Ulogujte se / Kreirajte profil

Šest lica traži pisca – Pirandelova potraga za pozornicom

Dramski pisac koji je svojim relativizmom i teatralizmom otvorio nove puteve moderne dramaturgije, Luiđi Pirandelo je stvaralac čije je delo izraslo neposredno iz njegovih filozofskih uverenja. Za razumevanje i tumačenje Pirandelovog pozorišta neophodno je poznavanje njegove teorije i filozofskih uticaja pod kojim je formirao svoje ideje. Pirandelov dramski izraz  neosporno je vezi sa Bergsonovom filozofijom i idejom o trajanju kao neprekidnom menjanju i stvaranju novog. Naime, Bergson odriče mogućnost diskontinuiranih, odvojenih psiholoških stanja, smatrajući da se ona u čoveku neprestano menjaju i uzajamno prožimaju i da je samo trajanje jedan neprekidan proces. Pirandelo u predgovoru svojoj drami Šest lica traži pisca to ovako objašnjava:

Unutrašnji sukob između životnog kretanja i forme jeste neumitan uslov ne samo duhovnog već i prirodnog reda. Život, koji se utvrdio i odredio, da bi postojao u našem telesnom obliku, postepeno uništava svoju formu.[1].

Nadovezujući se na ovu formulaciju, Pirandelo iznosi i svoje shvatanje prirode umetničkog dela:

Sve što živi, samim tim što živi, ima formu, a opet zbog toga mora da umre; izuzev umetničkog dela, koje upravo zauvek živi, utoliko što je forma. [2].

Luiđi Pirandelo

Luiđi Pirandelo

Pirandelo sumnja u apsolutnost i jedinstvenost stvarnosti svojstvenu pozitivizmu i suprotstavlja je iluziji, fikciji koja u njegovom delu figurira kao jedina stvarnost, realnija od one koja nas okružuje i zavarava svojom prividnom nedvosmislenošću. Dakle, umetničko delo, kao idealni spoj životnog kretanja i formalnog mirovanja, je nešto što postoji u večitoj, skamenjenoj sadašnjosti. Dok je samo proticanje života fluidno i tranzitorno, stvarnost pozornice je jedina stabilna, jer to proticanje pretvara u formu. U skladu sa ovim, definisana je mnogostrukost pojedinačne ličnosti u okvirima prividno jedinstvenog psihološkog entiteta, tj. podvajanje između životnog toka koji je stalna promena i forme koja pokušava da to stalno kretanje uhvati u jednom trenutku. Pirandelov pluralizam i psihološki relativizam nisu samo njegov pogled na svet, već psihološko stanje njegovih ličnosti, istorijski sasvim konkretno, u skladu sa modernim senzibilitetom čoveka.

U Pirandelovom pozorištu raspad celovite stvarnosti je definitivan i postaje predmet autorovih razmišljanja. Ono je preokupirano prirodom iluzije i realnosti, njihovim međusobnim odnosom i mnoštvom nivoa na kojima se oni prelamaju.

Tražeći svog pisca, šest lica Pirandelove drame traže formu u kojoj će biti fiksirani, sklop događaja koji će njihovu priču preoblikovati u dramu i tako im obezbediti životnu funkciju neophodnu za postojanje. Težeći za ostvarenjem, likovi su manje realni od glumaca i ljudi uopšte, ali su baš zato istinitiji. U diskusiji sa Direktorom, razvijaju tezu da to što nisu na stranicama knjige ne znači da nisu lica, i da to što su plod mašte ne znači da nisu istiniti.

„Ono što je za vas iluzija koju treba stvoriti, za nas je, naprotiv, jedina naša realnost“[3], kaže jedan od likova..

Neki od njih su u stalnoj potrazi za formalnim otelovljenjem i u stalnom prelasku iz jednog stanja u drugo, poput Oca, dok su drugi više statični, gotovo nesvesni, poput Majke. Zatim, Sin, koji kao bunovan ponavlja molbu autoru, roditeljima i delu da ga puste, jer ne želi ništa da predstavlja niti da se „pokori“ teatru, on želi da nije ni započet kao lik. Međutim, upravo ga ta želja čini stvarnijim od ostalih. Neko mu kaže:

Igrajući dodeljenu ulogu vi namerno treba da pravite marionetu od samog sebe. [4].

Otvara se pitanje da li glumac postaje lik ili lik postaje glumac. Paradoks odnosa forma i suštine najizraženiji je u Očevoj replici Direktoru:

Svako od nas, vidite, veruje da je ‘jedan’, a nije tako, on predstavlja ‘mnoge’, gospodine, ‘mnoge’, prema svim mogućnostima bića koja su u nama. [5].

Ova mnogostruka ličnost koja postoji u svakome od nas jedna je od Pirandelovih osnovnih tema, ali i opšte mesto književno-istorijskog modernizma, pri čemu svaka drama ipak zatvara lik u granice jedne radnje, u kojoj on čini jednu stvar. Ona ih vezuje za jedan njihov postupak, iako možda nisu svim svojim bićem u njemu, zato što je upravo taj postupak deo radnje. Ovim Pirandelo, sledeći Aristotela, potvrđuje primat radnje nad likom, jer likovi ne učestvuju u radnji da bi predstavljali karaktere, nego se karakterizacija uključuje radi radnje. Pirandelov teatralizam vođen je, između ostalog, i sferom samosvesti dela kojoj pripada “metateatralna raspolućenost lika na deo koji ostaje u svojoj ulozi i u svetu drame, i na drugi koji iz uloge i sveta drame istupa da bi komentarom opomenuo gledaoca ili čitaoca da ovo što čita ili gleda nije nikakvo spontano, svakodnevno zbivanje, nego umetnička tvorevina.” [6]

Williamstown theatre festival, 1975.

Williamstown theatre festival, 1975.

Jedan od centralnih problema drame jeste da li je lik u drami privid ili realnost. Stvarni čovek postaje dramski karakter, s tim što je stvarni čovek takođe iluzija stvarnog čoveka. Pirandelo u predgovoru kaže da lica treba da izgledaju kao „kreirane realnosti, nepromenljive konstrukcije fantazije“, dakle treba da budu stvarnije i trajnije od živih ljudi, a to je moguće jer se ljudska, prirodna stvarnost menja iz časa u čas, nema ni trajnost ni određenost književnih likova nego samo neuhvatljivost sadašnjeg trenutka. Sa druge strane, postojanost književnog lika je stabilna i fiksirana. Lica se rađaju iz radnje i van nje ne postoje, osim kao lutajuće, slobodne, ne-dramske tvorevine mašte.

U drami Šest lica traži pisca dolazi do podele na realnost i na pozornicu, kao na dve podjednako nesigurne celine, jer se sve dovodi u pitanje. Čak i u didaskalijama naznačeno je da se zavesa ne spušta, što poništava granicu između publike i pozornice. Uz pomoć likova i melodramske fabule koja ih povezuje, Pirandelo razmatra pitanje stvarnosti, odnosno pitanje naših iluzija o postojanju jedinstvene stvarnosti.

Da bi prikazao ovu stalnu promenu, neuhvatljivost realnosti, on ne pravi samo čoveka koji nema masku na licu, već čoveka koji će u toku akcije naizmenično skidati i povlačiti razne maske sve dok gledalac ne shvati da se do lica ne može zapravo stići. [7].

Način na koji on upotrebljava pozornicu najveći je njegov doprinos savremenom pozorištu, kaže Fergason u svom ogledu o Pirandelu. Naime, teatralizam njegovog poimanja života može da se izrazi samo u teatru, prelomljen kroz mnogostruku pozorišnu vizuru, i samo tako njegova priča dobija smisao.

Metateatralnost je sveprisutna u Pirandelovim dramama, kao autorefleksivnost, osamostaljivanje drame u odnosu na stvarnost, ali i način na koji se scensko povezuje i opšti sa realnošću, tako što se momenti koji tradicionalno pripadaju drami mogu pronaći u stvarnosti i obrnuto, a da time dramska iluzija ne bude ni najmanje narušena. Kao pirandelovska drama prepoznaje se drama svesti o životu, koji se ili živi ili se posmatra, što je kod ovog pisca predočeno kao nepremostiv rascep. Ona nastaje iz spoznaje odsustva apsolutne istine, varljivosti percepcije, višestrukosti perspektiva, kao i nužnosti društvene igre uloga. Izraz maske svakog pojedinačnog lica odnosi se na perspektive koje čovek o sebi nudi društvu, ali i sa kojima se treba suočiti u određenim kriznim trenucima.

I ova i sve Pirandelove drame su drame čovekove svesti, tragedije o neuhvatljivosti realnosti. Tragična situacija sadržana u fabuli zaista je tragična, ali našavši se na Pirandelovoj pozornici, ona postaje komedija naših iluzija o postojanju jedne stvarnosti. [8].

Predstava ne uspeva da se prikaže zbog toga što nema pisca koga likovi traže. Jer, pisac nije nužno i autor, već neka vrsta medijuma između ideje i publike, ne obavezno tvorac. U jednom trenutku šaptač postaje pisac, ali ga to ne čini autorom. Pirandelo se, dakle, ne poigrava samo terminologijom, već i temeljima pozorišta i percepcijom, naglašavajući na početku da je važan utisak, privid. Ono što se zapravo prikazuje je komedija uzaludnog pokušaja likova, sa svim onim što je u njoj i tragično jer je ovih šest lica odbačeno. Metateatralnost ublažava dramatiku, i to uporno i hladno ublažavanje pojačava užas na kraju drame. Posle grubog prodora u suštinu pozorišta, čitalac se nalazi pred nedorečenim. Majčin vrisak „Događa se i sada, događa se stalno!“ pokreće pitanja o vremenu unutar umetničkog dela, u sukobu sa realnim vremenom. Sve je krug, sve se iznova događa, a svaka priča osuđena je na ponavljanje.

Williamstown theatre festival, 1975.

Williamstown theatre festival, 1975.

Kada govori o drami Šest lica traži pisca, Pjero Kudini ističe cirkularnost i učestvovanje i glumaca i publike u predstavi:

U jeku dvadesetog veka obnoviti formalnu cirkularnost teatra znači makar nagovestiti mogućnost obnavljanja arhetipske teatarske supstance, naznačitit mogućnost učestvovanja koja je esencijalna formi teatra… I pokazati, na neki način, forme takve refleksije na samim pozorišnim daskama, dok se teatar stvara – teatar koji samog sebe reflektuje… Na taj način, u okvirima građanskog teatra, Pirandelo se jednako može videti kao veliki novator i veliki restaurator. [9].

Pirandelovo stvaralaštvo dalo je snažan ali ne i iznenađujući podsticaj traganju za psihološkim i psihoanalitičkim implikacijama. Podstaklo je, međutim, i na antropološka čitanja, jednako kao i na komparatistička. Ono se pokazuje i kao svojevrsna paradigma, tj. model diskurzivne i tekstualne prakse, koju karakteriše negativna autorefleksivnost. Statičnost osnovne situacije drame Šest lica traži pisca iz koje proizilazi mnogostrukost raznih perspektiva daje ovoj drami gotovo klasicističku čvrstinu i jasnoću. Sve je unapred osmišljeno i predviđeno, a ipak prikazuje svu raslojenost, komplikovanost i haotičnost Pirandelove pronicljive ali i pesimistične vizije sveta.

Za P.U.L.S.E Jasna Rakićević.

Literatura:

  • Cudini, Piero (1999) Breve storia della letteratura italiana, Milano, Bompiani
  • Milutinović, Zoran (1994) Metateatralnost, Beograd, Radionica SIC
  • Pirandelo, Luiđi (2008) Šest lica traži pisca, Beograd, Paideia
  • Selenić, Slobodan (2002) Dramski pravci 20. veka, Beograd, FDU.

[1] Luiđi, Pirandelo, “Predgovor” u Šest lica traži pisca, Paideia, Beograd,2008, 18.

[2] Isto, 19.

[3] Luiđi, Pirandelo, Šest lica traži pisca, Paideia, Beograd, 2008, 58.

[4] Isto, 60.

[5] Isto, 74.

[6] Zoran, Milutinović, Metateatralnost, Radionica SIC, Beograd, 1994, 9.

[7] Slobodan, Selenić, „Pirandelo“ u Dramski pravci 20. veka“, FDU, Beograd, 2002, 164.

[8] Slobodan, Selenić, „Pirandelo“ u Dramski pravci 20. veka“, FDU, Beograd, 2002, 165.

[9] Piero, Cudini, Breve storia della letteratura italiana, Bompiani, Milano, 1999, 117.

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *