Драгиша Брашован – Отац модерног стила

Име архитекте Драгише Брашована данас се најчешће везује за три зграде – у Београду, Земуну и Новом Саду – које су постале препознатљиви симболи средина у којима су изграђене: Државне штампарије (БИГЗ), Команде ратног ваздухопловства и Дунавске бановине. Свако од тих здања и даље, после осамдесет година од изградње, делује упечатљиво и готово монументално. И – упркос протеклом времену, његовом утицају и траговима, и бројним стиловима који су се појавили у међувремену – веома модерно.

Драгиша Брашован

Драгиша Брашован је био најзначајнији архитекта Србије. Не само по изведеним делима и њиховој естетици и значају, већ по томе што је „на велика врата“ увео модернизам у домаће градитељство, што је у том стилу успео да пројектује доминатна здања која су дала печат широком окружењу и, највише, што је успео да охрабри мноштво других колега да наставе тим трагом, осавремењујући Београд и остале градове по Србији. Модерна у архитектури је и дословце покренула велики друштвени преокрет од балканске земље недавно ослобођене од вековног ропства под азијском царевином, до средине која трчи да ухвати спој са последњим европским трендовима, у свега неколико година.

Прича о Драгиши Брашовану је тако прича о стваралачкој храбрости да се трага, експериментише, наново дефинише и иде ка новом, непознатом, стварајући утицај на много широј скали од ускостручне професионалне. Јер, резултат који је дошао из тог унутрашњег немира и врења дао је Београду и Новом Саду оријентире за даљи развој и кретање ка савременом у оној мери у којој то приличи једној престоници и једном центру важног региона..

Почетак

Након што је дипломирао 1912. године у тадашњој Аустро-Угарској царевини којој је припадао његов родни Вршац, Брашован одлази на први посао у Будимпешту. По распаду Аустро-Угарске 1918. године долази натраг у новоформирану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где почиње ангажман на месту градског архитекте у Великом Бечкереку (каснији Петроград, односно данашњи Зрењанин). Већ ту оставља неколико зграда и здања која показују да се ради о талентованом архитекти: Соколски дом, вила на Бегеју, црква у Орловату.

Зграда ваздухопловства, Земун

У потрази за већим изазовима и бољом каријером, Брашован 1921. године прелази у Београд. Од 1925. године води сопствени пројектантски атеље „Архитекта Драгиша Брашован“ и то је моменат од кога почиње једна од најблиставијих каријера у историји домаће архитектуре.

Његов почетак се подудара са важном друштвеном епохом у којој у рату разрушени Београд креће да се убрзано гради и развија, посебно са доласком великог таласа руских избеглица од бољшевичке револуције које је нова краљевина СХС топло дочекала. Грађевински и економски бум погодује младим и перспективним архитектама, посебно онима који су спремни да понуде нешто ново и „шик“, и то највише у три области: приватних вила новопечених богаташа, стамбених зграда за рентијере и јавних здања..

Реализација на широкој ледини

Већ тада препознат као склон неуобичајеним решењима и делима која одударају од окружења, Брашован убрзо избија у прву лигу велеградских архитеката са обиљем поруџбина, највише у прве две групе, вила и стамбених зграда. Од тадашњих дела својом неконвенционалношћу али и видљивим особеним стилом данас се истичу „Генчићева вила“ у Крунској (актуелни музеј Николе Тесле) и вила у Делиградској (данас амбасада Белорусије). Прве велике стамбене зграде у центру Београда које потписује (на Зеленом венцу, у Браће Југовића, итд) показаће да је Брашован спреман да храбро унесе постулате модерног доба – јасне линије, одсуство китњастих украса на фасадама, подражавање машина (авиона и бродова) у облику зграда, чисте површине – на здања које пројектује. Ипак, његово поимање модерне је истовремено лично и аутентично, без превише подражавања других актера тог глобалног покрета који управо доживљава бум у Немачкој, Чехословачкој, Аустрији… Брашован домаћој модерни даје особене одлике, чини је мање убрзаном и уочљиво топлијом од централноевропских остварења где доминира потреба да се што пре, прејако и прехрабро раскрсти са академском епохом која је доминирала пре Првог светског рата.

Југословенски павиљон

На руку му иде и то што још увек каљави и у рату порушени Београд нема велико и јасно дефинисано урбано језгро које ће наметнути строге норме младим лавовима архитектуре. Уместо тога, центром града доминира свега неколико већих здања попут „Палате Русија“ Јована Илкића (данас хотел „Москва” на Теразијама) или оближњег Старог/Новог двора, док остатак града у развојном и стваралачком смислу представља широку ледину на којој је било могуће релативно лако остварити разне архитектонске замисли. Са своје стране, тадашња публика, како наручиоци и инвеститори, тако и становништво, осећа потребу да се приближи светским трендовима и једном занавек извуче из постотоманског глиба, али и јада који је светски рат оставио за собом у читавој земљи. Отуда су архитекте подржане да буду слободне у потрагама и да донесу нешто ново, савремено и задивљујуће.

Ванредно талентовани Брашован у таквом контексту добија сав онај простор који ће му требати да развије сопствену посебност и визију. На првој изложби савремене југословенске архитектуре 1931. године у Београду приказао је изузетно занимљив пројекат југословенског павиљона за светску изложбу у Милану и прву верзију будуће Банске палате у Новом Саду..

Епоха великих здања

„Непролазност његове архитектуре, ласкаве оцене које је добијао за живота и након њега, говоре да је заиста реч о ствараоцу свестране, наднационалне вокације, великог талента и изнадсеријске продуктивности, уметнику интернационалног искуства. Он је пре свега био мајстор архитектонске композиције, али није потребно знање да би се уживало у његовом делу за које нема границе. То говори да је његова архитектура хуманистичка, слојевита, пре свега окренута човеку, а не себи, без интелектуалистичке или идеолошке конотације. Узалудни су сви покушаји да се он веже за одређену културну, политичку и друштвену идеологију, он је увек био свој. Волео је лепо да живи, памте га као боема, човека који није био теоретичар него прагматичар практичар, није био архитектонски критичар, није предавао, нити је хтео да буде све, и градоначеник и професор, и пројектант и урбаниста, ауторитет у свим димензијама архитектуре“, рекао је говорећи о Брашовану професор др Александар Кадијевић са Филозофског факултета у Београду.

Зграда бановине

Дела у којима Брашован достиже највише домете у историји српске архитектуре настају крајем тридесетих година триологијом Команда ратног ваздухопловства Краљевине Југославије у Земуну (1935), Банска палата и Бански двор у Новом Саду (1936 – 19­39) и Државна штампарија (БИГЗ) у Београду (1933 – ­1940).

Свака од тих зграда истог тренутка је постала „landmark“. Изведене су тако да и појавом симболизују функцију: Команда је својим обликом подражавала форму двомоторног авиона-бомбардера, Дунавска бановина је личила на велики речни брод који је пристао у срцу Новог Сада, док је Државна штампарија габаритима надмашила све што је у том тренутку постојало у Београду.

На срећу комплетног домаћег културног наслеђа и идентитета, све три су преживеле светски рат који је избио убрзо по њиховој изградњи, и остале сачуване да сведоче не само о величини Брашована као ствараоца, већ и о тадашњем друштву које је желело да буде део модерног света. Нажалост, у последњим деценијама њихов сјај бледи услед небриге и лоше ситуације, и то нарочито највеће међу њима, зграде БИГЗ-а.

Палата државне штампарије

У тој епохи, остаје забележено и да се Брашован храбро и оштро успротивио намери владе Милана Стојадиновића да прихвати понуду нацистичког Трећег рајха (Хитлерове Немачке) да се на простору Калемегдана изгради велики олимпијски комплекс чију градњу су нацисти покушали да наметну Краљевини Југославији као део ширења свог утицаја и идеологије. Свестан чињенице да би то заувек уништило највреднији историјски споменик у Београду, калемегданску тврђаву, као и да би својим псеудоантичким стилом трајно наружило град, Брашован се оштро али и аргументовано борио да се такав пројекат чак не узме ни у разматрање: ауторитет који је већ тада поседовао и снага његових аргумената спасиле су Београд тог ружног ожиљка који би му био бесповратно нанет..

Стваралаштво после 1945.

Током Другог светског рата, Брашован доживљава тежак лични губитак када му је у једном од савезничких бомбардовања немачких циљева по Београду 1944. године уништена породична кућа на Црвеном крсту и у њој комплетна архива уз мноштво започетих пројеката и планова.

Хотел Метропол

После ослобођења земље добија прилику да настави да ради иако је био један од истакнутих припадника предратне грађанске елите. Од 1959. године до смрти 1965. обављао је дужност директора београдског пројектног бироа „Савремена архитектура“. Највеће признање му, међутим, стиже из међународних кругова: 1953. проглашен је за почасног члана Royal Institute of British Arhitects (Краљевског института британских архитеката), што је до данас јединствен пример да је неки српски архитекта примљен у тај елитни круг. На локалном нивоу признања не стижу тим темпом: тек 1961. године изабран је за члана САНУ и то – дописног. Припадништво старом свету који је револуција обрисала није му било у потпуности заборављено нити опроштено.

Југословенски павиљон – EXPO 1929, Барселона

Ипак, његов енормни таленат је поново у функцији, дајући још једно од монументалних дела Београду који опет почиње да се убрзано развија после светског рата: хотел „Метропол“ на Ташмајдану постаје још једна од одлика градског ткива од момента када је изграђен, и у престоницу доноси, опет, дух нових времена. У време у коме Брашованове колеге експериментишу са соцреализмом или покушавају да обједине предратне стилове са духом нове комунистичке епохе, Брашован у зеленило ташмајданског парка спушта прави драгуљ и показни пример како треба да изгледа ремек-дело савремене архиктетуре у граду који у то време и даље тражи свој урбанистички идентитет. У Новом Саду пројектује зграду Поште 1963. године, а једна од теза која никада није довољно била разрађена у јавности говори да је управо Брашован био онај ум који је утемељио Нови Београд и урбанистички одредио будући изглед тог новог дела града који је требало да буде симбол епохе која је завладала након 1945. године. Тадашња власт је имала своје архитекте и урбанисте миљенике, чија су имена избила у први план већ почетком педесетих али, једноставно, Брашован и даље није имао премца услед чега му је поверен важан задатак структурисања Новог Београда. Али, због своје предратне славе није могао да рачуна и на актуелну славу у том тренутку: уместо Брашована за оца Новог Београда и данас у јавности важи други архитекта док се у тек уском кругу посвећеника и истраживача познаје другачија верзија историје Београда. Било како било, чак и да заувек остане лишен те почасти, Драгиша Брашован је упамћен у колективној свести као отац целокупне грађевинске модерне, са утицајем на далеко ширем пољу од само архитектонског. Преминуо је у Београду 1965. године у, занимљиво, истој доби када и његов узор, велики светски архитекта Ле Корбизје.

Извор

Аутор:

Рођен 1969. у Београду.

Студирао историју уметности на Филозофском факултету и на Факултету за медије и комуникације Сингидунум.

Ради у медијима од 1996. године: писао у дневним листовима “Данас” и “Блиц”, недељнику “Blic News”, месечнику “Национална пословна ревија” и за неколико журналистичких сајтова “ТоL”, “IWPR”, “Vice”, итд. Покретач специјализованог издања из области војне историје “Центурион” (2006 – 2008) и ревије “Рестарт” (2012 – 2014).

Теме од интереса су му из области политике, одбране и безбедности, економије, културе, уметности и историје.

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments