Ulogujte se / Kreirajte profil

Pekićeva Atlantida – Prošlost i budućnost ljudskog roda

Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Kao vrsta koja se nekim slučajem našla na ovoj planeti, ne možemo u ovom momentu naći pitanja koja u većoj meri mogu prodreti do srži; koja u većoj meri mogu biti okarakterisana kao fundamentalna. Samo prepuštanje ovakvim mislima otvara pred nama čitav jedan horizont beskrajnih prostranstava – zadivljujuć, ali i uznemirujuć u svoj svojoj nepojmljivosti i neuhvatljivosti našim čulima i spoznajnim mogućnostima.

Upravo ovaj trag prati Borislav Pekić kroz svoju briljantnu antropološku studiju u formi trilogije (BesniloAtlantida1999), naročito u njenom drugom delu – Atlantidi. Složen i sveobuhvatan karakter tematike kojom se pisac bavi u ovim knjigama pruža mu ogroman manevarski prostor i potencijal za igru; a Pekić na maestralan način uspeva da se uhvati u koštac sa izazovom koji je pred sebe postavio. Na tom putu pisac ruši čitav niz tabua i dogmi, da bi na njihovim razvalinama konstruisao smele i kreativne teorije, usput izvrćući svet oko nas naglavačke i ostavljajući nas u nekoj vrsti uznemirenosti, ali i opijenosti.

Svojom višeslojnošću, ovaj roman nas vodi na više međusobno povezanih koloseka: od alternativnog tumačenja istorije i dekonstrukcije mitova (što priču prožima notom zavodljivog i provokativnog), preko aktuelnog trenutka u kome se kao civilizacija nalazimo (i osećaja gorčine koji on sa sobom nosi), pa sve do predvidljive, mračne budućnosti. Budućnosti koja se već zbila.

Mit o Atlantidi je Pekić iskoristio kao poligon za preispitivanje zvanične istoriografije. Koristeći očajničku potrebu čoveka za ušuškanosti i utehom kroz postojanje neke vrste raja, ovaploćenog u raznim formama kod različitih kultura, ističe se mit o izgubljenoj superiornoj rasi, simbolišući na taj način zadovoljenje ljudske potrebe za postojanjem nečega izvan pojavnog sveta; nečega što bi predstavljalo neku vrstu raja u prenesenom značenju.

Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdržanosti? Ali imaginacija nije potrebna samo piscu koji vas čeka iza busije ovog naslova. Potrebna je i – vama. Ako je nemate, manite se knjige!

Imaginacija je ključna reč. Ona je alat kojim je pisac kreirao drugi deo trilogije; ona je temelj za izgradnju teorije izložene u romanu; ona je ključ za otvaranje vrata iza kojih se nalazi čitav jedan svet – svet koji smo zaključali i zaboravili negde kroz vaspitno-obrazovni sistem kroz koji se krećemo u unapred zadatim koordinatama razumnih pretpostavki. Gotovo automatski. Lišeni mašte, kreativnosti, instikta, emocija. Upravo je razum ključni oslonac konvencionalne nauke u širenju njenog arogantnog i uskogrudog poimanja sveta i donošenja zaključaka o njemu. Taj isti razum je u Atlantidi iskorišćen kao svojstvo kojem robuje naša civilizacija, simbolički predstavljena u romanu kao robotska. Nasuprot nje stoji drevna atlantiđanska rasa koja u sebi nosi karakteristike istinskih ljudi, koji su negde na putu svog progresa napravili otklon od prirodnog sklada i život podredili svojim mašinama, a one su ih vremenom uništile da bi postale ono što danas nazivamo ljudskim rodom kojem pripadamo.

Svet neminovno prema katastrofi ide. Katastrofa je u njegovoj prirodi jer je i u njegovom početku.

Teorijska pretpostavka o drevnim ljudima i njihovom razvojnom putu koji ih je  na kraju prekrio velom zaborava je paradigma. Ona je osnova za kreiranje paralela sa sadašnjošću naše civilizacije i dijagnoze koja je postavljena u Besnilu, a u Atlantidi je ona proširena novim simptomima koji ukazuju na dostignut alarmantan stadijum oboljenja rase koji vodi ravno ka ponovnom odigravanju napisanog scenarija iz zaboravljene ili skrivene prošlosti.

Radikalan i nekontrolisan razvitak nauke, debalansiranje prirode, zloupotreba njenih ograničenih izvora, perverzija ljudske inteligencije, razarenje duhovnih vrednosti i moralnih standarda, konfuzija uma i duše, zabuna u pogledu svrhe i cilja postojanja, materijalizacija, mehanizacija i najzad kompjuterizacija života, tiranija velikog broja i jednoobraznosti, kao i besomučnosti individualizma, bitka za prevlast između strana koje su iz veka u vek, u žudnji za što lakšim trijumfom, upropašćavale ljudske vidike, snižavale njihove vrednosti i eliminisale jedan po jedan obzir u njihovom postizanju – doveli su najzad do opšte katastrofe, u tradiciji zapamćene kao Potop.

Poigravanje sa egzotičnim elementima u romanu – poput sudbine američkih indijanaca, ezoterije, srednjovekovne inkvizicije, okultizma, alternativnog tumačenja nekih od ključnih istorijskih događaja – predstavlja Pekićevu provokaciju čitaoca i buđenje one dečje radoznalosti u nama. Od nas se zahteva da pustimo maštu da ispliva iz mračnih dubina, kao preduslova za pristupanje ovoj genijalnoj knjizi i njenom naknadnom interpretiranju na adekvatan način. Tako Atlantida ima funkciju neke vrste lakmus papira na osnovu koga možemo utvrditi stepen dehumanizacije, kao i koliko toga androidskog ima u nama, odnosno u kojoj meri smo odmakli od ljudskih osnova i, na koncu, da li budućnost leži u apokaliptičnoj prošlosti.

Za P.U.L.S.E Uroš Popović

Lektura i korektura: Milica Veljković

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Pekićeva Atlantida – Prošlost i budućnost ljudskog roda

  1. Uzelac Dragan

    18/05/2017 at 20:52

    ,,Svetu je potrebna duhovna revolucija koja bi izmenila sve fundamentalne pretpostavke života”…reči su legendarnog disidenta i vrhunskog intelektualca,prognanika Pekića…
    Remek-delo srpske književnosti,u top ten bilo koje vrste izbora…
    ,,U mračno doba rob je znao da je rob,i ta je spoznaja bila prvi uslov njegovog oslobođenja-ali ga,bar,niko nije ubeđivao da je slobodan…Danas na tim načelima žive čak i tzv.humanističke doktrine”…
    Bravo za odabir teme i prezentaciju!Da se ne zaboravi!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *