Ulogujte se / Kreirajte profil

Plava i crvena prava

feljton_ocp_w380_h300 (1)

Revolucija na planu ljudskih prava u drugoj polovini XX veka duguje mnogo moralnoj snazi argumenata upotrebljenih u Nirnbergu i tribunalu u Tokiju. Naime, posle tih suđenja, sproveden je veliki međunarodni proces radi uspostavljanja standarda, procedura i institucija za zaštitu i promovisanje ljudskih prava.

Na stotine konvencija, ugovora, deklaracija i sporazuma o ljudskim pravima doneto je, nakon rasprava i pregovaranja, u Ujedinjenim nacijama, regionalnim telima, kakva su Savet Evrope i Organizacija afričkog jedinstva, i državama. Ljudska prava razgranala su se od prve generacije građanskih i političkih ili negativnih prava, oslonjenih na liberalizam, u drugu generaciju ekonomskih, društvenih i kulturnih ili pozitivnih prava, bliskih socijalističkoj tradiciji, i konačno u treću generaciju grupnih prava i prava koja se tiču nacionalnog suvereniteta, proistekla iz procesa dekolonizacije. Simbol prve generacije, odnosno plavih prava, bila je individualna sloboda, druge generacije, crvenih prava, jednakost i garancije za pristojni životni standard, a treće, zelenih prava, pravo naroda na samoodređenje (samoopredeljenje) i zaštita okoline.

Razlike između plavih i crvenih prava postale su ključni momenat ideološkog hladnog rata vođenog u Ujedinjenim nacijama, međunarodnim institucijama, akademskim konferencijama i svetskim medijima u drugoj polovini XIX veka. Naime, Zapad je tvrdio da su komunistički gulazi i azili za ludake bili logičke posledice marksističkog totalitarizma, na šta su Sovjeti odgovarali da su socijalna i ekonomska prava značajnija zato što su materijalni opstanak i pristojni uslovi života važniji od prava na glasanje. „Pravo na slobodu štampe nije ni od kakvog interesa za gladnog i nepismenog seljaka u afričkom selu“, bila je, između ostalog, njihova argumentacija. Prema shvatanju liberala, građanska i politička prava imaju prioritet, a njihov cilj je ograničavanje državnih aktivnosti. Oni, dakle, usvajaju negativnu koncepciju slobode kao odsustva državnog mešanja i nametanja. Prema liberalnoj teoriji, ekonomska prava nisu prava pravna prava, jer ih zahtevaju grupe, a ne pojedinci. Ona su u suštini pozitivna prava, jer u svom delovanju prizivaju državnu intervenciju u ekonomiju i društvo, veliko oporezivanje i centralno planiranje, težeći da ostvare nužne nivoe zaposlenosti koje podrazumeva pravo na rad ili prihode neophodne fondovima za blagostanje i besplatno zdravstvo ili obrazovanje. Konačno, ekonomska i socijalna prava nisu podobna za ozakonjavanje: ona ne mogu biti garantovana zakonodavstvom u liberalnoj državi, štaviše, sudovi ne bi mogli da ih primene. Zaprepašćujuća represija nad disidentima u komunističkim zemljama posmatrala se kao dokaz ispravnosti zapadnih argumenata. Tvrdnja da je tržište superiorni, ako ne i jedini mehanizam raspodele, bila je zapadna mantra u odgovoru na komunističko ukazivanje na kapitalizmom izazvane gadosti, nezaposlenost i rasizam.

Demokratija ne može uvek da spreči kršenje prava

feljton_ocp_w380_h300

Ideološki sporovi onemogućili su Ujedinjene nacije da izrade zajednički međunarodni akt o pravima, jer je pokušaj da se proizvede inkluzivni i obavezujući ugovor bio napušten pod američkim pritiskom, te su izrađena i konačno usvojena dva odvojena ugovora.

Ideološki sukob našao je svoj izraz u tekstu tih ugovora. Sledeći zapadne prioritete, ljudska prava bila su hijerarhizovana. Ugovor o civilnim i političkim pravima zahtevao je od država „da poštuju i obezbede za sve“ nabrojana prava. Ugovor o ekonomskim i socijalnim pravima bio je elastičniji i dvosmisleniji: države članice treba da „preduzimaju korake, pojedinačno ili uz međunarodnu pomoć i saradnju… s ciljem da progresivno postignu punu realizaciju“ prava navedenih u ugovoru. Drugi pristup postavljanju standarda doprineo je stvaranju ugovora sa ograničenijim opsegom. Izvesnim kategorijama osoba, kao što su izbeglice i ljudi bez države, radnici migranti, deca i žene, može biti potrebna specijalna zaštita. Specifični instrumenti uobličeni su da bi se eliminisale posebne forme kršenja ljudskih prava, kao što su rasna i rodna diskriminacija.

Šta se zapravo krije iza tog očito neuzaustavljivog umnožavanja ljudskih prava? Na planu međunarodnog prava i institucija, glavno opravdanje za takvo neprekidno kodifikovanje tražilo se u brutalnom tretmanu ljudi od strane njihovih vlada. Užasi Drugog svetskog rata i holokausta jasno su stavili do znanja da demokratija i nacionalna pravna i ustavna tradicija ne mogu uvek da spreče kršenja prava u širokim razmerama. Kao što ističe Hana Arent, „sasvim je zamislivo da bi jednog lepog dana, veoma organizovano i mehanizovano čovečanstvo moglo sasvim demokratski, naime na osnovu većinske odluke, zaključiti da bi za čovečanstvo u celini bilo bolje da likvidira neke svoje delove.“ „Nemci su doveli Adolfa Hitlera na vlast, kasnije je Slobodan Milošević bio izabran za predsednika Jugoslavije.“ Međunarodna ljudska prava shvaćena su kao tip višeg prava koje treba da ima preimućstvo u odnosu na nacionalne politike, pri čemu se polazi od pretpostavke da ona postavljaju ograničenja vladama kako bi ih sprečile da se odnose zverski prema svojim građanima. Na taj način, pokrenut je beskrajan proces stvaranja međunarodnog i humanitarnog prava, usmerenog na zaštitu ljudi od navodnih akcija njihovog vlastitog suvereniteta.

Da parafraziram Ničea: ako je Bog kao izvor nacionalnog prava mrtav, on biva zamenjen međunarodnim pravom.

Stvaranje prava u velikom poduhvatu promovisanja ljudskih prava preuzimaju na sebe predstavnici vlada, diplomate, politički savetnici, međunarodni civilni službenici i eksperti za ljudska prava. Zaista, umnožavanje ugovora i kodifikovanih pravila načinilo je od ljudskih prava novi tip pozitivnog prava.

Nadležnost sudova je krajnje ograničena i dubiozna

feljton_ocp_w380_h300

Kodifikacija, od Justinijana do Code Napoleon, bila je bespogovorno sprovođenje zakonodavnog suvereniteta, vrhovni izraz državne vlasti. Vlade su bile neprijatelj u odnosu na kojeg su se ljudska prava shvatala kao odbrana.

Nesumnjivo je da su svireposti ovoga veka šokirale i šokiraju neke vlade i političare u istoj meri kao i obične ljude, ali posao vlade je da upravlja, a ne da sledi moralne principe. Pre svega, vladine akcije na međunarodnom planu diktirane su nacionalnim interesima i političkim imperativima, te moral na pozornicu stupa uvek kasno. Ipak, kada ljudska prava i nacionalni interes teže da se podudare, vlade postaju njihov najveći zagovornik, ali to je izuzetak. Međunarodno pravo koje se tiče ljudskih prava neposredno vezanih za vladu najbolji je primer pretvaranja kršitelja prava u čuvara pravnih pravila igre.

Viši status ljudskih prava posmatra se kao rezultat njihove pravne globalizacije. Ta prava odnose se na sve države i sva ljudska bića kao takva, te se proglašavaju delom baštine čovečanstva, koja zamenjuje ljudsku prirodu kao retorički temelj prava. Svaka država i vlast nalaze se pod okriljem međunarodnog prava o ljudskim pravima, svaka vlast postaje civilizovana kada pravo vladara konačno postane univerzalno pravo na ljudsko dostojanstvo. Ali, to je empirijska univerzalnost, zasnovana na kompetitivnoj solidarnosti suverenih vlada i pragmatičkim interesima i kalkulacijama međunarodne politike. Država koja usvaja međunarodne ugovore može tvrditi za sebe da je država ljudskih prava, pretvarajući ljudska prava u manipulativno sredstvo radi potvrđivanja državnog legitimiteta. Prirodna prava bila su shvaćena kao sredstvo za odbranu od despotske vlasti i arogancije bogatstva. Njihovo kooptiranje u nadležnost vlade znak je da su izgubila kritičku snagu i da su se njihov cilj i uloga preokrenuli.

Problemi prilikom stvaranja prava povezani su sa teškoćama u interpretaciji i primeni. Međunarodni mehanizmi su rudimentarni i teško da se mogu popraviti, dok nacionalni suverenitet ostaje vrhovni princip prava. Glavni metod je pravljenje periodičnih i ad hoc izveštaja o kršenju ljudskih prava, a glavno oruđe nepovoljan publicitet i sumnjiv stav da stid zbog bruke i moralne osude može imati značaj u međunarodnim odnosima. Postoje različiti tipovi izveštavanja: monitoring, najrašireniji metod, koji obično obavljaju volonteri i eksperti iz čitavog sveta pod pokroviteljstvom Komisije za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Naime, specijalni reporteri koje imenuje Komisija šalju izveštaje o specifičnim problemima, recimo o torturi ili o zemljama u kojima je poštovanje ljudskih prava na niskom nivou. Prema drugom modelu, države se pozivaju da podnose periodične izveštaje o poštovanju ugovornih obaveza zajednicama osnovanim u te svrhe (najpoznatija među njima je Komitet za ljudska prava koji deluje u skladu sa Međunarodnim sporazumom o građanskim i političkim pravima). Slaba primena mehanizama svedoči o tome da se štit nacionalnog suvereniteta ne može ozbiljnije probiti dok interesi velikih sila ne nametnu drugačiju logiku, kao što to pokazuju događaji na Balkanu i Iraku. Konačno, u nekoliko primera, međunarodni sudovi ili komisije istraživali su žalbe žrtava zloupotrebe ljudskih prava i na osnovu toga vodili kvazisudske procese protiv država. Međutim, nadležnost sudova za ljudska prava krajnje je ograničena i dubiozna i njena nagla promena u usmerenju potvrđuje neke od najgorih implikacija pravnog realizma: pravozastupnici ili advokati koji se pojavljuju pred međunarodnim telima, kao što je Evropski sud za ljudska prava, brzo nauče da je bolje da istražuju političke veze sudija koje je imenovala vlada nego da čitaju pravo zasnovano na prethodnim slučajevima datog suda.

Ljudska prava kao dodatna zaštita od države

feljton_ocp_w380_h300 (1)

Promene u političkoj orijentaciji vlada koje imenuju sudije brzo se odražavaju na personal, sudove za međunarodna ljudska prava, koji sude po zakonu zasnovanom na prethodnim slučajevima, i komisije.

Najdelotvorniji međunarodni sistem implementacije bio je zastupljen u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima (ECHR). Naime, Konvencija štiti glavna građanska i politička prava i nikakvi ustupci socijalističkoj tradiciji nisu učinjeni prilikom njenog ustanovljenja 1950. godine, ali je uvedena radikalna inovacija koja je dovela u pitanje pravnu civilizaciju. Tradicionalno pravo bilo je pravo civilizovanih vladara, na pravu zasnovanih država, bez ikakavog mesta za pojedince. Međutim, prema ECHR nezadovoljni Evropljani (kao i rezidenti država članica) mogli su, kada iscrpe sve mogućnosti svojih nacionalnih pravnih sistema, podneti žalbu Evropskom sudu u Strazburu s obrazloženjem da su njihova prava narušena postupcima njihovih država. Taj sud preduzima puni sudski postupak tokom kojeg je građanin koji tuži stavljen u istu poziciju kao i okrivljena država. Na kraju procesa, država je obavezna da se povinuje svakom, po nju nepovoljnom, nalazu suda. Velika Britanija promenila je svoje zakone o telefonskom prisluškivanju, omalovažavanju suda i tretmanu transseksualaca, Nemačka je okrivljenima koji ne govore nemački odobrila pravo da imaju prevodioca, Austrija je ukinula monopol na kablovsku i satelitsku televiziju, a Irska dekriminizovala homoseksualnost. Države su takođe podnosile žalbe povodom prekršaja koje su države potpisnice činile nad njihovim građanima, a kada je jedan broj njih podneo žalbu protiv diktature 1968. godine delovale su jedinstveno. Takođe, kada je utvrđeno da su pukovnici, koji nisu bili spremni da okončaju vanredne mere, povredili sva prava iz Konvencije, Grčka je morala da se povuče iz ove organizacije uoči isključenja. Ali, to je bio izuzetak, jer su međudržavni slučajevi uglavnom politički motivisani. Jedan takav slučaj izazvala je Irska protiv Velike Britanije zbog politike prema Severnoj Irskoj, a drugi Kipar protiv Turske povodom invazije i okupacije ovog ostrva. Navedeni primeri svedoče o tome na koji način vlade najčešće pristupaju problemima ljudskih prava: srećne su da ih prizovu ukoliko njihova žalba optužuje nekog kao neprijatelja.

Međutim, uprkos različitim međunarodnim sporazumima i mehanizmima, mora se naglasiti da se ljudska prava krše ili štite na lokalnom nivou. Ljudska prava stvorena su kao naddržavna ili dodatna zaštita od države, njene vojske ili policije, političkih i javnih vlasti, sudija, poslova i medija. Države su krivci ili, retko, anđeli. Nezavisno od toga šta međunarodne institucije kažu ili koliko su ugovora sekretari za spoljne poslove potpisali, ljudska prava se krše ili brane na ulici, radnom mestu ili u policijskoj stanici.

Kostas Duzinas

“Danas”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *