Ulogujte se / Kreirajte profil

Pomalo kao pakao, skoro romantično

Rođen je u Upsali, u Švedskoj. Otac mu je bio pastor. Bio je osetljiv dečak. Kada bi se noću pomokrio u krevet, otac ga je zatvarao u orman.

ingmar-bergman-04

„Ujutru za doručkom, pričao mi je svoje noćne more. Znala sam da ću u njima morati da igram“ – reći će ona kasnije.

Ona je rođena u Tokiju. Mlada medicinska sestra, stidljiva Japanka, prišla je njenoj majci i šapnula:

„Bojim se da je devojčica. Da li biste vi to saopštili svom suprugu?“

81_D2xU2GiL._SL1500_

Sa jedanaest godina, on je metalne vojnike zamenio za detinju igračku, dirljivo lep model teatra, laternu magiku…Tu je našao spas. Tako je podneo detinjstvo, majčinu zaljubljenost u mladog pastora, njene drhtave ruke dok ujutu postavlja doručak, tihi plač oca koji je moli da ne odlazi.

tumblr_mgkz4z3lyU1qf7r5lo1_r1_1280

Govorimo o Ingmaru Bergmanu, koji je uz Andreja Tarkovskog najveći filmski reditelj dvadesetog veka, i o Liv Ulman, najvećoj norveškoj glumici. O njihovoj ljubavi i kratkom braku, iz koga imaju kćer Lin, mnogo je pisano, uglavnom plitko i površno. O njihovom pedesetogodišnjem prijateljstvu, veoma malo. O tome je indijski reditelj Diraj Akolkar 2012. snimio dokumentarni film „Liv i Ingmar“. Film je snimljen posle Bergmanove smrti. Preminuo je na ostrvu Faro, tamo gde je sve i počelo.

Poljupci

„Nikada neću zaboraviti to leto. Nikada nisam bila srećna kao tog leta…Došla sam na ostrvo da snimamo film „Persona“…Ingmar je dolazio ujutru na snimanje. Imala sam dvadeset i pet godina. On je bio od mene stariji dvadeset i jednu godinu, bio je oženjen. Videla bih ga ujutru i odmah počinjala da plačem…Onda sam shvatila da sam zaljubljena.“

150a3c9be3ce23c5c80c2b9932abd833

Ona ima onu sjajnu, snažnu lepotu koja leži otvorena pred njim, kadifena školjka severa. Preko noći oboje imaju košmare. Snimanja teku besprekorno. Onda ona lovi njegov tamni pogled dok čita knjigu između kadrova. U potpunoj je magiji apsolutne potčinjenosti njegovom zastrašujućem daru.

„Prvih šest meseci ljubavi je čista projekcija“, pisao je Jung. Ovo su ti prvi meseci. Liv ih opisuje kao čistu sreću, plamteće sile svetlosti vode, vetra, sunčevih krugova na uskomešanom lišću. Poljupce kradu i od ljudi i od bogova u mekoj kalifenoj paprati, vlažne i skliske.

„On me je prepoznao. Voleli smo se bez reči“

Kada nakratko ode do Norveške, stižu pisma…

„Mila moja Liv, ti si svuda…Molim se da si sa mnom. Nemam više kože na telu…Ovo je pomalo pakao, skoro romantično“, piše joj Bergman.

022-ingmar-bergman-theredlist

Ona se ne vraća, preplašena. Noću zuri u plafon i pita se da li je ona glumica u velikom filmu koji režira ljubav, a čiji scenario joj nije poznat. Ima tahikardiju srca, ali i anticipaciju duše. Duša zna. Noću sanja zvona, u koja anđeli ostavljaju svoje zavetne haljine. On dolazi po nju.

„Otišla sam kao što se skače u bunar“

Krici

U braku su. Plamti leto. Srećni kao deca igraju se na ostrvu. Zakopavaju novac. Uveče zovu duhove sa kartama, na severnjački način. Duhovi im neprekidno poručuju:

„Čuvaj se, Liv“, „Pazi se Ingmare…“

Liv veruje. Ostale joj glumice šapuću da celu igru Ingmar namešta…Ne prestaje da režira.

face-a-face-1975-01-g

„Naša se ljubav rodila iz usamljenosti“, kaže Liv. „Njegovo telo nije bilo erotski zanos, bilo je mnogo više od toga. Zaštita.“ „Zbog čega je ljubav toliko neopozivo neophodna? Napokon nas neko voli više nego što sami volimo sebe…“

Na početku, čini joj se da je Bog taj koji sanja film, u kome ona igra sa njim. A onda shvata da je ona glumica u snu Ingmara Bergmana. Ali ne više i u sopstvenom.

„Ležala sam savijena u klupko. Znala sam šta sledi.“ Njeno telo „svetlelo je od njegovih poljubaca“. Ali, njegove depresije su se vraćale. Došao je i bes. Izlivi gneva. U simbiotskim vezama izdaja je već to što smo odvojeno biće od drugog. On je izoluje od filmske ekipe. Zida visok zid oko njegove kuće (kasnije će tu Liv jednog proleća dovesti Dragana Babića“.

Na snimanju, Ingmar joj je davao rediteljska uputstva da priđe što bliže požaru.

„Mislila sam da će kosa početi da mi gori.“

Liv and Ingmar film

Puštao je da vidi filmsku ekipu samo sredom. Ujutru je lovila sebe kako pokušava da na licu oformi nešto kao osmeh. I ona odlazi. U avionu drži dete i piše očajnička pisma prijatelju glumcukoji takođe leti sa njom. Pisma su kao užareno ugljevlje bola. Njen prijatelj ne želi da ih iko vidi i trpa ih u usta i žvaće.

„Jeo je hartiju, jeo je moj bol…Plakala sam, mislila sam da je sve to mnogo gore od smrti…Znala sam da je Ingmar bolesno ljubomoran, težak, sebičan čovek. Da ne mogu da živim sa njim više. Ali sam shvatila da ga volim više nego ikada. I da se nikada više neću vratiti.“

Na aerodromu je videla neke ljude sa transparentima. Mislila je da su to demonstracije. Bile su to njene prijateljice. Nosile su transparente na kojima je pisalo:“Život se nastavlja, Liv! Dobro nam došla!“ Opet je plakala. Opet i opet. Bergman je ponovo došao po nju. Ovoga puta se nije vratila.

entrada-Liv_and_Ingmar-1

Šaputanja

„Znala sam da mu se žalim na njega samog, satima sam govorila. Slušao me je. Zvala sam ga svakoga dana da mu kažem da mi je beskrajno teško. Da su ljubav i smrt sestre bliznakinje. Govorio je da sve to zna. Slušao je moj bol. O svom je pisao pisma“, govorila je Liv.

„Možda možemo da nastavimo zajedno“, stizali su glasovi sa ostrva Faro, ali nisu mogli. Blizina prži. No, nekim neobičnim čudom, strast između njih se ne razvija u mržnju, nego u prijateljstvo.

„Gradila sam taj most. Bilo je beskrajno teško. Razgovarao je kćerkom Lin telefonom, ona je imala četiri godine. Pitala ga je da li može da dopuzi do nje telefonskim kablom. Upinjala sam se da se ne rasplačem pred detetom“ Liv odlazi u Holivud, snima sa drugim rediteljima, ali njoj se čini da svi filmovi bez Ingmara predstavljaju filmsku traku koja gori i pretvara se u pepeo pred njenim očima.

image

Noću misli o tome kako je prljav uspeh. Seća se reči Hane Šigule da Holivud nije mesto za žene koje imaju četrdeset godina i člansku kartu biblioteke. Ona nema četrdeset, ali je već radila sa najveći. (Mada je sam Bergman tvrdio da je najveći od svih – Tarkovski.) Od Bergmana je naučila toliko toga. Između ostalog i to da između slave i umetnosti gotovo nikada nema jednakosti. Odlučuje da se vrati. Nastavljaju saradnju. Kao prijatelji. Jedne noći, ona odlazi na njegova vrata i kuca da mu kaže da je sve sada stvarno gotovo.

Njemu se učinilo da je besna, iskočio je od straha kroz prozor i pobegao u šumu. Nije smeo da otvori. Oboje su nastavili mnogo da rade. Ipak, nju su stalno pitali novinari kako je to raditi sa Bergmanom. Žalila mu se. On je odgovorio: “I ti si deo filma. Moj omiljeni Stradivarijus.“ Tokom snimanja, kada se kadar završi, a kamere ostaju uključene još nekoliko minuta, ostaje snimak Bergmana kako joj prilazi i miluje je po licu i po kosi, pažljivo, besvesno, oprezno, nežno.

tumblr_o1u1wbvFP11tmefq7o1_1280

Posle njegove smrti, ostala je kuća na ostrvu Faro. Ostala su vrata na kojima su, dok je trajao brak, crtali dnevnik tih dana. Vrata su prepuna nacrtanih srca koja se kikoću, grle, trće, plaču. Sunce je padalo na tu belu, drvenu ploču i ti su znaci bledeli svake godine. Svakog proleća, Bergman ih je podebljavao. Nije dozvoljavao da se bilo šta izbriše…“Posle moje smrti, sunce će ovo izbrisati zauvek“. Pošto je Bergman preminuo, tokom snimanja ovog dokumentarnog filma, Ulmanova je pronašla Bergmanovog medu (o, ko je ikada izrekao laž da postoje odrasli ljudi?). U medinoj odeći bilo je skriveno pismo Liv. U pismu adresovanom na najdražeg Vingmara (tako ga je zvala), ona kaže da je sa njim bilo divno i teško, da ju je on činio živom i da je to najviše što vam ljubav može dati, da mu je beskrajno zahvalna za svaki momenat, za razumevanje, saučesništvo, samilost. U postkriptumu kaže: „Ja te i dalje volim, toliko silno intezivno, toliko mnogo“. Dok ovo čita pred kamerama, njeno lice obasjano je mesečarskom, snenom svetlošću. Miluje malog medveda, ne krije suze. Sledeći kadar je voda. Sve suze ovog sveta zajedno, koje je isplakalo neko dete bog. A onda tama. Prah i ništavilo.

tumblr_msuz54VovC1r95tg6o1_500

Sanja Domazet

Objavljeno u dnevnom listu „Politika“ u subotu 8.marta 2014 godine

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Pomalo kao pakao, skoro romantično

  1. Душко Јевтовић

    19/09/2016 at 14:23

    Текст Сање Домазет сачувао је црно-белу светлост Бергманових филмова, страх и одлучност суочавања са собом, са тишином која прожима ћутање док мисли слећу као ласте у гнездо свести пре селидбе на југ.
    Истина је покретач и циљ његових филмова које пратимо неми али после којих се осећамо ослобођени, свесни својих ограничења и неопходности да их превазиђемо.
    Они су попут успомена, скривени али спремни да нас поново изненаде иако су нам познати, али испод површине нам откривају нове нијансе сопствене немоћи у којој спава снага која нас може препородити ако је пробудимо и припитомимо.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *