Ulogujte se / Kreirajte profil

Par reči o Kegniju…

The Public Enemy (1931), Angels With Dirty Faces (1938) i  White Heat (1949)

Prvi put sam se zainteresovao za Kegnija gledajući Dragojevićeve “Rane” budući da tamo Bjelogrlić pominje Kegnija kao jednog od velikih uz Bogarta, što je sa ostalim kulturnim referencama iz Bjelogrlićevog lika bilo dosta da me zainteresuje da vidim čega sve tu ima. I to je odlična Srđanova igra, jer Kegni leži u osnovi svakog filmskog krimosa, on je prauzor. Pogledao sam White Heat, pa  Angels With Dirty Faces i na kraju The Public Enemy i ostao oduševljen, jer osim što je ovde izliveno mnogo temelja za kasnije filmove i priče, ovo su ujedno i odlični filmovi. Kasnije sam Kegnija gledao jos u Footlight Parade koji je okej screwball komedija, ali se naravno zna sta Kegniju vise lezi – opak lik, u jednom filmu psihopata, dok se u drugom nesebično zrtvuje da spase duše dece i ono što je tu zajedničko nije njegova ličnost, već socijalni sloj iz kog dolazi i šta radi, hoodlum, bitanga, preverant…

Interesantan je tu i otklon producenata prema filmu, jer su morali uvek da se ograde od toga da oni ne glorifikuju kriminal, vec skreću paznju na socijalni problem u Americi, mada je tu neizbežno da su radili i ovo prvo. I interesantno je kako Kegnijev lik evoluira kroz ova tri filma i vremenom postaje sve prihvatljiviji za društvo i od slučaja o kome vredi razmišljati on je na kraju poludeli kriminalac.

sshot-00011

U prva dva filma Kegni je čak i prijatna pojava, jer u Public Enemy imamo romansiranog Kegnija, ali i veoma bitnu komponentu porodice u čijem okruženju se i završava cela priča, sa slomljenim bratom i majkom koja je puna ljubavi za svog sina iako je svesna da je on lopov. A u Anđelima je njegova smrt plemenito žrtvovanje i jedna od najboljih scena smrti na filmu. U White Heat se sve to menja i tu gledamo Kegnija kao psihopatu koga ne možemo da volimo i na kraju nemamo nikakvo saosećanje za Kegnijevu smrt, već je ona tu oslobađanje.

Tu je i interesantna uloga majke u White Heat i Public Enemy. Majke su u oba filma podržavajuće i sa ljubavlju za svog sina. Sa time što je majka u White Heat zla žena koja je čak možda i motor njegovog ludila, dok je u Public Enemy to prosta žena ali, kako sam već rekao, dobra i brižna majka. Ovo sam primetio gledajuci Sopranose i omaž koji se tamo pravi Kegniju, praveci kontrast izmedju kegnijeve majke iz The Public Enemy i majke Tonija Soprana koja ćeli smrt svog sina. I tu se vidi da Kegni leži i u srcu glavnog lika verovatno najbolje serije svih vremena – Sopranovima. Sa druge strane tu je i njegov odnos prema ženama u sva tri filma, od lako moralnih žena i prvih femme fatale koje će tek procvetati u noaru, do dama zlatnih srca. I taj odnos u sva tri slučaja doprinosi razumevanju njegovih likova.

sshot-00006 sshot-00009

I na kraju sam Kegni. Ja mislim da je Kegni velik glumac i da je njegovo umeće ostalo iza upečatljivosti njegovih likova od kojih je pravio uzore, a Toma Powersa, Kodija i Rokija nikada ne bi bilo bez velikog Kegnija. Stvar je naravno u tome da je dobio tri naizgled slična lika i da ih je veoma dobro shvatio, profilisao, odglumeo i postavio zadatak za svakog glumca, a mislim da svi znamo po nekoliko ‘velikih’ i poznatih koji su upali u tu zamku i ponavljali neke svoje uloge, neko i do kraja karijere.
U White Heat on je psihopata, u Angels With Dirty Faces je kriminalac sa velikim srcem i na kraju, u prvom filmu, Public Enemy možemo ispratiti ceo njegov put, od prvih krađa, preuzimanja bande, perioda bogatstva i na kraju njegove smrti i tu imamo najkompletniju sliku lika, jer je i ceo film skoncentrisan na Kegnija i on je poenta filma zajedno sa socijalnim problemom koji izlazi iz njega, a ne žrtvovanje, ili dobra krimi priča, kao u druga dva filma. Osećaj da je njegov motiv za zlodela ne postoji, već je on uzgojen da bude kriminalac i njemu je sve to što radi zaista zivotni poziv, profesija. Jedino vezivno tkivo za sva tri lika su njegov glas i odlične scene okršaja sa policijom, gde 2/3 puta koristi tommy gun.

sshot-00012 sshot-00013 sshot-00014

To je sve narode!

Za P.U.L.S.E. Tom Joad

Jedan komentar na tekst Par reči o Kegniju…

  1. Snezana Moracic

    20/07/2009 at 14:32

    I ja volim te tzv pre-code era gangsterske filmove.
    The Public Enemy i Cagney me uvek asociraju na Little Caesar i Robinsona, ista ta sarmantna, poeticna, naivnost glavnih karaktera / nisu samo zenski likovi izmanipulisani / Cak mi ne smeta ni ta pobekad iritirajuca jednodimenzionalnost likova, kao ni pravolinijska naracija, sve to nekako u kompletu opet ima neku ‘istinitost’.

    Ne bih ni mogla da se odlucim koji mi je lik harizmaticniji Cagney ili Robinson.

    Cagney i Jean Harlow, pa sta jos pozeleti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *