Ulogujte se / Kreirajte profil

Писана слова, Давид Албахари

Откако су компјутери постали центар света у животу великог броја људи, сматрао сам да они не представљају опасност за писану реч, јер користе свима, од особа које ујутру пију кафу и читају вести из електронских издања новина до усамљеног, изолованог писца који само жели да се што дубље увуче у свој нови рукопис, сакривен у меморији његовог лаптопа.. Све то делује као лепа мешавина читања и писања,од које је свако имао неке користи: компјутери су олакшали рад писцима и преводиоцима, учинили су књигу доступнију читаоцима, поједноставили су технику штампања књига, а све то, веровао сам, у похвалу писмености. Све док произвођачи компјутера штампају књиге помоћу којих се учи све о употреби компјутера, не треба страховати за судбину књиге. Осим тога, компјутери подржавају писменост, јер неписмен човек не може да се служи компјутером. Укратко, веровао сам да компјутери доносе идеалну симбиозу између духа прошлости и духа будућности, уз потпуно уважавање онога што је било и онога што ће тек бити. Међутим, изненадни наступ неких школских одбора у Сједињеним Америчким Државама довео је у опасност тај танани баланс и, као што то често бива у Америци, најавио даље ширење сличних идеја.

Наиме, неки школски одбори у државама Индијана и Њујорк обавестили су родитеље да престају да подучавају децу писаним словима. Време предвиђено за стицање тог умећа пребациће се на учење коришћења тастатуре и рад са компјутерима. Присталице тог става тврде да су писана слова превазиђена, осим у једном случају, а то је потписивање, односно, стављање потписа на разне документе, чекове, признанице итд. Присталице су такође предложиле да се то реши тако што би свако дете научило свој потпис и онда га даље користило према потреби. Али, сметнули су једну ствар са ума. Да би се успешно потписало, морате да знате да пишете, јер је свачији потпис резултат писања примењеног у безбројним ситуацијама.

Осим тога, без обзира на чињеницу да је дигитална технологија гурнула писана слова у ћошак, поставља се питање шта ће човек урадити када треба нешто да запише на брзину, да прибележи име девојке поред њеног броја телефона (а мобилни му не ради), да састави списак ствари које треба да купи у радњи, да остави поруку куму на вратима… Сасвим је сигурно да би у одређеним ситуацијама то могло да се уради неким од постојећих технолошких чуда, али то значи да замишљамо живот у којем ћемо у сваком тренутку дана и ноћи имати уз себе разна електронска помагала која ће, у ствари, потпуно контролисати наше животе.

Чак и ако прихватимо да је могуће писати и без знања о томе како се пишу писана слова, јер велики број људи заправо пише неком својом мешавином штампаних и писаних слова, преостаје опасност да је то само прва ствар и да ће тек после ње почети да стижу нови захтеви. У многим земљама нове генерације већ више не знају онај минимум математичког знања који се стиче познавањем таблице бројева. Ако их упитате колико износи једна трећина броја 33 они одмах укључују калкулаторе, а трагање за четвртином броја 464 сматрају вишом математиком. Будући да калкулатори са лакоћом одговарају на слична, па и на много тежа, питања – зашто онда уопште предавати математику у школи?

И не само математику. И други предмети воде ка том питању. Рецимо, зашто учити децу страним језицима када постоје све бољи и све квалитетнији речници и језички програми, а о симулацији људског гласа и да не говоримо? Или се можемо упитати зашто им предавати уметност када им је већ сада довољно да превуку прстом преко екрана и уђу у сваки од бољих музеја на свету? А неко ће се сигурно запитати зашто им предавати књижевност када су бројни сајтови и блогови на Интернету одавно прихватили став да свако може да буде писац иако ништа не зна, рецимо, о Шекспиру, Прусту и Џојсу или уопште не чита књиге.

На крају, можемо се сасвим легитимно запитати чему уопште школе када постоје компјутери. Зар не би било једноставније да држава сваком детету које се роди одмах додели један пригодни лаптоп са већ снимљеном музиком за децу, разним успаванкама, цртаним филмовима и бројним сликама куца и маца, све са њиховим лајањем режањем и мјаукањем. Тај први компјутер био би сасвим довољан детету до седме године, а тада би од државе добио нови, јачи и бржи лаптоп који би му служио током неколико првих година школе. У тој школи учила би се само три-четири предмета, с тим што би сваки од њих био повезан са функционисањем и коришћењем компјутера. Разговори које би ђаци водили за време одмора односили би се на разне компјутерске игрице и програме, док би они мало старији, који су већ осетили дах љубави, слали поруке својим изабраницама: „Када те видим за компјутером, срце ми заигра као помахнитали курсор и волео бих да сам светлост која се са екрана расипа по твом лицу.“ Романтично, нема шта, премда више звучи као реплика из анимираног филма у којој је у првом плану прича о љубави и венчању два компјутера. На крају филма, они занесено испреплићу своје разне гајтане и онда се, уз бурну подршку гостију, разних електронских уређаја, пољубе тако што прислоне екран на екран.

Лако је бити старомодан у данашњем свету, у којем се технолошке промене одигравају изузетном брзином и без икакве милости. Ово је време брзе размене електронских информација и опседнутости наводном демократијом виртуелног свемира. Али, понекад ипак не треба журити. Рукопис је, како је неко већ приметио, био једна од оних ствари које су нас правиле јединственим, другачијим од осталих,јер свако пише на свој непоновљив начин. Ако се лишимо писања руком, начинићемо још један корак који ће омогућити брисање разлика и подстаћи даљи рад на стварању света у којем ћемо сви бити исти. Свако од нас тада ће моћи да се потпише истим именом, исписаним једнаким штампаним словима, које гласи Немо, односно –  Нико.

Давид Албахари

B92

Jedan komentar na tekst Писана слова, Давид Албахари

  1. Bojan

    22/09/2011 at 11:37

    Sjajan tekst. Zadire u samu sustinu cyber-civilizacije (koliko sam se samo puta upitao isto, ispunjavajuci neke formulare koji se – jos uvek – ispisuju rucno). Verovatno nije daleko trenutak kada ce i sama vestina pisanja (ne tipkanja po tastaturi) postati deficitarna. Mada, opet, nalicje svega toga je u cinjenici da je digitalna kultura, opet, REAFIRMISALA pisanu komunikaciju (prethodno skrajnutu TADASNJIM cudima tehnologije, najpre televizijom i telefonom).. Danas se ljudi daleko vise sporazumevaju tekstom nego ikad ranije.

    I jezik dozivljava svoje nove metamorfoze i ‘bilduje\ se inovacijama (sve ove skracenice i anglicizmi i sta vec, samo su sveza krv u jednom jeziku).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *