Ulogujte se / Kreirajte profil

Pokaži, šta…

Ovu priču o nastanku jednog od najpoznatijeg postera na svetu ispričao je njen tvorac, Majkl Rajerson/Michael Ryerson i glasi ovako:

Marta 1978 godine radio sam nešto oko lokalnih novina u podrumu u svojoj kući u Portlandu. Bilo je oko 5 ili 6 sati ujutru. Čuo sam da je neko zatvorio ulazna vrata na spratu i bat koraka na stepeništu. Kada sam podigao pogled, ugledao sam par radnih čizama na golim nogama bez pantalona, kaput, bradato lice i povrh svega još i smešan šešir na glavi. Bio je to moj prijatelj i komšija, Bad Klark/Bud Clark.

Prvo što je izgovorio, bilo je :’ Da li si spreman da podjemo?’, ‘Kuda?’, začudjeno sam upitao. ‘Na flashing*, odgovorio je. ‘Jel si zaboravio šta smo se dogovarali sinoć’?’

/*flashing bi u slobodnom prevodu bio eksponiranje genitalija na javnom mestu/

Jedva sam se setio da smo se prethodne večeri dogovarali da napravimo seriju snimaka za poster u centru grada ispred skulpture Normana J.Taylora, koja se zove Kvinneakt, što u prevodu sa Norveškog znači naga žena.

Ideja mi je delovala vrlo smešno i zanimljivo sinoć, ali je tokom noći, iz nekog razloga, iščilila iz mog sećanja.

Bad je u to vreme bio vrlo aktivan u Odboru za suzbijanje veneričnih bolesti i hteo je da ovim posterom skrene pažnju na njihovu akciju. Odbor je  za tu svrhu već napravio majice za srednjoškolce, pošto su venerične bolesti u to vreme bile u porastu. Nosile su logo Zap the Clap*. Jednu takvu majicu je i Bad imao ispod kaputa.

/*Clap  u kolokvijalnom jeziku znači triper/

Kad smo stigli u centar grada već je uveliko svanulo. Bila je nedelja ujutro i skoro da nije bilo saobraćaja. Bad je brzo isprobao nekoliko poza ispred skulpture dok sam ja škljocao aparatom. Pre nego smo krenuli nazad napravio sam nekoliko snimaka sa Badom u kratkim pantalonama i majicom ‘Zap the Clap’.

Kada smo se vratili u moj podrum, dok sam razvijao film, smejali smo se zamišljajući jednu od fotografija kako će da izgleda na velikom formatu. Nekoliko naslova nam je palo na pamet ali nismo odlučili koji. Sećam se da je Pokaži se umetnosti/Expose yourself to art bio jedan od njih.

Obojica smo se složili da se fotografija prvo pojavi u lokalnim novinama, The Neighbor i da pitamo čitaoce da predlože naslov. Obećali smo za najbolje rešenje nagradu od $25.

Nekoliko stotina ljudi je poslalo vrlo smešne i vrlo visprene predloge. Moj omiljeni je bio, još uvek, Hoćeš da kupiš sat/ ‘Wanna buy a watch’. Dobili smo i nekoliko protesnih pisama od žena koje je uvredila naša akcija.

Tri čitaoca su predložila naslov Expose yourself to art pa je bilo prirodno da se odlučimo za taj naslov.

Ideja sa posterom nije bila realizovana nekoliko meseci, niko nije bio raspoložen da plati $500 da bi se ištampalo nekoliko hiljada kopij postera.

Kontaktirao sam Northwest District Association i predložio im 50% od profita od prodaje. Smejali su se mojoj ideji.

Jedan član uprave Peni Dejvis/Penny Davis mi je ponudila novac i rekla da joj dug vratim kada budem mogao. Prihvatio sam njenu ljubaznu ponudu i odštampao postere.

Medjutim, sada se pojavio pravi izazov: kako prodati sve te kopije? Pogodilo se da se baš u to vreme u Portlandu sledeće nedelje održavao Sajam i ja sam se odmah prijavio. Znao sam da je to odlično mesto za početak.

Kupio sam dve kese sa gumicama i sa posterima se uputio na Sajam. Sa nekoliko pozajmljenih lepljivih traka zalepio sam kopiju na ivicu montažnog stola. /Teško da je ovo bio pravi marketinški potez za umetnički poster/ Prodavao sam ih za $1.

Prvi kupac je bila jedna gospodja koja je kupila dva postera, jedan za sebe a drugi za njenog psa koji je on odmah rastrgao. Poster je postao hit. Tokom dana novac se samo slivao. Prodao sam 800 kopija, dovoljno da vratim dug Peni i još sam zaradio $300.

Ostatak kopija, zajedno sa cenovnikom, poslao sam umetničkim galerijama i radnjama sa posterima širom Amerike da proverim tržište. Beng! Imao sam dobitnu kombinaciju. Pljuštale su na hiljade ponuda sa svih strana.

Lokalne novine, The Neighbour, moj izvor prihoda  u to vreme imao je finansijske teškoće. U narednih 5 godina prodali smo preko 250.000 kopija širom sveta. Imali smo zaista veliki profit. Uz poster smo štampali i razglednice, čestitke. majice. Moj prijatelj Bad  je završio i kao zavesa za tuš. Sve u svemu, zaslugom Peni Dejvis,  novine The Neighbour i novinarstvo su nastavili svoj život u Portlandu.

Za sve ovo vreme poster su nelegalno kopirali i prodavali širom Amerike bez mog znanja. Jedan kupac iz Njujorka me je obavestio da je neki čovek koji se zove Džoni Palacino/Johnny Palacino štampao na hiljade postera i prodavao po Zapadnoj obali.

Naivno sam se prvim avionom uputio u Njujork s namerom da pronadjem tog čoveka i ljubazno ga zamolim da prestane da krade od mene. Pronašao sam Džonija na Menhetnu i pozvao ga telefonom. Rekao mi je da sam dobio pogrešnog Džonija i da mi je bolje da se vratim što pre kući. Džoni  je nastavio da štampa kopije, a ja sam ga ostavio na miru. Kada bolje razmislim, čak je bio i dobar prema meni. Mogao sam da završim šetajući se po dnu Hadson reke u cipelama punim cementa.

1983. Bad mi je rekao da razmišlja o kandidaturi za gradonačelnika Portlanda. Moja prva pomisao je bila, valjda neće poster da mu naškodi reputaciji. Sledećeg maja je izabran. Političar Frenk Ivanse/Frank Ivance koji je takodje bio u trci za mesto gradonačelnika nazvao ga je  presretač, egzibicionista “The Flasher” u očajničkom pokušaju da ga eliminiše iz trke.

Magazini Time, Newsweek, Playboy i dnevne novine štampale su ovu priču. Bad se čak pojavio i na šou kod Džonija Karsona/ Johnny Carsona sa posterom. The Flasher koji je postao gradonačelnik je postao glavna tema na vestima.

U početku, zbog velike pažnje koju je poster izazvao, malo ko je obratio pažnju na skulptora Normana Tejlora, pa je priredjen šou na kome je prikazana mala retrospektiva njegovih radova u Portlandu. Norman i ja smo postali prijatelji, čak mi je poklonio nekoliko skica koje je radio za skulpturu. Originalno je trebalo da bude muškarac, Ne bi se baš uklopilo u celu zamisao da je promenio mišljenje.

Prodaja postera se nastavila, a Bad je prodao potpisane kopije koje su isplatile njegovu kampanju. Poslovodja radnje sa raritetima u Kejp Kodu je odbio da mu Bad potpiše izandjalu kopiju 1984. mislio je da je upravo izabran gradonačelnik Portlanda čudak.

Na uglu 23 ulice, sa bočne strane, gde se nalazi bolnica Good Samaritian Hospital, nalazi se kamen na kome je ugravirano 1978. Iza njega je kutija od bakra koja služi kao vremenska kapsula za potomstvo u koju smo izmedju ostalog stavili i poster.  Kada je budu otvorili možda za nekih 100 godina, naći će kopiju čuvene fotografije bez naslova. Dozvolićemo im da napišu svoju verziju.

Poster je sada u vlasništvu Erola Majkla Berda/ Erol Michael Beard/ iz ErolGraphics. Erol kaže da se poster i dalje prodaje odlično po svetu i da je još uvek jedan od najpoznatijih postera štampanih u poslednjih 50 godina.

Poster može da se naruči preko Interneta za $15.

Skulptura Kvinneakt je u medjuvremenu sklonjena zbog renoviranja autobuske stanice koja je u blizini.

Bad, penzionisani gradonačelnik Portlanda je imao privatnu rasprodaju pokućstva, izmedju ostalog na aukciji je bio i čuveni kaput. Pošto je aukcija bila privatna i tajna ne zna za koliko je kaput prodat.

Za P.U.L.S.E/ Snežana Moračić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *