Ulogujte se / Kreirajte profil

Poljska poezija – Adam Zagajevski

1

VELIKA SUBOTA U PARIZU

A možda je to samo

praznik prolećne kiše:

uličnim kanalima plove lađe

sa jarbolima od jučerašnjih novina

koje se zovu svet.

Mesari će uskoro predahnuti,

a grad tužan i sit usnuti.

Neko je primetio da se zemlja raspukla

i progutala malo budućnosti.

Na sreću pukotina je neznatna,

još se može zakrpiti.

Neke ptice počele da mucaju.

Otputujmo negde drugde, kažeš,

tamo, gde monasi pevaju

svoje olovne pesme.

Nažalost u arapskoj četvrti

oblak dvoglav kao carski orao

preprečuje nam put.

A dvoglave sumnje

vitke kao antilope,

zabarikadirale vlažnu ulicu.

Gospode, zbog čega umre?

2

DUGA POPODNEVA

Bila su to duga popodneva, kada me je napuštala poezija.

Strpljivo plovila reka, gurajući ka moru lenje barke.

Bila su to duga popodneva, obala slonovače.

Senke ležale u ulicama, izlozi puni ponosnih manekena,

koji su mi izazivački, smelo gledali u oči.

Iz gimnazija izlazili profesori praznih lica,

kao da ih je Homer pobedio, ponizio, pobio.

Večernje novine donosile uznemirujuće vesti,

ali se ništa nije menjalo, niko nije ubrzavao korak.

Na prozorima nije bilo nikog, nije bilo tebe,

čak su se kaluđerice pravile da se stide života.

Bila su to duga popodneva, kada je nestajala poezija,

a ja ostajao sam s nerazumljivim molohom grada,

kao siroti putnik pred Gar di Nord

s preteškim koferom, vezanim kanapom,

na koji pada crna kiša, crna kiša septembra.

O, reci kako se izlečiti od ironije, od pogleda

koji vidi, ali ne proniče; reci, kako se izlečiti

od ćutnje.

3

GRAD, U KOME BIH HTEO DA ŽIVIM

Taj grad je tih u suton,

kada se iz onemoćalosti bude blede zvezde,

i u podne bučni glasovi

ambicioznih filozofa i trgovaca

koji su sa Istoka doneli baršun.

U njemu gore vatre

a ne lomače razgovora.

Stare crkve i kamenje obraslo mahovinom

davne molitve u njemu su kao balast,

kao kosmičke rakete.

To je pravedan grad,

u kome ne kažnjavaju strance,

grad brzog pamćenja

i sporog zaboravljanja,

koji toleriše pesnike i prorocima oprašta

nemanje smisla za humor.

Ovaj grad je sagrađen

prema Šopenovim preludijumima,

preuzevši od njih samo tugu i radost.

Omanji brežuljci okružuju ga

poput širokog prstena; tamo rastu

poljski jasenovi i vitke topole,

sudije naroda drveća.

Brza reka koja teče kroz centar,

danju i noću šapuće

nerazumljive pozdrave

od izvora, od planina, od plavetnila.

4

 

MISTIKA ZA POČETNIKE

Dan je bio lagodan, svetlost blaga.

Onaj Nemac na terasi kafane

na kolenima držao omanju knjigu.

Uspeo sam da vidim njen naslov:

„Mistika za početnike“.

Odmah sam svatio da laste,

koje su prodorno pištale

patroliraju ulice Montepulćana,

i tihi razgovori uzdržanih putnika

iz Istočne Evrope zvane Srednja,

i bele čaplje koje stoje – juče, prekjuče? –

na pirinčanim poljima kao kaluđerice,

i sumrak, lagan i sistematičan,

koji briše konture srednjovekovnih kuća,

i drveta maslina na omanjim brežuljcima,

prepuštena vetrovima i požarima,

i glava „Nepoznate princeze“,

koju sam video i divio joj se u Luvru,

i vitraži u crkvama kao krila leptirova

posuta cvetnim polenom,

i mali slavujak koji je uvežbavao recitaciju

kraj same autostrade,

i putovanja, sva putovanja,

da su samo bila mistika za početnike,

početni kurs, prolegomena

za ispit odložen

za kasnije.

Umro Gombrovič; Amerikanci šetali po Mesecu,

skačući oprezno kao da se boje da će se raspasti.

Erbarme dich, mein Gott, pevala je jedna Crnkinja

u jednoj crkvi.

Leto je bilo vrelo, voda u jezerima topla i slatka.

Trajao hladni rat. Rusi okupirali Prag.

Baš te godine sreli smo se prvi put.

Samo je trava, žuta i umorna, bila besmrtna.

Umro Gombrovič. Amerikanci šetali po Mesecu.

Vreme, smiluj se. Propasti, smiluj se.

5

 

AUTOPORTRET

Između kompjutera, olovke i pisaće mašine

prolazi mi pola dana. Jednom će to biti pola veka.

Živim u stranim gradovima i ponekad razgovaram

sa stranim ljudima, o stvarima koje su mi strane.

Slušam muziku: Baha, Malera, Šopena, Šostakoviča.

U muzici nalazim snagu, slabost i bol, tri stihije.

Četvrta nema imena.

Čitam pesnike, žive i mrtve, od njih učim

istrajnost, veru i ponos. Pokušavam da razumem

velike filozofe – najčešće uspevam

da shvatim samo mrvice njihovih dragocenih misli.

Volim dugo da šetam pariskim ulicama

i posmatram svoje bližnje, oživljene zavišću,

požudom ili gnevom i srebrn novac

koji prelazi iz ruke u ruku i lagano gubi

svoj okrugli oblik (otire se carev profil).

Odmah pored raste drveće, ne izražavajući ništa,

ako se ne uzme u obzir zeleno, ravnodušno savršenstvo.

Poljima hodaju crne ptice, koje neprestano

nešto čekaju, strpljive poput španskih udovica.

Nisam više mlad, ali još uvek ima starijih od mene.

Volim dubok san, kad me nema,

i brzu vožnju biciklom seoskim puteljkom, kada topole i

kuće nestaju ka kumulusi na vedrom nebu.

Ponekad mi se obraćaju slike u muzejima

i naglo iščezava ironija.

Obožavam da posmatram lice svoje žene.

Jednom sedmično, u nedelju, telefoniram ocu.

Svake druge sedmice nalazim se sa prijateljima,

tako jedni drugima ostajemo verni.

Moja zemlja oslobodila se jednog zla. Hteo bih

da posle toga usledi još jedno oslobađanje.

Mogu li u tome pomoći? Ne znam.

Istina nisam dete mora,

kako je za sebe napisao Antonio Maćado,

već dete vazduha, metvice i violončela,

i svi putevi visokog društva

ne ukrštaju se sa stazama života, koji zasad

pripada meni.

6

 

BRZI STIH

Slušao sam gregorijansko pevanje,

u autu koji je jurio,

autostradom, u Francuskoj.

Drveće je žurilo. Glasovi monaha

slavili nevidljivog Gospoda

(u osvit, u ledenoj kapeli).

Domine, exaudi orationem meam,

molili su se muški glasovi tako spokojno

kao da spasenje raste u vrtu.

Kuda sam putovao? Gde se sakrilo sunce?

Moj život je ležao podeljen

s obe strane puta, krhak kao papir mape.

Zajedno sa slatkim monasima

ciljao sam prema oblacima, plavim,

teškim i nepronicljivim,

prema budućnosti, provaliji

koja guta tvrde suze grada.

Daleko od svitanja. Daleko od kuće.

Uumesto zidova – tanak lim.

Umesto benja bekstvo.

Umesto zaborava putovanje.

Uumesto himne – brzi stih.

Preda mnom

jurila je mala, umorna zvezda

i prsijavao asfalt puta,

pokazjući gde je zemlja,

gde se sakrila britva horizonta,

a gde crni pauk večeri.

i noć, udovica tolikih maštanja.

7

 

ŠKOLJKA

Noću su monasi tiho pevali

a plahi vetar dizao

grane smreka kao krila.

Nisam upoznao antičke gradove,

nikad nisam bio u tebi

ni u Delfima i ne znam

šta su Sibile govorile putnicima.

Sneg je zasipao ulice i jaruge

a tragovima lisica bešumno

koračale tamne haljine vrana.

Verovao sam prolaznim signalima,

senkama ruina, vodenim zmijama,

planinskim izvorima i pticama proročicama.

Lipe cvetaju kao neveste

ali njihovi plodovi su neugledni i trpki.

Ni u muzici ni u lepim slikama

ni u velikim delima ni u hrabrosti

čak ni u ljubavi nije sadržana mudrost

već u svim stvarima,

u zemlji i vazduhu, bolu i ćutnji.

Pesma ume da zaustavi odjek bure,

kao školjka koju je odgurnuo

Orfej koji beži. Vreme uzima život

a vraća sećanje, zlatno od plamenova,

crno od žara.

8

 

U ŠETNJI

Ponekad u šetnji, na poljskom putu

ili u zelenoj, usamljenoj šumi

čuješ deliće glasova ili dozivanja;

ne želiš da im veruješ i ubrzavaš korak,

oni za trenutak idu za tobom

kao pripitomljene zveri.

Nećeš da im veruješ, a potom

na bučnoj, velegradskoj ulici

žališ što si bio neposlušan

i pokušavaš da se setiš

slogova, zvukova, i pauza među njima.

Ipak je prekasno

i nikad nećeš saznati

ko je pevao, kakva muzika

i kakvi su izazovi bili u njoj.

9

 

TOGA DANA NIŠTAVILO

Toga dana ništavilo

kao da je iz inata

postalo vatra

i pržilo usne

deci i pesnicima.

0

priredila: Ана Арп

A.A.A

Izabrala i prevela sa poljskog Biserka Rajčić.

Časopis Poezija, Godina II, Broj 5, mart 1997.

Fotografije: Hervé Guibert

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *