Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Paul Kle i fascinacija preobražajem

Nepresušni slikarski talenat, odličan pedagog, bravurozan violinista, dobar kuvar, veliki domaćin, nežan otac koji je svom sinu jedincu Feliksu, ilustrovao bajke i pravio igračke. Veran i odan suprug, nikada se nije odvajao od svoje voljene Lili. Blage, mirne naravi, izuzetno vredan, obdaren talentom, strpljenjem i neverovatnom pedantnošću. Ali i neizlečivi birokrata (kako je sam govorio), koji je sa manijakalnom preciznošću vodio računa o svemu, pa i o najmanjoj slici koju je ikada uradio. Toliko je tačna i precizna arhiva koju je ostavio tako da je danas nemoguće falsifikovati njegova dela. To je bio Paul Kle, švajcarski slikar nemačkog porekla.

Rodio se 1879. godine u Bernu, u umetničkoj porodici. Njegov otac je bio profesor muzike a majka operska pevačica. Iz tog razloga je sasvim razumljivo što se mladi Kle dugo kolebao između slikarstva i muzike. Crtao je još kao dete, prepuštajući nesvesno da ga olovka ili kičica vode po papiru, sve dok ne bi počela da se pojavljuje neka predstava. Divio se Bahu a Šopena je smatrao „previše sentimentalnim“. Na pitanje kako je postao slikar, odgovarao je da je za to „kriva“ njegova baka, koja je „kao i svaka žena iz dobre porodice lepo crtala, slikala, vezla cveće i ostale stvari koje su bile dopadljive. Na taj način je u meni vrlo rano probudila osećaj za boju i crtež“. Osećaj koji će se pokazati kao ispravan.

paul_klee_biting_shop_postcard

Magično iskustvo

Paul-Klee-Ancient-Sound

Kle 1898. godine odlazi u Minhen i na Akademiji se upisuje na odsek slikarstva. Već 1901. godine putuje po Italiji. Italijanska klima, pejsaž, život, a naročito italijanska umetnost, ostaviće na mladog Klea neizbrisiv trag. Prvu deceniju XX veka, uglavnom, provodi u Bernu, radeći crteže i bakropise, koji su po svojoj preciznosti i određenoj tvrdoći podsećali na nemačku renesansnu grafičku tradiciju, a u isto vreme odisali lirizmom i ogromnom fantazijom. Kada se 1911. godine priključuje nemačkim ekspresionistima, i počinje da izleže sa grupom „Plavi jahač“ njegovi formalni i izražajni koncepti su već sasvim vidljivi i prepoznatljivi. Fascinirao ga je proces preobražaja, a stvaralački čin je smatrao za jednu vrstu magičnog iskustva, u kome umetnik u trenucima posebne inspiracije i prosvetljenja, uspeva da sjedini svoje unutrašnje vizije i spoljašnji svet.

Susret sa Sezanom, Pikasom, Apolinerom i Delonelom a naročito put u Tunis i severnu Afriku obogatiće  Kleovu viziju i doneti nešto novo u njegovo stvaralaštvo. Biće to boja. „Ja i boja postali smo jedno. Ja sam najzad slikar“, zapisao je u svoju beležnicu tih godina, dodajući: „Boja je energija. Ona je emocija koja stvara raspoloženje slike, unutar koje linija stvara akciju“. I ako je i dalje verovao da samo kroz krajnje spontano i nesvesno stvaranje, iz umetnika progovaraju duboki i istinski sadržaji, muzikalni kolorizam i poetska vizija, postaju integralni deo Kleovog rada.

Paul-Klee-Golden-Fish-15519

Posle završetka Prvog svetskog rata, koji je proveo u nemačkoj vojsci, po pozivu Valtera Gropijusa, Paul Kle 1920. godine odlazi za Vajmar i postaje predavač na Bauhausu, gde ostaje do 1931. godine kada nacisti njegovu umetbost proglašavaju za „degenerisanu“. To su godine u kojima je potpuno sazreo njegov teoretski rad, a potvrdio se i kao odličan pedagog. Majstor konstrukcije i znalačkog promišljenog planiranja, tvorac sasvim ličnog i individualnog sveta i izraza, Kle nikada nije odustao da inspiraciju traži u stvaralaštvu dece i primitivnih naroda.

Sebe je voleo da definiše kao „apstraktnog slikara sa po nekim sećanjem“ Što je i bilo tačno. Jer uprkos tome što je bio jedan od začetnika apstrakcije, pionir fantastičnog i nadrealističkog slikarstva, Kle  u osnovi nikada nije prestao da posmatra prirodu, koja je za njega bila nepresušna riznica građe, motiva i ideja.

Duboka sreća

Paul_Klee_magic_garden_small

Priznat, cenjen i tražen u celoj Evropi, Kle poslednju deceniju svoga života provodi u Švajcarskoj, izolovan, povučen i opterećen teškim oblikom artritisa, koji mu je iz dana u dan sve više narušavao zdravlje i otežavao rad. Samo nekoliko dana pre smrti, 1940. godine zapisao je: „Nemojte me pitati šta sam. Nisam ništa i ništa neću biti. Znam samo za moju sreću. Ne pitajte me da li je zaslužujem, ali znajte da je ogromna i duboka“.

Naravno, imajući pred očima istoriju umetnosti XX veka, kao i uticaj koji je na nju izvršio, teško je složiti se sa Kleovom izjavom da „nije ništa, i da ništa neće ni biti“. Ovaj „primitivac novog senzibiliteta“ dao je istinski veliki doprinos daljem razvoju slikarstva, te se sa potpunim pravom smatra za jednog od genija i velikana evropske umetnosti.

Ratka Petrović

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *