Ulogujte se / Kreirajte profil

Poslednje brukanje – Nemačka 2006.

petko

Nakon SP u Francuskoj usledila je promena na kormilu reprezentacije, pa se sa novim selektorom, Milanom Živadinovićem, ušlo u novi ciklus kvalifikacija, za EP u Belgiji i Holandiji. Živadinović nije uneo puno promena u tim, gotovo isti igrači su imali zadatak da se plasiraju na EP, i to preko Hrvatske, Irske, Makedonije i Malte. Međutim, iako je zabeležio tri startne pobede, protiv Irske (1:0) i dve protiv Malte (3:0 i 4:1), “Živa” je otišao za parama, a na njegovo mesto je došao prekaljeni vuk, Vujadin Boškov, i to baš pred utakmicu sa Hrvatskom u Beogradu. Meč sa Hrvatima je završen bez golova, a ponajviše je ostao u sećanju zbog kratkotrajnog nestanka struje na Marakani, zatim je usledio i poraz u Irskoj – 1:2. Sledila su još dva meča sa Makedonijom i ključni meč sa Hrvatskom u Zagrebu. Makedonci nisu uspeli da zaustave “Plave”, a pred poslednje kolo tri ekipe su bile u igri za direktan prolaz na EP, Jugoslavija, Hrvatska i Irska.

Meč u Zagrebu bio je još jedan iz kategorije “antologijskih”. Hrvatska je krenula furiozno i povela preko Bokšića u 19. minutu. Samo pet minuta kasnije izjednačenje je doneo Mijatović, a u 31. minutu je Dejan Stanković doneo potpuni preokret – 2:1. Oba gola našeg tima došla su posle smušenih intervencija hrvatskog golmana Ladića, a posle slobodnih udaraca Siniše Mihajlovića, dok su sa druge strane Hrvati dobrom igrom dolazili do našeg gola i stavljali odbranu na velika iskušenja. Pred kraj prvog poluvremena, Zoran Mirković u jednom duelu nesportski “faulira” protivničkog beka i dobija direktan crveni karton od španskog sudije Arande (sudio meč Jugoslavija-Holandija na SP 1998). Drugo poluvreme Hrvati počinju osokoljeni činjenicom da imaju igrača više i već u 47. minutu dolaze do izjednačenja – 2:2, strelac Mario Stanić. Od tog trenutka pa do kraja meča naš tim je vodio grčevitu borbu da sačuva remi. Pokušavali su Hrvati na svaki način da dođu do pobede, ali ih jednostavno nije hteo gol. Kralj je odbranio sve što se odbraniti moglo, Ðukić i Mihajlović su sjajno komandovali odbranom, a Jokanović je na sredini terena odigrao možda i najbolji reprezentativni meč. Na kraju, rezultat je bio 2:2, a Makedonci su protiv Irske odigrali za nas, izjednačili u poslednjem minutu (1:1), i odveli nas direktno na EP. U baraž je išla Irska.

Jugoslavija-Norveška 1:0, Milošević

Jugoslavija-Norveška 1:0, Milošević

U Belgiji, gde su se igrali mečevi naše grupe, Jugoslaviju je očekivao još jedan ex-Yu duel, sa Slovenijom, zatim i mečevi sa Norveškom i Španijom. Posle prvih sat vremena meča sa Slovenijom imali smo igrača manje i tri lopte u mreži. Zatim smo počeli da igramo, a Slovenci su se uplašili pobede. Drulović je postigao jedan gol a namestio Miloševiću čak dva, pa smo uspeli da izbegnemo poraz – 3:3. U drugom meču, sa Norveškom, poveli smo na samom početku (Milošević), da bi do kraja meča strepeli za pobedu, koja ipak nije izostala, uprkos činjenici da smo i ovaj meč završili sa 10 igrača u polju (Kežman). Poslednji meč u grupi igrali smo protiv Španije, a njima je trebala pobeda za prolaz, dok je nama odgovarao i remi, pa čak i poraz, u slučaju da Norvežani ne pobede Sloveniju. I ponovo smo sa Špancima odigrali meč za pamćenje, a sve u režiji francuskog sudije Vezijea. Špancima je trebala pobeda pa su krenuli od starta ofanzivno, dok su se naši orijentisali na kontranapade. U 30. minutu Drulović dobija jednu dubinsku loptu na levom krilu, centrira u peterac Španije, tamo nalazi spremnog Miloševića, koji lako zakucava loptu iza Kanjizaresa – 1:0. Samo 7 minuta kasnije Španci preko Alfonsa Pereza stižu do izjednačenja. Perez se najbolje snašao u jednoj gužvi u našem kaznenom prostoru i postavio rezultat sa kojim se otišlo na poluvreme. Do kraja poluvremena videli smo još dve šanse Raula, “oči u oči” sa Kraljem, koje je španski napadač na sreću propustio. Već na početku drugog poluvremena, rezervista Govedarica (ušao umesto Jugovića) dovodi naš tim u novo vođstvo. Ponovo je Drulović imao loptu, ovog puta na desnom krilu, “zavrnuo” je na ivicu šesnaesterca, odakle ju je Govedarica šutem “iz prve” poslao pod prečku španskog gola – 2:1. Samo minut je trajala radost naših igrača, jer, samo što se pošlo sa centra, Španci, preko Munitisa, stižu do izjednačenja. Slično kao i Govedarica, i Španac je dobio loptu na ivici šesnaesterca, opalio po njoj, lopta je dotakla nekog od naših igrača, malo promenila pravac i od stative se odbila u mrežu – 2:2. Drama na terenu dobila je na intenzitetu u 63. minutu, kada sudija Vezije pokazuje Jokanoviću i drugi žuti karton, nakon jednog oštrog starta, i tako ostavlja Jugoslaviju sa deset igrača u polju. Po treći put za redom ostajemo sa deset igrača. No, naši se nisu predavali, i u 75. minutu stigli su i do trećeg vođstva, i to preko Komljenovića. Bila je to još jedna gužva u kaznenom prostoru Španaca, lopta je, posle dosta odbijanja, stigla do Komljenovića, koji je spretno reagovao i sa samo par metara je ubacio u mrežu – 3:2. Brojčano nadmoćni Španci nisu više imali šta da čekaju, krenuli su na sve ili ništa, ali sve do isteka 90. minuta nisu uspevali da postignu gol. A onda, u nadoknadi vremena, na scenu je stupio Vezije. Produžio je utakmicu nominalno za 5 minuta, a produžetak je zaista trajao čak 8 minuta. Španci su počeli sa “bunarenjem” i posle jednog bezazlenog duela Govedarice i Abelarda, Francuz je pokazao na belu tačku. Odluka je, blago rečeno, bila krajnje diskutabilna, ali protesti naših igrača nisu imali efekta. Mendieta je bio siguran izvođač penala – 3:3. Očekivali smo da sudija odmah po polasku sa centra odsvira kraj, ali Vezijeu to nije padalo na pamet. U 98. minutu Španci stižu i do pobede. Bila je to još jedna visoka lopta u našem šesnaestercu, koja je nekako stigla do Pereza, a ovaj je iskoristio šansu i postigao gol koji je bacio španske navijače u trans, a našu klupu u trenutno stanje šoka. Ipak, stigla je vest da su Norveška i Slovenija odigrale nerešeno, pa smo tako ipak prošli dalje. Kraj meča je obeležio jedan jugoslovenski navijač, koji je sišao sa tribina na teren i pokušao da se obračuna sa očajnim francuskim sudijom. Na kraju smo zauzeli drugo mesto u grupi, a u 1/4-finalu nas je čekao stari dužnik iz Francuske – Holandija.

Jugoslavija-Holandija 1:6

Jugoslavija-Holandija 1:6

Meč sa Holanđanima, u Roterdamu, važi za jedan od najgorih u istoriji naše reprezentacije. Igra ekipe je bila problematična na celom prvenstvu, a u ovom četvrt-finalnom meču nije uopšte postojala. Terenom su leteli Holanđani, koji su utrpali “Plavima” 6 lakih komada, dok je počasni pogodak za Jugoslaviju postigao Savo Milošević. Bio je to njegov peti gol na turniru, pa je naš napadač podelio titulu najboljeg strelca EP sa Klajvertom, koji se naigrao baš na ovoj utakmici. Bio je to težak poraz našeg tima, koji je napustio prvenstvo posle 4 utakmice, sa gol-razlikom 8:13 i čak tri crvena kartona.

U neku ruku može se reći da je ovo bilo poslednje takmičenje stare Jugoslavije, budući da su posle ovog EP-a polako počeli da prekidaju reprezentativne karijere igrači koji su ponikli u starom jugoslovenskom sistemu. Takođe, potpuno je izgubljen i kriterijum po kome se birao selektor, pa smo u narednim godinama na tom mestu mogli da vidimo razne ljude koji, čini se, nisu ni slučajno bili dorasli toj funkciji, i to se svakako odrazilo na rezultate državnog tima. Propušteno je sledeće Svetsko prvenstvo, u Japanu i Koreji, a zatim i EP 2004, u Portugalu.

Ekipa SCG na Mundijalu 2006.

Ekipa SCG na Mundijalu 2006.

Odmah po završetku EP, Boškov je privremeno otišao u istoriju, a na njegovo mesto dolazi ambiciozni Ilija Petković, odlučan u nameri da odvede reprezentaciju u Japan i Koreju. Grupa naizgled nije bila preterano teška. Bili su tu Rusi, Slovenci, Švajcarci, i autsajderi Luksemburg i Farani, međutim ispostavilo se da je to bilo previše za naš tim u tom trenutku, pa smo završili kvalifikacije na trećem mestu. Petković je vodio ekipu samo u prvom meču, protiv Luksemburga (0:2, Milošević, Jokanović), da bi nedugo zatim, posle reizbora u FSS, dao otkaz na mesto selektora. Na njegovo mesto je uskočio Milovan Ðorić i u naredna tri meča osvojio samo dva boda. Prvo smo remizirali sa Švajcarskom u Beogradu (1:1, Mihajlović), zatim smo do istog rezultata došli i u duelu sa Slovencima u Ljubljani (1:1, Milošević), i to posle gola primljenog u nadoknadi vremena, i na kraju je došao poraz od Rusa na Marakani (0:1). Ðorić je brzopotezno skinut sa mesta selektora, dok još nisu sve nade potonule. Umesto njega na čelo tima dolazi tročlana komisija u sastavu D.Savićević / V.Boškov / I.Ćurković. Pod njihovim vođstvom ekipa dolazi do boda u Moskvi (1:1, Mijatović), zatim slede dve lagane pobede protiv Farana, i veoma važna pobeda u Švajcarskoj, koja je povratila nadu da je plasman na Mundijal ipak dostižan (1:2, Milošević, Krstajić). Švajcarci su na taj način otpali iz trke, ali je ostao na kraju još jedan zadatak – pobediti Sloveniju u Beogradu. Na žalost, naš tim nije uspeo da obavi taj zadatak. Slovenci su rano poveli, da bi Predrag Ðordević izjednačio u 51. minutu i tako postavio konačan rezultat – 1:1. Na Mundijal su direktno išli Rusi, Slovenci su se remijem u Beogradu izborili za baraž, a nama je ostalo da čekamo neku novu priliku.

U kvalifikacije za EP u Portugalu Jugoslavija je ušla sa Dejanom Savićevićem na selektorskom mestu, a zanimljivo je da su kvalifikacije završene pod imenom Srbije i Crne Gore. Dejo je počeo ciklus odlično, remijem u Italiji (1:1, Mijatović), i pobedom nad Fincima (2:0, Kovačević, Mijatović), ali je nastavak bio potpuna frustracija za sve ljubitelje fudbala u zemlji. Igrali smo tog 12.02.2003. mec protiv Azerbejdžana, u Podgorici, i na poluvremenu imali glatkih 2:0 (Lazetić, Mijatović). A onda, u drugom poluvremenu, razgoropađeni Azerbejdžanci preko svog isturenog napadača, Gurbana Gurbanova, postižu dva pogotka i dolaze do velikih 2:2, i tako nas vraćaju tri koraka unazad. Povika, koje se u javnosti digla na selektora i igrače, uzela je danak i u sledećem meču, u Finskoj. Lako smo izgubili na severu Evrope (0:3), a valjalo je ići na teško gosotvanje u Azerbejdžan. Tamo, naravno, reprezentacija beleži novi poraz, a scenario je bio sličan onom podgoričkom. Poveli smo preko Boškovića u prvom poluvremenu, da bi nas domaćin “okrenuo” u poslednja tri minuta meča – 2:1. Strelac izjednačujućeg gola bio je, a ko bi drugi, Gurban Gurbanov. Bio je to i definitivan kraj Dejana Savićevića, a drugu šansu na kormilu reprezentacije dobio je Ilija Petković. Šanse za plasman više nisu postojale, a Petković je iskoristio poslednja tri meča da vidi na koga može računati u narednom ciklusu. Na kraju, pobeđen je Vels dva puta, i uzet je jedan bod Italijanima u Beogradu, a igra tima je pod Petkovićem bila znatno bolja i sigurnija, pa se opet sa velikim očekivanjima ušlo u kvlaifikacije za Nemačku 2006.

Holandija-SCG 1:0, Robben

Holandija-SCG 1:0, Robben

Srbija i Crna Gora su u kvalifikacijama za Mundijal u Nemačkoj bile u grupi sa Španijom, Belgijom, Litvanijom, Bosnom i San Marinom. Petković je napravio novi tim, igru je bazirao na čvrstoj odbrani i kontranapadima, u ekipi se znao red, i to je dovelo do dobrih rezultata u ovim kvalifikacijama, iako sam početak to nije nagoveštavao. Počelo je sa dve ne baš tako lake pobede nad San Marinom, i sa mršavih 0:0 u Sarajevu, posle prilično blede i bezidejne igre. Prekretnica je bio meč u Belgiji. “Plavi” su pružili jednu odličnu partiju, bez velikog respekta prema domaćinu, i sa dva pogotka (Vukić, Kežman) odneli tri boda kući. Osokoljeni pobedom u Belgiji, dočekali smo zatim Špance na Marakani, sa nadom da možemo pobedom da istaknemo kandidaturu za prvo mesto u grupi, koje je donosilo direktan plasman na Mundijal. Ipak, meč je prošao u opreznoj igri oba rivala, bez puno šansi, i na kraju i bez golova – 0:0. Još jednu šansu imali smo u sledećem meču, protiv Belgije u Beogradu, međutim odigrali smo nešto slabiju partiju i ponovo remizirali bez golova. Bila je to polovina kvalifikacija, a naš tim još uvek nije primio ni jedan gol. Došlo je zatim i treće uzastopno domaćinstvo na Marakani, ovoga puta protiv Litvanije, i ovoga puta kiks je mogao značiti i oproštaj od Mundijala. No, ovu priliku ipak nismo propustili, pa smo golovima Kežmana i Ilića stigli do važne pobede – 2:0. I to u dobrom trenutku, jer, sledilo je gostvanje Špancima, koje je praktično odlučivalo o prvom mestu u grupi. Bio je to vrlo težak mec za SCG. Španci su igrali sjajno, rešetali našeg golmana, stavljali na velike muke odbranu, ali su uspeli da od silnih prilika iskoriste samo jednu, i da golom Raula završe poluvreme sa rezultatom 1:0. Igra našeg tima bukvalno nije postojala, ali je ostalo vremena da se nešto promeni u drugom poluvremenu. Ta promena je stigla u liku Nikole Žigića, koji je u drugom poluvremenu ušao umesto Saše Ilića. Sa njegovim ulaskom naša igra se pomerila prema kaznenom prostoru Španaca, i počeli smo da se oslobađamo pritiska domaćina i da ugrožavamo njihovog golmana. Iz jedne takve akcije, stiglo je i izjednačenje, preko Kežmana. Bio je to jedan manje-više bezopasan šut sa ivice šesnaesterca koji je Kežman uspeo da da skrene, taman koliko je bilo dovoljno da lopta prevari Kasiljasa i završi u mreži. Španci su ponovo jurnuli u napad ali nisu uspeli, za razliku od 2000. , da stignu do pobede, iako smo mi pred kraj meča ostali bez Duljaja, koji je dobio crveni karton, a sudija Grem Pol se svojski trudio da produži utakmicu što je više moguće.

Ovim bodom iz Španije došli smo u situaciju da sa dve pobede u poslednja dva meča budemo prvi u konačnom plasmanu, i da odemo direktno na Mundijal, uprkos svim prognozama i očekivanjima. Petković i igraci su najozbiljnije shvatili ovu priliku i ostvarili su te dve pobede, jednu u Litvaniji (0:2, Kežman, Vukić) i jednu u Beogradu, protiv Bosne (1:0, Kežman). Završili smo takmičenje na prvom mestu, a Španija je morala u baraž. Iako nismo pružali neke nezaboravne partije, ipak je odlična odbrana i kompaktnost celog tima ulivala nadu da možemo do dobrog rezultata na Mundijalu. Primili smo samo jedan gol na 10 mečeva, a pored standardne odbrane u sastavu Dragutinović – Vidić – Krstajić – Gavrančić, istakli su se u veznom redu i Zvonimir Vukić i Predrag Ðordević, a u napadu, najbolji strelac ekipe u kvalifikacijama, Mateja Kežman. Euforija zbog direktnog plasmana je malo splasnula posle izvlačenja grupa za Mundijal. FIFA je, iz nekog čudnog razloga, smestila naš tim u “specijalan šešir”, pa smo tako, pomoću šarmantne Hajdi Klum, dobili i specijalne protivnike, Argentinu, Holandiju i Obalu Slonovače. Bila je to ubedljivo najjača grupa na turniru, a domaća fudbalska javnost je prilagodila ranija visoka očekivanja, i svela ih na “bilo bi sjajno da prođemo grupu” nivo.

Obzirom da je u kvalifikacijama skoro sve bilo idealno, bilo je samo pitanje trenutka kada će stvari početi da se menjaju. Prvo, Nemanja Vidić je dobio crveni karton u poslednjem kvalifikacionom meču, protiv Bosne, pa selektor nije mogao da računa na njega u prvom meču, protiv Holandije. Zatim je usledila i povreda Mirka Vučinića, koja je primorala Petkovića da pozove naknadno jednog igrača, a on se odlučio za svog sina, Dušana Petkovića. To je naravno izazvalo veliko negodovanje javnosti, ne samo zbog “nepotizma”, već i zbog toga što su mnogi bili uvereni da kvaliteti mlađeg Petkovića nisu bili na reprezentativnom nivou. Pritisak je bio toliki da se Dušan Petković, pred sam polazak u Nemačku, samoinicijativno povukao iz ekipe, pa smo otišli na Mundijal sa 22 igrača, jedini od svih timova, i to u, blago rečeno, narušenoj atmosferi.

Argentina-SCG 6:0

Argentina-SCG 6:0

Na kraju, Petković je u Nemačku poveo sledeće igrače (po brojevima): 1. Dragoslav Jevrić (Ankaraspor, Tur), 2. Ivan Ergić (Basel, Sui), 3. Ivica Dragutinović (Sevilla, Esp), 4. Igor Duljaj (Shakhtar, Ukr), 5. Nemanja Vidić (Manchester Utd, Eng), 6. Goran Gavrančić (Dinamo Kiev, Ukr), 7. Ognjen Koroman (Portsmouth, Eng), 8. Mateja Kežman (Atletico Madrid, Esp), 9. kapiten Savo Milošević (Osasuna, Esp), 10. Dejan Stanković (Inter, Ita), 11. Predrag Đorđević (Olympiakos, Gre), 12. Oliver Kovačević (CSKA Sofia, Bul), 13. Dušan Basta (C.Zvezda), 14. Nenad Đorđević (Partizan), 15. Milan Dudić (C.Zvezda), 16. bez igrača (Dušan Petković), 17. Albert Nađ (Partizan), 18. Zvonimir Vukić (Shakhtar, Ukr), 19. Nikola Žigić (C.Zvezda), 20. Mladen Krstajić (Schalke, Ger), 21. Danijel Ljuboja (PSG, Fra), 22. Saša Ilić (Galatasaray, Tur) i 23. Vladimir Stojković (C.Zvezda).

Prvi meč na Mundijalu igrali smo 11.06. u Lajpcigu, protiv Holandije. Već na ovom meču se videlo da se nećemo lepo provesti u Nemačkoj. Holanđani su bili daleko bolji i konkretniji od našeg tima, i bio im je dovoljan jedan rani gol (Roben, 18′) da bez većih problema dođu do pobede. Naš tim je delovao skoro nezainteresovano, bez ijedne ozbiljnije prilike za gol. Pokušao je Petković u drugom poluvremenu da razmrda ekipu promenom oba napadača (Milošević-Žigić, Kežman-Ljuboja) ali ništa se tu nije moglo. Treba reći da je startna postava u ovom meču bila izuzetno iskusna. Osim Đorđevića, kome je to bio 16. nastup za državni tim, niko od ostalih igrača nije imao manje od 25 nastupa. Međutim to se na terenu nije videlo. Odbrana je bila bušna, sredina, bez nedovoljno oporavljenog Vukića, nije mogla da poveže redove, a napadači su bili potpuno odsečeni od ostatka ekipe. Veoma loša utakmica za Srbiju i Crnu Goru.

isključenje Kežmana na meču Argentina-SCG

isključenje Kežmana na meču Argentina-SCG

Šta tek reći za sledeći meč protiv Argentine. Ni na tom meču nije mogao da igra Vidić (povredio se na treningu dan posle meča protiv Holandije), ali verovatno ni njegovo igranje ne bi mnogo pomoglo. Meč u Gelzenkirhenu je počeo gotovo isti tim kao i onaj protiv Holandije, samo je umesto Đorđevića igrao Dudić. Ovde sam već morao da izračunam prosečan broj mečeva startne postave našeg tima, i ta cifra iznosi nešto preko 43! Tako iskusan tim je dozvolio onakvu bruku kakva se dogodila u meču sa “Gaučosima”. Argentina je prosto pregazila Srbocrnogorce, igrali su se sa našim igračima, vezivali su po dvadesetak neprekinutih dodavanja, rešetali našeg golmana kao na treningu, sve u svemu priredili nam možda i najveću bruku u istoriji reprezentacije – 6:0. Za vreme i posle te utakmice isplivale su na površinu i raznorazne svađe među igračima, usledila su međusobna optuživanja, čak su neki igrači i napustili bazu reprezentacije i vratili se kućama pre poslednjeg meča. Bili su to verovatno najcrnji dani u istoriji našeg državnog tima.

Obzirom da smo sa dva poraza bili faktički eliminisani sa Mundijala, ostalo je da u meču sa Obalom Slonovače makar spasimo čast. Petković je malo promešao sastav u tom meču, i posle brzog vođstva od 2:0 (Žigić, Ilić), naš tim je ispustio kontrolu igre i do kraja meča smo primili tri gola, a mogli smo i mnogo više, i tako sa tri poraza otišli kući, gde je selektora sačekala hladna oštrica nezadovljne fudbalske jasnosti, koja je na froncle iseckala i Petkovića i igrače koji su, po mišljenju štampe, najviše podbacili. Petković se branio tako što je priznao da je previše slušao savete sa strane, kao i da je imao problema sa “zvezdama” u timu. Sve u svemu, bilo je ovo još jedno gorko iskustvo, i još jedna potvrda da bez dobre atmosfere u i oko ekipe nema preduslova za dobar rezultat. Odmah posle Mundijala iz naziva zemlje je otpalo “drugo oko”, pa je samostalana fudbalska Srbija imala težak zadatak da nađe prvog srpskog selektora, i otpočne novu stranicu u svojoj fudbalskoj istoriji, u nadi da se ovakva bruka više nikad neće dogoditi.

Odlazak u istoriju - Zidan

Odlazak u istoriju - Zidan

Što se tiče Mundijala, njega su obeležili Italijani, predvođeni maestralnim trenerom, Lipijem, kao i ispad Zinedina Zidana u finalnom meču, kojim je ovaj veliki igrač neslavno završio svoju profesionalnu karijeru. Baziravši igru na čvrstoj odbrani, sa sjajnim kapitenom, Kanavarom, na čelu, Italija je stigla do četvrte titule sa samo dve lopte u svojoj mreži, od kojih je jedna bila auto-gol, a druga je ušla sa bele tačke. Francuzi su do finala stigli minimalnim pobedama u 1/4-finalu i polufinalu (Brazil, Portugal), i ne baš ubedljivom igrom, ali dalje od finalnog poraza na penale nisu mogli. Rekosmo već, finalni meč je obeležio postupak Zidana, koji je u produžetku dobio direktan crveni karton zbog udaranja Materacija, glavom u grudi. Odlučujući gol sa bele tačke postigao je Fabio Groso, koji je postigao i gol u produžetku polufinalnog meča sa Nemačkom, i tako izrastao u junaka italijanskog tima. Domaćini Nemci su ispali u polufinalu od šampiona, iako su igrali atraktivan, napadački fudbal, a njihov Miroslav Klose je i osvojio titulu najboljeg strelca (5 golova). Argentinci, koji su u grupi igrali sigurno, ispali su od domaćina posle jedanaesteraca, kao i Englezi protiv Portugala, po ko zna koji put na velikim takmičenjima. Španija je krenula silovito, ali je u 1/8-finala naletela na raspoložene Francuze, i tako uobičajeno rano ispala. Prijatno iznenađenje bila je Gana, koja je ispala tek od Brazila u 1/8-finala, pa i Švajcarska, koja je u istoj rundi ispala od Ukrajine, takođe posle penala, a bez i jednog poraza u regularnom toku. Takođe je dobro igrala i Australija, koja je ispala od Italije posle više nego sumnjivog penala u nadoknadi vremena. Razočarali su, pored nas, i Hrvati i Česi, a posebna atrakcija je viđena na meču između Hrvatske i Australije, kada je engleski sudija Grem Pol pokazao Šimuniću čak tri žuta kartona!

Bio je to možda i najbolje organizovan finalni turnir, sa besprekornim uslovima i za igrače i za publiku, i na verovatno najboljim stadionima na svetu.

U drugom delu teksta predstavljamo sve igrače koji su igrali za SCG u Nemačkoj 2006.

Za P.U.L.S.E.
Simić Mihajlo

TwitterGoogle+

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *