Ulogujte se / Kreirajte profil

Pompeja, raskoš pod pepelom

Svet uranja u tamu

Tih nekoliko dana pre kobne erupcije Vezuva 79. godine naše ere,  mnogi su znaci nadolazeće katastrofe uznemiravali stanovnike Pompeje. Manji zemljotresi potresali su tlo, bunari su presušili, psi su besomučno zavijali, a ptice zaćutale. Kao da je sam grad video mrak koji će ga progutati. Nije se ovaj vulkan prvi put budio. Još 900. i  320. godine pre nove ere,  zasipao je pepelom i prašinom ovu oblast. U jednom mahu je čak odvalio ceo vrh planine. Potom je zaspao i nije se budio cela četiri veka. A nakon buđenja svom se silinom obrušio na nesrećnu Pompeju.

Prvi grad na ovom mestu podigli su Oski, italsko pleme srednje Italije,  između  VIII i VI veka pre nove ere. Osvajali su ga Etrurci, potom i Grci između 525. i 475. godine pre nove ere, da bi 80. godine pre nove ere postao rimska kolonija i važna trgovačka luka.

Te 79. godine nove ere Pompeja je već  bila bogat rimski grad u punom procvatu, sa 20 000 stanovnika. A onda je tog vrelog 24. avgusta ceo taj svet  nestao. Već iza ponoći je stub dima kuljao u nebo nad vrhom vulkana, visok preko 20 metara.  A rano ujutro, gradski život se već polako budio, ulicama su se već vukle zaprege, piljari su ređali robu po tezgama, majke sa decom su čavrljale pored fontane. Prvi pijanci već su dobacivali, bacajući novac za piće koje nisu stigli da popiju.

Nad gradom se odjednom prolomila jeziva buka vulkana, koja je nadjačala sve zvuke života, spokojnog baš do tog trenutka. Sledila je erupcija. Pod velikim pritiskom unutrašnjih gasova raspukao se čep  od stvrdnute lave koji je zatvarao grotlo vulkana i oslobođena bujica užarene lave se, uz hiljade tona pepela i praha koji su suknuli u nebo, stuštila se na Pompeju, uništavajući sve pred sobom. Do noći 25. avgusta Pompeja je bila zatrpana slojem od 6 m lave, prašine i pepela. To se desilo toliko brzo i silovito, da veliki broj građana nije uspeo da pobegne. Ničice su padali po ulicama, svojim domovima i podrumima, gde su potraživši spas bivali ugušeni isparenjima ili smrvljeni pod ruševinama kuća. Začudo, neko je uspeo na zidu da izgrebe natpis „Sodoma i Gomora“. 18 časova nakon erupcije, piroklastički potok ( gust, vreo tok šljake i lave) potekao je sa planine. Kada je stigao do severnih zidina, preživelo stanovništvo uspelo je da pobegne. Očevidac ove stravične propasti Pompeje bio je Plinije Mlađi, rimski pisac, koji je u to vreme bio u Mizenumu, gradu na 30 km udaljenosti od Pompeje. O ovom događaju napisao je dva pisma Tacitu, istoričaru. Dok je bežao, video je ovo:

„Pepeo je već padao, još uvek ne mnogo gusto. Pogledao sam unaokolo: iza nas je dolazio gusti crni oblak, šireći se po zemlji kao poplava…Pala je tama, to nije bio mrak kao u oblačnoj noće bez mesečine, već kao kad se lampa ugasi u zatvorenoj sobi. Mogli su se čuti krici žena, plač odojčadi i povici muškaraca; neki su dozivali svoje roditelje, drugi svoju decu ili žene, pokušavajući da ih raspoznaju po glasovima. Ljudi su oplakivali svoju ili sudbinu svojih rođaka, a bilo je nekih koji su us tvom strahu od umiranja, molili za smrt. Mnogi su preklinjali tražeći pomoć bogova, ali je još više njih smatralo da više nema bogova i da je svemir utonuo u večnu tamu. „

U to isto vreme, njegov ujak, Plinije Stariji, rimski upravitelji i takođe plodan pisac, komandovao je flotom u Mizenumu. Kada je erupcija počela, odlučio je da doplovi brodom u Stabiju, spasi prijatelje i sve vidi iz blizine. Proveo je noć ovde, pa je odlučio da ipak izađe na obalu i razmotri mogućnost spašavanja. Talasi su bili suviše burni, svuda okolo se širio dim i jak miris sumpora. Trebalo je pobeći, ali se on tu srušio teško dišući. Kada se svetlost vratila, pronađen je mrtav, njegov nećak napisao je:

„…njegovo telo je pronađeno netaknuto, još uvek obučeno, izgledali je je kao da spava, a ne da je mrtvo.“

Pljusak kamenja i pepela potpuno je uništio Pompeju. Od dima, sunce se nije ni naziralo. Rano ujutro 25. avgusta druga piroklastička reka prelila se preko Pompeje i poubijala sve koji nisu stigli da pobegnu na vreme. Plinije Mlađi je u tome uspeo. Jedan sat kasnije stigao je i konačni talas od pare i blata. Sledećeg jutra svemu je došao kraj. Pompeja je bila zbrisana sa lica zemlje. Sam rimski car Tit kasnije je posetio ruševine Pompeje, naišavši na malo preživelih koji su tumarali prebirući ostatke kuća, a iz zemlje je virilo tek par visokih građevina. Prizor je bio stravičan.

Grad vaskrsao iz pepela

Nakon što je vulkan pokosio Pompeju, ona je utonula u san pod lavom i pepelom, koji je trajao skoro 1700 godina. 1748. godine, inženjer tadašnjeg kralja Napulja, Žoakin de Alkubijer, čeprkajući po starom vodenom tunelu, otvorio je glavni šaht i time otvorio i put u jedan stari svet. Naišao je na jednu veličanstvenu fresku, a ubrzo i jednog  stanovnika koji je u samrtnom grču još uvek u šaci stezao zlato. Lopov ili tek običan nesretni građanin nastradao pod lavom tog davnog avgusta, dok je pokušavao da sa sobom spase i nešto zlata. Alkubijer nastavlja da iskopava i istražuje ovo mesto. Tek posle 100 godina prava i intenzivna arheološka iskopavanja sprovodi italijanski arheolog Đuzepe Fjoreli, čineći to vrlo polako, da tokom rada ne bi štogod uništio. Naišao je na šuplje otiske i udubljenja sa kosturima koje su ostavili nastradali stanovnici Pompeje. Dosetio se da u njih sipa gips, pa su se tela umrlih Pompejaca pojavila baš onakva kakva su bila u trenutku kada se po njima prelila lava. Kada je grad konačno otkopan, na neki čudan i sablasni način vratio mu se život.

Pojavili su se crteži na zidovima, slike, čak prostački grafiti,  zidne slike erotske sadržine, ali i dostojanstveni natpisi u mermeru. Na ulicama su se čak mogli videti tragovi konjskih zaprega. Ulice su bile popločane vulkanskim stenama, kao čudni trotoari za prelazak preko vode tokom vlažnog vremena. 

Grafiti pričaju gradsku priču

Veliki broj grafita daje sliku živopisnog gradskog života. Repertoar ide od onih banalnih natpisa, poput:

„Figul voli Idaju“,

 ljutitih, kao

„Lucije Istakid, koji me nije pozvao na ručak, je varvarin“,

preko onih poetičnijih:

„Kad borovi ne budu više ispuštali smole i kada bačen kamen ne bude padao dole, tek tada ćeš moći da sprečiš ljubavnike da vole“,

pa sve do izbornih natpisa:

„Birajte Maura Epidija Sabina za pretora. On je pošten čovek, njega pouzdane sudije smatraju sposobnim da brani građane.“

Politički marketing  u gradiću Rimskog carstva.

 Mondensko letovalište

Na osnovu natpisa, slika i iskopanih građevina koje su preživele katastrofu, imamo istorijski uvid u javni gradski život. Ali uprkos tome, o ranoj istoriji Pompeje zna se vrlo malo. Otkriće dorskog hrama potvrđuje da je grad postojao u VI veku i bio pod grčkim uticajem. Verovatno je bio slobodna luka koju su podjednako koristili Grci sa zapada Italije i Etrurci na severu. Oko 80. godine pre nove ere došli su Rimljani, a susedni gradić, Puteoli (Pocuoli) bio je najvažnija luka Italije. U to vreme, dolazi do velikog procvata Pompeje. Osim što je već bila bogata trgovačka luka, Pompeja ubrzo postaje omiljeno letovalište rimske elite i bogataša, koji su ovde uživali u svojim raskošnim vilama i lepotama Napuljskog zaliva. I  sam Ciceron je bio jedan od njih. 62. godine nove ere došlo je do zemljotresa, koji je izgleda bio prilično dramatičan, jer je na kući bankara Cecilija Jukunda jedan zid bio oslikan  snažnom scenom na kojoj su nakrivljene kuće i spomenici koji padaju. Ali baš nakon ove katastrofe počinje taj nezaustavljivi talas izgradnje Pompeje, kao neko dokazivanje blagostanja i bogatsva njenih žitelja, kao prkos prirodi koja za tili čas može svu tu raskoš sravniti sa zemljom. U kući lokalnog političara, Julija Publija, sačuvana je bogata umetnička zbirka, koju je on sam stavio u škrinju  tokom građevinski radova na vili, tako da je sačuvana potpuno netaknuta, kada je 17 godina kasnije, došlo do erupcije Vezuva.

Najveće javne građevine nalazile su se u jugozapadnom delu grada, gde su još prvi stanovnici podigli svoje kuće. Tu je bio Gradski forum, a uz blok tih građevina i Apolonov hram, najstarija građevina Pompeje, na osnovu keramike datovan u VI vek pre nove ere. Zatim, Bazilika, koja je zapravo bila kombinacija sudnice i dvorane koja je služila za pijacu. Ona je najočuvanija i na osnovu grafita datira se u II vek pre nove ere. Glavna dvorana Bazilike je bila oivičena kolonadom. Tu se nalazio i gradski sud. Preko puta foruma je bila zgrada Eumahije- tu nam grafiti, koji su svuda, kažu kako je Eumahija, državna sveštenica, platila izgradnju građevine i posvetila je „Apolonovom miru i skladu.“. Glavna pijaca, takozvani Macelum, bila je u severoistočnom uglu foruma. Još uvek se vide redovi tezgi koji okružuju glavnu zgradu, a pronađeni su i ostaci žitarica koje su se prodavale tog kobnog letnjeg dana 79. godine. Odvodni kanal pun ribljih kostiju pokazuje mesto tezgi sa ribom. U blizini su se nalazila čak tri javna kupatila Državnog foruma. Ostale građevine Pompeje su- Venerin hram, Jupiterov hram, Stabijska kapija, Trouglasti forum, Pozorište, gladijatorske barake, Odeon, Palestra, Amfiteatar…Od poznatih vila imamo Kuću Fauna, Kuću Vetija, obe u severozapadnom delu Pompeje. Drugo područje antičkih javnih građevina Pompeje zgusnuto je oko Trouglastog foruma, sa Pompejskim javnim zabavnim okrugom,  koji se uzdizao duž istočne strane. U Pozorište je moglo da se smesti 5000 gledalaca na otvorenom. Rimljani su zaista voleli pozorište. Osim predstava na samoj sceni pozorišta, imali su oblik uličnog pozorišta, na ulicama i pijacama Pompeje (na jednom mozaiku iz 100. godine pre nove ere prikazani su  maskirani ulični muzičari).  Na repertoaru je bila klasična drama, mim i prosta lakrdija uz elemente akrobatike, igre i najobičnijeg izmotavanja.

Pompejci su priređivali i raskošne morske spektakle, tokom kojih je pozornica bila pokrivena vodom. Leti, tokom velikih vrućina, publika je bivala rashlađivana namirisanom vodom pomoću prskalica. Nešto slično imao je i Neron u svojoj palati. Treće područje građevina sastojalo se od Amfiteatra i Palestre- gimnastičke dvorane. Zabava za narod bila je besplatna, sredstvo sticanja popularnsti i političkog položaja gradskog vrha. Tako je magistrat i bogati zemljoposednik Gaj Kvinktius Balb finansirao izgradnju ovog gradskog područja. Ovde su se Pompejci okupljali da uživaju u raznim predstavama, od nastupa klovnova i pantomimičara, do mačevanja i boksa. Ipak, kao što svi dobro znamo iz filmova i literature, rimska publika najviše je volela krv. Tu su na scenu dolazili gladijatori i nihove borbe, kao najomiljeniji oblik zabave rimske publike u Pompeji, kao i ostalim delovima carstva. Borili su se, kako međusobno, tako i sa raznim divljim životinjama, koje su zarad ovih krvavih predstava dovožene iz najudaljenijih delova carstva. Na slikama u gradu mogu se videti dve vrste gladijatora- traks, sa kratkim mačem, štitom i šlemom sa vizirom i retarius- naoružan mrežom i trozupcem. Pobednici gladijatorskih borbi bili su izuzetno popularni i slavljeni, što se može videti i na grafitima. Što se tiče kupatila, tj. Termi, Stabijska kupatila su, na primer, sadržavala veliku palestru, bazen, svlačionice i odaje koje su bile zagrevane na različitim temperaturama. Svojevrstni spa- centar antičkog sveta. Pored kupatila nalazio se, naravno, kupleraj, Lupanarij (lat. lupa – prostitutka). Bila je to najbolje organizovana javna kuća u gradu, sa brojnim sobama, toaletom i kamenim krevetima prekrivenim madracima. Zidovi su bili oslikani prikazima različitih erotskih poza. Prostitutke su bile robinje, većinom iz Grčke ili sa Orijenta, a prihod je uzimao vlasnik bordela. Groblja u kojima su se zakopavali stanovnici grada su se nalazila s vanjske strane gradskog zida, duž gotovo svake ulice kojom se ulazilo u grad.

Radost je zarađivati

Ovaj natpis pronađen je na mozaiku kuće jednog zanatlije i on pokazuje koliko je važan bio trgovački život grada. Tezge su nicale pored samih kuća. Arheolozi su, između ostalog, pronašli i pravu pekaru sa hlebom u peći. Tog kobnog dana pre erupcije, pekar je u peć stavio 81 veknu hleba. Žito su dovozili iz Egipta ili Tunisa, a za mlevenje su koristili kamenje koje su okretali ljudi i životinje. Pronađena je i prodavnica tkanina, sa imenom vlasnika, „Verekund“, na čijim su zidovima slike iz  radionice-grebenari, bojadžije, sam vlasnik koji ponosno pokazuje gotove tkanine. Pronađena je perionica veša čiji se vlasnik zvao Stefan. U njoj- tučkovi, presa, lavori…Po ulicama su bili postavljeni mnogobrojni ćupovi u koje su prolaznici mokrili, a mokraća je kasnije korištena kao sredstvo za čišćenje, zbog svoje alkalnosti. Poneki ćup je imao i adresu za isporuku.

„ Za Pompeju, pored Amfiteatra, za krčmara Euskima“.

Tako, eto, saznajemo i lokaciju jedne kafane u Pompeji.

Pompejska kuća

U pompejskoj kući vrata vode u mali hodnik između dve sobe. Ovde su obično bile prodavnice. Posao i zarada uvek na prvom mestu. Drugi kraj hodnika otvarao je pogleda ka srednjem dvorištu- atriumu, iza koga se nalazila radna soba- tablinum, koja je bila otvorena ka vrtu. Jedna od poznatih kuća je svakako „Kuća Fauna“. Ime je dobila po statui koja se nalazila u bašti, a predstavlja Fauna koji igra. Ova kuća imala je dva atriuma, dva vrta i nekoliko soba. Na pločniku jedne kolonade otkopan je ženski kostur. Žena je stradala od isparenja u pokušaju da spasi nešto od svog skupocenog nakita. Po podu su bili razbacani komadi zlata.

Čak i za stanovnike Pompejem kao za Rimljane, statusni simbol je bio posedovanje vile van grada. Tako se Vila Misterija nalazila južno, udaljena od same Pompeje. U njoj je pronađen ciklus slika na kojima su prikazane Dionisove misterije- kult boga Dionisa. I ovde su pronađeni nastradali stanovnici vile, radnici u podrumima, nekoliko žena u samom središtu zgrade. Najupadljivija karakteristika pompejskih kuća je  raskošno ukrašavanje. To je podrazumevalo veliki broj bronzanih i mermernih skulptura, rađenih po grčkim uzorima, skupocene posude i tanjire…U kući Julija Polibija čak je pronađena  bronzana statua mladića u prirodnoj veličini, dok je u kući Menandra nađeno 118 komada srebrnih posuda, kao i odeća u drvenom sanduku. Uz sve to, pronađen je veliki broj mozaika. U početku, mozaik se koristio za popločavanje, ali je vremenom postao sve omiljeniji oblik ukrašavanja zidova i sve složeniji i zahtevniji u umetničkom smislu. Motivi su uglavnom bili vezani za životinje, ljude u lovu, plovidbi ili sportu. Mozaikom su ukrašavane čak i niše u zidovima, gde su bile smeštene fontane. Za izradu mozaika koristilo se staklo sjajnih boja i listići od zlata. Plinije Mlađi smatrao je da je mozaik glavni krivac za propast slikarstva, toliko je bio popularan.

I poslednju reč  o životu, ulicama i kućama Pompeje, možda bi trebalo da ima još jedan šaljivi grafit:

 „Čudim se, o, zidu, da se pod teretom tolikog besposlenog brbljanja, još nisi srušio.“

za P.U.L.S.E: Katarina Ćuk

Jedan komentar na tekst Pompeja, raskoš pod pepelom

  1. Gordana

    28/10/2017 at 11:16

    Sjajno napisano!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *