Ulogujte se / Kreirajte profil

Па(р)тократија у Србији – утицај психопатије на српско друштво

Симптоми патократије – владавине психопата, могу се запазити у Србији у забрињавајућој мери, кроз државне службе, власт, утицај средине, мобинг… Развоју ове, како кажу неки научници – најтеже друштвене болести, највише доприноси неинформисаност становништва о психопатији и њеном утицају на друштво, те се јасни знаци тог поремећаја често приписују примитивизму, обичној бахатости, нужди, па чак и некој врсти обичаја.

Arčibald Rajs

Arčibald Rajs

Можда најопаснији део те неинформисаности односи се на чињеницу, да психопатолошке индивидуе лако препознају једни друге, удружују се и помажу у напретку на друштвеној лествици. Такође, могу перфектно да имитирају нормалне људске емоције и понашање, те их је без дугог посматрања од стране психијатара тешко открити. Зато се овај текст неће бавити појединцима из јавног живота који показују симптоме психопатије, већ ће пробати да кроз документоване научне чињенице о овом поремећају сагледа појаве у српском друштву.

  • Ваше Министарство унутрашњих дела има „Техничку службу“, коју сам ја својевремено основао са намером да је мало—помало оспособим да вам буде од велике користи. Пошто више нисам могао да подносим свакојака злостављања, натерали су ме службеници и руководиоци тог министарства, да напустим то место. Заменио ме је интелигентан човек који је од образовања имао два или три разреда гимназије и подофицирску школу. Он је потрошио много новца да би купио у Паризу и у другим местима одличне инструменте и уређаје, а не зна њима да се служи нити зна чему служе. Ставио их је у застакљене ормаре и од њих направио изложбу некоришћених уређаја. То га не спречава да трчи на све конгресе и да тамо приповеда како у служби којом је задужен да руководи, а не руководи пошто је за то неспособан, има толико најпознатијих апарата – забележио је пре непуних стотинак година швајцарски криминолог Рудолф Арчибалд Рајс, у својој књизи „Чујте Срби, чувајте се себе“ – критици тадашњег јавног и политичког живота. Овај реномирани стручњак је за време Првог светског рата документовао аустоугарске злочине над Србима, а по завршетку рата остао је у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, због симпатија према српском народу..

И на почетку двадесет првог века ово је сасвим честа појава у српском друштву. Овакве појаве срећемо у свакодневном животу и сматрамо их примитивним и бахатим, на неки начин и уобичајним. Али према научним студијама, ово је пример психопатолошког утицаја на друштво.

  • Психопате нису психотични, нису ментално, психијатријски, чак ни законски луди. Њима фали емоционална веза са другим људима, они не разумеју да и други људи имају права, а разлог томе је недостатак емпатије. Они су емоционално плитки, користе обману и манипулацију да контролишу друге, верују да је све подређено њима, једноставно због тога ко су – изјавио је у једној радијској емисији 2004. године доктор Роберт Хер, са Универзитета Британске Колумбије, водећи светски стручњак у области психопатије.
  • Значајан постотак људи које свакодневно срећемо на улици су потпуно празни изнутра, као да су већ мртви. Срећни смо што не знамо и не можемо видети који људи су такви. Када бисмо знали колико је људи међу нама у ствари мртво и да такви управљају нашим животима, полудели бисмо од страха – рекао је својевремено Георгиј Иванович Гурђијев, познати метафизичар из прве половине двадесетог века..

Капитално и незаобилазно дело о утицају психопатије на друштво и државу, засновано на емпиријском истраживању са групом научника у Пољској под нацистичком и комунистичком диктатуром, објавио је у другој половини двадесетог века пољски психијатар Андреј Лобачевски. Он у књизи „Политичка понерологија –  научна студија о природи зла прилагођеног за политичке сврхе“ истиче да у сваком друштву постоји око шест процената становника са овим поремећајем личности. Већина га је стекла кроз утицај других психопата у раном детињству, док је мањи проценат психопата рођен са тим поремећајем. Тај проценат људи, који су рођени као психопате, према већ поменутом доктору Роберту Херу, износи око један одсто становништва. Лобачевски каже да психопате имају природни нагон за стицање моћи над другима, а када њихов утицај на друштво прерасте у крајњу фазу, која се назива „патократија“, свих шест одсто становника са психопатолошким поремећајима чине нову „друштвену елиту“, од локала, до нивоа централне власти. Дупло више је људи који чине другу групу. То су, по Лобачевском, они који су успели да изопаче своју личност, како би одговорили захтевима нове реалности.

  • У патократији све водеће позиције, од сеоског начелника, преко управника задруга, а да не помињемо руководиоце полицијских јединица, снаге специјалне полиције и активисте патократске партије, морају бити попуњене појединцима са одговарајућим психолошким девијацијама, које су по правилу наслеђене. Овакви људи чине мали проценат популације и то их чини вредним за патократе. Не може се рачунати на њихове интелектуалне и професионалне способности, јер је теже наћи људе са супериорним способностима. После неколико година трајања оваквог система, сто процената свих случајева суштинске психопатије је укључено у патократске активности и они се сматрају најлојалнијима. Под таквим условима ни једна област друштвеног живота се не може развити нормално, била то економија, култура, наука, технологија, администрација… Патократија прогресивно паралише све – наводи Лобачевски у својој научној студији, у поглављу „Патократија“..

Укратко објашњено, према студуји Андреја Лобачевског, психопате до друштвене моћи долазе инфилтрирајући се у неку организацију нормалних људи, која заступа неку конструктивну идеологију. Када стекну довоњно утицаја у тој организацији, избацују првобитне чланове, отварају пут напретку другим особама са психопатолошким поремећајем и наравно, изокрећу првобитну идеологију, тако да служи њиховим циљевима. На једном делу нижих позиција задржавају људе који нису психопате, али су подобни најчешће кроз партијску припадност. Разлог томе, према пољском психијатру, јесте тај, да се права психопатска природа владајуће класе не би открила, јер ће подобни људи, који нису психопате, служити као спона између друштвене елите и народа.

Управо подобност, најчешће партијска, јесте најочигледнији симптом развоја патократије у српском друштву. Она са собом носи и другу очигледну, али и веома опасну последицу. Како је описано у „Политичкој понерологији“, психопатолошке индивидуе су често исподпросечно способне и талентоване, те када се нађу на одговорној високој позицији којој нису дорасли, покушавају своју некомпетентност да сакрију злостављањем и одстрањивањем способнијих сарадника. Такође, због неспособности да се баве суштином свог посла, често се хвалисаво баве његовим периферним и мање битним аспектима, забележио је Лобачевски. Ово потпуно одговара примеру који је раније у тексту описао Арчибалд Рајс.

У данашње време оваквих примера је све више. Ствари су дошле до тачке, када и обични радници у комуналним предузећима морају бити страначки подобни, да би добили, или сачували посао у државној служби, те многе одговорне позиције заузимају они, који се не могу на адекватан начин изборити са тим. Ова појава доводи до друштвеног незадовољства, наводи се у студији пољског психијатра, јер многи од нормалних људи не могу да обављају послове у складу са својим знањем и талентом. Такође, способни и образовани се често одлучују за одлазак из Србије.

Један од њих је и Бранимир Ђурић, дипломирани туризмолог и магистар географије, који се пре две године одрекао једне од својих диплома, јер није могао да се запосли.

  • За нас школоване и младе, који смо скоро први у генерацији завршили два факултета, чак један мастер, посла нема ни за лек. Очито политичкој „елити“ не одговарају паметни људи, зато нам овако и иде. Мора нешто да се предузме по питању департизације, или нам нема спаса – рекао је Ђурић за дневни лист Блиц.
  • Сви смо одговорни за партијско запошљавање, али је та одговорност директно пропорционална дужини останка на власти – рекао је половином 2015. године Зоран Бабић, посланик тренутно владајуће Српске напредне странке, а пренео је Блиц..

Још једна појава, која је показатељ патократске стране владајуће класе у Србији, јесте и недоследност политичким идеологијама. Према научним студијама, психопате су принуђене да користе маску неке идеологије за стицање друштвеног утицаја, јер не смеју да покажу своју стварну психопатолошку природу. У српској политици често се дешава да појединци потпуно промене идеологију, или раде нешо што није у складу са њиховим званичним програмом, а да притом не промене методе којима долазе на власт и остају на њој.

  • Важно је бити на власти како би се опстало, као и због користи и повластица. Зато политичке институције губе на ауторитету. Грађани су збуњени и у неверици. Није важна ни идеологија, већ дељење колача – изјавио је 2012. године за Политику Миодраг Радојевић, политички аналитичар..

Оно што према „Политичкој понерологији“ одговара развоју патократије јесте  примитивност. Опасност је овде највише у поједностављеном погледу на свет, заснованом на стереотипима, који се у Србији често систематски подстичу, у име традиције, или пак због имитације модерних токова.

  • Само када човек може разумети једну особу у односу на њен стварни унутрашњи садржај, а не у односу на неке спољашњање етикете, ми му можемо помоћи у његовом исправном прилагођавању друштвеном животу. Међутим, увек је било „друштвених педагога“, који су мање истакнути, а више бројни. Такви људи су увек тежили да намећу педагошке методе, које би слабиле и деформисале развој индивидуалног и друштвеног погледа на свет. Они наносе трајну штету друштвима, лишавајући их универзално корисних вредности. Тврдећи да раде у име вреднијих идеја, такви педагози у стварности поткопавају вредности о којима причају и отварају врата за деструктивне идеологије – записао је Андреј Лобачевски..

Овакав вид деструктивне педагогије у Србији је највише оличен у медијима. Садржаји који промовишу стереотипе, кич, неукус и менталитет стада су доминанти. Са друге стране, истински културни и научни садржаји, који могу помоћи људима да развију индивидуални, независтан и критички поглед на свет су много више изузеци, него правило.

  • Ријалити шоу освојио је пословну и уметничку сферу, као и сферу слободног времена. У штампи и информативним емисијама детаљно се износе сувишни детаљи, спектакуларно се извештава чак и о трагичним догађајима – рекла је прошле године за Новости културолог Невена Миљановић Петаковић, говорећи о феномену ријалити програма. Она је додала и то, да људи у Србији гледају туђ живот, зато што нису задовољни својим.
  • Јавност треба подстицати у просечности. Потребно је убедити људе да је пожељно бити глуп, вулгаран и неук. Истовремено треба изазвати отпор према култури и науци – једна је од десет главних стратегија манипулације људима, према Ноаму Чомском, америчком лингвисти и критичару друштва..

Са те тачке гледишта, може се научно потврдити да владавина психопата – патократија и заглупљујући медијски садржаји, попут поплаве ријалити шоуова иду руку под руку, јер систематски заглупљени људи који не развију објективан, индивидуални и критички поглед на свет, не могу уочити утицај психопатолошких индивидуа на друштво. То је много више од Октавијановог познатог гесла „хлеба и игара“, мада постоје и супротна мишљења.

  • Парови су школски, едукативни програм. Тај ријалити је само једна слика унесрећене Србије. Зато су сви скочили на нас, јер им се није свидела та слика у огледалу – изјавио је прошле године Миломир Марић, главни уредник телевизије Хепи, поводом ријалитија „Парови“, емитованог на тој телевизији, који је тада изазвао велику осуду јавности. Друга страна тмурне медијске слике у Србији је озбиљно угрожена слобода медија.
  • Слободу медија у Србији данас највише угрожавају беспарица и социјална несигурност, као и страховита политичка поларизација, која поткопава и саме основе солидарности међу колегама – рекла је Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије, у изјавии коју је почетком маја пренео Данас..

У поглављу „Патолошки фактори“ своје научне студије, пољски психијатар Лобачевски описује истраживање спроведено на 384 пољска грађана, који су се понашали на начин да су озбиљно повређивали друге, често користећи суптилне методе, које закон не санкционише. Резултати истраживања су показали да само 14 до 16 одсто оних који су повређивали друге, нису имали никакве психопатолошке факторе, који би могли утицати на њихово понашање. У свакодневним сусретима са психопатама, патолошка потреба за злостављањем других људи је један од најуочљивиих симптома овог поремећаја. Сетимо се такође да су у питању људи који теже напредовању на друштвеној лествици и међусобно се у томе помажу.

Mobing

Mobing

Алтернет, активистички сајт на енглеском језику, објавио је 2015. године листу десет начешћих занимања психопата, на којем је између осталих и посао полицајца. Они посебно истичу истраживање америчке адвокатице Дијан Ветендорф, под називом „Полицијско насиље код куће“, према којем 40 одсто жена полицијских службеника у САД-у трпи насиље, што је далеко изнад америчког просека од 25 одсто. О томе да људи са поремећајима личности теже ка томе да носе униформе пише и Андреј Лобачевски у „Политичкој понерологији“, говорећи о немачком кајзеру Вилхелму Другом.

  • Он је приликом рођења претрпео озледу на мозгу. Развио је личност са инфантилним особинама и недовољном контролом над својим емоцијама. Милитаристичке позе и генералска униформа су компензовале осећај инфериорности и ефекивно маскирале његове недостатке – бележи Лобачевски. Према његовим речима, психопате које се докопају високих душтвених позиција теже очувању контроле над становништвом батинашким методама и употребом силе..

Последњих месеци и година јавност се згражава над вестима о прекомерној употреби силе од стране комуналне полиције. На сајту „Рeticije24.com“, поднета је петиција за укидање ове службе. У образложењу се између осталог наводи, да је опште познато да је комунална полиција страначки устројена, како би се запослило што више страначких активиста. Према подносиоцима петиције, та служба не испуњава разлоге свог оснивања, служи искључиво партијским и личним интересима, протиправно примењује непримерну физичку силу и нема јасно дефинисане механизме контроле, чиме се издваја као посебна парамилитарна јединица за репресију и застрашивање грађана.

  • Кренула сам да спакујем кутије, када сам чула Владанов глас. Погледам, а оно исти комуналац, који је његову жену малтретирао пре неколико месеци. Вратила сам се до тезге, кад је у једном моменту мој брат повикао „Брзо трчи доле, Влада је пао“ – испричала је за Блиц Снежана Радуловић, жена на чијим је рукама летос умро педесетпетогодишњи Владан Маринковић, продавац лубеница на Видиковачкој пијаци у Београду. Он је умро од инфаркта после расправе са комуналним полицајцима, који су хтели да га легитимишу како би му написали казну, због палете која је вирила неколико центиметара. Иако је упозорио комуналце да је већ имао два срчана удара и да не сме да се нервира, комунални полицајац му је према речима сведока одговорио: „Добићеш и трећи“!.

Комунални полицајци, који су учествовали у том инциденту, су суспендовани на захтев Николе Ристића, начелника београдске комуналне полиције, после интерне контроле, којом су утврђене неправилности у њиховом раду, пише Блиц. И поред тога што та служба оправдано није популарна у народу, неки функционери је сматрају корисном.

  • Посао који радите није обичан посао. Ваш рад обезбеђује већу безбедност и комунални ред у граду и због тога је за свако поштовање – изјавио је Синиша Мали, градоначелник Београда, прошле године, поводом обележавања петогодишњице рада те службе у Београду. Његову изјаву је пренео Курир..

Ако је Лобачевски на узорку од скоро 400 људи, научним методама дошао до закључка да само 14 до 16 одсто оних који злостављају друге, не чине то због урођених или стечених психопатолошких фактора, још један од очигледних утицаја психопатије у српском друштву је и мобинг. За то се посебно мора имати на уму да психопате имају урођену потребу да контролишу друге, као и да им злостављање, углавном суптилно, не представља проблем због недостатка емпатије, што су две њихове особине које се допуњују. Такође, како је забележено у поменутом истраживању сајта Алтернет о најчешћим занимањима психопата, на првом месту се нашла позиција „шеф особља“ (енглески: CEO). Према подацима сајта „Мobing.rs“, у Србији мобинга највише има у здравству и просвети. Чак 20 одсто просветара жалило се на злостављање на послу. Како се наводи на том сајту, мобинг је психичко, физичко и сексуално злостављање на раду, које се понавља и спроводи с циљем да запослени који је мета злостављања сам оде, и да се тиме послодавац ослободи од обавеза при отказу. Према тексту РТВ-а из прошле године, 65 одсто жртви мобинга су жене. У последње време, ово је једна од тема која све чешће добија медијску пажњу, поготово када су послодавци страни инвеститори.

  • Рекао ми је: „Не занима ме никакав деда, ни покојник. Мораш да се појавиш у фабрици, жив или мртав“. Целу ноћ сам плакао од беса – рекао је један од радника „Јуре“ из Лесковца, говорећи о томе како је шеф српског порекла, одбио да му да слободан дан, за сахрану његовог деде са којим је живео. Злостављање радника у овој фабрици, као и необазирање институција на тај проблем, једна је од тема које су ове године одјекнули у медијима, бар на кратко..

Са друге стране, један од шефова из Јуре, чије име као ни име цитираног радника није објављено, каже да је и код шефова велики страх од губитка посла, те раде по прнципу „вежи коња како газда каже“. Економско злостављање, страхом од губитка посла један је од најчешћих и најефикаснијих начина контроле људи, који су онда приморани да ћуте и трпе. Међутим, та тема је првише опширна, те би захтевала посебан чланак. Томе посебно донприноси чињеница да су власници капитала и људи на власти често испреплетани политичким, родбинским, интересним и другим формалним и неформалним везама.

Robert Hare

Robert Hare

Још једна од тема, која би захтевала посебан чланак због своје комплексности, те неће бити детаљно разматрана у овом тексту, јесте стање породице у Србији, као основне јединице друштва, после индивидуе. Ова тема посебно је комплексна, јер су неке корисне традиционалне породичне вредности у Србији изгубљене током последњих неколико деценија. Са друге стране, традиционални поглед на свет, који је у нашој земљи веома доминантан, у себи садржи многе ставове о одгајању породице, који у себи носе психопатолошки материјал. Они се пре свега односе на насиље, које се често одобрава као средство контроле и васпитавања.

Како је раније речено у тексту, већи део психопатолошких индивидуа стекло је тај поремећај у раном детињству, кроз утицај других, најчешће одраслих психопата. Такође, Лобачевски у „Политичкој понерологији“ наводи неколико примера када су злостављања у породици била узрокована директно психопатијом злостављача. Породица је и заједница у којој се уче први стереотипи, који касније умањују објективни поглед на свет, често правдајући и величајући психопатско понашање као корисно, у неким случајевима и митско, или херојско.

Како стручњаци истичу, посебно је контрапродуктивно морално осуђивати психопатско понашање, јер су његови узроци психолошка, а често и генетска природа индивидуе, која такво понашање испољава. Да би се питање утицаја психопатије на српско друштво испитало и размотрило објективно и непристрасно са свих страна, са аспекта обичних људи, стручнњака за психопатологију, као и оних који учествују у власти и јавном животу, потребно је да се што више људи информише о овој важној теми, као и да се о њој више расправља.

За ПУЛСЕ Милош Павков

.

Референце:

http://www.galaksija.com/politicka_ponerologija/ponerologija_sadrzaj.htm

http://documents.tips/documents/politicka-ponerologija.html

https://sr.wikisource.org/sr/%D0%A7%D1%83%D1%98%D1%82%D0%B5_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8!_%D0%A7%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5_%D1%81%D0%B5_%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%B5_(%D0%90._%D0%A0%D0%B0%D1%98%D1%81)

https://www.youtube.com/watch?v=t4d4euAOq7s

http://www.politika.rs/sr/clanak/227552/Politika/Koalicije-bez-ideologije-kao-sudbina

http://www.6yka.com/novost/15833/comski-deset-strategija-manipulacije-ljudima

http://arhiva.alo.rs/v-i-p/rijaliti-sou/maric-parovi-su-edukativni-program/92489

http://www.peticije24.com/peticija_za_ukidanje_komunalne_policije

http://www.blic.rs/vesti/beograd/svedoci-tragedije-komunalni-policajac-ga-je-gledao-kako-umire-i-vikao-ma-folira-se/400e7t3

http://www.blic.rs/vesti/hronika/kazna-za-komunalce-dva-policajca-suspendovana-zbog-tragedije-na-vidikovackoj-pijaci/8xd8h7h

http://www.blic.rs/vesti/beograd/prodavac-pustite-me-vec-sam-imao-dva-infarkta-komunalac-dobices-i-treci/zd3j568

http://www.kurir.rs/vesti/beograd/pet-godina-od-osnivanja-komunalna-policija-obelezila-svoj-dan-clanak-2004001

http://www.alternet.org/culture/10-careers-most-psychopaths

http://www.blic.rs/vesti/politika/babic-nema-nevinih-ali-sns-je-manje-zaposljavao/2d9ehlt

http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/srpski-sefovi-strozi-od-korejaca-radnik-jure-prosao-pakao-zbog-slobodnog-dana-za/ys3423s

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/u_srbiji_ozbiljno_ugrozena_sloboda_medija.55.html?news_id=319849

http://mobing.rs/najvise-mobinga-ima-u-prosveti-i-zdravstvu/

http://mobing.rs/svaki-peti-nastavnik-u-srbiji-smatra-da-je-zlostavljen-na-poslu/

http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/mobing-sve-perfidniji_466865.html

Jedan komentar na tekst Па(р)тократија у Србији – утицај психопатије на српско друштво

  1. Душко Јевтовић

    29/11/2016 at 14:59

    Крајње је време да озбиљно схватимо упозорење др Арчибалда Рајса и да га послушамо. Добронамерни савети (како да савладамо и поправимо заблуде које нас парализују) данас су потребнији нама него Рајсовим савременицима, јер смо сада и на путу биолошког одумирања и нестајања као народ. Иначе, патократија у Србији је последица патократије на западу, која нас је преплавила после 2000. године и тренутно доживљава врхунац.
    Симптоми описани у чланку Милоша Павкова прецизно дају слику нашег друштва и објашњавају положај у коме се налазимо.
    Власт најгорих, најсуровијих, најнеодговорнијих, најудаљенијих од народа и човека какав треба да буде (слика и прилика Божија), потреса темеље Српства, али и човечанства, пре свега западног дела, коме не припадамо, али у који се патолошки сврставамо.
    Несигурност, која се увлачи у све поре живота, почев од радног места, приморава људе да се савијају и претварају, да буду неискрени и лицемерни, јер тако, у борби за опстанак (у коју се животарење претвара) препознају могућност да претрају до бољих времена, која никако да стигну.
    “Свјет је овај тиран тиранину, а камо ли души благородној” рекао је Његош и обогатио наше стрпљење утехом, истином да благородна душа опстаје и у најтежим условима. Тирани се смењују и пропадају, ма колико моћи изгледали, а пропадају зато што нису благородни, јер је благородност основа смисла, без кога нема вечног живота. Ко у себи не обнављамо вечност, тај је мртав, као што се и у тексту о “па(р)тократији у Србији” каже за психопате да су “потпуно празни изнутра, као ду су већ мртви”. Оно што је празно, суштински лишено садржине, је нестабилно и пролазно, траје док трају зла времена која су празнину истакла као пример за углед.
    Равнотежа, која се враћа у свет, скинуће празнину са пиједестала, јер ће осећања, прожета специфичном тежином љубави – нераскидивим поверењем, поново постати неопходна за одржавање света.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *