Ulogujte se / Kreirajte profil

Питер Гринвеј и Етјен Луј – Буле: дијалог о јединству уметности

Један филм. Један архитекта. Један стомак. Милион паралела. Милион отворених питања. Уметност као таква.

„Пала ми је на памет идеја која је била колико нова, толико и смела – да створим зграде које ће остављати утисак као да су сахрањене.“

Етјен-Луј Буле

Питеру Гринвеју пала је на памет идеја мање револуционарна, мора се признати. Стомак једног архитекте (The Belly of An Architect), његов филм из 1987-ме године стајао ми је на компјутеру једно 5 година.  У фолдеру „Арт“ тик поред филмова Жудња за животом, Климт, Ноћна стража, Модиљани, Фрида… Онда сам покушала да га одгледам, то је трајало 30-ак минута… безуспешно. Гурнула сам га у фолдер „Питер Гринвеј“ поред још пар његових остварења, схвативши да то није филм о неком уметнику или уметности него једна чиста бесмислена досада коју можда некад одгледам ако баш решим да испитујем границе свог стрпљења. А волела сам до тог тренутка његове филмове. Ценила сам његов интелект. У тих 30 минута ме је баш разочарао. Шта му се забога десило па је снимао такво зло…

У том тренутку, моје врхунске глупости, ја сам на првој години студија архитектуре и логично, решила сам да своја интересовања са сликарства мало преусмерим у том новом правцу. „Дааајте ми све филмове о архитектури!“ Тако је и тај залутао.

Онда сам мало одрасла и завршила факултет и сређујући комп налетим поново на њега. Неком муком се натерам да одгледам то до краја, у међувремену сам постала филмофил и заиста нисам оставила ни један једини филм да тако чами половично одгледан.

„Таман да га после, мирне савести, обришем са компа и из главе.“, помислих мало паметнија али опет наивна.

Не знам колико људи воли да шета само градом, онако кад гужве нема. Кад свиће и кад је небо још увек недефинисано, кад су сенке чудне и кад је тишина. Ја волим јер осећам неку апокалиптичност у ваздуху. Не знам зашто сам то увек тако дефинисала. Није то радост што свиће нови дан тралала, то је нека моћна и застрашујућа пустош. То је онај тренутак кад лепо осећаш сваким својим делом колико си мали, и то те плаши. Са друге стране осећаш еуфорију што си ту! Жив и осећаш то. Свемоћ унутар неког интимног микрокосмоса!

Исто и кад пада киша и кад је небо онако паклено претеће и тешко. И кад сви људи негде јуре и беже а тебе баш брига киснеш ли или не кад је све толико прелепо.

Филм сам дакле одгледала. Обрисала не. Зашто – не знам. И шетам тако месецима касније и уживам у тим неким чудно инспиришућим призорима и севне *флеш*! Филм дакако. Само ми севне кроз главу *нешто* везано за тај баш тај филм. ??? Благе везе немам ни о чему али почињем да га препоручујем људима да га гледају (?). Подсвесно се надам да ће неко да ми објасни шта се збива… Нико ништа.  Повезала сам ту неку емоцију са музиком из филма која ми је заиста и за време гледања била невиђено добра. А песме умеју да ме понесу опасно. То је!

Имала сам, рецимо тако, срећу – да сам убрзо затим (пар дугих година касније) спремала испит  на докторским студијама Историје уметности (архитектуре). Студирајући некакве теорије архитектуре 18-ог и 19-ог и 20-ог века по целом белом свету… Француска и име Етјен-Луј Буле. Зашто ми је ово познато? Настављам да читам и остајем најблаже речено шокирана. Са сваком наредном реченицом, онај проклети филм се лагано премотава у глави и разумем! Секунде су у питању.

Питер Гринвеј је један проклети геније. И он то зна. Али како то да срочим? И да ли је то неко срочио већ? Рецимо да јесте. Месецима читам критике и приказе његових филмова и све је то фино али ОВАЈ филм је незаслужено завршио у некој сивој маси просека са све некаквим баналним епитетима: „није визуелно инвентиван + није довољно смео + није тематски провокативан + нејасан + љубак!“

Љубак човече… филм је  БРУТАЛАН. Једина „мана“ коју признајем јесте ограничен круг људи који у њему могу комплетно да уживају… но, од кад се то уметност и прави у комерцијалне сврхе?

Да би се филм разумео у потпуности, није довољно сврстати овај филм тек тако у неки хронолошки низ филмских остварења која нам је Гринвеј пружио. Није потребно познавати само филмску уметност и анализирати дело само са тог аспекта. Потребно је заправо познавати Булеа о којем нам филм тако истанчано говори. И сам наслов упућује да је реч о стомаку ЈЕДНОГ конкретног архитекте. Свака рецензија филма почиње помињањем „главног“ јунака Стурлија Креклајта. Ово није филм о њему. Стурли је илустрација. Успутна. Ништа битнија од брижљиво изабраних дугих кадрова филма. Као што је лик Луизе, младе госпође Креклајт, гледано са становишта Стурлија – илустрација. Успутна и небитна. Радња филма се врти око њега,  његовог посла, брака… али све је то приказано крајње небитно у поређењу са његовом опсесијом, стомаком. Гринвеј је снимао филм са неким ликовима у истом али сви ти ликови су приказани крајње небитним у поређењу са његовом опсесијом, уметношћу. У конкретном случају – архитектуром. Нисам била довољно залудна али сам сигурна да би, када би се бацили на папир тачни минути појављивања у филму, архитектура победила над играним ликовима. И како онда описати овај филм у стилу  „Креклајт је архитекта који са својом младом женом долази у Рим како би приредио изложбу. Његов боравак у Риму…“ Покушала сам тако да гледам овај филм, 30ак минута рекох већ.

Главни јунак филма је архитектура. Филм је заправо ода архитектонској уметности. Ако је то била почетна идеја господина Питера заиста не знам који би архитекта био савршенији за тако шта од изабраног – Етјен-Луј Булеа. Благи наклон за Питеров интелект!

Ко је за историју архитектуре био Етјен-Луј Буле?

Архитекта који је градио до своје 54-те године. Успешно. Сачувани су бројни пројекти кућа што сведочи да му каријера у том периоду није била безначајна. Најзвучнија имена у историји су заправо имена аутора званичних, државних објеката, Буле је и ту шансу добио у својој 52-ој години… и убрзо напустио сав рад на пољу архитектуре. Наизглед без разлога. Кад би ту подвукли црту – Буле би био личност од маленог значаја у историји уметности.  Оно што је много значајније када се говори о овом аутору јесу његови визионарски цртежи који су остали сачувани.

Булеов прекид бављева архитектуром се може оправдати закаснелом кризом средњих година међутим, познато је да је он заправо читавог живота тежио да постане сликар. Најпре је то и изучавао али је посустао под очевим притиском да крене његовим стопама, тако да је преко 30 година – испуњавао очеву жељу.  Кад је раскрстио са архитектуром, није се вратио сликарству – постао је архитекта-визионар.

Питер Гринвеј је завршио сликарство. Данас је најпознатији као филмски редитељ али се и даље бави и писањем и сликањем.

Етјен-Луј Буле се помиње још и као добар писац и цртач.  Поред тога, показивао је изузетно занимање за теорије из домена сликовитости и узвишености, сматрајући да је основна сврха архитектуре – да се дочара изражајна слика.   Код Гринвеја је карактеристична ликовност филмских кадрова?  Изражајност слика?

За Булеа архитектура није била питање подизања тродимензионалне конструкције већ дочаравање дводимензионалних призора, дочаравање визуелне поезије која ће будити осећања што прожимају наше тело, наша осећања и нашу свест.

Кад сам покушала да извучем скриншотове филма који би послужили као илустрације уз  текст схватила сам да је то немогућa мисија, са друге стране, да би цео филм без проблема могао да се преведе у форми књиге. Сликовнице. Кадар по кадар, захваљујући камери која је статична. А као што видимо то није случајно. Филм никаквим кретањем не задире у тродимензионалност. Само смењивање слика. Споро.  Две димензије и? Ништа више?

„Најснажнији облици могу да изазову специфичне осећаје, и те облике је Буле „научно“ побројао. Најснажнији облици су они елементарни: пирамида, коцка, ваљак, купа, а нарочито лопта.“ Милош Р. Перовић (Корени модернизма)

„Dear Etienne-Louis Boullée, the pains are returning, and I can’t eat without vomiting. Some days it’s spherical, some days it feels like a cube. Most days it feels like a sharp-cornered pyramid.“ Стурли Креклајт (Стомак једног архитекте)

 

Буле је сматрао да најснажнији утисак, горе побројаних најснажнијих облика, дочаравају – сенке. Сенке које једноставни облици бацају на огромне равни лишене украса. Даље од тога – сматрао је себе оснивачем „архитектуре сенки“ и на крају тврдио да најефективније средство архитектуре нису ни тродимензионални облици, ни њихове дводимензионалне слике већ – привидни облици таме који ове слике стварају. На својим цртежима постизао је светло-тамне ефекте облачним, затамњеним небом и јаким бочним осветљењем.

У филму не постоји кадар у којем је небо чисто или сунчано. Сунце или излази или залази, облачно није али јесте замагљено а сенке су без изузетка оштре и упадљиве. И константно пирка ветар, што се види у сваком кадру у затвореним просторијама јер завесе поново без изузетка – лепршају. Мелодрамско расположење, заштитни знак сваке Булеове визије и суптилна подлога читавог филма.

Буле је на својим визијама своју мелодраму појачавао призорима на којима све врви од људи или пак приказивањем усамљене људске прилике која делује као патуљак поред предимензионисаног објекта.

Гринвеј је и ту доследан. У кадровима где приказује архитектуру старог Рима ретко где и има људске прилике а и кад приказује Креклајта он је минијатурна прилика наспрам величанствених димензија околне архитектуре.

Кадрови у којима стрпљиво чекамо док се неко пење уз или спушта низ неке од степеница у филму – Буле је на својим пројектима кенотафа театралне димензије дочаравао низовима људи величине мрава који се бескрајним низом степеница пењу небу под облаке.

Већ у 15-ом минуту филма поменут је Пиранези, у необавезном ћаскању. Буле се сматра француским Пиранезијем, градио је мало али је за собом оставио несаграђене дводимензионалне визије које су имале јак утицај. Пиранезијеве меланхоличне визије античке архитектуре су добиле још већу снагу с Булеовим неокласичним стилом.

Италијанско гробље се види у првим кадровима филма када воз са паром Креклајт путује ка Риму. При првом сусрету са колегама из Италије Стурли тражи да му покажу Аугустов гроб. Оба кадра имају и другу психолошку димензију али су значајни и као илустрација Булеове преокупације надгробним споменицима. Вратимо се на цитат с почетка текста и идеји о „сахрањеним зградама“. Врхунац његове надгробне архитектуре свакако јесте био Кенотаф Њутну из 1783. године.  Буле је био опседнут строгим геометријским облицима испуњеним огромном енергијом симболике. Симбол Њутна на новчаници од једне фунте се провлачи кроз читав филм.

„In fixing us firmly on the earth he enables us with equanimity to keep our head in the clouds. If you look carefully, you can spot a reference to gravity.“, изговорио је Креклајт и пар минута касније на ту изјаву се надовезао снимак новчанице у пламену.  Тик по њиховом доласку у Рим. Као што се и јесте десило – са његовом пољуљаном гравитацијом ни глава му више није тако стабилно лутала по облацима, напротив. Завршетак филма, где Креклајт извршава самоубиство држећи у руци поново исту новчаницу, крупан кадар на Њутна… човек жели натраг своју гравитацију и стабилну главу, не?

Сложила бих се са вредновањем овог филма као психолошки најамбициознијег у Гринвејевом опусу. Још има времена да га превазиђе, али…

„О, узвишени уме! О, непресушни и истински геније! О, божанско створење! Њутне! На овај начин одајем ти пошту својим безначајним талентом… О, Њутне! Да си… узвишеношћу свога генија одлучио да обликујеш и сам свет, ја бих смислио пројекат који би те огрнуо твојим сопственим открићем!“ Етјен-Луј Буле

„Now, I doubt whether Sir Isaac Newton has ever before been celebrated…with sugar icing.“ Стурли Креклајт

 

Како смо детаљно разложили контекст читавог филма дођосмо и до текућих питања. Sugar icing или уметност данас. Мотив КОПИЈЕ толико снажан у филму и толико вишезначан. Актуелни уметник са свом својом непријатном салуштином око струка који бесомучно фотографише и копира, копира, копира камене и перфектне абдомене италијанских скулптура. Притом је убеђен да има рак у том истом стомаку. Умире лагано и на крају својевољно реши да то оконча. Може ли то бити симболично и укратко представљена историја уметности почев од неког 18-ог века па до данас?

Доба историзма, историцизма, рађање нео стилова копирањем и превођењем антике у ренесансу, ренесансе у неокласицизам, неокласицизма у модерну. Сродно томе од барока долазимо до деконструктивизма.  А ово није први филм Питера Гринвеја који носи у својој ликовности снажне реминисценције на барок. Деконструктивизам као свесно и намерно самоубиство саме уметности?

Наде без? Не! Враћамо се на сцену с почетка филма, где воз улази у Италију, кадрови гробља смењују се са кадровима секса у возу. Неки животи давно свршени и један живот управо зачет. Стомак. Како даље тече радња филма, паралелно, у једном стомаку живот расте док у другом расте болест. Крај, где док се Креклајтов наследник рађа, он сам, уз помоћ гравитације и Њутна, хрли ка смрти. Или слободи или историји.

Шта је старије уметност или уметник?

Главна лепота филма (уједно и главни проблем, јер овде је све у паралелама и крајностима) јесте што отвара безброј исконских питања о уметности за чијим одговорима уметници трагају одувек.

Креација и деструкција су увек ишле руку под руку и Гринвеј то сликовито потврђује (хвала му).

Етјен-Луј Буле је припадао мрачној страни романтичног покрета. Његова машта била је необуздана, неспутана ограничењима грађевинских захтева, лишена концепцијских ограничења у архитектонској традицији и слобода те маште је ретко икад више достигнута у историји архитектуре. Иронично је што је управо он, као такав, постао архитектонска норма у тоталитаристичким режимима. Он је био узор остварењима Алберта Шпера који је градио за време владавине политичког терора Трећег рајха. Тај податак се помиње у филму у једном од дијалога,  а приказује се, у дугим кадровима, и икона фашистичке архитектуре у Риму – Квадратни Колосеум, чију је изградњу иницирао Бенито Мусолини.

За крај врхунска бруталност – Креклајтов супарник кроз читаву фабулу – Каспејзијан, кристално јасaн симбол капитализма. Најпре је само водио финансије изложбе, полко је преузео Креклајтову супругу па и посао. Креклајт се на врхунцу све те параноје убија, док се мали Креклајт-наследник рађа под окриљем тог истог Каспејзијана… Оно што Питер ту промућурно (ем брутално) закључује јесте да је против тог новог поретка – борба узалудна. Прихвати га или скочи са прозора, трећег нема… или има – сними филм о томе!

Жироскоп пуца.

за  P.U.L.S.E Skineta Splajn

Jedan komentar na tekst Питер Гринвеј и Етјен Луј – Буле: дијалог о јединству уметности

  1. lenjamin

    12/09/2013 at 17:10

    hvala ti Splajn na odlicnom clanku, “naterao” me je da procitam i sve ostale sa tvojim potpisom i zaista sam uzivao. Zanima me da li su za ovaj konkretno koriscene neke reference i da li ce uskoro biti slicnih radova… ili bar preporuka za jedan od filmova iz istog foldera…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *