Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Pobuna

I – Psalm

Ne – hemijska oznaka za aktivnost, za svojevrsnu i jedinu pravu punoću. Moguće, i Prvi zakon saznajne i delatne psihodinamike, konstanta zrelosti, nikada varijabla. Propusnica za pravo na mogućnosti života.

Pristajanja i afirmacije, jalove i pasivne kakve jesu, podupiru se nesofisticiranom silom inercije, oblakom punim elektronskih čipova i metafizičkih munja onoga koji poništava – Negatora. Logikom veštačkih jezika, granično područje kombinatorike if_then_else smenjuje se na straži i jednih i drugih – u misaonoj dedovini skeptika, a jedino on, Negator, ima pravo na rodoslov jer sa njim se sve ukoštalo završava a cvalo započinje; sistem sa takvom propusnom membranom ima ishod pozitivnog i nečega, mahom toplog, sladostrasno slobodnog.

Napredak i rast, u kakvom god obliku zamišljeni, sigurna strela vremena, morala je biti odapeta tek nakon prvog „ne“. Jer samoostvarenje, život u skladu sa zahtevima iznutra, zri samo u semenju prkosa. Odluka o protivljenju i protestu je svetionik rase koja do vlastite duše dolazi neposredno, preko vrstom udavljenog carstva bludi animusa i flore.  Bez šaptaja, ne bi bilo urlika kao njegove najviše gradacijske vrednosti. Bez prekida gnjilog aminovanja, ne bismo na vreme ugledali da je most srušen pod teretom nabacanih „da“ i survali bismo se u provaliju sopstvenih protivrečnosti i zanemarenih poriva duše. Zato, jer kontradiktorno je Bogu reći „ne“ a sebi i svemu govoriti „da“. Izgnanstvo iz Edena je dvosmerni put, ima i povratnu stazu.

U slavu onih koji gaze bosonogi preko okeana igli, zaglibeli u sekret Inercijske kaste iz kojeg se uzdižu – nećemo zaboraviti smelost svakoga koji je započeo ovaj ples protivteže, negaciju, i otvorio nam vrata Velikog Života i horizonta u pravcu nove strele vremena.

 -A.V.

Norman Bel Geddes -Conception of Dante'-Divine Comedy (1921 Theatre)

Norman Bel Geddes -Conception of Dante’-Divine Comedy (1921 Theatre)

 

II – Promisao

Istražimo odnos deficita bunta i svrsishodnog protesta u doba anestezirane čovečnosti, s tim što je umesno najpre se zamisliti nad tačnim stanjem duhovnosti u ovom trenutku: da li je ono zbilja ugroženo (ako uopšte jeste), kako se smatra, zeitgeistom hiperkapitalističke postmodernosti i perfidnim terorom zapadnog načina življenja (dominantnog i van geopolitičkih granica Zapada)? Ili je krivica u potpunosti na pojedincu, u njegovom petparačkom, devaluirajućem odnosu ka svemu pa tako i toj vrlo osetljivoj dimenziji? Pojmovi koji bi morali biti univerzalne konstante, jer smernice su ipak neophodne, u novo doba su igralište za “lične duhovnosti” i “moje viđenje religije” sa jednim nesistematičnim pristupom. Naviknutost na uzgredan i nonšalantan pristup takvim zakonima nutrine svoj ishod ima u paralizi pred samoostvarenjem. Jer se ne osluškuje iznutra (“There’s a voice that doesn’t speak. Listen.” – Rumi) i – jer novom dobu nedostaju strasti.

U svojoj knjizi “Bolest i stvaranje”, svojevrsnoj psihoanalizi četvorice gorostasa duha – Kjerkegora, Kafke, Hesea i Joneska – Vladeta Jerotić odgoneta suštinu potrebe za sudbonosnim “ne”. Sudbonosnim kako za umetničku, tako za sudbinu u celini (a “karakter je čoveku sudbina”, ne zaboravimo).

“I Jung i Hese najpre su protestvovali i proglasili protest prvim pravilom svakog individualnog razvoja. I jedan i drugi imali su za očeve protestantske pastore koji su svojim sinovima namenili drugačiji razvoj. I jedan i drugi pobunili su se protiv ovakvog razvoja. (…) U čemu se najpre ogledalo ovo plodno protestantsko ne kada je reč o čisto spoljašnjim zbivanjima? Umesto da postane pastor, a onda kada je već izabrao medicinu, internista, kao što je to njegova okolina želela, Jung je postao psihijatar. Postati psihijatar u Švajcarskoj, na početku našeg veka, (…) značilo je ludost i neverovatnu smelost.”

(…)

“Učinio je potom drugi smeli korak kad je rekao Frojdu, i kao čoveku i kao tvorcu psihoanalize, svoje odlučno ne. Nije to bio nimalo lak korak. Trebalo je po drugi put, bez osećanja krivice i griže savesti , reći jednom ocu ne. I to svome pravom, duhovnom ocu, koji mu je najpre podario krila da uzleti, koji ga je smatrao i nazivao svojim sinom i kome je namenio ulogu naslednika.”

Karl Jaspers se, kao pozvan na diskusiju, nadovezuje i veli:

“Egzistencija je moguća samo kao težnja da se postigne harmonija bića, a ta težnja se javlja samo kad se doživljava osujećenje; čovek kao biće-na-putu neprestano doživljava osujećenje kao podsticaj za slobodnu delatnost.”

Fritz Lang

Fritz Lang

Ukoliko krenemo od premise da je moderan osećaj osujećenost i dalje, naravno, prisutan, ali mahom vezan za nešto što ne transcendira dalje od ličnog osećaja ostvarenosti, na koji način čovek XXI veka doživljava to osujećenje i u šta se transformiše? Koje težnje pretpostavljaju sposobnost transformaciju (“od koje zavisi da li će čovek posle pretrpljenih ranih trauma postati zločinac, ludak, genije ili svetac” – V.J.) i zašto se sve manje osećamo tumačima svojih sudbina i sve dalje od revolucionarnih pomisli? Pođimo od ideje istine i pokoravanja.

Umetnost, dobra umetnost, mora služiti životu i obrnuto. Međutim, ovo služenje jedno drugom nije ropsko-podanički tip odnosa, već najpravedniji oblik simbioze i homeostaze koji je ljudska delatnost uspela da replicira po uzoru na perfektne ekvilibrijume prirode. U vezi sa tim, duh i duhovnost je nešto što neminovno služi i umetnosti i pobuni, jer podrazumeva budnost (uma, nagona, intuicije, čula, bića, intelekta, emocija…). Kandinski je rekao: “Neodoljiva snaga umetnika u tome je što nam, kazujući svoju istinu, kazuje, u isto vreme, i našu istinu i istinu svih ljudi.”

Duhovna kriza prelazi u društvenu krizu onda kada se ne nivou ličnosti izgubi vera u svoje samoostvarenje ili se sumnja u opravdanost i zasluženost takvih htenja. Na etičkom tasu, prevagu može odneti neka od negativnosti čovečijih (dogmatičnost, sebičnost, nauđivanje drugom…) i kad ovog merenja, koje se nečujno odvija u pozadini, nismo svesni. Sistem kazne i nagrađivanja je nešto što je dato, što radi u nama samima, i njegovi bilansi nam daju moralnu osnovu za dalje, pa i za pobunu. Ukoliko osećamo da se nemamo zbog čega odmetnuti, ispitajmo svoju moralnu prošlost.

Nije neophodno biti teoretičar društva za biti kadar primetiti nešto naprslo u ideji bunta u grupi koja je tradicionalno bila nosilac njegovog plamena. Mladosti je oduzet nagon ka subverzivnosti jer iza njega nema dalekosežne promisli, ili pak, možda baš zato što se šalje nedvosmislena poruka preko svih kanala kontrole: ne budite namrgođeni “hejteri”, to je tako “lejm”. Cerite se po svaku cenu, “ludujte” u skladu sa (izvitoperenom) maksimom “carpe diem”, jer danas ste živi, sutra ko zna! Prilagođavanje umesto menjanja je novi modus operandi. Vlastita, pa makar i usiljena sreća je nova vrhovna vrednost kojoj se ima bez daha težiti u vreme koje zna samo da zahteva poštovanje prava uz bežanje od odgovornosti. Sigurno, Džeremi Bentam nije imao to na umu kada je “maksimalnu sreću kod maksimalnog broja ljudi” imenovao vrhovnim načelom morala. U sebičnoj sreći (pre bi se reklo “osećaju prolaznog zadovoljstva”) trenutka kome je cilj da se prolongira u nedogled sebe radi nema ničega moralnog.

“Onaj kojeg moć moralno impresionira nikada nije kritički raspoložen i nikada nije revolucionarni karakter. Revolucionarni karakter je kadar reći “Ne”. Ili, drugačije rečeno, revolucionarni karakter je ličnost koja je kadra biti nepokorna. (…) Vrlo je teško biti nepokoran ako čovek nije čak ni svestan da se pokorava.” – E. From

Da li ovakav odnos ka pobuni određuje i nešto više od pukog karaktera (i konsekventno, rekli smo, sudbine)? Samosvest i samopoštovanje neminovno trpe ukoliko ih ne počastite po kojim smelo plasiranim “ne”, kičma usvoji sklonost ka fleksibilnosti, ali ne onoj vrsti elastičnosti koja je neophodna duhu zarad svojeg dobra. Sa druge strane, na poštovanju dostojanstva se insistira (opet, samo deklarativno) više nego ikada u istoriji, ne shvatajući se da se i u ovoj igri prevlasti i dominacije pobednički potez povlači opet, uvek i jedino – od sebe, uz promisao o drugima. Ser Džon Glab u istorijskoj analizi uzroka propasti svetskih carstava i civilizacija (“The Fate of Empires and Search For Survival”) pronalazi zajedničku nit svojstvenu svakom zabeleženom padu: kolektivnu apatiju i iščeznuće osećaja lične odgovornosti.

FAUST directed by F.W. Murnau 1926

FAUST directed by F.W. Murnau 1926

U vreme obrvano mnoštvom ideoloških pretpostavki sa malo dokaznog materijala za bilo šta (jer je moderan svet sazdan na zloduhim (samo)obmanama), ideali se brane neduhovnim integritetom ličnoga “ja” i konstrukcijom sopstva poniklom na lažnoj veri u kontinuitet, nepromenljivost ličnosti. Sučeljavanje sa mogućnošću da je u nekom trenutku lična ideologija pojedinca iz prošlosti, a na kojoj se i dalje insistira, postala nekompatibilna sa njegovom i opštom stvarnošću, nailazi na sav raspoloživi otpor ličnosti na udaru vlastitih nagona koji joj govore: “Oslobodi se svojih iluzija koje su samo konformizam. Ponovo se pronađi, osmisli se još jednom i pobuni protiv ustajalosti u sebi. I tad ćeš znati protiv čega i kako da se ponovo pobuniš.”

Bodrijarova dijagnoza bolesti, u kojoj simulacija i zbilja igraju “dance macabre” nad obezvređenim ljudskim životima je već neprijatno očigledna do te mere da se simulacija potpuno integrisala u zbilju i ovladala onim prostorom kojim bi trebalo da caruju slobodno mišljenje, meditacija, introspekcija i zdrav dijalog. Snažan govor za ishod bi imao slušanje punom svešću. No, umesto umešnosti u retorici, prečice u vidu “mema” i kolektivno usvojenog “Novogovora” floskula i fraza kroje svest stešnjenu u sve uže okvire. Noam Čomski je izvanredno primetio sav cinizam aktuelnog diskursa i busanja u grudi o “slobodama” i govoru:

“Pametan način da se ljudi održe u stanju pasivnosti i poslušnosti je da se striktno ograniči spektar prihvatljivog mišljenja, ali da se u okviru tog spektra dozvoli veoma živa debata – čak i da se ohrabruju kritički i disidentski pogledi. To ljudima pruža iluziju da postoji slobodno mišljenje, dok se istovremeno pozicije sistema ojačavaju ograničenjima na domet debate.”

Ne može se ni za tren pobeći utisku da je ta vremenska instanca ona koja najviše i najtragičnije po nas izmiče našoj vlasti. Postavši stavka u poslovno-društvenom odnosu, čoveku više ne pripada njegovo vreme. On je sada u najdoslovnijem smislu, bez iole težnje za fatalizmom, rob. Rob svojih komunalnih obaveza, guvernanta svom zahtevnom organizmu, pokorni sluga hiru i ćaru svojih vlasnika-poslodavaca. Iskrenost zahteva posvećenost, a posvećenost traži vreme. Bez ovih parematara, teško je pa i nemoguće definisati svoju volju i odlučnost spram svoje sudbine i svoga “ne”. Još manje je izgledno da će se stići do samoaktualizacije kao sazrevanja ličnosti u pravcima koji sami traže svoje ispoljenje.

Dostojevski je u “Zapisima iz podzemlja” pisao: “Čoveku treba samo jedno – samostalna volja. Ma koliko ga ta samostalnost koštala i ma čemu vodila. (…) Ako nekada pronađu matematičku formulu naših želja i kaprisa, čovek će možda odmah prestati da želi. Sigurno će prestati.” Iz današnje perspektive, rekli bismo da je želja kao zahtev (want) odrednica koja je imanentna najvećem broju ljudi, koja uostalom i drži čitavu kontrapciju potrošačkog društva na okupu. Strahujem, ipak, da je upravo ta želja sada pod kontrolom pronađenih matematičkih formula naših ličnosti.

Kriza zbog straha. Preplavljen njome, čovek postavlja sasvim razumne bedeme: okreće se mehanizmu odbrane svojstvenom svima – povratku korenima (po Makijaveliju). Ali kakvim? Dok je kod jednih za umirenje straha i svake krize dovoljno konsultovanje sa tradicijom i šaptajem sigurnosti koje ova “velika riznica predaka” (Hamvaš) na osnovu njenog nepresušnog iskustva, drugi se pak predaju mehanizmima sveta – i to sveta koji ne funkcioniše njima u prilog.

pobuna

“Sav život se oslanja na unutrašnju sposobnost određivanja samog sebe po sopstvenoj volji” – I. Kant

Odavno smo prestali biti predmet interesovanja sveta koji je i sam nekako, demonski i avetno, prestao biti velika zajednica duhova i pregalaca, ljudi za ljude, u sazvučju osluškivanja najdubljih potreba ličnosti  i smera globalnog duha. Koji je zaboravio kome i čemu treba da služi. Uveliko smo u situaciji da na takav svet, već po navici kolektivnog (ne)svesnog, gledamo pogledom sumnje i  – još užasnije – potpunim odsustvom bilo kakvog interesa za vlastitu sudbinu i ostvarenje naših potencijala. Kao da su nam to pravo i odgovornost oduzeti! Uvereni smo da će finalnu reč o tome imati taj eluzivni, otuđeni mega-organizam pod neodređenim a sveobuhvatnim imenom “svet”; da mu to, štaviše, i po vokaciji neuhvatljivosti i nedostižnosti i pripada! A šta je to, šta je taj i takav “svet”? Ako mu mi nismo preokupacija i najviše dobro, za čiju korist je ustrojen kako jeste?

Odsudno je postaviti ova pitanja pre svega, sebi, pa tek onda eventualnim istomišljenicima. Međutim, kapacitet za takva pitanja vratolomno se sunovraćuje sa prelako uspostavljajućom iluzijom prilagođenosti u društvima koja u svojim članovima internalizuju osećaj ciničnog žaljenja i gađenja ka svakom impulsu za kontriranjem, iza kojeg stoji tek najbenignija i najpotrebnija vika za vraćanjem sebi. Marširaju prazne parole i šuplje deklaracije o osvojenosti Života, dok je u stvarnosti “mali čovek” u stanju samo da zagrebe tmastu površinu tog levijatana zvanog Život pre nego se podvijenog repa povuče frapiran pred njegovom nepreglednom veličinom i usložnjavanjem. Strah od života, rekao je Vilhelm Rajh, čini da “drhtimo pred preuzimanjem vlasti na Zemlji” i nimalo suptilno nas raskrinkava: “Vekovima ćeš slediti hvalisavce, upijaćeš njihove laskave reči, bićeš slep i gluv kad čujes zov života, tvog života. Plašiš se života, Mali čovječe, na smrt se plašiš!”

Tako se “mali čovek” u svom raspolućenom stanju preslikao po slici duha života koji pred svaku potencijalnu pobunu diže granitni zid. Od bezbrojnih partikularizama i množinskih uloga kojima je izložen, jezgrovitost kao delo, kao bivanje i kao mišljenje je anulirana. Za konkretizaciju se valja ponovo boriti. Ne biti rasplinut u instant-duhovnosti kako je vidi užurbano-površni tempo XXI veka. U rascepkanosti i fragmentisanosti ne zri ništa dugog daha, nikakva potreba za promenom jer je to mrestilište statusa quo i prisilna aluzija pat-pozicije u svetu u kojem čovek više nije njegov aktivni stvaralac, na šta je posebno ukazivao Berđajev, rekavši da “ljudski duh mora da načini herojski napor da stoji čvrsto i kreira novi kosmički ritam”.

Logika jedne ličnosti, taj temelj doktrine postojanja sviju nas, ne sme se više graditi na sluđenoj tautologiji koja se više ne seća ni vlastitih ni kolektivnih polazišta i odredišta. Niti za njih mari. Ako nema celine, Jedinstva, kako ih prepoznati – a kamoli poštovati?

“Samo je jedan kutak svemira koji možete sigurno popraviti – to ste vi sami”- O. Haksli

I verovati. Verovati da ćemo ponovo graditi piramide.

Preporučljiva literatura za promisao o pobuni i slobodi: Rudolf Štajner – Filozofija slobode / Hoze Ortega i Gaset – Posmatrač / Julius Evola – Revolt protiv modernog sveta / Osho – Buntovnik

Za P.U.L.S.E Andrej Vidović

Jedan komentar na tekst Pobuna

  1. Igor

    08/06/2015 at 22:38

    Reci NE, negaciji!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *