Ulogujte se / Kreirajte profil

Платоново рангирање уметности према теорији идеја

Естетика, као једна од најмлађих филозофских дисциплина, у свом одређењу није наишла на конзистенцију и усклађеност која је често узрокована широм сликом и контекстом филозофског система у којем се налазила, као и духом филозофије тог система. Једно од тих специфичних одређења је и Платоново које вреднује уметност у односу на предмет, уметничко дело и то посматрано искључиво у оном месту које оно заузима у онтолошкој подели реалитета представљеној у Платоновој теорији идеја, дакле, место које уметност накнадно заузима у контексту већ постављеног филозофског система.

Raphael - The school of Athens

Raphael – The school of Athens

.

Кључне речи: естетика, уметност, теорија идеја, миметичка уметност, песништво, појам, форма, чулне ствари, онтологија.

Естетика је једна од најмлађих филозофских дисциплина, грана филозофије, у смислу да је једна од последњих која је добила своје одређење, дефиницију, ограниченост на одређени предмет истраживања итд. Наравно, тај новум не значи да влада конзистентно и општеприхваћено мишљење о њеном одређењу, тј. шта она представља и која је њена улога у породици филозофских дисциплина. Најчешћи разлог томе је што је њено одређење често узимано у односу и у контексту на шири филозофски систем, или епоху у којој се јавља, а ређе је она по-себи имала примат одређивања око кога би се даље градио филозофски систем.

Први филозоф који је употребио израз „естетика“ у смислу филозофске дисциплине био је Александар Баумгартен у свом истоименом делу[1]. Он је идејно био у духу Лајбниц-Волфовог филозофског система, те се онда тај систем сматра родним местом естетике. Оно што чини Баумгартена првому овом пољу је чињеница да се он пита за законитост у естетском домену, што ће му и Кант приговорити[2].

Његова замисао естетике јесте да је она наука која има за задатак да испита „нижу спознају“, оно што има посла са чулним представама. Стари Грци су разликовали два принципа спознаје – чулни и разумски, где би чулни био на нижем ступњу, а разумским би се спознавале унутрашње суштине свих ствари, ствари по-себи, идеје ствари. До Баумгартена владало је мишљење да је чулна спознаја у бити привид и обмана, те је она презирана и потцењивана као извор знања; оно што он примећује јесте да сфера чулности има одређену самосталност, постојаност, што га наводи да увиди значај чулности што ће се завршити са захтевом да та област добије своју посебну филозофску дисциплину. Естетика је, дакле, замишљена као наука о чулној (нижој) спознаји – она открива њене законе, испитује њихове моћи.

Symposium

Symposium (Primer slikarstva iz antičke Grčke)

Ипак, естетика, по Баумгартену, се не може свести само на уметничко искуство, нити је естетика филозофија уметности: сфера естетског обухвата целокупни чулни и осећајни живот човека. Стога уметност улази у предмет изучавања естетике, јер она није ништа друго до облик чулног сазнања, али, опет по Баумгартену, његов најсавршенији облик. Ово савршенство чулне спознаје представља лепота која је на чулан начин спознато савршенство.

Оваква теорија естетике у себи сакупља теорију чулне спознаје, теорију лепог и теорију уметности..

Платоново рангирање уметности према теорији идеја

Једно од интересантних схватања уметности, које испуњава претпоставку да је она у историји филозофије често одређивана у односу на шири контекст и у зависности од духа филозофије у којем је донета, представља и Платоново тражење места идеји уметности у зависности од његовог учења о идејама, које по-себи представља један вид и онтологије.

Jacques-Louis David - Madame Récamier

Jacques-Louis David – Madame Récamier (naturalizam, ono sto je Platon imao na umu dok je kritikovao umetnost kao aficiranje stvarnosti; takođe, na ovoj slici je žena na krevetu, a krevet je Platon uzeo kao primer u svom tekstu o aficiranju stvarnosti)

Платон је своју теорију идеја, која ће постати синоним за целокупну његову филозофију, постепено градио кроз све своје дијалоге. Најпознатије место где он експлицитно објашњава своју замисао и однос идеја према стварима, може се наћи у седмој књизи његовог дела „Држава“, где се она износи кроз мит о пећини[3].

Људи, који су затворени у пећини и не могу померати главу, целог живота гледају ка зиду и виде само сенке ствари које на зид баца ватра иза њих – они сматрају да су те сенке предмета реалне ствари; кад се ослободе и окрену у чуду су јер не могу од светлости гледати предмете чије су само сенке до сад гледали – они тада мисле да је оно што су раније гледали стварније од оног што сад виде; у страху од јачине светлости окрећу се назад на оно што им је лакше. Неко их мора водити у овоме изласку из пећине постављањем питања о предметима и светлости (што би требала да буде улога Сократа и мајеутике); човек је тада још увек убеђен да је јасније оно што је гледао пре ове светлости (верује да су чулне ствари и опажаји јаснији и конкретнији као знање). Онај ко излази на светлост трпи бол и муке, он се мора навићи на светлост и да гледа предмете на површини, а на крају ће бити способан да гледа и Сунце, онда ће тек моћи да закључује о њему (да од њега потичу годишња доба и време, као и дан и ноћ и да је узрок свему што видимо); ако би се вратио назад, очи би морале опет да му се навикну на гледање сенки. Ван пећине је сфера умног, а оно у пећини представља свет чулних ствари.

Caravaggio - Basket of fruit

Caravaggio – Basket of fruit

У подручју сазнатљивог идеја добра је оно последње које тек са муком можемо сагледати, она је узрок свему исправном и лепом; у сфери видљивог даје светлост и Сунце, а у умном даје истину и ум; они који су истински осетили површину, не желе да се врате назад у пећину. Сунце, у миту о пећини, представља ову највишу идеју добра која обухвата све друге идеје.

Чулне ствари су променљиве и пропадљиве, а идеје су, насупрот њих, вечне и непроменљиве и узроци појавних ствари – налазе се у односу на њих као једно у односу на мноштво. Идеје би требало да представљају одређене „моделе“ по којима су створене појединачне (материјалне) ствари и сазнањем њих се заправо сазнаје суштина ствари. Битно је нагласити да за Платона идеје нису само у разуму, већ нешто што реално постоји и изван њега. Највиша идеја је идеја добра, а испод ње су идеје математичких облика, док су најниже идеје о материјалним стварима. Идеја представља оно чиме појединачне ствари тек ступају у постојање и оне су суштине појединачних ствари које можемо спознати искључиво и само разумом. Оне се могу односити према било чему и опет остајати исте, јер се не могу изменити у одношењу – оне, као суштине ствари, остају увек себи једнаке и у истом стању.

Идеје су, по Платоновом мишљењу, оно највише на онтолошкој лествици, истинско бивство које постоји по-себи и независно од свега другог, вечно и непроменљиво и увек једнако само себи. Оне су истинска бића. На другом месту, биле би материјалне ствари, чулне и пропадљиве које постоје по идејама које су њихова суштина – чулне ствари су за Платона само појаве, појаве идеја у појединачности. Оне настају тако што се идеја као нешто појединачно и истинско здружује са материјом творећи мноштво појединачних (материјалних) ствари, све које имају исту ту идеју за своју суштину.Аристотел се противи овој идеји наводећи да Платон говори само о формалном узроку, а не о осталим узроцима – нпр. материјалном, јер од једне материје, обликовањем, настаје један сто, а не мноштво, иако мноштво материја може бити обликовано по идеји једног стола[4].

Ово се најбоље види на примеру у десетој књизи „Државе“,где Платон још конкретније говори о онтолошкој хијерархији идеја и створених ствари[5].Он се пита о мноштву и појединачним стварима – како може бити у искуству (материјално), рецимо, много столова, а у бити су сви једно и исто, сто. Платон сматра да је једна идеја (идеја стола) узрок свим материјалним столовима, којих може бити много.

Caspar David Friedrich - The Monk by the Sea

Caspar David Friedrich – The Monk by the Sea (primer spone naturalizma i simbolizma, predstavnik pozicije sa koje je kritikovana Platonova ideja – slika može imati poruku, smisao koji nadilazi samo naslikane elemente)

Занатлија производи кревет, али материјалан и конкретан, он не може створити идеју и облик кревета по-себи, него он само проводи ту идеју у (кроз) материју. Бог (демијург) би требао бити онај који твори вечне и непроменљиве идеје, док занатлија само „обликује“ материју у односу на те идеје.Бог ствара само једно, само један истински облик, оно што јесте, јер форме су непоновљиви и појединачни узори – ако би створио нпр. два истинска кревета, то би онда опет био један. Занатлија је уствари онај што ствара нешто подражавајући оно што је већ створено (тј. идеје, само их преводи у материјални свет); онај „занатлија“ што може створити идеје и форме је уствари демијург; занатлија не може направити идеју стола, него на основу ње ствара мноштво.

Уметник исто тако ствара, али чак не ни стварно, него привидно; он не ствара биће по-себи, него нешто налик на биће; исто ради и занатлија, јер оно што кревет јесте по-себи, јесте његов облик, а не „неки кревет“, појединачан у мноштву. Укратко и занатлија и сликар подражавају, но разлика је што сликар подражава подражавање, односно не идеју директно, већ оно што је занатлија направио или природну ствар. Бог је природни творац, занатлија је творац, а уметник је подражаваоц, имитатор (сликари, трагичари итд. по Платону то је миметичко умеће, тј. умеће опонашања); уметници подражавају дела занатлија, а не оно што стварно постоји и то не сама дела, него један њихов аспект – а то је изглед, каквима се они појављују и изгледају (нпр. лик столара, а не столарско умеће, изглед кревета а не кревет). Софиста је такође онај који има ово умеће да се покаже као онај што све зна и уме, а у бити само вара људе који не могу да разликују знање од незнања и имитирања. Подражавање, у бити, није негативан појам за Платона, већ „амбивалентан“ – он је један од Платонових покушаја да објасни везу идеје и ствари.

Платон, дакле, разликује степене реалитета и то три – први је форма, тј. облик или идеја, коју ствара бог и она је најреалнија, други је онај што твори занатлија јер даје емпиријски реалитет по неком облику, али сам облик не ствара и трећи је уметников, јер је његова креација само визуелна илузија (идеја кревета, кревет занатлије и слика кревета).

Овде се увиђа Платонова практична црта филозофије – стварни кревет који се може користити представља нешто више и значајније од кревета који се само може посматрати, то је један од разлога зашто он тако омаловажава уметност као нешто неадекватно, за њега она није достојна поштовања, а уметник је неко ко не влада никаквим умећем, осим што обмањује. Уметност је нешто непотребно, јер нити има користи, нити нам може пружити нека виша и боља знања (јер се ограничава на оно чулно и само на изглед, дакле, сенке и илузије по Платону) од филозофије или математике.

Pablo Picasso - Guernica (predstavljanje užasa)

Pablo Picasso – Guernica (predstavljanje užasa)

Овим трима степенима реалитета на онтолошкој лествици (кревет који постоји по природи, кревет којег је произвео занатлија и кревет којег је насликао сликар) одговарају и три степена произвођења, тј. „твораца“ – бог који твори вечне ствари, занатлија који допушта да се у материји појави конкретан предмет у односу на његову идеју, тј. суштину и сликар који не ствара нити идеју, нити нешто постојеће у односу на идеју, него само подражава (имитира, симулира) појаву, тј. материју и то не њу у целини своје појаве, већ само један њен аспект, а то је изглед. Од ова три, само су прва два ствараоци (где би демијург требао бити истински ствараоц), док је уметник као трећи у бити подражаваоц.[6]

Овако схваћена уметност (преко умтничког дела) није ништа друго до појава појаве (јер подражава материју која је појава истинског бића тј. идеја), или терминима мита о пећини, то је сенка сенке. Уметност је, дакле, на трећем степену реалности у односу на биће и истину, најнижем. Она тада није ништа више од подражавања (мимезис), а такав миметички уметник је за Платона обичан имитатор, јер не приказује ствари какве заиста јесу, реалност, него само како се нешто чини да постоји, изглед. Уметник нема никакво знање или умеће, посматрањем уметничких дела не може се научити ништа (нпр. посматрањем слике кревета или занатлије не може се стећи умеће израде кревета)..

Критика уметности схваћене миметички

Платон јесте жестоко критиковао миметичку уметност, али није био против оне уметности коју је он схватао као изворну, али чији је принцип ишчезао. Он сматра да је грчка уметност почела геометријским стилом, да сви облици уметности имају заједнички садржај, а то је мера (ред, поредак, хармонија, све за шта је Платон веровао да је божанског порекла), па је тако и човек једини који поседује осећај за меру (али не у софистичком смислу да је човек мера свих ствари), ритам и хармонију. Стога је Платон и хвалио лепоту правилних тела и сматрао да једино њу треба схватити као вечну – у броју и симетрији лепота и истина налазе своје изједначење.

Докле год је грчка уметност имала овај карактер, она се ценила код Платона, али проблем настаје онда када уметност креће путем перспективизма, тј. кад постаје подражавање створеног, кад има посла са изгледом, на који се перспектива и односи. Овако схваћена уметност највише критике добија у „Држави“ преко критике песника и у „Софисту“ критиком сликара. Уметност двоструко обмањује јер је сенка сенке. Главни проблем са уметношћу је што она не подражава суштину ствари, права бића, са чиме се слаже и Аристотел – иако по њему је она то у стању да чини тако што би се трудила да подражавану ствар приказује најбоље што може, такво настојање би било истинито подражавање[7].

William Blake - Ancient of days (predstavljanje stvaranja)

William Blake – Ancient of days (predstavljanje stvaranja)

Платон сматра да је најбољи део душе онај рачунајући, тј. разумски који је и вечан и који преживљава смрт, једино њиме ми спознајемо истину и идеје, док уметност не афицира тај део, него онај други, нижи, осетилни. Уметност не тврди ни истинитост ни лажност, што значи да се обраћа само осетилном делу душе. Платон дозвољава донекле уметност, али под условом да остану подређене васпитној функцији јер уметност има утицаја на живот, нагоне, осећања, радост итд. а све то може утицати на наше делање; али такође сматра да ништа од тога не смемо стављати изнад наше дужности, те врлина и правичности које се највише цене у његовом филозофском систему.

Уметност схваћена миметички и није истина: у хеленској мисли владао је однос између лепог и истинитог, где је лепо схватано као чулни сјај истинитог (слично Баумгартеновом становишту) – оно што истинито постоји је биће, а по Платону такво нешто су идеје, што значи да миметичка уметност не подражава истину, него илузију, појаву, а као такво не може бити истинито.

Песници нису никакви учитељи, нити је песништво знање јер оно није преносиво, иако оно може увесељавати људе. Иста је ствар са свим уметницима и песницима– каже се да песници морају знати пуно о историји и врлинама да би нешто створили, али да су то уистину знали били би филозофи – утицали би на државу, васпитали људе, имали следбенике, а историја показује другачије. Они само стварају слике истинске врлине; сликари праве слике столара а да о столарији ништа не знају и те слике намењују онима који исто ништа о томе не знају него само уживају у бојама и ликовима. Чини се да песник лепо говори због начина на који то каже, ритма, римовања, мелодије, гласа, хармоније, али кад се све то одузме он не каже ништа што би било паметно и корисно за државу или васпитање људи. Песник не подражава оно што је лепо и добро, него оно што се светини чини као лепо и добро; подражавање је игра а не озбиљан посао.

Mauricio García Vega - Thanatos (predstavljanje Thanatosa, boga smrti)

Mauricio García Vega – Thanatos (predstavljanje Thanatosa, boga smrti)

Сликарство циља у души на онај део који није разуман, који је склон обмани(нпр. илузија да је линија крива кад је уствари права), то је слаб део душе, који се надомешћује оним јачим, а то је разуман део који се служи мерењем, бројањем и вагањем да би објективно утврдио истину и стање ствари, чак и када чула варају – али то не значи да ћемо ми видети јасније –илузија је ту чак и када знамо да је илузија и шта је стварност, зато морамо веровати нашем разумном делу. Исто је и са песништвом које смера на оне слабе људе који су несигурни и не знају шта је добро, а шта лоше, него их воде и усмеравају други људи и догађаји, те који стално мењају мишљење – песништво заправо смера на делање и то делање слабих и несигурних људи, док прави човек зна и труди се да буде разуман и разборит. Песник није склон овом бољем делу душе, него се усмерава на мноштво шароликих нарави и да се њима допадне, јер се они лако узбуђују; уметници се обраћају најгорем делу душе (који не може разумно да расуђује), они хране и јачају онај део душе који разара умност..

Место уметности схваћене у онтолошком рангирању и место уметности у односу на њену сврху

Морамо схватити два начина вредновања уметности која се јављају у Платоновом и Аристотеловом схватању. Једно је „онтолошко“, у зависности од предмета, тј. уметничког дела (схваћеног као слика слике), а друго је „финално“, односно, схватање циља и значаја које уметност у целини (не само као уметничко дело) може имати и то не само на човека као појединца, већ и на групе, епохе и човечанство. Да се изразимо Аристотеловим терминима узрока – једно одређење је материјално, а друго финално.

Платоново место уметности је убити зависно од њеног предмета, а то место у којем се она налази јесте са једне стране и ред бића, а са друге ред истинског сазнања, теорија сазнања – идеју да је право сазнање само знање појма и идеје ствари као вечне истине и суштине. То може схватити само разум, а одатле следи да чулна сазнања нису никаква сазнања. Зато је уметност и схваћена тако ниско у односу на своју практичну страну.

Аристотел у делу „О песничкој уметности“ ставља велики акцент на појам и значај катарзе са посматрача уметничког дела. Он сматра да трагедија изазива сажаљење и страх у посматрачу, те тиме изазива прочишћење и оплемењивање свих наших осећања. Ово је могуће много снажније трагедијом него неким догађајем у стварном животу, јер је у посматрању драме његов властити интерес искључен. Ово би требало и да нас учи чистом саосећању са другима[8].

Nevena Marković - Umor (prikazivanje osećanja kroz likovni medijum)

Nevena Marković – Umor (prikazivanje osećanja kroz likovni medijum)

За Платона, реч катарза значи насилно чишћење, уклањање свега земаљског, телесног и „прљавог“. Он и сам каже[9] да је песнички покушај изазивања туговања апсурдан – слушаоци хвале песника који их доводи у стање туговања подражавајући неког јунака који је у жалости; то осећање туговања у нама изазива задовољство, док права туга изазвана неким догађајем у сопственом животу ствара у нама тежак бол и не иста осећања као кад посматрамо трагичну причу. Платон сматра да тај осећај није разборит, те да таква уметност квари и најбоље људе (док је Аристотел сматрао да трагедија поправља и најгоре људе).

Можемо ли претпоставити да Платон није био у стању да увиди овај „финални“ значај који уметност можyе имати, не само на појединца, већ и на човечанство? – Ако је и могао, онда није сматрао да он може имати било шта позитивно да допринесе васпитању човека и личности више него што би то имале друге знаности и филозофија. То је та практична страна Платонове филозофије која више цени кревет који реално постоји и који се може користити, него слику кревета. Његова филозофија одише тим духом, а одређење уметности, у неком филозофском систему, зависи од његовог духа.

За ПУЛС Андрија Јурић.

ЛИТЕРАТУРА:

  1. Баумгартен, А. Филозофске медитације о неким аспектима песничког дела, БИГЗ, Београд 1985
  2. Кант, И. Критика чистог ума, БИГЗ, Београд 1990
  3. Платон, Држава, БИГЗ, Београд 2002
  4. Платон, Софист, Плато, Београд 2000
  5. Аристотел, Метафизика, Паидеиа, Београд 2007
  6. Аристотел, О песничкој уметности, Дерета, Београд 2008
  7. Зуровац, М. Три лица лепоте, Службени гласник, Београд 2005
  8. Грлић, Д. Естетика – Повијест филозофских проблема, Напријед, Загреб 1983.

[1]Баумгартен, А. Филозофске медитације о неким аспектима песничког дела, БИГЗ, Београд 1985

[2]Кант сматра да Баумгартенова естетика не може да има опште законе правила и принципе. Естетика има посла са оним емпиријским и субјективним (осећај за лепо), а нешто такво не може бити подвргнуто принципима ума и критици, а тиме не може представљати ни науку. У естетици нису могућа правила укуса априори. Кант, И. Критика чистог ума, БИГЗ, Београд 1990 стр. 52

[3]Платон, Држава, БИГЗ, Београд 2002 стр. 206 и даље

[4]Аристотел, Метафизика, Паидеиа, Београд 2007 стр. 23 и 33

[5]Држава, стр. 295 и даље

[6]Важно је нагласити да и уметник, на неки начин, ствара биће, иако је оно које он ствара најниже на онтолошкој лествици. Разлог за то је што Платон наставља Парменидову идеју да небиће није, што би онда било у супротности са самим собом, јер би уметник стварао нешто што није.

[7]Аристотел примећује на Платоновом одређењу: идеја у „додиру“ са материјом постаје коначна ствар, чулна, али та ствар никада не може испунити идеалитет који јој је дала идеја, јер је увек „вуче ка доле“ и у томе спречава она материјална страна, оно пропадљиво. Ту се јавља разлика између савршене идеје и њене несавршене реализације, где уметник онда има достојан задатак, а то је да доводи природу до савршенства, не само опонашајући је јер су природне ствари пуне недостатака. Аристотел сматра да уметници не смеју подражавати појавни део природе јер се у њему не изражава његова суштина; стога је задатак уметности да „делом подражава, а делом довршава“ – уметност може да реши да природа „избаци“ онај свој идеалитет на површину. Стога уметност мора подражавати унутрашњу суштину ствари. Аристотел, Физика, Паидеиа, Београд 2006 стр. 72

[8]Аристотел, О песничкој уметности, Дерета, Београд 2008 стр. 77 и даље

[9]Држава, стр. 308

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Платоново рангирање уметности према теорији идеја

  1. saschaein

    14/09/2016 at 02:16

    Iznad čulnog i razuma kod Platona i te kako ima i više spoznaje, dakle, od razumske dianoie do Božanskog Nous-a, tj. od majmunskog razuma koji neprestano skače sa stvari na stvar, pa preko matematike i ljepote čulnog doživljaja ravno (ili bolje reći kružno) ka sopstvenom Centru u Božanski Um. Do samoga Dobra.

    Takođe, tek prednji plan umjetnosti je čulan, onaj kojeg percipiramo, zatim, recepcija ili prihvatanje datog je vrlo bitno da bi se umjetnost desila, a to je, naravno, Umsko i duboko unutrašnje za svakog pojedinca. I više od psyhe, iza koje stoji taj Prvi Božanski Um.

  2. Katarina Ristić Aglaja

    16/09/2016 at 00:27

    Mimetička umetnost svedena na ustajalu površinu iluzorno-predmetne stvarnosti, te kao poslednja emanacija ili antipod Božanskog Uma (senka senke, ali i metaforički oponent Ništavila Pretpočetka) budi izvesnu demonsku hrabrost kod odabranih smrtnika: – onih koji je ne izvode iz dnevno-profanog sveta nego iz Praimpresije; tačnije, iz kaleidoskopskog prizora Fontane paliteljstava (i-novog-i-starog) noćnog neba. &. Upravo ta hrabrost – oslanjajuća na međuprostor pra-kosmosa koji diše svojom srednjom, zlatnom merom (tačno-sklopljenim jedrima, svinutim krilima dajmona & genija, Erosa-Kalistosa) dovodi sam pra-kosmos do samospoznaje vlastite ose (infinitezimalnog prolaska pra-bića središta kroz “podzemni” tunel ka Vrhovnoj Ideji). A Božanski Um, koji taj kosmos iz velike daljine vlastitim svetlo-vezom održava, dovodi se time do oslobađanja-iz-Sebe Viška stvaralačke sile – koji iz spiralne čahure središta kosmosa izvodi Ideju Lepog ali dovršenog sveta složenih eteroplovnih slika (još kristalno nezazvučale dis/harmonije sfera) u svepremašajnu Ideju Dobra: pra-kosmos dobija svoj unutarnje-potporni mikro-spiralni-presek, ospoljen dajmonskim dahom bestežinskog ulančavanja sfera; i to kao šiljak – pramac smrtnog postajanja, kljun osvitnog krika Fanesovog. Otud je mimesis ne drugo do izvor demonske hrabrosti za zemaljski-prikovanog čoveka: iskon prvog pitanja.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *