U delu Bleza Paskala pod nazivom Misli, postoji jedan poseban deo kojim Paskal pokušava da dokaže da vera u boga ima smisao i opravda verovanje. Čak i danas se ovo izlaganje, pod nazivom Paskalova opklada, uzima kao ozbiljan argument od strane vernika.

Na početku izlaganja, Paskal ističe činjenicu da je duša ubačena u telo koje joj daje dimenzije i osećanje prostora, a samim tim i ograničava njenu perceptivnu moć. To ograničenje joj daje i konačnost u ovom svetu, koje je, kako Paskal kaže, ništavno u odnosu na beskonačnost, tj. Boga. Da bi to potvrdio, Paskal smatra da jedinica dodata beskonačnosti ne povećava samu beskonačnost. To može biti iskazano i na osnovu matematičke definicije: ∞+?=∞, kao i ∞-?=∞ što dopušta da se ? izjednači sa ∞-∞ tj. sa 0 (nula).

Paskal, dalje, koristi brojeve kao primer beskonačnosti. Brojevi, naime, sežu u beskonačnost, ali se ne može znati da li je ta beskonačnost parna ili neparna, jer se dodavanjem jedinice njena priroda ne menja. S druge strane, beskonačnost je broj (mada je ovo tvrđenje priliččno diskutabilno); dalje, svaki broj je paran ili neparan. Na osnovu toga, Paskal pokazuje da možemo uvideti da ima Boga, a da ne možemo nikako znati šta je on. Bog se, baš kao i beskonačnost, ne može spoznati i ne može mu se znati priroda, jer su ljudi ograničeni svojom konačnošću i prostornošću, ali su sa druge strane, ipak svesni te beskonačnosti. Upravo tu Paskal iznosi jednu veoma važnu činjenicu – Postojanje Boga se može spoznati, ali samo verom.

Sada se postavlja jedno vrlo važno pitanje – zašto vernici odlučuju da veruju u Boga? S obzirom da se spoznaja Boga može obaviti jedino preko vere i da vernici nemaju mogućnost da stupe u direktan kontakt sa njim, Paskal im ne zamera što nemaju konkretan dokaz o njegovom postojanju. To što vernici ne mogu dokazati postojanje Boga ne znači da su ludi i bez razuma. Paskal polazi od tvrdnje da su podjednake šanse da Bog postoji ili ne postoji. Zato razum, koji je racionalan, nema prava da bude na jednoj ili na drugoj strani, niti da odbacuje jednu od te dve. Razumski gledano, sve se svodi na bacanje novčića, na opkladu i sreću!  Neki bi rekli da uopšte nije pravilno i da nema svrhe kladiti se. Paskal se njima obraća sledećim rečima:

„Da! Ali treba se kladiti. To nije pitanje volje jer ste već u tom kolu.“ 

Tom rečenicom je izrazito naglašeno da se mora biti ili hrišćanin ili bezvernik. Trećeg nema i ne može se izabrati. Jedino što se u opkladi treba založiti jesu razum i volja, saznanje i blaženstvo, jer je razum svojstvo koje istražuje istinu, a volja svojstvo koje traži dobro. U slučaju da pogodimo da Bog postoji dobijamo večni život i blaženstvo, dok u slučaju promašaja ne gubimo ništa jer u tom slučaju nema ničeg posle smrti.

Ali nije li ulog preveliki? Kada bismo živeli sa uverenjem da Bog postoji, morali bismo da ceo život okajavamo grehe, živimo suzdržano i žrtvujemo zadovoljenje naših sklonosti. Da bismo videli da li je zaista veliki ulog (žrtvovanje konačnog života) naspram dobitka (večnog života u raju) treba razmotriti kolika je šansa da nam se „posreći“ u odnosu na naš odabir:

1. Bog postoji i pogodili smo: U ovom slučaju bismo živeli sa uverenjem da Bog postoji, pa bismo samim tim i živeli uzdržanim i pobožnim životom, zašta bismo bili nagrađeni večnim, beskonačnim životom i večnim blaženstvom. Dakle, žrtvovanje našeg konačnog života bi se isplatilo.

2. Bog postoji i promašili smo: U ovom slučaju bismo živeli kao da nema Boga i zbog toga bismo bili kažnjeni na večni, beskonačni život pun patnje i agonije, tj. na pakao. Treba napomenuti da Paskal ne spominje nigde eksplicitno kaznu u vidu pakla. Ovo je samo predpostavka u odnosu na tumačenje Biblije koje predviđa kaznu za nevernike u vidu večnog života u paklu.

3. Bog ne postoji i promašili smo: U ovom slučaju bismo protraćili svoj život živeći pobožno i kao nagradu ne bismo dobili ništa. Dakle, žrtvovanje našeg konačnog života se ne bi isplatilo.

4. Bog ne postoji i pogodili smo: U ovom slučaju ne bismo živeli pobožnim životom i s obzirom da bismo bili u pravu, ne bismo dobili ništa kao nagradu, ail isto tako ne bismo bili kažnjeni za neverstvo. Samim tim nismo ni na gubitku ni na dobitku.

Iz svega gore navedenog možemo videti da je najbolje kladiti se na postojanje Boga i provesti svoj konačan život kao vernik, jer imamo više šansi na dobitak. Apsolutni gubitak bismo imali jedino ako bismo bili nevernik i ako bismo pogrešili (u tom slučaju idemo u pakao). Sa druge strane tu su dva „ništa“ od kojih je jedno malo bolje od drugog  i apsolutni dobitak, tj. beskonačan život u raju. Bolja je opcija ako ne verujumo i budemo u pravu, nego da verujemo i pogrešimo. U svakom slučaju ne dobijamo ništa. Paskal kaže da nema smisla reći da je neizvesno hoćemo li dobiti ili ne.

U daljem tekstu Paskal iznosi šta bi nevernici trebalo da rade ukoliko žele da veruju u boga, a jednostavno ne mogu to da učine. Paskal im pre svega zamera što su prepušteni strastima umesto razumu koji prirodno vodi ka veri, a zatim im se i obraća i sledećim rečima:

„Radite onako kako su oni počeli: čineći sve kao da veruju, uzimajući osvećenu vodicu, dajući da služe službe, itd… Prirodno će vas i to odvesti verovanju i zaglupiće vas .“ 

Reč „zaglupiti“ u prvom izdanju Misli nije smela biti uneta i zbog nje su mnogi zamerali Paskalu. Ono što je Paskal ovim zapravo želeo da kaže jeste: odreći se sujetnog i nemoćnog razuma, a vratiti se detinjastoj bezazlenosti, dostupnoj višim istinama. Mora se imati u vidu da je ta reč uneta od strane čoveka koji veruje, a ne skeptika. Ovde se Paskal stavlja na skeptikov nivo i govori njegovim jezikom.

Ovde vidimo kako Paskal ističe da ćemo veru primiti postepeno, jednostavno vršeći obrede vezane za religiju. Odatle i potiče ona čuvena izreka: Klekni pa ćeš verovati. Ta njegova tvrdnja, i uopšte cela Paskalova opklada je jako diskutabilna i bila je izložena raznim kritikama.    

Jednu od najjačih i najžešćih kritika Paskalove opklade dao je Ričard Dokins u svojoj knjizi Zabluda o Bogu. Dokins najviše zamera Paskalu to što veru nije predstavio kao principijelno načelo, već kao nekakvu obavezu, kao simuliranje vere. Dalje Dokins pita zašto je verovanje u Boga presudna stvar da bi smo mu udovoljili? Neće li Bog više ceniti i nagraditi istinsku dobrotu, velikodušnost ili smernost? Dokins tvrdi da bi na kraju krajeva Bog više cenio iskreni skepticizam, nego neiskreno simuliranje vere. Takođe se ističe još jedan problem: Šta ako Bog pred koga dospemo posle smrti nije hrišćanski, već neki drugi Bog? Tu vidimo da bi eventualno postojanje više bogova i boginja obezvredilo čitavu Paskalovu logiku. Paskalu bi bilo bolje da se kladi da uopšte nema Boga, nego na pogrešnog Boga. Dokins svoje opovrgavanje Paskalove opklade završava primerom anti-Paskalove opklade:

„Na kraju, da li je moguće osmisliti nekakvu anti-Paskalovu opkladu? Prihvatimo kako postoji mala verovatnoća da ima boga. Može se reći da ćete živeti boljim, punijim životom ako se kladite da on ne postoji, nego na to da postoji, jer bi ovo drugo značilo traćenje dragocenog vremena na obožavanje boga, žrtvovanje, ratovanje i umiranje u njegovo ime, itd.“ 

Paskalova opklada, i uopšte celo delo Misli, predstavljaju jedno od boljih i uticajnih dela u sferi hrišćanstava. Pokušaj Bleza Paskala i njegov način da se opravda vera u boga jeste zaista u neku ruku genijalan i jedinstven iako ima dosta propusta. Za vreme u kojem je bilo objavljeno, ono je imalo jako veliki uticaj i priznanje od strane drugih velikih naučnika i filozofa. 

Ivan Petrović

Ave Philosophy! Morituri te salutant!

  Blez Paskal, Filozofija, opklada