Ulogujte se / Kreirajte profil

Poslednji urlik

‘Možda ste zaboravili…18.novembra biće 20 godina od Nirvaninog unplugged performansa u Njujorku’

Tri dana brade, džemper i jeans; mlad i mršav. Tad je bilo  lako…Grunge i rat tutnjali su kroz nas like teen spirit;tako nam  se zalomilo. Bežeći od mobilizacije i dolazećeg ludila, lutali smo  Evropom. Neki su imali sreće da rade. Ja nisam. Vrteo sam kanale i  Nirvanu do besvesti, čekajući da se nešto desi.

A onda se desilo. Nirvana je prolazila kroz Evropu, trebalo je samo  sesti na voz, na preterano savršen, tačan i čist ekspres za dva sata  normalnog života. Lomio sam se: da li mogu to sebi da priuštim? Moj  egzilbudžet topio se opasnom brzinom i uvek prisutni šapat  nesigurnog sutra dosađivao mi je kao dobronamerni naporni prijatelj. Tešio sam se: biće prilike ponovo…uskoro ću saznati jednu grubu  istinu:najbolje prilike nikad ne dolaze ponovo.

Utešna nagrada stigla je u vidu MTV Unplugged in New York. Bio je to  album inspirisan pločom Marka Lanegana The winding sheet; zapravo,  grupa je tražila način kako da to ne bude još jedan Nirvana šou,  samo bez struje, i Laneganov album bio je odgovor.

argus007-mark-lanegan-kurt-cobain

Zašto baš Lanegan? Pa, jednostavno. Na jednom od brojeva sa ploče  gostovali su Chris Novoselic i Curt Cobain. Pesma se zvala Where did  you sleep last night i spojila je toliko različitih…bila je to  šifra koja je otključavala skrivene dragocenosti:

Cobain je znao šta hoće od unplugged priče i svesno je prekršio prvo  pravilo šou-a, uključujući akustičnu gitaru u pojačalo i pedale.  Producent Alex Coletti morao je da maskira pojačalo sa fejk  monotorom ispred. Nije to bio nikakav specijalni akustični domet,  više je bio Cobainov sigurnosni paket, bio je sigurniji kad se čuje  kroz svoje pojačalo. Pedale nije ni upotrebio, sem u Man who sold  the world. Električni plaginovi bili su tu samo kao dobri  prijatelji.

Fuck you all, this is the last song of the evening…niko nije tada  pretpostavljao da će Kurtovo prezrivo dobacivanje producentima neki  mesec kasnije zvučati kao zloslutna anticipacija, baš kao i  dekoracija stejdža, sve sa crnim svećama, ljiljanima i kristalnim  lusterima. Roudi ga je provocirao: ‘Misliš, kao na sahrani?’ –  ‘Upravo. Kao na sahrani.’

2262382116_4ac51c8ed1_z

 

‘Where did you sleep last night’ se inače uopšte ne zove tako. U  uvodu je Kurt pomenuo Lead Belly-a, ali je u pitanju tradicional ‘In  the pines’ iz 19.veka, ponegde naslovljen i kao ‘Black girl’. Prvu  zapisanu verziju štampao je Sesil Šarp 1917. u samo 4 stiha:

Black girl, black girl, don’t lie to me
Where did you stay last night?
I stayed in the pines where the sun never shines
And shivered when the cold wind blows

Koliko umetnosti stane u četiri reda…

Zaplet oko tumačenja pesme zavrteće se od 1925. Tad je lokalni folk  kolekcionar prvi put snimio, a nerešena enigma ostala je strofa

Her husband, was a hard working man
Just about a mile from here
His head was found in a driving wheel
But his body never was found

Dobri, odgovorni muž, hard working man, skončava pod točkovima voza,  glavu pronalaze, telo ne; takvi se ne mogu propisno zakopati po  baptističkim doktrinama – njegova duša je osuđena na čistilište…

Mlada ženu se krije među borovima, bežeći od potere. Da li laže? Da  li je zgrešila? Šta god da je činila, njen strah izaziva samo  nežnost. Borovi i dubina šume su večita metafora seksualnosti,  usamljenosti i smrti. Davanje u zabranjenom i poricanje…istina  nada i život teško da imaju mesta ovde; teško kao i suncu da se  probije kroz gustinu šume. Zadrhtala od očaja i beznađa:

In the pines, in the pines
Where the sun don’t ever shine
I would shiver the whole night through

Tamo gde sunce ne stiže ne može biti loše kad nije bilo ni ičeg  dobrog; na tako hladno mesto ne stiže ni senka sećanja na bolje  dane.

Najlepša stvar u minimalizmu ovih nekoliko stihova je sloboda  izvođaču da ih promeni kako oseti trenutak; ta interaktivnost je  poezija koja nas sačekuje u budućnosti, a ‘In the pines’ njen mali  nlo koji nas je na kratko posetio.

Tako je Black girl, don’t lie to me, postajalo My girl, don’t lie to  me ili Ma Negresse u cajun music tradiciji. Naoko sitnom promenom,  izvođač je zapravo menjao tumačenje, senzibilitet i svoju ličnu  ulogu u pesmi.

Multiznačnost je vodila do novih raskršća. Tri verovatno najbolja  izvođenja su porodila tri smera u kojima se išlo: delta blues,  bluegrass i cajun.

Najpoznatiji, verovatno i najbolji je Lead Belly snimak iz 1944.,  inače treći njegov pokušaj:

Čovek je bio samonikli genije nezgodne naravi i zatvor je bio  njegovo prirodno okruženje. Bilo je potrebno da odrobija 17 godina i  dva ubistva da bi ga 1933. pronašao Alan Lomax, budući anđeo čuvar,  i odvede do studija i koncertnih dvorana. Brzi uspeh i naslovna  strana Life magazina(Lead Belly – Bad Nigger Makes Good Minstrel)  nije mu doneo prosvetljenje i on će još nekoliko puta uspeti da  zaglavi zbog tuča – zašto me toliko podseća na Šabana B. – ali i da  u nasleđe ostavi klasike i tragove koji se ne brišu, sa godinama  samo postaju dublji.

leadbelly

 

In the pines je uveo u blues, a njegovim tragom krenuće desetine  važnih: Dave Van Ronk, Long John Bauldry, Grateful Dead, Odetta  Holmes, Four Pennies,  sve do Marc Lanegan-a, Nirvane i The Hole. Da  se ne lažemo:ja bluz čitanje najviše volim prosto zato jer ga  najbolje razumem, jer je moja šolja čaja, ali ni ostala nisu manje  važna.

Tri godine pre Ledbelijeve verzije, 1941., snimili su je Bill  Monroe&The Bluegrass Boys. Baš kao i Ledbeli i oni su je snimali  nekoliko puta, a najpoznatija je verzija iz 1952.:

Realno, Bill Monroe je i najviše popularisao In the Pines. Za njim  su krenule desetine izvođenja koje su mirisale na train song  čitanje, kao Atkinson family, The Osborne brothers, Pete Seeger,  Dolly Parton a ima ih i sasvim novih, npr. The Mosstins:

Sredinom šezdesetih, nekoliko snimaka je akcentovalo ovaj klasik i  kao deo cajun tradicije. Cajun je lokalna muzika francuskog govornog  područja Lujzijane, naoko country’n’texas orijentisana, ali  orkestarski svedena na harmoniku, violinu i triangl u zaraznom  ritmu:

Nathan Abshire bio je predvodnik renesanse cajun-a sredinom  šezdesetih i Pine Grove Blues(Ma negresse) bio je najznačajnije  izdanje. Još nekoliko cajun umetnika uradilo je cover, mada bi ga  vredelo potražiti i među novijim radovima modernih cajun izvođača,  potput Wayne Toups-a ili Roddie Romera(ja ga nisam pronašao).

Postoji, međutim, i jedno malo sokače, rezervisano za artiste koji  su In the pines doživeli izvorno, kao američki folk i ništa više od  toga; mlada Joan Baez, recimo, na samom početku svoje karijere,  snimila je sjajan folk cover.

Bob-Dylan-y-Joan-Baez

Ovde ću ostaviti koncertni duet sa Bob  Dilanom iz 1963., a studijska verzija mi se čini još punijom i  boljom:

Na istom talasu, jedrila je i Susheela Raman na snimku iz 2007.,  samo mnogo intimnije, ali ima tu neka tanka linija koja ih je  vezala:

Ova verzija Sušile dobila je i kontemplativan dubstep remiks, čime  je uvela tradicional iz 19.veka u sasvim novu dimenziju. U njoj  funkcioniše savršeno; baš kao i u ostalim.

Možda ste zaboravili…18.novembra biće 20 godina od Nirvaninog  performansa u Njujorku. Postoji teorija da se Kurt kroz Where did  you sleep last night na trenutak obratio Cortney. Kad čujete kako  kroz zube cedi

My girl, my girl, where will you go
I’m going where the cold wind blows

morate zadrhtati, taj hladan vetar uvek ponovo prođe kroz srce. Ne  znam da li je istina, ali više nije ni važno. Vuk koji zavija u  Cobainu četiri meseca pred odlazak ni u jednoj se numeri sa  Unplugged in New York nije protegnuo toliko. Bio je to poslednji  urlik pred povratak u duboku borovu šumu.

za P.U.L.S.E.: Vladimir Alimpić

3 komentara na tekst Poslednji urlik

  1. April

    29/11/2013 at 11:03

    Tnx Ency, hope to see The Mosstins soon in Belgrade!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *