Ulogujte se / Kreirajte profil

Poeov Holmes

Sherlock-Holmes-sherlock-holmes-2009-film

Da sam cinik rekao bih da su Danny Boyle i Guy Ritchie dva konja Apokalipse britanskog filma, ali i tada bih morao priznati da je Ritchie nežniji.

Nakon što sam pratio na ekranu odsečak EKG-a njegovog filmskog pulsa, koji se posle prvog udara malo smirio u liniju narednih filmova, rekao bih da je Ritchie i dalje živ. Udario je ponovo jedan špic na ekranu svog EKG-a, premda iako nisam kardiolog čini mi se da ovaj nije onako snažan kao prvi i ne odbacujem mogućnost da pacijent ipak ima srčanu manu.

Nakon što je bio zaronio sa Besonom, na trenutak mi se učinilo da je izgubio puls i da ljudi svedoče da dotiče dno sa narednim filmom, koji izgubih od sopstvenog pogleda negde u neobeleženim memorijskim jedinicama. Ipak, bila je to samo klinička smrt. Takoreći, ništa.

Malo je reći da Ritchie nije snimio tipičnog Holmesa. Otišao je mnogo dalje: u budućnost naših dana i vratio se u prošlost rodonačelnika Poea.

Uvek mi se činilo da ukletog, usamljenog, prilično nesocijalnog Poea ništa tako ne socijalizuje kao ta čudesna i opšte prihvaćena jednostavna popularnost detektivskog žanra. Kao da je to bio onaj krajnji eskapizam i pribežište misli u koje se večni logičar mogao okrenuti i, na trenutak uspevši da ne misli protiv samog sebe, naći vezu sa miljeom prostog i čilog američkog čoveka. Pobeći iz sopstvenog mraka.

Tu možda počinje priča o dipenovskom, detektivskom, logičkom okviru kao oružju protiv sopstvene paranoje i o ruci koja se kroz žanr pruža drugom čoveku. Ta logika nije nadahnuta vedrinom otkrića, nije prožeta dubokim pozitivizmom, ona je samo deduktivno oružje protiv zlih pomisli. Jer, zlo deduktivne logike, koju proganja misao o crvu pobedniku kao ishodu istorije, vreba da padne i usmeri se: na svaku senku, na crnu mačku; na zvuk talasa i avet ugarka; najzad, na jednu od najčudesnijih slika besmisla i strašnog pesimizma u svetskoj poeziji – na gavrana.

Ostavio je Poe zapis deduktivne misli koja, kada zlo nije uspela ukrotiti u socijalizovanosti detektivskog žanra, pronašla je svu težinu besmisla u slučajnom graktaju jedne ptice. Opterećena svim naslagama mita i tradicije, ta misao uobražava sunovrat sopstvene psihe i strofu po strofu tone u ludilo fantastičnog magnovenja, koje postaje nepodnošljiva stvarnost u toj otrgnutosti od drugih ljudi.

Ako je čoveka teško vratiti u kolo, kako je to želeo Dostojevski koji se i sam divio psihologiji Poevog “Gavrana” i koji ni sam nije uspeo da to postigne u sopstvenim delima, onda ga je možda moguće povezati kroz kompromis ovog žanra. Socijalizovati genija kao detektiva, ukrotiti dedukciju u društvenu svrhu potrage za društvenim anomalijama umesto da sama pogubno traži smisao u anomalijama univerzuma. Jer, dedukciju mame anomalije, a matematički čista kompozicija detektivske priče vraća harmoniju neumornim mislima. Taj trivijalni populizam kao da razvedrava.

Sherlock Holmes 2009

Tako zaplet Ritchievog Holmesa postaje sav u ovom kodu Poea kao rodonačelnika žanra. Negativac se i sam koleba između fantastične aveti i društvene anomalije. Najzad, kroz ceo film, u trenucima njegovih đavolski fantantastičnih dela prati ga pojava gavrana. Sa puno ironije Ritchie se poigrava i ovim simbolom demistifikujući ga na kraju kao čist slučaj, baš kao što i svetu detektivske priče na kraju vraća vedrinu šupljih ljudi, not with a bang but a whimper.

Ritchiev film nije sjajan. U stvari, baš mi se nešto i nije dopao.

za P.U.L.S.E    Ajant

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *