Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Poetika Tarkovskog

Nesumnjiv doprinos razumevanju estetike jednog reditelja svakako predstavljaju njegovi spisi, rediteljske refleksije i samorefleksije. Za Tarkovskog prvi problem rediteljske umetnosti jeste razlikovanje istine od laži. Istina kao lepota i lepota kao istina je osnovno načelo njegove rediteljske estetike. Svoj filmski sistem naziva likovnim. Najvatrenija želja Andreja Tarkovskog oduvek je bila da može da progovori u svojim filmovima, da kaže sve sa potpunom iskrenošću i bez nametanja vlastitog gledišta drugima. Takođe Tarkovski ističe da, ako se viđenje sveta koje je uloženo u film preokrene u nešto što ljudi prepoznaju kao deo njih samih, koje sve do tog trenutka nikada nije dobilo izraz, zar može postojati bolja motivacija za nečiji rad.
T16
„ …Za decenije svoga razvoja film je već izborio mogućnost i pravo da oblikuje i izražava duhovni nivo čovečanstva, nivo čovekove kulture, sopstvenim sredstvima… Kinematografija je sposobna da stvara dela istog značaja kakav imaju romani Tolstoja i Dostojevskog za 19. vek.“ Ne samo to, Tarkovski je uveren da upravo film može u našoj epohi najbolje da izrazi kulturni nivo zemlje, kao što je u antici to uradila drama. On smatra i da je cilj umetnosti uvek istina. „Ono što nije vezano za poimanje istine, sa traženjima istine,jeste falš, konjunktura, zamajavanje. Umetnost ima vrlo visok cilj i ozbiljnu ulogu… Po mom mišljenju, film je ne profesionalan, već moralan posao. Neophodno mi je da sačuvam pogledna umetnost kao na nešto posebno ozbiljno, odgovorno, nesmestivo u takve pojmove kao,recimo, tema, žanr, forma itd… Umetnost nam daje veru i ispunjava nas osećajem sopstvenog dostojanstva. Ona ubrizgava u krv čoveka, u krv društva, neki reaktiv otpornosti, sposobnost napredovanja. Čoveku je potrebna svetlost. Umetnost mu daje svetlost, veru u budućnost, perspektivu… Za film je dozrelo vreme rešavanja problema koje istorija postavlja pred čovečanstvo.“„Film to je velika i visoka umetnost i, kada bi me pitali kako ga vrednujem, ja bih ga postavio negde između muzike i poezije.“TarkovskyTarkovski je zastupao stav da u bioskopskim salama ne treba tražiti zabavu, govoreći da niko nikada nije umetnošću nikoga zabavljao, iako naravno nije poricao postojanje zabavnih žanrova: „Nisam uradio nijedan zabavan film i obećavam da to nikada neću uraditi. Film je za mene način da dođem do neke istine u maksimalnoj meri u kojoj sam za to sposoban. Za mene je glavni princip – snimati samo ono što hoću da snimam, iako je to teško i materijalno neunosno.“Tarkovski je bio u uverenju da se proces stvaranja filma ne završava posle urađene montaže i pripreme za distribuciju, smatrajući da se stvaralački čin događa u bioskopskoj sali u trenutku gledanja filma. Za Tarkovskog gledalac nije običan potrošač i korisnik, niti je sudija, nego je saučesnik u stvaranju, koautor. On smatra da za doživljaj umetničkog dela ne treba imati specijalno obrazovanje, već je neophodno biti duhovno bogat čovek.„…Zašto u filmu sve mora biti jasno?“ Tarkovski ne želi da se film smatra vulgarnom i jeftinom predstavom. Kako on kaže film ima pravo na složenost kao i svaka druga umetnost. Celog života su mu govorili da njegove filmove niko neće gledati i da su nerazumljivi, ali Tarkovski poštovanje prema gledaocu poistovećuje sa poštovanjem prema samom sebi. „Osećanje sopstvenog dostojanstva je isto što i poštovanje dostojanstva drugih“ kaže Tarkovski, ističući to kao njegov princip rada. „Film je po svojoj suštini, po svom slikovnom sklopu, prvenstveno poetska umetnost, zato što može bez bukvalnosti, bez svakodnevnog sleda događaja, čak bez onoga što zovemo dramaturgijom. Postoje neki aspekti ljudskog života koji mogu biti prikazani jedino kroz poeziju.“

10505_503184979692228_1587107270_n

„U mojim filmovima često se javlja probem izrečenih i neizrečenih reči. To je zato što reč ima izvanrednu moć, ta reč koja nam je data.“ Po Tarkovskom, reči pomoću kojih komunicira u filmu treba da budu lišene svih strasti, on tvrdi da klasična rezervisanost, je tajna velikih dela sa metafizičkom rezonansom. Sasvim je očigedno da je umetnik strastan čovek, ali on svoje strasti rastvara u oblicima koje stvara. Tarkovski smatra vulgarnim staviti svoje strasti u umetničko delo. Zato je njemu istočnjačka umetnost tako bliska. Bliski su mu takođe Bah, njegov omiljeni kompozitor, kao i Leonardo DaVinči, čiju umetnost često koristi u svojim filmovima, i Piter Brojgel Stariji, sa kojim deli mnogo sličnosti.  U njegovim filmovima barem dve sekvence najčešće se identifikuju kao „Brojgelovske”, deca koja se igraju na snegu u Ogledalu , u ratnoj sceni sa siročetom Afasjevim, i „Ruska Kalvarija” u Andreju Rubljovu. Platna ovog slikara najviše se vide u „Solarisu“, jedno od njih se najviše ispituje tokom levitacije Krisa i Hari, Brojgelovi „Lovci na snegu“

hunters

Stariji Filmovi Tarkovskog ne bi bili tako izuzetno uzbudljivi i divni bez tih obilnih i ozbiljnih reči koje se tu izgovaraju i slike koja omogućava da se te reči gube u jednom konkretnom, živom prostoru. Često su te reči stihovi Andrejevog oca, pesnika Arsenija Tarkovskog. U japanskoj srednjovekovnoj poeziji uvek ga je fasciniralo principijalno negiranje čak i najmanjeg prisustva onog definitivnog značenja umetničkog lika koje poput ukrštenih reči moguće dešifrovati tek na samom kraju. „One ništa ne znače osim sebe samih i istovremeno znače tako mnogo, da posle dugog putovanja sa ciljem da se postignu njihove suštine, postajemo svesni nemogućnosti da shvatimo njihovo definitivno značenje. Takav izraz nastaje samo u stanju neposrednog, direktnog životnog zapažanja.“ „Otkud odjednom takva lenjost?Jedva su me jutros probudili. Šušti prolećna kiša.“

407336_539103252767067_1688763075_n

Haiku poezija je odraz posmatranja stvarnosti i kroz to posmatranje iskazuje se njen smisao. Izreći poetsku suštinu sveta u tri rečenice, reći što više u najkraće moguće vreme, reći suštinu, to je smisao haiku poezije. Što je zapažanje konkretnije ono je unikatnije, a to je bliže umetničkom liku. Umetnički lik kod Tarkovskog ne treba da izazove nikakve asocijacije, već samo treba da gledaoca vraća na istinu. Stoga je on realističan, unikatan i neraščlanjiv. Fiksiranje stvarnosti i njenog vremena kao takvog je suština režije Tarkovskog. Da bi smo razumeli rediteljsku poetiku Andreja Tarkovskog, moramo se upoznati sa tim da „lik na filmu nije samo hladna, dokumentarna reprodukcija objekta na celuloidnoj traci. Lik na filmu gradi se na umeću da se osećanje lika prikaže kao samo zapažanje.“ Istinski lik za njega je jedinstven i neponovljiv na ekranu, kao što je svaki čovek jedinstven i neponovljiv u svakidašnjem životu. Filmski lik je centar filmske akcije, on je i smisao i izraz. Na ekranu čovek definiše vremenske i prostorne parametre, kao što je on zapravo i u stvarnosti. Tako da možemo da zaključimo da je suština filmske poetike Tarkovskog jednakost životne i umetničke istine. Tarkovski ističe da lik na filmu prikazuje sam život, a nikako koncept reditelja. Lik na filmu ne treba da izaziva nikakve asocijacije, već samo treba gledaoca da vraća na istinu. Biti ličan, atipičan, jedinstven, svoj, to je režija istine. Tako da možemo primetiti da je suština režije za Tarkovskog da se svet sagleda kao celina pojedinačnih likova. Želeći da bude ubedjiv u jednostavnosti kao što je to i sam život.

481746_523025897708136_899992459_n

Filmski lik u filmu Andreja Tarkovskog čini ritam koji označava protok vremena u kadru (prostoru), tako da sam ritam čini film jedinstvenim organizmom. Tarkovski se trudi da za vreme snimanja prati tok vremena u kadru i pokušava da ga reprodukuje. On se ne slaže sa Ejzenštejnovim shvatanjem montažnog filma po kome se smisao filma iskazuje odnosom dva kadra u sekvenci. Montaža za Tarkovskog predstavlja spajanje kadrova koji su ispunjeni vremenom, ali ne i pojmove. Njegov svaki film je u potpunosti sadržan unutar kadra. On ukazuje na takvu logiku u umetnosti u kojoj jedna kap i još jedna kap spojena u celinu predstavljaju jednu kapljicu, što u prevodu znači homogeni delovi čine homogenu celinu. Za Tarkovskog ritam se slaže iz napona vremena unutar kadrova, pa je logična njegova misao da je ritam dominantni element u kreiranju forme jednog filmskog dela. Montaža postoji pre snimanja filma, u vreme, kao i posle snimanja filma. Uloga ritma je da iskaže vidljivi „život objekta u kadru“. Ritam daje delu određene stilske osobine. Dakle, ritam nije veštačka pojava, nije proizvod spekulacija.On je čin organskog stvaranja umetnosti koji proističe iz rediteljevog osećanja života. „Meni, recimo, izgleda da vreme u kadru treba da teče nezavisno i donekle samosvesno, onda se ideje raspoređuju u njemu bez žurbe, galame i retorike. Za mene osećanje ritmičnosti u kadru, kako da kažem, ravno je osećanju istinitosti reči u literaturi, neprecizna reč u literaturi, neprecizan ritam u filmu jednako podrivaju istinitost dela.“

479756_522416954435697_1923114689_n

Poimanje vremena igra značajnu ulogu u filmovima Tarkovskog. Postoji jedan deo života koji uopšte nije bio shvaćen i osmišljen drugim vrstama umetnosti. Film je jedina privilegovana umetnost koja ima mogućnost da „bukvalno fiksira vreme“… Jer to što film postiže svojim osobenim izražajnim sredstvima ne može ni muzika, ni slikarstvo, ni bilo koji drugi žanr. Takođe je pisao da umetnost počinje onda kada se javlja neraskidiva veza između neumoljive prolaznosti vremena i kratkovremenog života, kada se duša čitaoca u trenu okreće ka večnom, ka tajnama istočnika svega postojećeg i poima nepostojanost bivstvovanja. Budući da on poštuje stvarnost, on može i da je predstavlja. Tarkovski nema neko maglovito poimanje stvari, njegovi filmovi nisu nadripoetski, oni uspevaju da budu poetski,jer odišu poštovanjem prema stvarnosti. On je reditelj koji neposredno pokušava da spozna i da se potčini nečemu, da se prikloni pred stvarnošću. Neka vrsta metafizičkog realizma preovladava u umetnosti Tarkovskog. Čovek je ograničen, odnosno posmatra svet na ograničen način, u okviru nekih njegovih dimenzija. Postoje druge dimenzije koje on ne može da vidi. Filmovi Tarkovskog prezentuju te dimenzije. Njegovi filmovi nisu ideološki, nisu u službi neke ideje. Oni ne sadrže u sebi pregršt simbola, jer je to Tarkovski smatrao ograničavajućim za smisao života koji je beskonačan. Kod Tarkovskog je uvek prisutna logika poštovanja prema stvarima, a to rađa poeziju. Svi veliki filmski stvaraoci bili su realisti, nijedan od njih ne gubi kontakt sa tom realističkom osnovom, noseći u sebi klicu duhovnog i kulturnog predanja. Takvi su i filmovi Andreja Tarkovskog. Srž poetike Tarkovskog bazira se na osnovnoj percepciji sveta oko nas. On vidi i sluša svet oko sebe, primećujući najjednostavnije i najuobičajnije pojave iza kojih se skriva toliko tajni. „Nema ničega lepšeg i tajanstvenijeg od jednostavnosti.“

no10

On u svojim filmovima izražava sebe kroz čovečanstvo, kao da od njega potiče nešto što se istovremeno čini i tajna i njena odgonetka. Tera nas da na stvari gledamo drugačije.Ogoljuje nam pojave kao što su život, duša, smrt i razotkriva nam njihovu suštinu, ne zaustavljajući se ni pred jednom tajnom ili zagonetkom. Ovaj autor vrlo svesno unosi dvoznačnost u svoje filmove koji istovremeno nose obeležja ruskog, ali i opšteg, fizičkog, ali i metafizičkog, ličnog, ali i univerzanog. Sa stanovišta slike i zvuka njegovi filmovi su višeslojni. Muzika se koristi veoma pažljivo i nikada ne služi isključivo kao pozadina, već znatno doprinosi značenju prizora.

9676_532213816789344_935309595_n

Svi filmovi Tarkovskog sadrže četiri osnovna elementa, voda, koja predstavlja pročišćenje i vatra kao (svetost i božansko prosvetljenje), naročito su naglašene. Sličan princip se vidi i u „Stalkeru“ (truli automobili i atmosfera propadanja i rušenja). Oblik i kontekst pojavljivanja ostavlja malo mesta sumnji da se radi o svesnom pribegavanju tekovinama slikarske tradicije. U prizorima iz Domenikove kuće raspravu o veri naglašava raznim nepotrebnim elementima mrtve prirode. Pažljivo raspoređenim i odabranim predmetima u različitim stadijumima raspadanja predstavlja metonimsku predstavu prolaznosti života. Tako da slobodno možemo reći da slika odiše utiskom mrtve prirode u pokretu: razliveno mleko koje se meša sa blatnjavom vodom reke (Andrej Rubljov),  šolja čaja zaboravljena na stolu u vrtu (Solaris), zamagljenost lakiranog drveta nameštaja koja lagano nestaje (Ogledalo), prolazak dečjeg balona (Valjak i violina), kao i sam prolazak nečega (Solaris je pun takvih u prolazu primećenih stvari). Svi ovi primeri izražavaju izmicanje, gubitak, nestajanje. Sve to sačinjava lični, introspektivni autorov svet. Traganje za fizičkim ili duhovnim domom čine osnovnu potku njegovih fimova. U filmovima Tarkovskog postoji jedna slika koja se opsesivno vraća: slika kuće u kojoj pada kiša ili u drugom slučaju crkva u kojoj vejesneg. Gledajući filmove Tarkovskog teško je biti neosetljiv na vraćanje nekih elementarnih osećaja, koji se odnose na hranu, piće, dodir, san (koje kod njega zadržavaju snagu koju suimale u detinjstvu). Toplina vatre, nežna mekoća jastuka, bespomoćna ruka čoveka koji spava, sve su to predmeti uhvaćeni nekom vrstom neposrednosti. Želja da se prikaže istinitost života.

phpThumb_generated_thumbnailjpg

Da bi se osetili i razumeli filmovi Andreja Tarkovskog potrebno je prepustiti se i biti na istoj talasnoj dužini. Jedino tada se mogu spoznati te duboke poruke koje on pokušava da prenese. Svojim filmovima Tarkovski tera gledaoca da aktivno učestvuje, da pomera svoje granice i da prihvata nove neistražene svetove. Kako i sam reditelj kaže: „Umetnost ne bi bila umetnost kad ne bi svakom čoveku davala mogućnost za sopstveni doživljaj. Naravno i spremnost i određena jasnoća u razumevanju moraju postojati. Ali najvažnija nije spremnost, u smislu nekog znanja, niti obrazovanja, nego duhovni nivo. Tojest, prihvatanje. Ne toliko razumevanje, koliko prihvatanje. Ako prihvatiš, onda ćeš i razumeti! Nastupiće momenat kada ćeš razumeti!“
ruepdc1
anonimni autor

oprema teksta “P.U.L.S.E”

5 komentara na tekst Poetika Tarkovskog

  1. nina

    16/01/2013 at 21:13

    Zar se film ne zove Vajar i violina a ne VALJAK i violina…

  2. Boban Savković

    16/01/2013 at 21:22

    Ovaj film je njegov diplomski rad i ne ubraja se u zvaničan spisak filmova. Ipak se zove “Valjak i violina”.

    Каток и скрипка Soviet Union (Russian title)
    Az én nagy barátom Hungary
    Die Straßenwalze und die Geige West Germany
    El violín y la apisonadora Spain (imdb display title)
    Il rullo compressore e il violino Italy
    La aplanadora y el violín Argentina (original subtitled version)
    Le rouleau compresseur et le violon France
    Maly marzyciel Poland
    O Rolo Compressor e o Violino Portugal
    The Skating Rink and the Violin (undefined)
    The Steamroller and the Violin International (English title)
    Vägvälten och fiolen Sweden
    Valec a housle Czechoslovakia (imdb display title) (Czech title)
    Violin and Roller (undefined)

  3. Vera

    11/02/2013 at 09:50

    Mnogo mi se dopao tekst. Sve pohvale autoru.

  4. Goran

    23/05/2013 at 20:33

    Veoma me je obradovao tekst. Voleo bih da mogu da ga sačuvam pa molim autora da mi u tome pomogne.
    Pozdrav,
    Goran

  5. Dusman

    24/06/2015 at 12:45

    Film se zove bagerista i violins.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *