki drugi). Takođe nema amnestije ni za političare u Srbiji pre Miloševića, uključujući i Stambolića, koji su svojom politikom doveli do ovakvog razvoja događaja. Uredništvo Pulsa stoji samo iza ovakvog shvatanja teksta.

  3. Душко Јевтовић

    25/09/2017 at 11:18

    Хвала на тексту о Осмој седници, чија се тридесета годишњица тако неприметно заокружила. Чланак наводи чињенице и враћа нас у време кога се сећамо и на које нисмо и не можемо бити равнодушни. Јер Милошевића сам прво обожавао (зато што је после 40 година затирања српства у Титовој СФРЈ вратио понос и самопоштовање српском народу, ослободивши при том Србију од тираније покрајина) а затим га се стидео (због санкције уведених Републици Српској). Али његова одбрана и херојска смрт у Хагу уздигле су га на висину праштања и захвалности, потврдио је величину коју ће будућност допуњавати и употпуњавати.
    Имао је несрећу да предводи српски народ у време када је Русија био слаба а Кина недовољно јака. Сада, када су Русија и Кина водеће светске силе, Осма седница поново постаје актуелна а српски народ има прилику да се развија и обједини.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *