Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Ovo je moj kult

Četvoro slavnih američkih reditelja pišu o filmovima koji su za njih kultni, i koji su imali veliki uticaj na njihovo poimanje filmske umetnosti.

———————————————————————————————————————-
cp3

cp1

cp2

Martin Scorsese – o filmu “Canyon Passage” (Jacques Tourner, 1946.)

“Žak Turner ostaje jedan od najviše potcenjivanih reditelja američkog filma. Iako je sigurno poznatiji danas (1997.) nego pre dvadeset godina, i dva njegova dela – “Poljubac pantera” i “Lanci krivice” – su već sada klasici, ceo njegov rad je važan i jedinstven. Turnerov pečat je neizbrisiv i lako prepoznatljiv i u svakom slučaju ostaje diskretan, pa čak se i pomalo gubi, kao da je reditelj uspeo da izvrši magiju u svim svojim projektima. Ova tvrdnja nije preterana kada se zna da je Turner bio privučen nepoznatim i magičnim i da u njegovim filmovima ova strast postaje opipljiva čak i u manje značajnim delima koja nemaju nikakvu vezu sa hororom i fantazijom, kao što su “They all came out” ili “Nick Carter-master detective”.

Bertran Tavernije je ukazao da je Turner dijaloge svojih filmova snimao na veoma niskom nivou tona i čak ohrabrivao glumce da šapuću (evo zašto je voleo da radi sa glumcima-minimalistima kao što su Mitchum, Andrews, Mature). Radi se o jednom značajnom izboru, jer u njegovim filmovima mesta, objekti i atmosfera postaju živi. Za emocije i dramu rezervisao je jedan prigušen ton da bi što bolje kako na njih duboko utiču ambijent i okruženje. Pomislimo na stene koje okružuju reku u centralnoj sceni “Lanaca krivice”, filma koji nikad ne napušta skoro potčinjenu atmosferu, na zastrašujući noćni pejzaž iz “Čoveka leoparda”, na stazu koja vodi kroz korov do vudu ceremonije u “šetao sam sa zombijem” (omiljeni turnerov film). Ko god poznaje ove filmove zna da su pomenuta mesta jednako živa i ekspresivna kao i ljudi koji njima prolaze. Među njegovim najlepšim filmovima je i film “Canyon Passage” koji još uvek nije dobio priznanje koje zaslužuje; to je jednostavno jedan od najboljih westerna ikad realizovanih. Moram da primetim da je ovaj film izašao istovremeno sa “Duel na suncu” Kinga Vidora. U oba slučaja radi se o filmovima koje bih okarakterisao kao “western noir”, oba reflektuju nelagodnosti ratnog perioda kroz priče o društvima uništenim pohlepom, razbludnošću i zlobom. Oba filma su u koloru, ali ovde sličnosti prestaju. “Dvoboj na suncu” je veličanstven, naočit i hiperekspresivan. “Canyon Passage” je minimalistički i izvanredno oštrouman. Jedna od iznenađujućih karakteristika ovog filma je ambijent u kome je sniman; kada kažemo western, mislimo odmah na velike ravnice ili pustinju, na beskrajna prostranstva koja se pružaju miljama. “Canyon Passage”, prvi turnerov film u boji, dešava se u jednom gradiću u planinama Oregona, mestu bogate vegetacije, izolovanom i kišnom – jedna od prvih scena pokazuje glavnu ulicu Portlanda pretvorenu u blatnjavu baruštinu – grada zatvorenog u sebe. Čak je i otvoreni prostor prikazan u vidu planinskih čistina, koje su veoma klaustrofobične. Isplati se proučavati westerne koje su realizovali veliki evropski reditelji, koji su emigrirali u SAD, kao “Buntovnik Fred” i “Osveta bandita Džesija” Frica Langa ili “Noć bezakonja” De Tota, zato što imaju drugačiji ambijent od ostalih westerna i uvek su plod detaljnih istraživanja.

Gledajući pažljivo “Canyon Passage”, primećuje se da Turner raspoređuje scene dijagonalno u suženim prostorima, prikazujući likove kako se penju ili silaze vrletnim nizbrdicama. Tako se stiče utisak o pravom gradiću farmera ili bar o poetičnoj ideji koju je stvorio Turner. Element koji objedinjuje film je Hoagy Carmichael – jedan od mojih omiljenih glumaca – u ulozi vlasnika zalagaonice. on sve posmatra sa distance i ograničava se da ispriča događaje, dok svi drugi optužuju Briana Donlevya i Danu Andrewsa i bivaju obuzeti osećajem nasilja koje će ubrzo eksplodirati. Jedna od prvih scena u filmu, u kojoj Carmichael peva (Ole Buttermilk Sky) dok se sa svojim magarcem penje strmom stazom koja vodi do sela, ponovljena je i na kraju filma. Ova scena sadrži u sebi tihu, diskretnu lepotu celog filma. U “Canyon Passage” ima zaista lepih scena, kao na primer napad indijanaca ili građenje ambara, ali opšti ton ostaje isti tokom celog filma. Ta podzemna struja koja teče u svakoj sekvenci čini turnerove filmove tako potresnim. Pod nekim aspektima, stvar koja najviše iznenađuje su male interakcije između Andrewsa i Donlevya, ili momenat u kome Carmichael gleda kroz prozor dok Donlevy meri zlato i misli da zadrži malo za sebe. Donlevyjev lik je vrlo interesantan; jedan slab čovek, osoba u osnovi dobra, ali nikakvog karaktera. Sa ove tačke gledišta njegov lik je veoma moderan, i kao da su on i brutalni ubica (Ward Bond), dva lica iste medalje, koja dele zajednicu, sa jedne strane, nesposobnošću da se probude iz neke vrste letargije, a sa druge slepim i besmislenim nasiljem.

Ima i drugih velikih Turnerovih filmova, kao “Robinja zla”, “Gigant Njujorka”, “Alibi pod snegom” koji zaslužuju pažnju, ali film “Canyon Passage” je za mene zaista specijalan i zauzima počasno mesto u istoriji westerna. To je jedan od najuspelijih i najiznenađujućih primera ovog žanra ikada realizovanih.”

Martin Scorsese

wh1

white_heat2

white-heat3

Clint Eastwood – o filmu “White Heat” (Raoul Walsh, 1949.)

“U prvoj sceni jedan čovek biva raznesen mlazom vrele pare koja izlazi iz lokomotive voza, u poslednjoj protagonista biva ubijen na vrhu rezervoara sa gasom koji eksplodira na apokaliptičan način. Između početka i kraja, gledalac je podvrgnut bezbrojnim izlivima besa gangstera Kodija Džereta. Po prvi put prisustvujemo takvoj brutalnosti na filmskom platnu, i nikada se nije mogla zamisliti američka porodica koja bi bila deformisanija od Džeretove bande. “White Heat” pogađa kao pesnica u stomak. Jak utisak koji film ostavlja zavisi u velikoj meri od Raula Volša, koji se kao pripovedač interesuje samo za apsolutne likove: njegovi “dobri” i “loši” moraju biti izuzetni ili preterani. Zato ne iznenađuje da je bandit, protagonista “White Heat”-a, bio za njega izvor inspiracije. Kodi Džeret je poslednji gangster: savršena inkarnacija “državnog neprijatelja br.1”. Dakle, ne pokvareni špekulant kao po modi film-noira sa kraja četrdesetih, već jedna tragična figura, pogođena napadima epilepsije i Edipovim kompleksom. Drugi plus na strani Volša je da je uz sebe imao Džejmsa Kegnija, koga definiše kao najboljeg glumca sa kojim je radio. Posle Bogarta, Kegni je bio jedna od malobrojnih Volšovih zvezda koje umiru na kraju filma. Kada sam prvi put video “White Heat” nalazio sam se u jednom malom bioskopu američke provincije, imao sam manje-više 20 godina i bio sam vatreni obožavalac Kegnija.

U “White Heat” nema mesta za moralne pridike, policajci ostaju anonimni, obični instrumenti Džeretove sudbine. Isključeno je i sažaljenje; banda se raspada upravo kada jednog od članova, ranjenog, spasava plaćeni ubica. U stvari, Džereta svi izdaju: žena, njegova desna ruka, i pre svega infiltrirani agent koji mu je postao prijatelj. Izdaju ga svi osim majke. Ali, uz sve to, gangster zadržava tokom celog filma značajan integritet, Jedina njegova slabost je patološka vezanost za majku. Na neki način, ovaj duh prednjači nad ostalima koji ispunjavaju um bandita, toliko da otkrivamo istinu da smo više zainteresovani za Džeretovo ludilo nego za njegovu kaznu.

Uprkos mračnoj atmosferi, Volš nikada ne gubi smisao za humor, koji delikatno izbija na površinu: Kegni koji jeca na majčinom krilu tokom jednog od svojih napada epilepsije ili kada ruši Virdžiniju Mejo sa stolice jednim udarcem ili kad slučajno ubija čoveka pucajući kroz prtljažnik automobila dok jede piletinu. Malo kasnije vidimo Džereta kako govori majci na njenom grobu “Ti si bila sve što sam imao”. Ali, kada sazna istinu o infiltriranom “prijatelju”, počinje da se smeje. On je toliko posvećen samouništenju da se više ne obazire ni na šta.

Volšov ritam je neumoljiv. Pre “White Heat” nisam nikad doživeo nešto slično. Najiznenađujuća stvar je da se ritam menja odjednom, prelazeći sa crnog humora na nivo velike drame. Dovoljno je pomisliti na scenu u kojoj Džeret sazna za majčinu smrt, i kao ranjena životinja počinje da trči po zatvorskoj menzi dok mu ne obuku ludačku košulju. Ta eksplozija besa i očaja ostaje jedna od najjačih scena američkog filma. isto važi i za finiš, kada stojeći na vrhu rezervoara butana Kegni viče :”Uspeo sam mama, ja sam na vrhu sveta!” – pre nego što će nestati u velikoj vatrenoj lopti.”

Clint Eastwood

cam2

cam

cam3

John Carpenter – o filmu “Falstaff” (Orson Welles, 1965.)

“O filmu “Falstaff” (Chimes at midnight – Ponoćna zvona) se malo govorilo, ali za mene je ovaj film bio fundamentalan. Kada sam počeo da pohađam filmsku školu, “Falstaff” se već bio pojavio u salama, ali je ubrzo i nestao. U školi sam video sve ostale Velsove filmove, tako da sam potražio i “Falstaff” i bio sam zatečen ljubavlju koju je Vels uneo u ovaj film. Vels je adaptirao Šekspirova dela još od gimnazijskih dana, dakle, deo njegove mladosti je završio u ovom filmu: vratiti se Šekspiru za njega je bilo kao vratiti se na početak.

Uprkos malom budžetu i nekim tehničkim nedostacima, film ima momenata velike oštroumnosti koje treba pripisati samo reditelju. Na sredini filma je jedna od najlepših borbenih scena koje sam ikada video. Vizuelni i emotivni senzibilitet ovog filma prevazilaze sve što je Vels napravio prethodno i njegova gluma je divna.
I pored loših kritika, kada sam video “Falstaff” stekao sam utisak da je Vels dostigao savršenstvo kao glumac. Na primer, scena u kojoj Vels uništava sobu, u filmu “Četvrta moć”, mi nije izgledala uverljivo, kao da je glumac imao problema da prodre baš u to stanje duha. U “Falstaff”-u naprotiv, evidentno je da je Vels uspeo da uđe u ulogu. To se vidi sa njegovog lica. Naziru se sva iskustva proživljena u karijeri i ovo je jedan veoma ličan način da se odigra uloga. Stvar koja najviše zapanjuje u “Falstaff”-u je humor koji prati svaku scenu. Kada pomenemo Velsa, identifikujemo ga kao vanserijskog autora klasika nad klasicima: Treći Čovek (???). Suprotno tome, u ovom filmu, Vels u kontinuitetu dodaje komične situacije: scene u kojima vitezovi u bojnim oklopima bivaju dizani na konje pomoću dizalica, su veoma zabavne iako su prave.

Tehnička ograničenost “Falstaff”-a je očigledna svima: zvuk je veoma loš, kao da je reditelju bilo dozvoljeno nekoliko sati da završi postprodukciju zvuka. Zaista je šteta da jedan veliki reditelj, da bi realizovao svoju viziju, dozvoljava tako makroskopskim greškama da isplivaju na platnu i unište njegov kredibiltet kod publike. Ali, budući da sam u to vreme bio samo student filmske škole, znao sam da cenim napor reditelja i uspeo sam da vidim i preko nedostataka. To me je naučilo da gledam u srce filma; kad se u tome uspe zaista je lako otkriti nešto važnije od površnih detalja koji su tu da zadovolje oči.

Ako formalna i obrađena genijalnost filma “Četvrta Moć” deluje hipnotički na naše oči, sa emotivne tačke gledišta je suvoparna, toliko da se nikad potpuno ne prepuštam kada gledam taj film. Sa druge strane, u slučaju “Falstaff”-a, nalazimo se pred filmom realizovanim na bizaran i tehnički katastrofalan način, koji ipak ostaje neodoljiv. Gluma je savršena, bukvalno buši platno i dolazi do gledalaca. Vels je uspeo da dočara svoju viziju, koju publika često nije delila, a koja me je transformisala.
Za mene je Houks bio reditelj kao primer u tehničkom smislu, majstor u tehničkim detaljima, čak i u svojim najgorim filmovima. I u svojim osrednjim filmovima Houks ima kontrolu nad svim sekvencama. Nikada nije zapostavio taj aspekt režije zato što nikad nije bio prinuđen da radi u uslovima u kojima je radio Vels. Uprkos tome što se srušio sa vrha svoje umetnosti u nesreću koja je bila njegov kraj, Vels je još uvek bio u stanju da uloži sav svoj emotivni naboj u film koji je radio. Posle gledanja “Falstaff”-a shvatio sam da je zaista važno ispričati jednu veoma ličnu priču. Čak i kada se ne uspe, kao u slučaju ovog filma, važno je probati.Igrati, bez preuzimanja rizika, stvar je za izbegavanje. U svojoj karijeri, svaki put kada sam želeo da budem realniji od stvarnosti, bio sam nezadovoljan rezultatima, i kada su se drugima sviđali. Često, međutim, filmovi koji nisu imali uspeha kod publike sadrže u sebi važan deo moje ličnosti.

Video sam mnoge filmove koji nose umetnost u sebi, ili zbog scenarija, ili zbog glume, ili zbog tehničkih rešenja, ali nikad nijedan film nije bio toliko ličan i nije me pogodio kao “Falstaff”.”

John Carpenter

wb

wb2

wb3

Kathryn Bigelow – o filmu “Wild Bunch” (Sam Peckinpah, 1969.)

“Umetnički svet u New Yorku, u kome sam se nalazila sredinom 70-ih godina, bio je preokupiran oslobađanjem umetnosti od objekta. Grupe kao “Art and Language” poricale su prisustvo umetničkog koncepta unutar socijalne i političke sfere. Osporavali su razumevanje umetnosti u okviru tržišta i svodili su je na običan tekst: umetnost je tako postala element upućen sam na sebe u beskrajnoj igri vraćanja, ponovo pronađeni objekat unutar sveta koji se reflektuje u “galeriji ogledala”. Dakle, svet umetnosti nije odgovarao stvarnom svetu.
Nakratko sam napustila New York da bih posetila istočnu obalu Afrike. Tamo sam otkrila iskonsku i savršenu lepotu kulture u kojoj je vizuelno iskustvo bilo originalno, sirovo, opipljivo i trenutno. Umetnost je projektovala staru tradiciju, puno istorije i običaja koji su još uvek prisutni u kulturi. Interesantno je da su umetnost vezivali za kulturu življenja i ona je prikazivala političke i emotivne brige ljudi.

Po povratku u New York, slučajno sam se našla na jednoj noćnoj projekciji filma “Wild Bunch”. Posmatrajući treperenje svetlosti, ostala sam bez daha i u tom trenutku se nešto promenilo u meni, transformisala sam se. Kao što je Goja koristio slikarstvo da ogoli i prikaže najmračnije strane ljudske prirode (u seriji slika “štete rata”), tako Peckinpah “buši” platno, preplavljuje ga krvlju, da bi osvetlio temu koja nije nasilje, već čast. Bila sam u njegovoj moći od početne scene sa škorpionom. Glumci Ben Johnson, Warren Oates, William Holden i Ernest Borgnine idu u susret svojoj sudbini herojskog poraza u veoma nadahnutim interpretacijama. Ovaj film je definitivno transformisao moju umetničku viziju. Odjednom je talas senzualnog nasilja uzdrmao “galeriju ogledala”. Taj film je bio zbir svega što je bilo bre toga i najava svega što će doći posle toga. Do tog momenta mi nije padalo na pamet da se bavim filmom, ali sam shvatila da je u jednom tekstu moguće ujediniti katarzu i senzualnost sa inteligentnim i promišljenim.
“Wild Bunch” je film koji analizira samog sebe i sopstveni sadržaj. To treperenje svetla i ta noćna projekcija predstavljali su za mene tačku u kojoj se moja životna priča nepovratno promenila. Nadam se da sam svojim filmovima bar donekle uspela da prenesem tu magiju filmskog stvaranja kojom me je zarazio Sam Peckinpah.”

Kathryn Bigelow

iz nekadašnjeg filmskog časopisa “McGuffin”
za P.U.L.S.E. preneo
Simić Mihajlo

10 komentara na tekst Ovo je moj kult

  1. Bojan

    27/04/2010 at 23:45

    Zanimljiva lista (i logicna). Evo kad bih, da pogadjam pobrojane klasike i spajam ih sa osobom A/B/C/D, jedino Skorsezeu pripisao Volsa a Klintu Turnera :D.

    Taj casopis McGuffin, jesi ti ovo prevodio ili preneo, mislim, jel’ postojao kod nas neki filmski fanzin koji se tako zvao? Nesto mi ‘rings a bell’ ali da me ubijes ne mogu da se setim

  2. Moca

    28/04/2010 at 00:07

    naš časopis. izlazio krajem devedesetih, jedno dvadesetak brojeva. imam sve osim možda par komada. bilo je opštih stvari, vesti, najave, recenzije, a bilo je specijalizovanih tekstova, intervjua sa montažerima, zatim iz istorije domaćeg filma…svašta nešto, nije bio loš. ne znam šta mu se dogodilo.

    meni se najviše sviđa karpenterovo gledanje “iza tehničkih nedostataka” velsovih filmova. to je prava stvar, to su pravi filmmakeri.

  3. Snezana Moracic

    28/04/2010 at 01:28

    koji bozanstveni opisi, ne znam koji je bolji, scorsese je tako dobar posmatrac i koji adekvatan i lep izraz – western noir, to mi ne bi palo na pamet ,a tako odgovarajuci.
    dodje mi da sve ove nabrojane filmove iskopam, ako sam ih i gledala, a imam utisak da jesam, nisu mi ostali takvom u secanju.
    jedini problem imam da za westerne moram da budem raspolozena.

    kad god imas vremena moco prenesi sve pomalo iz tog cudesnog casopisa.

  4. Moca

    28/04/2010 at 01:31

    biće sneki. samo vremena da bude.

  5. Bojan

    28/04/2010 at 02:19

    White Heat je klasik od tih gangstoza tadasnjih, rame uz rame sa onim Kertizovim ili Houksovim filmovima. Vols jeste malo zaboravljen reditelj (apsolutno nepravedno, kao i recimo Vilijem Vajler iz tog vremena).

    Moco, odlicno. Meni je taj list prosao preko ruku neki put i zato pitam. Ali nista sacuvano nazalost. Ne znam jel’ imas ista od one knjige-casopisa “Yu film danas”. Izlazilo devedesetih i mozda kasnije, ima jos po knjizarama. To treba pregledati i uzeti dok ima, jer ima sjajnih stvari (znam da je bilo i nekih izdanja tipa monografija na neku temu, pa onda raspale 400 str)

  6. Moca

    28/04/2010 at 02:44

    imam “yu film danas” jedno 10-12 brojeva. i on je odličan.

  7. Dejan Ognjanović

    29/04/2010 at 19:30

    vredan je ovo text, šteta samo što je toliko loše (bukvalno) preveden.

  8. Dejan Ognjanović

    29/04/2010 at 19:32

    Yu film danas već nekoliko godina izlazi samo kroz knjigolika izdanja.
    Ima ga na nekoliko mesta u Bg: svakako u BEOPOLISU.

  9. Moca

    29/04/2010 at 22:11

    “vredan je ovo text, šteta samo što je toliko loše (bukvalno) preveden.”

    u pravu si, malo zvuče čudno. inače, ovu rubriku u mc guffinu je radila tatjana radaković, i trebalo je da bude u svakom broju po jedan kult, ali eto, nije ih bilo više od 4…moguće je da je eventualno bio još jedan koji sam negde omašio. a šteta, odlična je ideja, sa dobrim ili lošim prevodom.

    inače, ja sam yu film danas kupovao najčešće u knjižari u kinoteci. možda još ima, nisam dugo bio.

  10. Bojan

    30/04/2010 at 00:53

    Dejane, hvala za info. Moco, jeste, vidjao sam tamo, ali i generalno, svaka knjizara sa filmskom sekcijom je OBAVEZNO imala i gotovo citav red Yu Filma danas. Moracu sad da to malo prevrnem kad krenem u neku filmsku kupovinu, sve cenim da ima par nekih dobrih specijala koje nemam jer sam ih godinama unazad belezio u onaj ‘danas cu-sutra cu’ folder i na kraju nisam ni kupio.

    I da: ono sto smo pricali pre neki mesec (topik o Ebertu). Glupo sto Kinoteka vise nema one edicije kao devedesetih, bas je tada izbacila nekih legendarnih naslova (ustvari danas i ne vidim da iko ista filmski objavljuje ili pise, samo Clio, koji ima dobre knjige ali mahom udzbenickog karaktera)

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *