Ulogujte se / Kreirajte profil

Порасти до детета – три филма Маџида Маџидија

Не жалости човека сиромаштво, већ жеља.

– Епикет

Неоспорно је да живимо у материјалном свету где је осврт на новчану зараду једна од кључних ставки и у већини данашњих филмских високобуџетних пројеката. Немала количина филмова, нарочито холивудске продукције даје јасну поруку свету: новац је ту да располаже вама и вашим положајем у друштву. Милош Црњански 1971. издаје свој последњи роман, ,,Роман о Лондону“ где каже:

Новац има, у времену у коме живимо, снагу сунца, снагу, коју сузе више немају. Срећа људска је сад у новцу.

Далеко од Црњанског, али управо у духу којег Црњански описује, у Техерану 17. априла 1959. године рађа се један од најзначајниjих данашњих режисера, филмских продуцената и сценариста Маџид Маџиди.

Одраставши у породици средње класе, Маџиди је имао прилику да посматра свет сиромаштва, као и да се подобније упозна са исламском културом и како она утиче на различите класе. Када заврши средњу школу, овај ирански режисер се под утицајем Иранске револуције 1979. одлучује за свој будући занат, почевши прво као глумац. Слика Маџидијевог живота свакако је учествовала у његовом стваралаштву и донела му славу. Наиме, 1998. године излази његов филм Деца неба који је био први номиновани ирански филм за Оскара.

Иако је на тај начин доспео у холивудски свет, филмови Маџиди Маџидија и данас су широј публици непознати. Наша пажња данас, нажалост, усмерена је управо на холивудске филмове који се „штанцају“ на стотине, који су празни, површни, без поруке. У оваквим филмовима неретко је случај да су главни јунаци супер хероји, бића која имају натрпиродне моћи и управо и једино тако успевају да савладају животне препреке. Обичан човек је заборавио на моћ сналажљивости и издржљивости. Препуштен ономе што му се сервира као једино решење, он постаје марионета индустрије која већ манипулише животима глумаца, јасно им дајући до знања колика је њихова вредност, у баснословним зарадама.

Маџиди у великој већини својих филмова поставља децу као главне глумце. Глумци који имају улоге лица из света одраслих се углавном понављају, што и није тако необично с тим да је узимање истих глумаца пракса многих и европских режисера(Мајкл Ханеке, Клод Шаброл, Томас Винтерберг…). Међутим, дечији глумци се виде само једном. Маџиди на овај начин као да приближава слику различите иранске деце, са различитим проблемима, али и да нагласи да смо једино као деца спремни да кажемо истину, искрено осећамо, најидивидуалније деламо. Иако су деца једина која имају све ове квалитете, у сваком филму где су баш она главни актери, деца су принуђена да шапћу. Тихом комуникацијом они беже од суровости гласног света одраслих, који својом виком само уносе немир. Деца слушају, међусобно се тихо споразумевају, а једини звук који им прија јесте онај из природе. Овакве, па и многе друге типичне ситуације Маџидијевих филмова које ће касније бити подобније објашњене, изразито су наглашене у његова три филма: Деца неба, Боја раја и Песма врабаца. 

Колико смо заиста спремни да постигнемо онда када мислимо да ништа не можемо – ово више реторичко питање које нас може пустити у дубоко размишљање из кога као да никад не можемо извући одговор, Маџид Маџиди поставља као главно и уједино даје одговор давши у три наведена филма три различите, једнако тешке ситуације.

Први филм, Деца неба, говори о већ тешком животу Алија, његове сестре Захре и њихове сиромашне породице. Деца се овде по обављању физичких послова не дистанцијару од одраслих. Тако Али једног дана одлази у куповину и по ципеле своје сестре, које су на порправци, док она чува њихову тек рођену сестрицу. Иако не својом кривицом, Али ципеле губи, јер их је однео човек који скупља старе ствари/смеће, преправља и препродаје. Али и Захра су принуђени да деле Алијеве старе патике, јер свако од њих има само један пар обуће за школу.

capture1

Ако се осврнемо на иранску културу, изување ципела има велики значај, јер на тај начин се поштује кућа или установа у коју се улази. Деца као да су овако приказана још чистија, иако су у својој свести осуђени на још већи терет. Захра школу похађа пре подне, њен брат Али после подне што им омогућава размену обуће. Ту се срећемо са немогућношћу контролисања природе. Патике, након што су опране, нису суве до јутра кад Захра креће у школу, међутим, она их ипак обува и трпи непријатност. Следећи проблем настаје када Захра, трчећи у школу, испусти превелику јој патику у канализацију. Али такође трпи непријатност. А зашто? Обома је веома важна школа, обоје су веома добри у њој. Два пута када жели да се извини својој сестри, јер кроз цео филм осећа грижу савести, Али јој поклања оловку.

tumblr_mqfexeHNBZ1rggxwzo4_1280vlcsnap2010052217h55m55

Маџиди ће и у осталим својим филмовима образовање детета ставити као веома важан фактор, познајући природу своје земље и слабост образовања због финансијски тешке ситуације.

Rang-e khoda (1)

За овог режисера, именовање филмова такође игра значајну улогу.  Деца неба јасно ће нам испричати како је то када не може да се тако лагодно хода по земљи, што због немаштине, што због принуђености да се носи оно што нас срамоти јер изгледа баш тако као што изгледа. Да би се земља сјединила са небом, Алијеве патике постају једино решење да Захра такође не буде боса, јер трчањем на школском маратону може освојити патике за своју сестру. Видећемо и дечију чисту прврженост да се уради све што је у могућности да би се дошло до циља, њихово неодустајање које је прожето кроз сваки и цео филм. Одустајањем ништа није постигнуто.

Бојом раја Маџиди ће нам представити свет малог дечака Мухамеда који може све свим чулима, само не видом. Његова чула ће му омогућити, иако на први поглед немогуће да савлада препреке само истанчаним слухом и тактилношћу. Свет се ставља у подножије жеље за животом. Себичност оца који мисли само на себе и своју будућност, што и у неколико сцена наглашава, биће потиснута духом овог дечака, али и кажњена и опоменута од стране природе. Напослетку, Мухамедова инвалидност извлачи из њега оно најбоље, његове руке су његово средство за успех.

1

Иако последњи у овој ,,трилогији“, Песма врабаца је можда и највеће уметничко достигнуће овог иранског режисера. Наиме, главни „јунак“ овог филма није девојчица којој је оштећен слух, већ њен отац који је чувар и узгајач на фарми нојева. Ној је представљен у контрасту с врапцем – птица која не уме да пева и птица која се једино мелодичним цвркутом оглашава. Такође, јаје ноја довољно је да прехрани породицу, а перје ове птице се и данас користи у највишој моди, док врабац нема ниједну од ових могућности.

2

У контрасту, можда чак и истом, можемо посматрати глуву девојчицу Ханеју и њеног оца Карима. Карим је вредан човек, али опседнут стварима. Ханеја и њена браћа и сестре једино „материјално“ виде у природи – они желе да оживе старо језеро које је загађено, а да би зарадили новац, продају цвеће. Карим скупља старе ствари и њима се дословце затрпава. Он не зна шта ће са њима, нема корист од њих, већ само жељу да поседује.

avaze_gonjeshkha_75_t600

Кад Карим изгуби посао на фарми нојева, привремено финансијско решење налази када постаје илегални таксиста, што му омогућава да посећује различита места и набавља још непотребних ствари. На крају, Карим страда тако што ће пасти са своје беспотребне гомиле. Тек озбиљно повређен има прилику да боље осмотри и послуша своју децу која, као што је већ наведено, раде послове независно од свог узраста.

MV5BMTgxNjcyOTg5MF5BMl5BanBnXkFtZTgwNzIzMzczMzE@._V1_

Да ли је потребна трагедија да бисмо напокон приметили свет око нас – још једно реторичко питање које нам Маџиди јасно поставља у својим филмовима. Немогућност да се живот осмотри као да почиње оног момента када годинама постанемо одрасли. Потребно је поново одрасти до адекватне и свеобухватне емотивности и могућности слушања, а то једино можемо смештањем у перспективу детета.

 Горица Радмиловић

Novi Polis

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *