Ulogujte se / Kreirajte profil

Pesimista – Ričard Flajšer

fleischer

“Opasnost, a to se već dešava, je u tome da ‘superzvezde’ privuku svu pažnju kritike.”
(Charles Flynn)

Problem s Ričardom Flajšerom je u tome što se njegovi filmovi ne mogu mirne savesti zanemariti. Kada sam jednog prijatelja, stalnog bioskopskog posetioca, zapitao da li je gledao “Mandingo”, jedan od poslednjih Flajšerovih filmova, on mi je skoro ljutito odgovorio: “Posle svakog njegovog slabog filma, odlučujem da više ne gledam ono što radi, a onda opet dođe nešto što po svemu sudeći treba gledati.”

Hemfri Bogart je jednom rekao, odgovarajući na pitanje šta po njemu znači uspeti: “Uspeti znači biti još uvek tu.” Ova definicija bi se mogla odlično primeniti na Flajšera. On već trideset godina uspešno opstaje u filmskoj industriji, praveći, sistematski, prosečno više od jednog filma godišnje. Od 1946. godine, kada je snimio svoj prvi celovečernji igrani film “Dete razvoda” (Child of Divorce), pa do 1977. i filma “Kraljević i prosjak” (The Prince and the Pauper), snimio je ukupno 39 celovečernjih igranih filmova. Ovi filmovi uglavnom osciliraju u kvalitetu. Raspon im se kreće od veoma slabih do izvanrednih. I upravo tu vidim jednu od osobina Flajšerove karijere, koja mi se čini tipičnom za čitav niz američkih reditelja, a to je: To su profesionalci koji, radeći u jednom sistemu industrijske proizvodnje filmova, pokušavaju da posao koji im je poveren obave što bolje, a to znači da od dobijenog scenarija, angažovanih glumaca i određenih materijalnih sredstava, naprave dobar film, pre svega dobar komercijalni film. Nekad im to polazi za rukom, a nekada ne. Kada se svi elementi potrebni za stvaranje jednog filma uklope tako da im pružaju prostor za maksimalno ispoljavanje svojih sposobnosti, oni obično stvaraju izuzetne filmove, koji po mnogo čemu prevazilaze takozvane “prestiž” filmove, opterećene često preteranim umetničkim ambicijama ili glomaznom proizvodnom mašinom. Radeći neopterećeni potrebom stvaranja “oskarovskih” filmova, mnogi od njih uspevaju da spontano razvijaju veoma karakterističan autorski svet, koji postepeno počinje da prožima, kako njihova uspešna ostvarenja, tako i one manje uspele filmove.

Bodyguard, 1948

Bodyguard, 1948

Kako izgleda, Ričard Flajšer je, tokom svog rada na filmu, imao dva zlatna perioda.

Prvi pada negde početkom pedesetih godina, kada realizuje niz uspešnih trilera kao što su: “Telohranitelj” (Bodyguard, 1948), “Glineni golub” (The Clay Pigeon, 1949), “Pljačka blindiranih kola” (Armored Car Robbery, 1950), “Uska margina” (Narrow Margin, 1950) i “Surova subota” (Violent Saturday, 1955), i o tom periodu ne bih mogao nešto posebno da kažem, s obzirom da se veoma mali broj tih filmova (ili čak ni jedan) davao kod nas. Poznati filmski kritičar Jan Kameron, u svojoj odličnoj knizi “Kriminalistički film”, govori, veoma pohvalno, o filmovima “Uska margina” i “Surova subota”.

Narrow Margin, 1950

Narrow Margin, 1950

Drugi period, od 1970. do 1975. godine, je period u kome Flajšer realizuje deset filmova.

Mislim da je u tom vremenskom razdoblju došlo do potpune kristalizacije onoga što bi se moglo nazvati Flejšerovim silom, ili njegovim autorskim svetom. Filmovi iz ove faze, koji predstavljaju kostur za analizu, što smatram Flajšerovim doprinosom svetskom filmu, su sledeći: “Ubica sa Rilington skvera” (10 Rillington Place, 1970), “Poslednja šansa” (The Last Run, 1971), “Noćna patrola” (The New Centurions, 1972), “Zeleno sunce” (Soylent Green, 1973), “Mister Mažestik” (Mr.Majestyk, 1974), “Harijeva banda” (The Spikes Gang, 1974) i “Mandingo” (Mandingo, 1975). Sigurno je da, što se kvaliteta tiče, krunu Flajšerovog rada predstavljaju filmovi: “Ubica sa Rilington skvera”, “Noćna patrola” i “Mandingo”, međutim, upravo zbog osobenosti Flajšerovog stila, koje su prisutne i u njegovim manje uspešnim ili mane tipičnim filmovima, i ti filmovi često predstavljaju značajan doprinos žanru kome pripadaju, evo nekih karakteristika Flajšerovog sveta:

Izraženi pesimizam; sumnja u društvene institucije i razobličavanje istih; deficitarnost u pozitivnim, “čistim” likovima.

The Last Run, 1970

The Last Run, 1970

Po svemu tome, Flajšer se približava jednom od najznačajnijih reditelja stare garde – Raulu Volšu. Razlika je najviše u tome što je Volš, zbog vremena u kom je radio, često morao da svoj pesimizam uvija u oblandu čisto formalne afirmacije opštevažećih moralnih normi, dok je pak kod Ričarda Flajšera (u filmovima iz sedamdesetih godina) beznađe nesputano kodeksima te vrste.

Nego, da krenemo redom.

Izraženi pesimizam Flajšerovih filmova pokazuje se uglavnom u nemogućnosti njegovih likova da promene beznadežnu situaciju u kojoj se nalaze. Ukoliko to i pokušaju, završavaju tragično. Kod Flajšera ili svi glavni protagonisti ginu (“Noćna patrola”, “Harijeva banda”) ili oni najgori ostaju u životu (“Ubica sa Rilington skvera”, “Poslednja šansa”) ili, ukoliko u životu ostaje neki relativno pozitivan lik, on to na kraju prestaje da bude (“Mandingo”). U svakom slučaju, ukoliko ima preživelih, situacija je za njih još beznadežnija nego na početku filma. Kao što sam rekao, Flajšer ne insistira po svaku cenu na istim postavkama iz filma u film, tako da ima filmova koji se ne uklapaju potpuno u ovu šemu (“Mister Mažestik”, “Don je mrtav”), ali čak i u njima možemo uočiti dosta elemenata o kojima sam gore govorio.

Deficitarnost u “čistim”, pozitivnim likovima je Flajšerova osobina, koja ga najviše približava Volšu. Jedini izuzetak je možda lik Edvarda G.Robinsona u filmu “Zeleno sunce”. On, međutim, u tom filmu predstavlja vrstu koja izumire. Kod Flajšera i najpozitivniji likovi imaju mrlje na savesti. U najboljem slučaju to su ljudi koji su nekad bili gangsteri. Džordž Skot u “Poslednjoj šansi” i Čarls Bronson u “Mister Mažestiku”. Policajci su uglavnom suviše grubi prema građanima koji to ne zaslužuju (“Zeleno sunce”, “Noćna patrola”), dok su ispravni građani licemeri, spremni da koketiraju sa zlom (“Harijeva banda”, “Mandingo”). Tako dobijamo jedan univerzum u kome nema ispravnih i poštenih u tradicionalnom smislu reči. Tako se, paradoksalno, kao najdosledniji, i na neki način najpošteniji prema samima sebi, izdvajaju upravo najnegativniji likovi. Davitelj Kristi u “Ubici sa Rilington skvera”, ubica koga igra Toni Musante u “Poslednjoj šansi”, ili, donekle i Suzan Džordž, kao grešna i opaka žena mladog plantažera u “Mandingu”. Oni bar delaju sledstveno svojim instiktima. Čini mi se da su Flajšerove simpatije često na njihovoj strani.

10 Rillington Place, 1970

10 Rillington Place, 1970

Sumnja u društvene institucije i njihovu vrednost dovedena je do ekstrema u “Ubici sa Rilington skvera”, gde britansko pravosuđe postaje postaje produžena ruka davitelja Kristija. U “Harijevoj bandi”, verski fanatizam roditelja i surovo kažnjavanje za prestupe, odvodi decu na put zločina i smrt. U “Zelenom suncu”, vlasti podržavaju upotrebu leševa za proizvodnju hrane sirotinji. U “Noćnoj patroli”, uplašeni mladi policajac ubija nedužnog građanina, a njegov stariji kolega, penzionisan sa svim počastima, izvršava samoubistvo. Beli robovlasnici u “Mandingu” zaboravljaju prezir prema crncima kada im oni mogu poslužiti za seksualno zadovoljenje.

Uopšte, Flajšer gaji prezir prema institucijama zakona i morala, koje su po njemu uvek postavljene na pogrešnim osnovama dualističkog verovanja u principe dobra i zla.

New Centurions, 1972

New Centurions, 1972

Flajšer je jedan od retkih savremenih reditelja koji su odlučili i uspeli da se odreknu spektakularne lepote svojstvene kolor fotografiji. Kolor njegovih filmova je po pravilu “muljav” i na prvi pogled izgleda kao rezultat nekvalitetnog snimanja. Međutim, od filma do filma, snimatelji se smenjuju, a kolor ostaje sličan. Ta “muljava” fotografija je u stvari najbolji vizuelni prenosnik Flajšerovog sumornog sveta. Združena sa “suvom” režijom, bez suvišnih egzibicija kamere, gde značenja i emocije proizilaze iz faktografskog nizanja događaja dokumentaristički tretiranih, bez metaforičnih konstrukcija i eksplicitnih poruka, ona zaokružuje i oblikuje ono, što bi se na osnovu svega do sada rečenog, moglo nazvati Flajšerovim stilom.

Flajšer je najveći pesimista među rediteljima sedamdesetih godina.

Slobodan Šijan (časopis “Film”, 1978)

Richard Fleischer na IMDB

P.U.L.S.E.

4 komentara na tekst Pesimista – Ričard Flajšer

  1. Snezana Moracic

    02/05/2010 at 18:35

    cudi me da sijan nije spomenuo Barabbas, odlicna glumacka ekipa i odlican film.
    Ja cu da spomenem, Conana i Red Sonju/ Sijan je napisao esej ’78/ oba bih stavila pod ‘camp’ filmove.
    ako se pazljivo procita Fleischerova filmska hronologija, on jeste ‘jack of all trades’,u svom dugogodisnjem filmskog stvaralastvu on je promenio nekoliko zanrova, nije mozda, sto kaze sijan, napravio blockbustere i nijedan mu film, mozda, nece nositi naziv klasika, ali ta njegova postojanost i konzistentnost moze da sluzi i nasim reziserima kao inspiracija za modus operandi.

    jos jednom se potvrdjuje pravilo da o reziserima i filmovima uopste najbolje pisu reziseri / Truffaut, Bogdanovic, Scorsese itd/i vrlo je zanimljivo citati te vintage osvrte i kritike , bas lepo moco.

  2. Moca

    02/05/2010 at 23:18

    ma ja gotivim te likove iz senke, koji nisu, kako kaže šijan, “opterećeni preteranim umetničkim ambicijama” a prave minimum korektne filmove. i kad su loši, bar su gledljivi.

    obzirom da mora neko ovde da brani i “interese” američkog filma, može se očekivati još sličnih tekstova.

  3. Bojan

    06/05/2010 at 14:26

    Odlican tekst, a i generalno, interesantni su ti “zanrovski” reditelji koji nisu nikad doziveli prizanje koje sleduje “autorima” u klasicnom smislu, osim naknadno kad ih provale kao znacajne umetnike. Flajsera sam, doduse, manje gledao nego (recimo) Kormana i Sigela, ali meni je nekako to neka asocijacija. Svakako i reditelji koji se mogu nadovezati na taj niz, Dzon Frankenhajmer, recimo, ili Martin Rit (ili Bedem i Solder od jos mladjih) i ta “multizanrovska” i svastarska struja koja i daje krvotok americkom filmu, postoji do danas. Zasto ne i Brajan De Palma kao ocigledni stilski nastavljac te price? Jer,nema sta nije radio a meni su ponajbolji De Palmini filmovi oni koji su propali na blagajni

  4. Bojan

    06/05/2010 at 14:28

    PS

    Mislim, sve ovo pominjem ne da bih osporio Sijanovu pricu o paralelama sa Volsom, Velmanom i ekipom, nego da bih je PROSIRIO sa ove distance od trideset dve godine od nastanka clanka

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *