Ulogujte se / Kreirajte profil

Horhe Luis Borhes – pet malih priča

Dreamtigers

U detinjstvu sam se sa oduševljenjem predavao obožavanju tigra: ne tačkastog tigra sa plovećih ostrva Parane, iz amazonske zbrke, već prugastog, azijskog, kraljevskog tigra kome se mogu suprotstaviti samo ratnici, u tvrđavi na leđima slona. Imao sam običaj da se beskrajno zadržavam pred jednim kavezom u zoološkom vrtu; voleo sam velike enciklopedije i knjige iz prirodnih nauka zbog raskošnosti njihovih tigrova. (Još se sećam tih slika, ja koji ne pamtim dobro čelo ili osmeh neke žene.) Prošlo je detinjstvo, zaboravljeni su tigrovi i strast prema njima, ali još žive u mojim snovima. U njihovim dubokim i haotičnim vodama oni i dalje vladaju, i to na ovaj način: kad spavam, neki san mi privuče pažnju i ja odmah znam da je to san. Onda obično pomislim: ovo je san, čista razonoda moje volje i, pošto raspolažem neograničenom moći, prouzrokovaću jednog tigra.

Kakva nesposobnost! Moji snovi nikako ne uspevaju da stvore željenu zver. Tigar se, istina, pojavljuje, ali prepariran ili slabašan, ili sa čudnim promenama oblika, ili neprihvatljive veličine, ili suviše nepostojan, ili podsećajući na psa ili pticu.

Cody Hooper

Cody Hooper

.

Dijalog o dijalogu

A. – U žaru rasprave o besmrtnosti pustili smo da padne noć, a nismo upalili lampu. Nismo videli jedni drugima lica. Sa ravnodušnošću i blagošću koje su bile ubedljivije od žustrine glas Masedonija Fernandesa ponavljao je da je duša besmrtna. Uveravao me je da je smrt tela potpuno beznačajna i da je umreti najbeznačajnija stvar koja se čoveku može dogoditi. Ja sam se igrao Masedonijevom britvom; otvarao sam je i zatvarao. Harmonika iz susedstva do beskonačnosti je svirala Kumparsitu, onu dosadnu koještariju koja se sviđa mnogim ljudima, jer misle da je stara… Predložim Masedoniju da se ubijemo da bismo pričali na miru. S. (podsmešljivo) – Ali slutim da se na kraju niste odlučili.

A. (sada vrlo tajanstveno) – Iskreno rečeno, ne sećam se da li smo te noći izvršili samoubistvo.

.

Nokti

Poslušne čarape miluju ih preko dana, kožne cipele sa okovanim đonom ih čine čvrstima, ali moji nožni prsti ne žele da to znaju. Samo ih zanima da ispuštaju nokte; rožnate pločice, poluprovidne i elastične, da se brane, od koga? Glupi i nepoverljivi, kako samo oni mogu biti, ni za trenutak ne prestaju da pripremaju to krhko oružje. Odbacuju svet i ekstazu da bi beskrajno usavršavali neke uzaludne šiljke koje režu i ponovo režu hitre makaze iz Solingena. Posle devedeset sumračnih dana prenatalnog zatočenja stvorili su tu jedinstvenu industriju. Kada me budu čuvali na Rekoleti, u kući pepeljaste boje opremljenoj suvim cvećem i amajlijama, oni će nastaviti svoj uporan rad, dok ih truljenje ne obuzda. Njih, i bradu na mom licu.

Cody Hooper

Cody Hooper

.

Argumentum Ornithologicum

Zatvaram oči i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, možda i manje; ne znam koliko sam ptica video. Da li je njihov broj bio određen ili neodređen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog postoji, broj je određen, jer Bog zna koliko sam ptica video. Ako Bog ne postoji, broj je neodređen, jer niko nije mogao da ih izbroji. Utom slučaju video sam, recimo, manje od deset, a više od jedne ptice, ali nisam video devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri ili dve ptice. Video sam broj između deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, šest, pet i tako dalje. Taj celi broj je nezamisliv; dakle, Bog postoji.

.

Pokrivena ogledala

Islam tvrdi da će na besprizivni dan Strašnog suda svaki izvršilac lika žive tvari uskrsnuti sa delima svojim i da će mu biti naređeno da ih oživi, da u tome neće uspeti i da će zajedno sa njim biti predat večnom ognju. Kao dete upoznao sam užas sablasnog udvostručavanja i umnožavanja stvarnosti, ali pred velikim ogledalima. Njihovo nepogrešivo i neprestano delovanje, njihovo proganjanje mojih postupaka, njihova kosmička pantomima postajali su natprirodni čim bi pala noć. Jedna od mojih upornih molbi upućenih Bogu i anđelu koji me čuva bila je da ne sanjam ogledala. Znam da sam motrio na njih sa nespokojstvom. Ponekad sam se plašio da ne počnu da se razlikuju od stvarnosti, a ponekad da u njima ugledam svoj lik koji su izobličile čudne nesreće. Znao sam da je taj strah, ponovo, na čudan način, prisutan u svetu. Priča je odveć jednostavna i neprijatna.

Cody Hooper

Cody Hooper

Negde 1927. godine upoznao sam jednu sumornu devojku: prvo preko telefona (jer je Hulija u početku bila samo glas bez imena i bez lica); zatim na uglu jedne ulice, uveče. Imala je krupne uplašene oči, kosu glatku i crnu kao ugalj, strogo telo. Bila je unuka i praunuka federalista, kao što sam ja bio potomak unitarista i ta stara svađa naših krvi za nas je predstavljala sponu, bolje posedovanje otadžbine. Živela je sa svojima u jednoj oronuloj kućerini sa vrlo visokom glatkom tavanicom u zlovoljnosti i bljutavosti pristojnog siromaštva. Popodne – samo nekoliko puta uveče – izlazili smo u šetnju po njenoj četvrti, Balvaneri. Hodali smo duž velikog zida železnice; ulicom Sarmijento jednom smo stigli do udolina Stogodišnjeg parka. Među nama nije bilo ljubavi niti privida ljubavi: naslućivao sam u njoj neku žestinu kojoj je erotika bila potpuno strana i bojao se je. Da bi se zbližili, muškarci obično pričaju ženama istinite ili izmišljene događaje iz svog detinjstva; biće da sam joj jednom ispričao onaj sa ogledalima i tako joj sugerisao 1928. halucinaciju koja će se razbuktati 1931. Nedavno sam saznao da je poludela i da su u njenoj spavaćoj sobi ogledala pokrivena, jer u njima vidi moj odraz umesto potisnutog svoga, drhti, ćuti i govori da je volšebno proganjam. Kobno robovanje mome liku, jednom od mojih nekadašnjih likova. Ta mrska sudbina crta moga lica trebalo bi da me učini mrskim samome sebi, ali mi sada nije stalo do toga.

Prevod sa španskog Radivoje Konstantinović

Alea 
TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Horhe Luis Borhes – pet malih priča

  1. velibor36

    04/11/2015 at 18:07

    Стар добар незабораван Борхес! Чита се без даха али с интелектом. Ове његове мале приче сликовито показују како се и у малим стварима може досегнути дубина. Изазива бројне асоцијације. Ко, још, није читао Борхеса, кад ово прочита, постаће писац под условом да се определио за то најлепше занимање – најлепше ПОСЛЕ ЧИТАЊА!

    Велибор Михић, у силној треми, у слатком очекивању (већ два дана!) да ми ПУЛСЕ објави први текст – а спремио сам их ОНОЛИКО!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *