Ulogujte se / Kreirajte profil

Pitanja i odgovori – Tomas Bernhard

Odlomci iz tri intervjua koje je Tomas Bernhard dao novinarki ORF-a Kristi Flajšman. Televizijski intervjui su napravljeni na Majorci (1981), u Beču (1984) i Madridu (1986). Prevod je rađen prema knjizi Tomas Bernhard – susret (Thomas Bernhard – Eine Begegnung, Verlag der Österreichische Staatsdruckerei, 1991), koju čine transkripti tih intervjua, kao i onih njihovih delova koji su izbačeni u montaži.

(str. 31, na Majorci)

Krista Flajšman: Kako vi radite?

Tomas Bernhard: Vrlo koncentrisano. Najbolje rano ujutro. Od pet do devet, a onda idem u šetnju, uzmem novine i pijem kafu, uživam apsolutno ništa ne radeći, dobar vazduh i lepo sunce, dan bez oblaka, brda, pa čak onda i ljudi odjednom postaju prijatni. U podne obilato jedem, što je moguće više i zdravije, potpuno se najedem. A onda od četiri opet radim, možda čak i bolje nego ujutro. I onda opet u šetnju i uskoro dolazi vreme za večeru. Ali sasvim malo večeram. Gutljaj vina, gutljaj mineralne vode, pola dinje, parče šunke i ostalo. Onda malo televizije. Iako je španska. Gledate lica i na osnovu njih nešto zamišljate. Okrepljujuće je kada ne razumete jezik zato što onda zamišljate verovatno mnogo više od onoga što vam slike stvarno govore. Kod kuće onda vidite slike i sve razumete i to je čisto đubre. Moguće da je i ovde to čisto đubre, ali vi to ne primećujete zato što ne razumete. A za rad najvažnije, barem meni (a svako je različit), da budem u zemlji čiji jezik ne razumem zato što onda neprestano imam osećaj da ljudi govore samo prijatne stvari i da bez prestanka pričaju o važnim filozofskim stvarima. Kada razumete jezik, onda imate osećaj da je sve što se govori đubre, zar ne? Tako u Španiji i đubre za mene postaje filozofija. Kraljevsko i carsko đubre – jer Španija je kraljevina.

Flajšman: Nije li vam ponekad potrebno nešto neprijatno da biste pisali? Nešto što vas ljuti?

Bernhard: To je nešto o čemu ne treba brinuti, to vas prati svuda, pa čak i do Španije. U stvari, ja pišem baš zato što je skoro uvek neprijatno, zato što postoji mnogo neprijatnih stvari. Svako to oseća. Neprijatno je, zar ne, već samo ustajanje iz kreveta. A onda kada razmišljate šta se sve kod nas događa, verovatno događa, sve same neprijatnosti. I sve to je neminovno. U osnovi, pišem samo zato što je mnogo neprijatnih stvari. Kada bi sve bilo prijatno, verovatno uopšte ne bih ni mogao da pišem. Tada niko ne bio mogao da piše. Kada je prijatno, onda tu nema ništa za pisanje, a osim toga, bili biste glupi da pišete kada vam je prijatno zato što se prijatnosti treba potpuno prepustiti, zar ne? Ona se mora iskoristiti. Kada se osećate prijatno a sednete za pisaći sto, to prijatno raspoloženje nestaje. Zašto bih sebi uništavao prijatno raspoloženje? Sasvim lepo mogu da zamislim kako sam čitav život samo u dobrom raspoloženju i uopše ništa ne pišem. Ali pošto prijatno raspoloženje, kao što sam već rekao, traje samo nekoliko sati, ili samo neko kratko vreme, opet se vraćate pisanju.

Flajšman: Da li se nekad ljutite na druge ljude?

Bernhard: Uglavnom se ljutim, a ponekad i ne. Ne treba lupati glavu oko ljutnje na druge ljude pošto su drugi ljudi uglavnom nepodnošljivi. Kada sedite u kafeu i sve je prijatno, na kraju morate i da platite, i već to je dovoljno da se naljutite – jer zašto, u stvari, morate da platite? Ili kad prelazite ulicu, i naiđe automobil, i opet se čovek naljuti. Zašto mora da dođe baš sada, kad ja prelazim ulicu? Uopšte ne morate da se brinete za ljutnju, nje će uvek biti. Trenutno se uopšte ne ljutim. Osećam se nelagodno jer nema na vidiku neke stvari za koju mi se čini da bi mogla da me naljuti.

Flajšman: Kako se osećate u ovom trenutku?

Bernhard: Odlično, moram da kažem. Čuje se kako pljuskaju talasići, sunce sija, oko nas su samo Španci i Englezi koje ne razumem – idealna konstelacija. Ali neće to dugo trajati. Odjednom sagledate celinu i sve propadne. Ali možda će danas ovako trajati sve do dok ne padne veče, nije isključeno. Ponekad je i nekoliko dana prijatno.

13522474_1189766567754249_320749039_n

Flajšman: Prebacuju Vam da imate negativan stav prema životu, da li je to tačno? Da li ste vi negativan čovek?

Bernhard: Ne. Ja imam sasvim normalan stav prema životu, kakav verovatno imaju i svi normalni ljudi, taj stav nije potpuno negativan, ali nije ni potpuno pozitivan. Jer čovek se neprekidno susreće sa svime. To čini život. Ne postoji samo negativno, to je glupost. Ali svakako ima ljudi koji vole da stalno na taj način posmatraju stvari. Olako se kaže – ovaj je ludak i onda on, zar ne, čitavog života ostane ludak. Uvek ga nazivaju ludakom i to ga prati sve do smrti. A neko drugi je lirski, egzaltirani pisac još od svojih dvadesetih godina i onda to ostaje sve dok ne umre. Onda od toga polaze svi kritičari i ljudi koji ga čitaju. Ja sam verovatno čitavog života negativni pisac. Ali moram da kažem da se u toj ulozi osećam dobro zato što me ne iritira. Kažu da sam negativan pisac, ali i da sam istovremeno pozitivan čovek. Dakle, ništa ne može da mi se dogodi. Ili? Možda je to neko opasno stanje? Ne znam ni sam. Meni je sve to vrlo prijatno, a posebno ako sam daleko od domovine i ako su oko mene prijatni ljudi i palme, blagi vetrić i dobra kafa. (…)

 (str. 57, Majorka)

Flajšman: A kakvi su ljudi oko vas?

Bernhard: Sve sami Englezi, a Engleze volim zato što su potpuno ruinirani pa sad s obe noge čvrsto stoje na zemlji. To je zaista vrlo prijatno, postali su blagi i na neki način potpuno digli ruke od svoje nadmenosti. Ranije, kada biste sreli Engleza još sa vrata biste videli kako vas gleda sa visine. Samo se setite Gandija, oni su u to vreme još imali običaj da zaista bičuju. Takve stvari više ne možete da vidite, toga se odrekla čak i engleska viša klasa. Negde na obali, verovatno kod Dovera, spalili su sve svoje bičeve. Nemaju više bičeva i sada su podnošljivi. Ranije su Englezi bili potpuno nepodnošljivi.

Flajšman: Nije li predrasuda to što govorite?

Bernhard: Postoje samo predrasude. Moji sudovi mogu da budu samo predrasude. U osnovi postoje samo predrasude, čak i sudije koje izriču konačne presude u stvari izriču samo predrasude. Sudovi uopšte i ne postoje. Hoću da kažem da ljudi neprekidno donose sudove o drugim ljudima i stanjima, a u stvari se radi samo o predrasudama. Nažalost, nažalost. I tako se osuđuje čitav svet, a sve je samo predrasuda. Mislite da nije tako? Ili možda verujete kako neki debeli, tupavi sudija, obučen u svoju sudsku odoru i sa svojim pomoćnicima, kaže “izričem presudu za to što se udavili ženu” ili “zato što ste ukrali pet krojcera, na toliko ili toliko godina teške robije” – toga više nema, postoje samo “objedinjene presude”. (…)

Flajšman: Nije li to ipak preterivanje…

Bernhard: Opet predrasuda. Vidite, tako je to. Sve je preterivanje, ali se bez preterivanja ništa ni ne može reći jer čim povisite glas i to je preterivanje, jer inače zašto biste uopšte podizali glas? Čim se nešto kaže, to je preterivanje. Ova tvrdnja je neoboriva. Protiv nje se ništa ne može reći.

 (…)

(str. 75, Majorka)

Bernhard: Sve zavisi od perspektive. Svako ima drugačiju, Bogu hvala. I svako uvek ima ispravnu perspektivu, bez obzira što neko drugi uvek može da tvrdi suprotno, za svakog je uvek njegova perspektiva ispravna. Samo što zbog drugih počnete da sumnjate, odustajete od svoje perspektive i onda ste gotovi, barem u tom slučaju kada ste se nje odrekli. Zašto se ljudi odriču svojih perspektiva? (…) Ljubav, to je za svakog nešto različito. Ljubav je sve, zar ne? Ljubav može da bude sve, zato što sve što postoji na svetu neko može da voli, dakle ljubav sve obujmljuje. Već sa rečju istina stvari stoje drugačije, to tu ne važi. Reč ljubav se može napisati, ali se ljubav ne može opisati. Za to postoji zaista jednostavno objašnjenje. Ne možete opisati ljubav. Čak ni u jeftinim ljubavnim filmovima ljubav nije opisana već je samo pretvorena u kič. Kada napišete ljubav, to je pretvaranje u kič pošto je ljubav sve. Kada vas posmatram, to je ljubav. I kada ne gledam u vas, i to je ljubav. Kada gledam drvo, i to je ljubav, zar ne. Svaka ljubav je uvek na ivici kiča. Važno je koliko daleko odlazite u ljubavi i koliko otvarate usta. Ako usta otvorite malo više nego što treba, onda je to kič, a ne više ljubav, a ničeg nema ni ako ih isuviše zatvorite. (…)

(…) (str. 138, Majorka)

Thomas Bernhard with his mother, Bavaria, ca 1938

Thomas Bernhard with his mother, Bavaria, ca 1938

Flajšman: Kakvi ste bili kao dete? I vi ste pretili?

Bernhard: U detinjstvu niste uvek samo izloženi pretnji, već i pretite. Više deca prete roditeljima nego što roditelji prete deci, pošto su deca mnogo prepredenija od roditelja. Roditelji, čak i mladi roditelji, uvek su već okoštali, jer proces okoštavanja počinje već sa dvadeset godina, a deca su potpuno sveža. Vene su im zdrave, sve je puno dinamike i protok je odličan. Zbog toga deca, zar nije tako, vide mnogo jasnije. A odrasli žive samo u uobrazilji, a deca žive stvarno, to je razlika. Od dvadesete godine čovek živi još samo u uobraziljama. Živi se samo od knjiga i od onoga što je čovek naučio, od onoga što mu je rečeno. U osnovi ljudi preko dvadeset žive samo iz literature, uopšte više ne iz stvarnosti. Samo deca, mladi ljudi do dvadesete, samo oni žive u stvarnosti. Stari ljudi žive samo iz potpuno požutele literature, i to je logično. Tako je to, kao iz neke stare biblioteke, od toga oni žive, od prašine i memle. A deca uvek izvlače dobar loz. Šta još želite da znate? Voleo bih da konačno budem ozbiljan, ne želim više da samo pravim šale i budem vickast. Voleo bih da sa vama konačno popričam o nečem ozbiljnom.

Flajšman: O čemu to?

Bernhard: Pa, ne znam. S Vaše strane mora da dođe nešto ozbiljno čemu bih ja mogao da se suprotstavim svojom ozbiljnošću. Ili ne da se suprotstavim, nego da izađem u susret. Suprotstavljanje je nešto stravično.

Flajšman: Vi to sigurno ne biste voleli. Vi ne želite da bude ozbiljni.

Bernhard: Ali naprotiv, sve vreme se trudim da budem ozbiljan. Već četrnaest dana se trudim da budem zaista ozbiljan. Ozbiljan sam, sasvim sam ozbiljan, zaista. Ja sam totalitet ozbiljnosti. Ali vi me tako gledate i onda nekako moja ozbiljnost sklizne u neozbiljnost. To mi smeta zato što sam srećan samo kada sam ozbiljan. A Vi mi tu sreću, moju zaista najveću sreću, oduzimate tim svojim Palma-pogledom. Išli smo i na groblje kako bismo se malo uozbiljili, tamo je bilo nešto malo toga – grobovi, na neki način je to ozbiljno, zar ne, i tamo sam bio veoma srećan. Ali tek što smo izašli iz groblja, našli smo se pored ludnice, i više nije bilo ni traga ozbiljnosti. I već osam dana smo neozbiljni – a ja volim ozbiljnost. Ne Ernsta Majstera (igra reči – Ernst (ozbiljnost, nem.) Majster (majstor, nem.), već ozbiljnost kao majstora, kao majstora iz Austrije, a ne majstora iz Nemačke. To nije smrt, nego senka smrti koja me, naravno, uvek prati, i koju ja volim zato što mi garantuje ozbiljnost. Smrt je za mene kao neka prikolica, ja ju  vučem sa sobom, kad idem, ona je iza mene, odnosno, ja je ne nosim već je za mene zakačena, vučem je iza sebe. Nažalost, ni ovo nije ozbiljno. Vi mi oduzimate ozbiljnost.

13530453_1189766857754220_718007925_n

Flajšman: Mislite na smrt da biste mogli biti ozbiljni?

Bernhard: Uopšte ne mislim na smrt, ali smrt neprestano misli na mene. “Kada da ga pokupim?” – tako to izgleda iz druge perspektive. Ali ja se tako nerado vraćam kući. “Otići kući”, to znači umreti, biti mrtav. “Biti kod kuće, to je biti mrtav”, to je rekao već Paskal. “Kada si kod kuće, onda si mrtav”. Večni mir, večita kuća – jeste smrt! Zato tako nerado putujem nazad kući, imam osećaj da će me već čekati kada stignem tamo, da me čeka iza mojih vrata sa svojom crnom rukom – uvek to vidim kada se približavam svojim vratima, tu ruku Kurda Jirgensa (to je glumac, poznajete ga, igrao je Smrt u Salzcburgu sa tim koščatim šakama), vidim kako ulazim i onda – krak! Stalno to osećam, taj pritisak, i zbog toga se držim, videćete ako bolje pogledate, malo pogrbljeno, skupljenih ramena, zbog tog pritiska smrti. Toga me niko ne može osloboditi, to se ne može ukloniti operacijom. Tu mi na desnom ramenu čuči strah – kao neka (smeje se), kao neka ptičica smrti, zar ne? Tu se ona smestila. … Sve to što bih ja voleo da kažem, može se reći i ozbiljno. Ako se umesto „ptica smrti“ jednostavno kaže „smrt“. Ako se koriste kruti pojmovi koji se žele izneti jednim izrazom kao što je recimo šoljica kafe, ali sada opet ni to nije ozbiljno, jer kada se smrt upoređuje sa šoljicom kafe, ni to nije baš skroz ozbiljno, zar ne? Iako se, naravno, sve može uporediti sa svime. Stvarno. Bahmanova je bila konsternirana kada sam joj jednom rekao – sedela je na krevetu, a ja pored nje – da se sve sa svime može uporediti i da sve istovremeno jeste sve. Što, naravno, nije nimalo lako. Kako, na primer, papu – čitav se taj naš razgovor odvijao u Rimu – „pokriti“ izrazom šoljica kafe ili šoljica čaja, ukoliko je to jedno isto? Ali te  dve stvari se mogu zameniti. To jest, mogu da zamislim šoljicu kafe na papskoj stolici u crkvi Svetog Petra, i papu na tanjiriću za kafenu šoljicu, zar ne? Dakle, može se iz pape piti i otići na audijenciju kod šoljice kafe. Takva se zamena bez sumnje može napraviti, ako tako želite. Ako imate potrebnu ozbiljnost koja vas pokreće.

Flajšman: Dakle, svi su pojmovi međusobno zamenjivi?

Bernhard: Naravno da može. Sve možete zameniti, u tome je čar, odnosno veličina prirode. Drama ljudi je upravo u tome što se oni vaspitanjem i pogrešnim obrazovanjem, a pre svega književnošću, ne samo fiksirani za pojmove, već ste za pojmove zakucani. U glavi su im svi ti ukucani pojmovi, a oni samo jurcaju okolo. U tome je prava drama ovog sveta, zar ne. Pisci su uvek čekić i pojam: smrt, život, ljubav, kukavičluk, slavoljublje, i ostalo. To je prava drama.

Flajšman: Znači da više nema istine i laži?

Bernhard: Sve može da dođe na mesto nečeg drugog, i Vi ste apsolutno u pravu kada za istinu kažete da je laž i apsolutno ste u pravu kada za laž kažete da je istina, ali jedan sudija to nikada ne može da uvidi, zar ne. Istina i laž igraju glavnu ulogu u sudu sveta, zar ne. I tu vi, sa svojim pogledom na stvari, nemate šta da tražite. Filozof nema šta da kaže sudu zato što je sudija mali čovek koji je ljubomoran na filozofa, zato što sudija na sebi ima tešku, verovatno jeftinu, ali tešku crnu odoru, i mrzi sve, i samog sebe, pošto ga sve pritiska. Ne stižu oni daleko. A ako ga boli vrat, onda dobijete godinu dana više. Ako ga zaboli glava, još dve godine, a ako ima rak, onda dobijate doživotnu pošto je on ispunjen ludačkim besom. Kada je dobre volje, provlačite se sa minimalnom kaznom. Ali, pošto su sve sudije uvek loše volje – nikada nisam video sudiju koji je dobre volje – onda se gotovo uvek izriču visoke kazne, svi oni boluju od raka, žene im stalno ponavljaju: „još ćeš ti videti, razbolećeš se od raka“. To je nesreća ovog sveta, i od nje boluje pravosuđe. Ja sam imao mnogo posla sa sudijama i uvek sam ih posmatrao kako stoje za bifeom i halapljivo jedu nakon što su osudili par nesrećnika. Što su ih više osudili, to se bolje osećaju. Na jednu presudu dva sendviča – takav je otprilike odnos.

thomas-bernhard-obernathal-1981-foto-dreissinger

Flajšman: Opet ste vrlo subjektivni.

Bernhard: Sve je subjektivno, i naravno, sve je netačno. Barem je toliko jasno. Nikada nisam tvrdio da sam izrekao bilo kakvu istinu ili bilo šta ispravno. Tako vam je to.

Flajšman: Jednom ste napisali da čovek ne može sebe da opiše, ne postoji opis samog sebe. A Vi ipak sebe opisujete i predstavljate se.

Bernhard: Opisivanje samog sebe može biti jedino odraz samog sebe, dakle umesto „samoopisivanje“ trebalo bi reći „samoogledanje“ zato što je svaka samorefleksija samoogledanje, samorefleks. Nemam ništa protiv da se to tako nazove, pošto nema nikakve istine, a ni laži, i sve je otvoreno – 4 milijarde ljudi je 4 milijarde svetova, zar ne. Dakle, nema dvoje ljudi koji svet vide na isti način, pošto su svih 4 milijarde potpuno različiti. Dvoje ljudi koji imaju četiri plava oka svet će videti potpuno razičito. A to ništa ne znači. Hoćete da čujete nešto ozbiljno? Slušate me kako sve vreme nešto govorim, ali šta je to što govorim, šta kažem, to ne znam ni ja sam. Postavite nekom pitanje da li uopšte zna šta govori – čak i ako vam taj neko drži predavanje, sve će vam reći pogrešno, od samog početka pa do kraja. Koještarije, kako se to kaže. Flajšman: A koja pitanja Vi postavljate sebi? Bernhard: Mislim da sebi još nisam postavio ni jedno pitanje. Jednostavna, takozvana pitanja, ona se postavljaju sama od sebe, ne moram ih ja postavljati… (…)

(str. 193, Beč)

Flajšman: Školovali ste za glumca. Da li je to uticalo na način koji pišete?

Bernhard: Verovatno. Sve što čovek uči svakako ima velikog uticaja na ono što radi. Ja sam i školovani trgovac, i to je uvek igralo veliku ulogu. Takođe sam učio za vrtlara, a učio sam i da vozim kamion, i upoznao sam različite ljude. Tako se širi krug ljudi koje poznajete i onda možete pisati relativno dobre knjige. Inače, ja uopšte ne spadam u pisce, i nikad se nisam tako osećao.

Flajšman: Već kao…?

Bernhard: U osnovi sam uvek bio realan čovek. Ova vrsta pisanja na koju Vi mislite, stvaralaštvo ili kako se to već zove, malo ima veze sa realnošću, i potpuno je bezvredno. To vidite čim otvorite knjige. Pišu se gotovo isključivo bezvredne knjige, i pišu ih ljudi koji sede u nekom društvenom stanu, primaju neku platu, prave neke svoje kartoteke pojmova i onda prave knjige kao što krojačice šiju odeću.

Flajšman: A kako ih Vi pravite?

Bernhard: Uvek sam bio slobodan čovek. Ne primam nikakvu platu i knjige pišem na sasvim prirodan način, onako kako se moj život odvija, a on je sasvim sigurno drugačiji od života svih tih ljudi. Samo onaj ko je zaista nezavistan može zaista dobro pisati. Kada ne zavisite ni od čega, to se oseća u svakoj rečenici. Zavisnost parališe svaku rečenicu koju napišete. Svuda su samo ukočene rečenice, samo ukočene stranice, samo ukočene knjige, jer svi su ti ljudi zavisni od žena, porodica, troje dece, bivše žene, države, firme, osiguranja, šefa. Možete pisati šta god hoćete, ali uvek se oseti zavisnost, i zato je loše, ukočeno, invalidno.

tumblr_lktznzRblz1qcl8ymo1_1280

Flajšman: Ali, mnogi pisci žive ispod egzistencijalnog minimuma. Ne bi li onda trebalo…

Bernhard: Za to su samo krivi. Ja sam uvek živeo samo od onog što sam radio, nikada nisam dobijao neku subvenciju, nikada se oko mene niko nije trudio, do dana današnjeg. Ja sam protiv svakog subvencionisanja, protiv svakog redovnog plaćanja, umetnicima ne treba dati ni groša. To bi bilo idealno i onda bi možda nešto od toga i ispalo. Umetnicima bi trebalo vrata, kroz koja žele da prođu, potpuno zatvoriti i zaključati. Ništa im ne treba dati, treba ih ostaviti pred vratima. To se nije uradilo i zato imamo lošu umetnost i lošu literaturu. Oni se provuku do nekih novina, do nekog ministarstva, nastupe kao da su geniji, i dobiju svoj stan, svoje papire i osigurani su do kraja života. I onda više ne mogu da napišu ni jednu dobru knjigu.

Flajšman: To znači da treba ukinuti svaku podršku?

Bernhard: Nikakva podrška umetničkom radu! On mora sam sebe izdržavati. Ne treba subvencionisati ni velike institucije. Tu bi trebalo da deluje trgovački princip „opstani ili umri“. Zato je ovde i došao kraj svakoj umetnosti, zato što sve ima podršku. Ne bi bilo moguće da se prave takve budalaštine koje ljudi prave da se iza toga ne kriju subvencije koje su ih potpuno uništile

Flajšman: A šta je sa pozorištem, sa recimo Burgteatrom?

Bernhard: I to sve treba ukinuti. To treba da bude trgovački posao, izdvojiće se male opere koje mogu same sebe da finansiraju, i sve će onda postati prirodno. Ukratko rečeno: ukinuti svaku subvenciju i podršku. Ja mladom umetniku ne bih dao ni 10 šilinga, apsolutno ništa! Neka uradi šta zna, pa će ili uspeti ili neće. Tako sam i ja. Samo što je Austrija jedna država subvencija, tu je sve subvencionisano, svaka tupava glava je prenatrpana i bandažirana subvencijama, a oči i usta su im nakljukani državnim parama, tako da ništa više ne vide, ništa više ne čuju, i onda ništa više i nisu.

Flajšman: A u drugim zemljama nije tako?

Bernhard: Verujem da nije. Ovde je to preko svake mere preterano. A ako toga ima u drugim zemljama, onda ima u mnogo manjoj meri. Samo pisac koji izdržava sam sebe, koji mora da radi, može nešto i da postigne. Ali, onaj koji zna da ne mora ništa da radi zato što će mu prvog doći plata od Ministarstva ili neke druge institucije – to je strašno. Svi sede samo kao usedelice i čekaju da im stigne od Minsitarstva, i pletu.

Flajšman: Ali, najveći deo davanja su troškovi osoblja? Bilo bi vrlo surovo kada bi se počelo sa masovnim otpuštanjem?

Bernhard: Pa, ti ljudi se moraju otpustiti. Moraju malo da živnu, i tako se samo leševi motaju po velikim pozorištima. To su hiljade ljudi koji u osnovi nisu nizašta, i samo su izdržavani. Pozorišta moraju sama sebe da izdržavaju, a naročito nacionalna pozorišta. Već je ta reč – nacionalno – čista glupost. Pozorište treba da bude u nekoj zgradi u kojoj će plaćati zakupninu i sve ostalo. Jedna od tih uobičajenih krilatica – a inače su krilatice sve redom odvratne – ovde bi odlično legla: „stesati (na pravu meru)“. Svakog pojedinačno treba stesati na pravu meru, i to toliko ga stesati na pravu meru sve dok od njega ništa ne ostane. Kad neki glumac odigra dobar komad, onda će ljudi doći i sve će moći samo od sebe da opstane.

Flajšman: A kad neko pozorište kaže da Tomas Bernhard traži previše novca i mi nećemo da mu damo tolike tantijeme?

Bernhard: Ja sam trgovac i uvek tražim onoliko koliko nešto vredi. Kao što je moj pradeda rekao: kilo putera kod mene košta toliko, a ako vam je to mnogo, vi idite drugde. Ali s obzirom na to da ja uglavnom ne dozvoljavam da igraju moje komade, ili dozvoljavam da se izvedu samo jednom, onda se tu ne radi o velikim iznosima. Ali, za taj jedan put želim da dobijem koliko meni odgovara u odnosu na vreme koje sam potrošio radeći na komadu. Kada neko nešto napravi, onda on tačno oseća koliko to vredi i ti tu stvar možeš dobiti ukoliko platiš cenu koju on traži. Ukoliko nećeš da platiš – onda zdravo! I kod mene nije ništa drugačije. (…)

13536140_1189766961087543_421581157_n

(str. 209, Madrid)

Flajšman: Da li je to neka satisfakcija kada vidite prevode svojih knjiga?

Bernhard: Ne, uopšte. Vrlo je zabavno, ali nema nikakve veze sa onim što čovek piše zato što je to knjiga onog koji je prevodio. On ide nekim svojim putem i uvek istera svoje. Knjiga se ne može prepoznati. Prevedena knjiga je kao leš po kojem je automobil gazio sve dok ga nije unakazio do neprepoznatljivosti. Onda vi te ostatke možete pokupiti, ali to više ničemu ne služi. Prevodioci su nešto strašno. Oni su siromašni ljudi koji ništa ne zarađuju za svoje prevođenje, dobijaju najniže honorare, vapijuće niske honorare, kako se to kaže, a obavljaju jeziv posao, tako da se sve to na kraju izjednači. Ako radite nešto što je ništa, onda za to ne treba ništa ni da zaradite. Zašto uopšte neko prevodi, zar ne bi trebalo da sam nešto napiše? Prevođenje je jeziv način služenja.

(…)

(str. 228, Madrid)

Flajšman: Upotrebljavate izraz Gospod Bog. Verujete u njega?

Bernhard: Ne morate verovati u nešto što stalno vidite. Gospod Bog je svuda, tako da u njega ne moram da verujem. Već u Crkvi vam kažu – Bog je svuda. Dakle, štedim na verovanju. …

Flajšman: Da li je biti pisac za Vas zanimanje?

Bernhard: Tako je ispalo. Kao kad je neko čistač cipela – a takvih još ima na gradskim ulicama tamo na Jugu – pa ga pitate da li je to njegov posao, a on vam kaže da mu ništa drugo nije ostalo osim da čisti cipele, pošto mu je otac jednom rekao: hajde pokreni se malo, zaradi neki novac. A tad mu je verovatno najzgodnije bilo da čisti cipele, pa onda to i dalje radi. Kod mene sa pisanjem je isto.

Flajšman: Ali povremeno ste radili i druge stvari?

Bernhard: Kao i svaki čovek. Svaki čovek radi i neke sporedne stvari.

Flajšman: A šta ste vi, na primer, radili?

Bernhard: Čovek pere zube i oblači se. To je već neka delatnost. To je sporedan posao. Svakog dana se oblačiti i svlačiti. Već samo to je iscrpljujuće i jezivo. Kad pomislite da se milion puta oblačite i svlačite, potpuno iznurivanje. Pranje zuba, sečenje noktiju svake tri nedelje, jer ako ih ne posečete probušiće vam se čarape. Jeziva slika. Sve čisto sporedni poslovi. A ipak, to je prvi posao – kupanje, oblačenje, svlačenje. Prvo zaposlenje koje čovek dobije, a to se uvek previđa.

13530331_1189766684420904_61364369_n

Flajšman: Ali radili ste i još neke poslove u svom životu?

Bernhard: Mnogo njih.

Flajšman: Koje, na primer?

Bernhard: To je nezanimljivo, kao što su nezanimljivi pisci koji kažu da su prali sudove i ribali podove, radili na građevini, vozili kamion i na kraju prikupljali priloge za Crveni krst. To je samo spisak stvari koje treba kod gledalaca da izazovu bednu sentimentalnost i ja sad ne moram da ga ponavljam. Sve je to u dobroj nameri, ali besmisleno. Kao što je besmisleno slati mleko u prahu u Afriku. Velike firme tako zamisle, pa se to onda i pošalje u pustinju, a onda kad oni to hoće da umute – nemaju vode. A one u Bonu nije briga, oni su na tome dobro zaradili. Tako je tamo pored peska i mleko u prahu. Time se bave propali glumci. Siđu sa bine, uzmu mleko u prahu i odu u Afriku. Dva puta godišnje se vrate, uzmu par miliona iz naših džepova i sjure se nazad u podsaharske pustinje, siromašnim ljudima. Tim pustinjama nije potreban gospodin Bem, ali gospodinu Bemu je potrebna pustinja da bi pobegao iz klešta u kojima se našao. To je drama želje da se pomogne i humanosti koja to nije. (…)

Flajšman: … Ali, Vi želite nešto da postignete svojim pisanjem?

Bernhard: Ne, zaista ne. Samo da se zabavim i da mi ne bude dosadno na ovom svetu. To je u suštini glavni razlog, zar ne? Ako uz to i nešto zaradim – utoliko bolje. Ako ništa ne bih zarađivao, verovatno ništa ne bih ni radio, pošto bih morao da se bavim nečim drugim, i ne bih imao snage za takve uzlete. Flajšman: Ali, vi ipak želite da nekako utičete, da nešto promenite, to svako želi, zar ne? Bernhard: Uopšte ne. Ni na šta ne možete da utičete i ništa ne možete promeniti pošto svet ide svojim putem, sve se pojavljuje i nestaje, sve dolazi i odlazi, i na kraju je sve počišćeno, i šta biste vi tu hteli da menjate?

photo-kultura-knjigofilija-thomas_bernhardt_h_199162035

za P.U.L.S.E priredila: Daša Stojanović

Komunikacija

Izabrala i prevela s nemačkog: Aleksandra Kostić

Aleksandra Kostić rođena je u Zagrebu 1968. godine, a u Beogradu diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu 1996. godine. Od tada radi kao slobodni prevodilac sa engleskog i nemačkog i povremeno sarađuje sa teorijskim časopisima (Beogradski krug, Nova sprska politička misao), piše filmske kritike za Treći program Radio Beograda. Veći objavljeni prevodi: Peter Sloterdajk (U istom čamcu), Jirgen Habermas (Postnacionalna konstelacija), Timoti Garton Eš (Istorija sadašnjice), Suzan Bak-Mors (Svet snova i katastrofa), Maks Veber (Politički spisi). kostical@yahoo.com

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Pitanja i odgovori – Tomas Bernhard

  1. Aleksandra M. Lalić

    27/06/2016 at 22:05

    Kako volim ovog čoveka! Definitivno, moja šolja čaja.
    Ako neko zna nemački jezik može pogledati na jutjubu dva intervjua (u celosti) Tomasa Bernharda sa Kristom Flajšman.

  2. Behzad

    20/07/2016 at 13:39

    sjajan, jasan i pošten čovjek , Tomas B. Cinik po potrebi , human po prirodi, običan u običnosti i naravno filozof po vjeri,,,,,

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *