Ulogujte se / Kreirajte profil

Џејмс С. Катсингер: Перенијална филозофија и хришћанство

1. Dejms Katsinger

Џејмс С. Катсингер

Теолози и филозофи религије схватају перенијалну филозофију на два различита начина. Међу римокатоличким писцима, а највише међу онима који су били под утицајем учења св. Томе Аквинског, она је често повезана са класичним наслеђем античке Грчке и Рима, и упућује на веровања о Богу, људској природи, врлинама и знању које су свети оци и средњевековни схоластичари делили са прехришћанским филозофима, посебно са Платоном и Аристотелом. Латински израз philosophia perennis, „перенијална филозофија“, је највероватније први употребио Augustinus Steuchus (1496-1549), ватикански библиотекар, а сам термин учинио је познатим, немачки филозоф Лајбниц почетком 18. века. У данашње време, овај израз се користи у ширем смислу, како би указао на идеју да су све велике светске религијске традиције израз једне, спасоносне истине. Упоређујући религије, перенијалисти тврде да постоји један божански Извор мудрости, који своје постојање објављује кроз целокупну историју. Највеће религије, укључујући и хиндуизам, будизам, таоизам, јудаизам, хришћанство и ислам, су различите форме ове мудрости, и често се објашњавају као путеви на планини који воде до једног истог врха или као дијалекти једног заједничког језика.

Схваћена на други начин, перенијалну филозофију је популаризовао Олдос Хаксли у двадесетом веку књигом са тим именом (1946). Међутим, најпознатији и најмеродавнији представници перенијалне филозофије су Ананда Кумарасвами, Рене Генон и посебно Фритјоф Шуон, чије је Трасцендентално јединство религија (1948) било веома значајно у дефинисању савременог перенијалистичког становишта. Према Шуону и онима који прате његово учење, мора се правити разлика између егзотеричне или спољашње и езотеричне или унутрашње димензије религије. На спољашњем нивоу, учења светских религија су међусобно различита, чак и контрадикторна, као што се може видети у њиховим теологијама. На пример, хиндуизам нас учи о мноштву богова, јудаизам инсистира само на једном, док будизам питање постојања Бога проглашава проблематичним. Такође, веровање хришћана да је Бог тројство, и да је Син оваплоћен као Исус Христос, представља веровање које ислам одбацује. Међутим по перенијалној филозофији, та спољно различита учења која су провиђењем прилагођена духовним, психичим и културним потреба различитих људи у историји, могу на унутрашњем нивоу да помире они који су осетљиви на њихово метафизичко и симболичко значење и спремни су да прате слово догматског закона до његовог дубљег духовног значења. То је разлог зашто можемо наћи невероватан консензус између највећих мистика и мудраца, као што је Шанкара у хиндуизму, Ибн Араби у исламу, и Мајстeр Екхарт у хришћанству.

Перенијална филозофија се може класификовати као нека врста плурализма, мада са два важна изузетка. Прво, за разлику од других плурализма, перенијалисти не сматрају да је свака религијска традиција валидна, јер праве разлику између правих религија, аутентичних традиција и њихових људских и демонских фалсификата, разликујући правоверне и јеретичке форме. Неки путеви воде директно до врха планине, док други бесциљно круже око планине или воде у пустињу. Друго, док плурализам види религије као резултат људског напора да допре до божанске Стварности, која никада не може бити спозната у својој суштини, перенијализам учи да су истинске и правоверне религије света директно откривене од стране те божанске Стварности, и да свака од њих одговара архетипу у оквиру божанског ума. Откривене традиције не представљају непотпуне или делимично откривене истине, које су међусобно комплементарне па их синкретиста треба све спојити да би добио потпуну истину. Напротив, свака је потпуно истинита у смислу да омогућава својим верујућима све што им је потребно како би достигли највише или најкомплетније људско стање, стање у којем ће бити у могућности да искуствено, кроз своје учешће у самој природи Бога, потврде истину.

Фритхјоф Шуон

Фритјоф Шуон

Ипак, мора се признати да је традиционално хришћанство веома непријатељски расположено према перенијалној филозофији. У свом односу према тврдњама других религија већина хришћана је искључива, негирајући било какву могућност да се до спасења може доћи негде изван цркве, односно проширујући могућност спасења само на оне људе ван хришћанства, који никадa нису могли да се упознају са јеванђељем, али који су имали велику жељу за спасењем и који због тога могу да имају корист од искупљујуће жртве оваплоћеног Сина. Тврдња перенијализма да је хришћанство само једна од објављених религија и да нехришћани могу бити спасени невезано од хришћанства, за многе хришћане представља контрадикторност њиховом веровању. Током Другог ватиканског сабора, римокатоличка црква је на пример усвојила инклузивистички став, признајући присуство делимичних истина у другим религијама, да би ипак у својој декларацији Dominus Iesus (2000) веома јасно одбацила идеју да постоје и други начини спасења, осим кроз Исуса Христа, чије се страдање, смрт и васкрсење сматра жртвом за опроштење грехова свих људи.

Према Шуону и другим перенијалистима, овај доминантан став међу хришћанима није изненађујућ, чак може за већину верника да се сматра и корисним. Поента сваке религије је да омогући спасење за што је могуће више људи, и многи људи, били хришћани или не, су једино способни да практикују своју религију, само ако су уверени да је то једини начин да се дође до Бога. Муслимани такође сматрају да Куран, иако некада позитивно говори о другим „народима књиге“ (назив који се у Курану користи за следбенике аврамских религија које су старије од ислама прим. прев.), такође даје приоритет онима који следе учење Мухамеда. За перенијалисте ово просто показује да примарни циљ светских религија није постављање темеља за међуверски дијалог, већ да проучавањем својих светих књига и ауторитета, фокусирањем на једну форму спасоносне истине, приближе истину својим верницима. С друге стране, с обзиром да све ове религије потичу из једног траснцедентног Извора, који бескрајно превазилази све своје изразе и облике, по природи ствари, све ове религије у својим скриптуралним и догматским учењима морају имати трагове који указују на истинитост перенијалне филозофије. Ови трагови се не налазе на ободима религијских традиција, већ у самом центру њених доктрина.

Ово је такође случај и са хришћанством, где један од ових, најважнијих  трагова можемо наћи у традиционалном разумевању личности Исуса Христа. Хришћани који верују да је њихова религија јединствена и истинита, често бране своје ставове, цитирајући Христове речи: „Ја сам пут и истина и живот; нико неће доћи к Оцу до кроза ме.“ (Јн 14:6) За перенијалистичког теолога, с друге стране, ексклузивистичка и инклузивистичка интерпретација ових речи не мора бити нужна, чак може бити и одраз јеретичке христологије. На Васељенским саборима на којима се изјашњавало о садржајима вере, дошло се до закључка да је права личност Христа, субјекат који мисли његове мисли, говори његове речи, и стоји иза свих његових дела – Логос, Син Божији, друга Личност Свете Тројице. Исус Христос није човек који је усвојен од стране Бога, нити је човек у коме је Бог боравио, нити је најсавршеније биће које је створено од Бога. Исус је божански Син, „једносуштан Оцу, кроз Кога је све постало“ (Никејски симбол вере).

Од свих јеванђеља, јеванђеље по Јовану највише указује на овај смисао, јер је иста Личност која тврди да је једини пут до Оца, такође рекла: „Заиста, заиста вам кажем: Ја сам пре него се Авраам родио.“ (Јн 8:58), остављајући врло мало места за идентификовање Христа са једном стриктно временском мисијом спасења. Овим, хришћански перенијалисти сматрају да се ради о погрешним закључцима, у којима се не прави разлика између јединственог, јединородног и вечног Сина Божијег и његове историјске манифестације у првом веку у Палестини. Не поричући да постоји само један Син Божији, или да се једино кроз њега можемо спасити, или да Исус Христос није тај Син, не постоје библијски или догматични разлози, којим би се могло претпоставити да је Син ограничио своје спасење само кроз његову историјску манифестацију у лику Исуса. Чак напротив, како св. Атанасије и остали ранохришћански оци цркве инсистирају, „И реч постаде тело и усели се у нас пуно благодати и истине.“ (Јн 1:14), он није био ограничен својим телом, чак ни током своје земаљске службе.

Андреј Рубљов - Христос Пантократор

Андреј Рубљов – Христос Пантократор

Понекад се оваквом начину размишљања приговара да доводи до јаза између две природе Христа, умањујући интегритет и значај историјског Исуса, у корист Логоса, космичког Христа. Али, тешко је заборавити да је одвојени, историјски Исус, схваћен као појединачан човек са временски условљеном психологијом, у највећој мери изум модерних научника, који су и сами често у сукобу са учењима које традиционални хришћани покушавају да сачувају. Према светим оцима, посебно оним који су се бавили тумачењем Четвртог васељенског сабора (451), учењем које је утврдио св. Кирил Александријски, историјски Исус јесте космички Христ, јер не постоји нека додатна историјска личност које би се додала вечној Личности јединородног Сина. Такође, човечанска страна Исуса не сме се порећи „у свему подобне нама, осим греха“ (Халкидонски орос), он је заиста рођен, заиста распет, и заиста је васкрсао након смрти. Али у сусрету са овим човеком, не срећемо неко појединачно људско биће, не неког „човека из Назарета“, већ људску природу као такву, мистично сједињену са Богом и тако обожену.

Једном када ствари почнемо гледати из ове перспективе, друга библијска учења почињу да добијају шире значење. Почињемо да читамо на један сасвим нов начин да је Христос „светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет.“ (Јн 1:9), да има „друге овце које нису из овога тора“ (Јн 10:16), и да „Заиста видим да Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио Њему онај који Га се боји и твори правду.“ (Дап 10:34-35);

И када једном приметимо да су догађаји око Христовог распећа на Голготи спровођене у времену и простору једног вечног и ванвременског спасења, јер Јагње Божије је Онај чијим је „једним праведним делом дошло на све људе оправдање које живот доноси“ (Рим 5:18), и који је „заклан од постања света“ (Отк 13:8). Пратећи ове трагове, почињемо да осећамо да је Син или Логос, далеко од тога да може да се ограничи на једну религију, јер је Он божански принцип иза свих спасења и вечан извор спасења у свакој аутентичној традицији. Иако се заиста оваплотио, у лику Исуса Христа, он је спасоносан и за остале нехришћанске религије такође. У некима је присутан на једнако личан начин, као што је код Кришни, и код других хиндуистичких аватара, код којих је он такође „постао човек“ (Никејски симбол вере), док се код других он појављује на један безличан начин, као што је то у исламском Курану, где се објавио као књига.

Забринутост се често изражава да перенијалистичка интерпретација хришћанства има за циљ да унизи Христа, правећи од њега само једног од многих спасиоца. Али „по плодовима њиховим познаћете их“ (Мат 7:20), то је једини начин којим се може разазнати да ли су остале религије праве, да ли се „плод светости“ налази на стазама њиховог нехришћанског пута. На крају, овим доказујемо да је обим и снага Сина Божијег много већа него што хришћани желе да верују, и перенијална филозофија се овде појављује као нека врста инклузивизма, али инклузивизма који није више концентрисан на хришћанство, или на цркву, или на њену светост, већ на Исуса Христа, спасоносног Извора свих мудрости.

Есеј је објављен у „Хришћанство: Комплетан водич“, ed. Џон Боуден (Лондон: Continuum, 2005)

 

За П.У.Л.С.Е  превео и приредио: Игор Стевановић Орељ

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Џејмс С. Катсингер: Перенијална филозофија и хришћанство

  1. SaschaEin

    05/08/2016 at 23:36

    slažem se u vezi s tim da Hrist nije hrišćanin, nit je osnivač kakve institucije, i da je spasenja bilo i prije navedenog istorijskog događanja, jer religioznost je Beskonačno više od same istorije, kao što je i sama Ličnost Božanska Beskonačna i vrijeme uransko (Sunčevo) Sabrano u Jednu Tačku Kairosa, tj. u vremenski Trenutak.

    Hrist je uvijek više od onog što mislimo – Iskra Vječnosti u svakom ljudskom biću, što ne mora ni da isključuje istorijsko postojanje jedne takve zemaljske individue – zar je i Bitno ako sva priča ima smisla. I, naravno, računajmo na zamke unutar svih opisanih religija. Ljudi su se spašavali i izvan njih.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *