Ulogujte se / Kreirajte profil

Поезија дечака из воде

Реч  и мелодија два су раздвојива елемента на којима се заснивају две велике врсте уметности, књижевно стваралаштво и музика. Као таквима њима су се хранили  уметници посебно надарени за комбиновање речи у стихове и строфе или пак они који су себе више проналазили у свету нота и акорда. Ретки и посебни су увиђали јаку кохерентност међу та два феномена и почињали да живе у тачки њиховог пресека. Са те тачке, пружао се широк поглед  на свет, на живот у којем речи гласно говоре оно што им је на души, а мелодија као савезник поткрепљује изречено.

Осамдесете године у некадашњој Југославији не могу се похвалити бајколиким призором (мада ће у поређењу са деведесетим бити мед и млеко) у било ком сегменту живота. Друштво као да је предосећало тмурне дане насиља и смрти који долазе. Сва та предсказања, или боље речено чудновата затишја пред буру, највише су се огледала у различитим облицима уметности, било да се ради о филму, музици, или некој трећој врсти медија. Са ове тачке гледишта, могло би се, условно речено, бити захвално таквим ситуацијама и осећајима који су покренули превирања у уметницима и довели до успона кинематографије и музичке сцене тадашње Југославије.

.

Дечак из воде

У мору уметника тих година, маље и више истакнутих, један се млади човек од Сарајева, преко Загреба па до Београда тражио и носио своју главу тешку као наковањ и пуну брига, и иновативних идеја, додала бих. Милан Младеновић, гитариста, певач, песник и свашта тога још помало, ако би затребало (свирао је и бубњеве, касније и трубу), желео је да каже нешто ново, огољено и у функцији истине. Песме свог бенда и сам бенд, поред свег уживања у стваралачком чину, видео је и као мисију. А мисија је свакако била рећи гласно и јасно оно што други не желе или не смеју. Како су и многи његови познаници често умели да кажу, а како и сваки човек од речи може да примети, Милан би, да није музичар, био песник. Маргита Стефановић, један од Миланових сабораца у остваривању заједничке мисије, рекла је:

Да је живео у неко друго време, Милан би био песник. Међутим, пошто смо у времену рокенрола, где је веза музике и речи директнија, мислим да се његова примарна моћ налазила у гласу и способности да њиме изрази емоцију.

.

Текстови Младеновићевих песама, било да су написане за први, други, трећи његов бенд или нечији сасвим десети, могу самостално стајати као речи на папиру и читати се и тумачити као поезија. Једна авангардна поезија, бунтовнички настројена, спремна на револуцију ако треба. Поезија поносна и горда. Понекад метафорична и херметична, па самим тим многима неразумљива и недоступна, а понекад пак јасна у својој намери, али увек са одређеном поруком и позивом на промену.

Као млади музичар, прво је основао бенд Лимуново дрво, затим Шарло акробату, да би потпуну своју катарзу доживео стварајћи и изводећи песме за Екатарину Велику.

.

Око моје главе

Осећао је Младеновић, као што ће касније и сам себи признати, да звук бенда Шарло акробата није био оно што њему прија, као и да су се у том бенду судариле три јаке и по свему различите енегрије које нису могле дуго опстати као јединство.  Ипак, своју реч песник увек носи са собом, у себи, па је тако и у овом периоду Милан створио неке антологијске текстове. Како је увек истицао, његова главна борба је била против шаблона, устројености, већ виђеног. Било да говоримо о жанру, о тематици, звуку или свеукупној појави бенда.

Још једна црта Млденовићеве поетике која се могла уочити и у овим даним раног стваралаштва јесте изражена чулност и осећај за оно што се дешава у нашем времену и простору. Слух и препознавање онога што нам се дешава испред носа, око наших глава

 А онда, наравно, јака жеља и нека врста револта да се то пренесе на папир. Нек’ речи сведоче.

Тај песнички нагон се посебно осећа у песми коју је Младеновић и назвао симболично Око моје главе:

Болесници трче преко парка па до трга/ носе папуче под мишком носе зубала у руци

Крените за њима све до киоска у сенци/ купите им боље купите им све што желе

.

Натуралистички приказан тренутак, жив део стварности која је управо ту. Исечак једног дана, свакодневнице, монотоније и бизарног запажања наизглед тривијалне ситуације, може се на тренутак учинити надреалним и хиперболичним, мало субјективно обојено, али то је само реално стање пропуштено кроз призму лирског субјекта.

fotografija: Zoran Trbović

Позив јасан, позив на промену. Не бежите од болести и насиља који нас окружују. Док бежите, иако не радите ништа слично, нисте болесни, нисте насилни, ви постајете део њих. Тек када им на киоску у сенци купите нешто боље стајете на пут целој лудорији. Донекле надреалним и експресионистичким духом одише ова песма. Сва та кулминација песничких слика, нагомилавање аудитивних средстава и симултаност бића и објеката око лирског субјекта стварају једну зазорну, помало и демонску атмосферу.  Оно што се одвија око главе лирског субјекта представља основни и главни покретач онога што ће се у тој глави изродити.

Дезинтеграција младог лирског субјекта захваљујући времену у којем живи и ствара, осећа се и у песми Она се буди, која је такође настала у том периоду Младеновићевог стварања за већ поменути бенд. Свестан, како је и сам истицао, да увек постоје они људи који су отворенији, интелигентнији и који су самим тим способнији да увиде све оно што и сам песник увиђа, он пева за њих али и за оне са друге стране. У овој песми, која је и у то време али и са ове временске дистанце, покупила највише симпатија, Младеновић проговара о људима који дозвољавају да их воде предрасуде и баш они шаблони против којих се читав бенд и Милан као песник, борио. Проговара, овде о особи женског пола, која излази из оквира, не воли и не тежи ономе што би требало, оном што је јавно мњење окарактерисало као исправно. Људи, осуђивачки настројени према једној таквој појави, чуде се и теже укалупљењу те особе да би опет могли да буду једна хомогена целина која ужива и живи своју просечност.

Сличну песничку слику Младеновић ће изградити такође у том периоду свог стваралаштва у песми Мали човек.  У нешто експлицитнијем и краћем тексту, од свега неколико стихова, лирски субјекат ће опевати стање потпуне немоћи и страха који парализује. Са ирночним подсмехом и синтагмом мали човек која сама по себи детерминише лирско ја и симболише његову немоћ, Младеновић опет пева о сталној својој теми сукоба човека и онога што га шаблонира:

Мали човек жели преко црте/ преко црте жели али не сме

Њега гуше прописана норме/ преко црте његово је место

.

Само један је пут који води до трона

Након уметничког печата који је оставио кроз овај бенд, Младеновић даље наставља свој прогресиван пут у изградњи сопствене личности и уметичког идентитета. У свом трећем и последњем бенду који се првенствено звао Катарина II, а касније, из разлога ауторских права, Екатарина Велика, Младеновић ће доживети врхунац свог стваралаштва као гитариста, певач и песник.

У десетогодишњем животу ове групе, низале су се плоче на којима су се јасно осећале промене, сазревање свих чланова, а посебно њеног фронтмена. Поред звука, аранжмана и уопште приступа овој врсти уметности, промена се осећала и у текстовима. Како је истакао новинар и писац књиге „Место у мећави“ Александар Жикић, Младеновић је постао суптилнији у својој поезији. Док је у првој етапи стваралаштва о универзалним и личним темама певао кроз метафоричну и херметичну поезију, у другој етапи ће се окренути нешто једноставнијим и отворенијим формацијама које су као такве одисале јачим нагоном за бунт и критику.

”Доста тога прође кроз мене док нешто не напишем, док не изађе напоље”, рећи ће Милан у интервјуу са Жикићем.

Низале су се плоче Екатарине Велике тих осамдесетих, па затим деведесетих година. У текстовима су варирали мотиви, како универзални везани за епохално и глобално стање, тако и мотиви личне резигнације самог аутора. Како је и сам Младеновић једниом закључио, основу његове поетике чинила је она романтичарска теза која се заснива на песнику патнику. Та песничка бол се код Милана од песме до песме различито манифестовала.  О личној боли дирекнто ће певати кроз текст који симболично носи наслов Ти си сав мој бол. Стиховима који позивају на акцију, на покрет: Пробуди се, покрени се, лирски јунак као и увек бежи од монотније и досаде, у свему, па и у свакодневници.  Осећа се динамика и неурастеничност лирског јунака који је насупрот атмосфери око њега, ноћи која тихо пада на град, жељан буђења и промене. Све то доводи до рефрена, који се понавља изнова и изнова, театрално. Из једне реченице од само неколико речи избија неколицина потиснутих емоција која током понављања овог стиха куља напоље из лирског јунака.

Мотив бола се појављује и у песми Радостан дан у нешто епохалнијем облику. Почетни стихови су афективно и еуфорично обојени, да би се дошло до кључног стиха постављеног у однос контраста са претходнима Ти си волела мој Weltschmertz. Лирски јунак као титанско ја прихвата све боли и разочарања овог света на себе и та јачина овде је позитивно обојена с обзиром на то да је управо она покретач једне љубавне приче.

.

Рођен тачно у час, да видим

Посматрајући опус његове поетике према  хронолошком редоследу етапа Младеновићевог живота, први међу болним сећањима издвојиће се кратки боравак у Сарајеву.  Родни град, као нешто што прво угледамо, простор за који смо везани невидљивом врпцом хтели то или не, обележи нас за цео живот. Срећа је у том месту проживети свој живот и њему подарити све оно што створимо током њега, али код Младеновића то није био случај. Њега је тај град детерминисао, будио му кристална сећања, нешто сјајно и далеко али ломљиво, као кристалне чаше које мајка стави на вишу полицу да се случајно не би разбиле. Лепо, из даљине лепо, али нежно и лако уништиво.

Сарајево, кристална сећања/ Сарајево, од блата и снега

.

Први стихови откривају слику далеког блиставог града, који је неухватљив и етеричан као снег, а затим следи крик: Изађи из менe. Вапај који буди из маште и сећања, али истовремено и сведочи о повезаности и љубави која и даље траје.

Касније ће Милан живети нешто кратко у Загребу, па затим на Новом Београду. Да место на којем аутор траје и ствара вечно остаје уткано у стихове, сведочи и песма Гето.  Милан задржава свој манир као и у песми Око моје главe. Узима један тренутак у којем посматра место на којем се налази, живи и ствара, и доноси дескриптивне, аутентичне песничке слике.

Рођен је тачно у час, да види”, све то опева у својој поезији и пренесе на нас.

.

У једној од последњих нумера са претпоследњег албума Дум, дум, Младеновић је сажео све у једну од својих најутицајнијих и најгласнијих порука. Симболичан, ефектан и продоран наслов песме Забрањујем доноси врхунац Младеновићевог бунта и осликава његове жеље и тежље. Као нека врста програмске песме она прописује начин на који треба живети:

Забрањујем све оне замке ваше подлости/ Забрањујем да додир зависти и болести буде крај

Ово не сме бити крај

.

Химнични призвук ових стихова са истакнутим ауторитативним тоном, представљају врхунац Младеновићеве борбе против свега тривијалног, монотоног, са једне стране и против нешто мало епохалнијег проблема које су са собом донеле деведесете године прошлог века.

Иако је крај убрзо уследио, ова ода људскости, као и неколицина других Младеновићевих стихова, остала је да нас увек подсети на то да имамо право да забранимо све оно што нарушава живот, младост и уметност и да тако сачувамо свој понос и свељудско достојанство.

За ПУЛСЕ Љупка Цвијић

Лектура и коректура: Милица Вељковић

Jedan komentar na tekst Поезија дечака из воде

  1. Uzelac Dragan

    16/07/2017 at 22:35

    Ljupko, kao i samo ime autorke prikaza…Odgovor na pitanje zašto je Milan Mladenović jedan od velikih poeta ovdašnjeg rokenrola…Sve pohvale za tekst…Moje su emocije više na strani brutalnih i neposrednijih Žurkolomaca, ali, kapa dole za jednog sjajnog čoveka i umetnika…Pomenuta knjiga – Mesto u mećavi(genijalnog novinara i muzičara – Žikića, uz čije sam novinarske radove odrastao i učio – da ne zaboravim još i mog apsolutnog favorita, beskompromisnog cinika Kremera), puno mi je pomogla u mojoj nezainteresovanosti za Milanovu estetiku.Kao i podatak da je Milanov omiljeni pisac Danil Harms( i njegov čudesni smisao za apsurdni humor). DALEKO JE, AMERIKA – iznutra, nikako spolja- da ništa više nije napisao bilo bi dovoljno!
    Još jednom – ljupko od Ljupke!Sve pohvale za tekst i sjajno podsećanje!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *