Ulogujte se / Kreirajte profil

Postmoderni mediji – Kultura dijaloga u eri interaktivnosti

Because most of what we say and do is not essential…

Marcus Aurelius

Filozofija (medija) je, da parafraziramo Hegelovu (Hegel) sentencu, svoje vreme (koje je) u mislima zahvaćeno. To znači da, ukoliko filozofija medija prati i problematizuje rad pojma u našem vremenu, ona nužno promišlja ono što su bitna svojstva savremenog doba. U ovom interpretativnom kontekstu, pokušaćemo da otvorimo sledeća pitanja, koja se tiču odnosa medija i kulture u tzv. postmodernoj eri.  Šta su postmoderni mediji, i kako, uopšte, protumačiti odrednicu ‘postmoderni’, primenivši je na svet medija? Na koji način je moguće oblikovati kritički ili, pak, kakav-takav vrednosni stav u odnosu na aktuelnu medijsku situaciju, ukoliko je reč o rastegljivom pojmu koji bi mogao da preraste u oznaku za sve, i istovremeno ni za šta (anyting goes).U kakvoj su relaciji, što zvuči kao retorsko pitanje, ali i nova, moguća refleksivna provokacija – tzv. postmoderni mediji i postmoderno doba?[1] Da li je era dominacije tzv. „medijske kulture“ ujedno i postmoderno vreme (stanje), koje potom definiše i sve one medije koji u njemu deluju – što bi značilo da mediji, zapravo, funkcionišu u skladu s „duhom vremena“, ukoliko je uopšte pojam „duha“ relevantan za ocrtavanje obrisa jednog postmoderno oblikovanog razdoblja, ma šta to, naposletku, značilo. Da li su postmoderni mediji „stari“ ili „novi“ mediji (s obzirom na pitanje da li danas ova uslovna podela vredi?), te jesu li oni konstituenti, generatori, diseminatori i promoteri postmoderne kulture, ili su njen proizvod. Može li se, u izvesnom smislu reči, tvrditi da ne postoji ništa što je ‘postmoderno‘ a što se, na bilo koji način, nalazi izvan sveta medija (ovde se misli i na tzv. realnost, kao i na moguću spekulaciju o njoj – recimo, na „staru metafiziku“).

Jedno je, međutim, izvesno. Takozvana postmoderna kultura, ma kako ovu pojmovnu sintagmu definisali, bitno je određena tzv. medijskom kulturom (Daglas Kelner /Kellner/)[2]. Dakle, postmoderna i mediji su u odnosu čiji je zajednički imenitelj kultura kao takva. Štaviše, za postmoderno doba je karakteristično to da je ono opisano svetom kulture, tj. da je upravo reč o jednom posebnom periodu i razvojnoj fazi čovečanstva – vremenu vladavine kulture. Pri tom se, u ovakvim kontekstima tumačenja, određenje kulture većim delom identifikuje sa najrazličitijim medijskim aktivnostima, odnosno sa ukupnom medijskom praksom jednog vremena. Ova identifikacija kulture i medija svakako je upitna, odnosno problematična u teorijskom smislu reči, ali je to, kako izgleda, osnovna težnja „industrije kulture“ koja svemu „nameće sličnost“, kako to tvrde Adorno (Adorno) i Horkhajmer (Horkheimer) u Dijalektici prosvetiteljstva.[3]

Stoga se o relaciji: mediji – postmoderna, prema našem shvatanju, može govoriti prevashodno kao o relaciji, a tek je potom uputno apstrahovati ono što je partikularno i (ko)egzistira u tom odnosu. Takođe, važno je istaći da se o postmodernim medijima ne može govoriti izvan konteksta postmodernog doba, jer mediji kao ‚postmoderni‘ mogu delovati samo u kontekstu sadejstva s vremenom koje nosi odlike postmoderne. To, naravno, nije nužno i postmoderna era u smislu nekakve istoričnosti, jer su pojedini mediji, karakteristike koje se danas nazivaju postmodernim, manifestovali u proteklim vremenima, ali se njihovo apsolutno koincidiranje s tzv. duhom epohe tada nije dogodilo. Ovo, istovremeno, ne znači da u tzv. postmodernom (zatečenom i apovesnom) stanju, svi mediji konvergiraju ka „vrednostima“ postmoderne, ali je pomenuta podudarnost duha epohe i ukupne medijske slike (reprezentacije) tog „duha“ ili „kulture“  veoma upadljiva.

Postmoderna je – što je opšti topos tumačenja – okrenuta ka relativizovanju vrednosti, kako saznajnih i moralnih, tako i estetskih i kulturalnih. Kulturi dijaloga, u načelu, ovo doba ne pogoduje, jer potraga za istinom i smislom (dakle, „istošću“) stoji u suprotnosti sa stavom o odsustvu „velikih priča“, odnosno istine, povesti, i dr. Relativizam, kao lišenost modernih vrednosnih orijentira, služi, otuda, kao osnovna metodska alatka za dekonstrukciju svega postojećeg, pa tako i kulture dijaloga. Rezulat dekonstrukcije dijaloške forme potrage za istinom i smislom jeste, kako je još Liotar (Lyotard) tvrdio – fenomen „raskola“.[4] Raskol, zapravo, podrazumeva mnoštvenost komunikacijskih formi i aktivnosti, ali bez ikakvog zajedničkog imenitelja – poput istine, na primer. Ujedno, komunikacijski raskol je i takvo stanje jedne kulture, koju ne odlikuje neposrednost dijaloga, već (medijska) posredovanost kominikacije, koja, kako ćemo u tekstu naznačiti, zadobija oblik interaktivnosti.

U epohi raskola, liotarovskim rečnikom iskazano, određeni oblici komunikacije prevagnjuju nad drugim. Na mesto dijaloga, a s obzirom na demontiranje, te postmoderno relativizovanje pojma istine, stupa retorika kao veština komuniciranja koja ne teži istini, nego potvrdi komunikacijskih veština i moći (iza kojih, najčešće, stoji politička moć, a iza ove i ekonomiski uticaji), ili konsenzusu različitih gledišta. Umeće argumentovanja, kao i monološki oblici diskursa, pa i savremena eristika, bez pretenzija na istinitost, kao krajnji ishod komuniciranja, dovode do marginalizovanja dijaloga – što na prvi pogled deluje kao paradoks u dobu ekspanzije komunikacija, kao i onih tehnologija što ih omogućavaju i tehnički podržavaju.

Povodom dijaloga, Liotar tvrdi, ali i anticipira sledeće:

„U okviru ove problematike gubitka ili sumraka realiteta referenta (saznajni realativizam – prim. D. V.) nastaju pravila na osnovu kojih se postiže konsenzus među partnerima oko jedne rečenice koja svoj referent identifikuje kako valja. Potrebna je nova vrsta govora u okviru dijalektičkog govora“.[5]

Za razliku od dijaloga koji je, po Liotarovom mišljenju, na zalasku, slika kao komunikacijsko sredstvo, iako je „varljiva“, pošto je zasnovana na čulnoj percepciji a ne na logosu, pokazuje izvesne komparativne prednosti u odnosu na prethodeće forme komuniciranja. Izlažući argumente u ovom smeru, Liotar se poziva na Platonov (Plato) dijalog Fedar:

„Slika je varljiva kada se uzima kao idol (eidolon); ali kada se uzme kao eikos (verovatan) ona je ipak putokaz na putu ka istinitom, ‚pravom‘.“[6]

Iz citiranog mesta se prepoznaje odustajanje od ideala (apsolutne) istine i dijaloga kao sredstva za njeno dosezanje, a u korist preispitivanja verovatnoće nekog događaja i „slikovnog“ ubeđivanja, što, odista, predstavlja „dijagnozu“ našeg vremena.

Kako se vidi, ovde je, u teorijskom smislu reči, na delu priprema za obrt i inverziju; slika koja je nekada bila daleko manje cenjena i uverljiva kao komunikacijsko sredstvo, zadobija primat u odnosu na vrednost dijaloga u medijski posredovanom vremenu. Kriza naracije (pa tako i dijaloga), dakle, biva „sanirana“ invazijom slike, i to ne bilo kakve, nego slike-uverenja. A ove slike-uverenja, bez referenata u stvarnosti (o čemu je naširoko u svom opusu pisao Žan Bodrijar /Baudrillard/), koja je, navodno, u krizi, jesu produkt medija, i to ne bilo kojih, nego tzv. postmodernih medija. U najkraćem, postmoderni mediji su, po definiciji, neskloni dijalogu, a naklonjeni slikama. Uz to, oni se kao „postmoderni“ i prepoznaju upravo po tome što su, za razliku od nekih starih medija (recimo, pozorišta) autentično nenaklonjeni dijalogu. „Postmoderni mediji“ su, zapravo, oni mediji, koji su strukturisani tako da u njima de facto ne postoji mogućnost dijaloške razmene mišljenja. Ovakav način funkcionisanja savremenih medija diktira, pre svega, tehnologija, kao i na medijima zasnovani kapitalizam (postindustrijska era zabave).

Da konstatujemo: prva i osnovna razlika, koju je ova epoha sobom donela, u odnosu na prethodne, a pre svega u odnosu na modernu eru, jeste intenzivan tehnološki rast u oblasti medija i komunikacija. U tom kontekstu sagledano, umeće dijaloga, vekovima negovano kao komunikacijska veština, ali i mogućnost dosezanja istine, postepeno je ustupalo mesto ne samo slici, već i fenomenu interaktivnosti. Mediji masovnih komunikacija, sistematski su uvodili u svoje delatnosti pomenutu komponentu, dok Internet i tzv. novi mediji, nešto kasnije, preuzimaju primat u tehničkim postignućima koja se tiču upravo fenomena interaktivnosti. Jer, doba vladavine medijskog posredovanja koje je tehničke prirode, potiskuje dijaloške oblike razmene i komuniciranja putem korišćenja medijske medijacije. Interakcija, a ne smisao, postaje, na taj način, osnovna svrha i ideal komuniciranja u našem vremenu.

„Za razliku od ‚kulture dijaloga‘, u kojoj je neposredni razgovor osnovni medijum (sredina) i dispozicija ukupnog kulturalnog razvoja, u ostalim oblicima savremene kulturalne prakse čini se da preovlađuje ona vizuelno-medijska komponenta kretanja, koja počiva na različitim mogućnostima medijski posredovanog komuniciranja. To se, pre svega, odnosi na medije masovnih komunikacija, kao i sve učestaliju upotrebu Interneta i tzv. novih medija. Čak i kada koriste formu dijaloga kao svoju programsku okosnicu, stvarajući time privid potrage za istinom i smislom (razgovori uživo u studiju, talk show emisije, paneli, i sl.) savremeni mas-mediji ovaj komunikacijski oblik najčešće transponuju u puku medijsku debatu…“[7]

Ključno pitanje koje bi ovde valjalo postaviti jeste sledeće: ukoliko je tačno da u eri ekspanzije novih komunikacionih tehnologija dijalog biva, u principu, zamenjen interakcijom, čime se onda supstituišu težnje za smislom i istinom, koje, istovremeno, predstavljaju i potencijal i konačnu svrhu dijaloga, mišljenog u antičkom smislu pojma. Odgovor je, verovatno, očekivan i odnosi se na soluciju po kojoj dijalog, u današnjoj kulturi koju mnogi nazivaju postmodernom, u sve većoj meri iščezava, da bi ga, iz medijskog, ali i društvenog prostora zamenio fenomen globalne zabave. Dakle, umesto strasti za istinom i smislom, postmoderno doba ove ideale ostavlja po strani, podstičući ekspanziju (interaktivne) zabave. U medijskom kontekstu posmatrano, svet zabave, koji je nekad iziskivao individualno pregnuće i talente, danas postaje tržišni proizvod za masovnu potrošnju. A jedan od načina da zabava, iz svoje pasivne i konzumerističke pozicije, pređe na viši stupanj razvoja, pogodnijeg za eksploatisanje, jeste interaktivnost. Nalik dijalogu, interaktivnost posmatrana u medijskim sistemima delovanja, podrazumeva dvostruku akciju, privid (simboličke) razmene koja se događa između komunikacijskih aktera, kao i navodnu ravnopravnost učesnika u toj razmeni, odnosno igrama interagovanja.

Naime, u vreme dominacije vizuelne kulture i „društva spektakla“, kako je poznato, dijalog gubi primat u odnosu na sliku. Rečju, logos, pa tako i dia-logos, biva zamenjen čulnim sadržajima, odnosno medijskim reprezentacijama. Međutim, da bi spektakl bio uverljiviji u odnosu na stanje pasivnog prijema i potrošnje slika, medijska industrija je trebalo da od mase proizvede korisnika, odnosno individuu koja će, zapravo, komunicirati s tehnologijom, a ne s drugim pojedincima (posebno ne direktno, već posredovano, korišćenjem najrazličitijih medija), i na taj način nastaviti beskonačni lanac potrošnje. Interaktivnost, kao privid dijaloga, na izvestan način, tj. tehnički gledano, zadovoljava komunikacijske potrebe konzumenta/korisnika za razmenom i „dijalogom“, time što mu podupire iluziju da je aktivan/na učesnik/ca u procesu komuniciranja s drugima (s one strane ekrana, monitora,…). Razlika u načinu komuniciranja se, isprva, čini nebitnom za razmenu misli, ideja, osećanja bilo neposredno, putem dijaloga, ili posredno, putem određenih medija komuniciranja (telefon, Internet,…). No, ova „razmena“ je, u stvari, konstrukt, i to ne društveni, kako se to obično pretpostavlja, već tehničkim putem generisani konstrukt, odnosno medijskim putem proizvedena i plasirana iluzija.

Teorijsku osnovu za zamenu dijaloga interaktivnošću možemo potražiti u začetku, u okvirima sartrovske verzije egzistencijalizma, pri čemu ovde, pre svega, mislimo na stav da stvarnost egzistira kroz akciju, odnosno da egistencija prethodi esenciji. Ukoliko smo svoj vlastiti „projekat“ i ništa drugo do niz aktivnosti koje preduzimamo, što znači da ne postoji neka „esencija“ čoveka, pa ni istina koja prethodno nije oblikovana kroz akciju,[8] onda smo zaista blizu ideji o tome da je život, ukoliko je egzistencija, vezan za aktivnosti ili interakciju, i da „smisao“ postoji samo kroz delovanje, a ne po sebi, te se na taj način i manifestuje, odnosno gradi kroz „interakciju“. Istina je, u stvari, da komunikabilnost, shvaćena u najširem smislu reči, može da se razvija i usmeri bilo ka dijalogu, ili interakciji, i da jedno ne isključuje drugo. Ali, za današnje vreme, u kome se događa, ili se već zbila smena jednog kulturalnog fenomena drugim (dijaloga interakcijom), interaktivnost je sistemski podržana (obrazovanje, mediji, ekonomija, kultura,…) jer je, za razliku od dijaloga, vrlo korisna za kapitalistički svet, tj. visoko-profitabilna.

U ovakvom interpretativnom kontekstu treba razmotriti i status subjekta komunikacije, kako u sferi dijaloga, tako i u polju aktuelnog medijskog interagovanja, i to u vremenu koje se opisuje kao: „Contemporary, let us say ‘post-modern’“ (Grojs /Groys/). Naime, iako isprva deluje da je u interagovanju, a u odnosu na dijalog, subjekt komunikacije „master“, tj. ona instanca koja putem mašina kontroliše početak, tokove i ishod komuniciranja, reč je o tome da je u pitanju, u stvari, privid: nekadašnji subjekt komuniciranja, odnosno učesnik/ca u dijalogu, ne samo što, uz pomoć novih tehnologija, ne postaje gospodar/ica procesa komunikacijske razmene i medijskog interagovanja, već se događa suprotno – transformiše se u roba/robinju, odnosno u slugu/služavku interakcije s mašinom. Rečju, nekadašnji subjekt u dijalogu postaje, takoreći, server, odnosno on prestaje da bude nosilac procesa komuniciranja, kako u svom filozofskom viđenju medija današnjice smatra Boris Grojs.[9]

U postindustrijskom dobu, kao deo industrije zabave (to, faktički, znači da mediji i kultura koincidiraju, odnosno „padaju“ ujedno) u kome se proizvodnja smisla, a ne individualna potraga za istim, kreiraju za masovnu potrošnju, interaktivnost se povezuje sa posebnom granom „kreativnih industrija“ – produkcijom video-igara, odnosno ineraktivnih medijskih igara. Ova produkcija koristi sve elemente koji su visokovrednovani u postmoderni (iako se ona, u načelu, opire i ograđuje od svake hiherarhije i konstrukcije sistema vrednovanja): interaktivnost umesto dijaloga, vrednosni relativizam (recimo, u slučaju igara s ratnom tematikom, a koje se koriste za edukovanje pripadnika vojnih jedinica ili obaveštajnih službi, itd.), vizuelnost, tj. slika nasuprot logosu. Po našem uverenju, ona je – dakle, industrija video-igara – reprezentativna za definiciju našeg doba, u komunikacijskom smislu reči.

Reflektovan u kontekstu mogućih tumačenja, proisteklih na temelju elementarne „medijske pismenosti“ (mada fenomen medijske „pismenosti“ pokriva rastegljivo i diskutabilno poimanje obrazovanja za medije), ovaj vid zabave je moguće odrediti na sledeći način:

„Iako je pojam interaktivne medijske igre relativno nov, veliki broj ljudi piše o njemu i koristi mnoštvo različitih izraza kao što su video-igre, kompjuterske igre, arkadne igre, konzole i video-igre na mobilnim telefonima. Neki stručnjaci smatraju da je tu reč o više medija, a ne samo o jednom.“[10]

Multimedijalnost, kao upadljiva odlika savremene medijske kulture, ovde se može protumačiti i kao kombinacija virtuelnih i interaktivnih medija, što relativizuje i sam pojam medija, u specijalističkom kontekstu njegovog interpretiranja. Mediji su, danas, sve ono  što je posrednička komunikacija, s tim što savremena tehnologija najčešće preuzima na sebe ovu funkciju „posredništva“.

Svet zabave, a ne potreba za dijalogom, favorizuje komunikacioni model interaktivnosti, i to kao onu težnju za razmenom koja je lišena smisla, u tradiconalnom shvatanju ovog pojma, a funkcioniše u korist relaksiranja, igre i zabave. Tokom interakcije koja se događa u kontekstu igranja video igara, stvaraju se, kako se čini, nove „priče“, koje služe ne tome da se dosegnu  istina i smisao (kao u dijalogu), već da se participira u svetu igre i privida. Takozvani postmoderni mediji, otuda, imaju primarnu ulogu da zabave, eksploatišući time kako potrebu konzumenta/korisnika za razmenom i dijalogom, tako i sveprisutni „nagon za igrom“.

„Verovatno najznačajnije svojstvo kojim se digitalne igre razlikuju od ostalih medijskih poruka jeste“, kako tvrdi Džejms Poter (Potter), „odustvo likova i zapleta u uobičajenom narativnom smislu (…). Igre ne pričaju priču; umesto toga one učesnicima nude mogućnost da kroz igru stvaraju sopstvene priče. Te igre prisiljavaju igrača da veliku pažnju posvećuje elementima poruke, da se prema njenom značenju ne odnosi pasivno i da o tim elementima aktivno razmišlja da bi ostvario interakciju s pravilima igre, likovima i okruženjima. Takav aktivan pristup igrača obično menja pravac i prirodu igre. Te promene stvaraju kod igrača osećaj moći i radoznalosti u istraživanju dokle mogu da idu u stvaranju nove priče.“ Iz navedenog objašnjenja može se izvući zaključak da su, osim izbegavanja pasivizacije participanata, video igre pre svega sračunate na interakciju s medijem, medijskim okruženjem i  medijskim „likovima“ (tipičan primer je, recimo, aktuelna igra „Pokemon Go!“), a ne s drugim učesnicima u igri. Iako omogućavaju poziciju ko-kreatora, te pokreću radoznalost i odgovarajuće aktivnosti (sa)igrača, one su prvenstveno namenjene relaksiranju i zabavi, dok su „poruke“ koje se razmenjuju s medijem uglavnom vizuelne prirode, a aktivnosti usmerene na Drugog –  interakcija upravo s medijem, a ne s neposrednim participantimau igri.

Promena komunikacijskih prioriteta u postmodernoj eri, na koju smo ovde ukratko pokušali da ukažemo iz ugla filozofije medija – a to je supstitucija dijaloga interakcijom, istine retorskim veštinama i saznajnim relativizmom, i smisla video-zapisima, digitalnim igrama, multimedijalnim sadržajima i slikom, a koja je svojstvena vremenu u kome živimo, uslovljena je, po našem mišljenju, logikom profita, koja je ugrađena u konstantni rast komunikacione tehnologije i medija. Jasno je da se, akcentom na retoriku i retorske veštine, čemu je sklona savremena jezičko-medijska praksa, komuniciranje udaljava od ideala dijaloga, okrećući se, u sve većem obimu, monološkim formama opštenja. Da bi se, međutim, privid razmene komunikacijskih poruka održao, dijalog  danas često biva zamenjen interakcijom, a uz podršku najnovijih komunikacionih tehnologija, alatki i platformi, koje uopšteno nazivamo ‚postmodernim medijima‘. Ova transformacija, pri tom, nije samo strukturalne prirode (kako uglavnom tvrde strukturalisti i poststrukturalisti) nego je podržana zahtevima ekonomije i njenim tržišnim prioritetima. Preciznije rečeno, kreativne industrije, tj. industrija zabave, odnosno globalna medijska industrija koja je vrlo važna za razvoj kapitalizma, odnosi prevagu nad dijalogom, jer u sebi ukršta stare,  ali i nove komunikacijske modele i potrebe – zabavu i interakciju, stojeći nasuprot neposrednoj razmeni ideja i smislu, čemu bi trebalo da teži autentična dijaloška kultura.

Divna Vuksanović

Mami Mimici i tati Puru

[1]  Žan Fransoa Liotar (Lyotard)  je možda preciznije definisao vreme u kome živimo, odredivši ga kao ‘postmoderno stanje’ (la condition postmoderne), čime se, između ostalog, “ukida” povest, kao razvojna perspektiva ili retrospektiva mišljenja. Vid. Žan Fransoa Liotar, Postmoderno stanje, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1988.

[2]  Douglas Kellner, Medijska kultura, Studije kulture, identitet i politika između modernizma i postmodernizma, Clio, Beograd, 2004.

[3] Max Horkheimer / Theodor Adorno, Dijalektika prosvjetiteljstva – filozofijski fragmenti,Veselin Masleša,Sarajevo, 1989.

[4] Žan Fransoa Liotar, Raskol, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1991.

[5] Isto, str. 30.

[6] Isto.

[7] Divna Vuksanović, „Kultura dijaloga vs. interaktivne komunikacije“, u: Filozofija medija, Ontologija, estetika, kritika, Čigoja, Beograd, 2007, str. 116.

[8] “For Sartre, we are nothing other than the sum of our actions. The first principle of existentialism is that existence precedes essence, meaning that unlike an egg timer that’s created for the purpose of cooking an egg, human beings have no particular purpose. It is only through our actions that we later start defining what our purpose in life is going to be. ‘Man is nothing other than his own project,’ he writes.” Vid. u tekstu koji se bavi egzistencijalizmom, u rasponu od Kjerkegora, preko Sartra do Hajdegera, a posebno u potpoglavlju: “Reality exsist in action”,  u:  New Philosopher,  na sledećoj stranici

[9] „Here, the servant subject gives up its own message and begins to serve the messages of the others – it becomes a server. It becomes Google, Facebook, Wikipedia and innumerable other Internet agencies. By doing so the capitulated, servant subject captures and puts all the ‘content providers’ – all the alleged masters of their messages – into the prison of media networks. Not accidentally, the individual sites on Facebook all look like epitaphs; and the whole network looks like a huge cemetery and, at the same time, like a forum for post-mortal, post-deconstructive conversations.“ Vid. Boris Groys, „ Subjectivity as medium of the media“, u: Dossier: What is German Media Philosophy?, Radical philosophy, Philosophical journal of the independent Left, RP 169  (Sep/Oct 2011). Link ka stranici

[10] Džejms Poter, „Šta je interaktivna medijska igra?“, u: Medijska pismenost, Clio,Beograd, 2011, str. 369.

TwitterGoogle+

8 komentara na tekst Postmoderni mediji – Kultura dijaloga u eri interaktivnosti

  1. Dara FPN

    01/05/2017 at 10:46

    Obradovaste me ovim textom, upravo mi treba za fakultet, a biblioteke trenutno ne rade. Hvala!

  2. Hero

    01/05/2017 at 12:21

    Odlično,mada moram da pročitam više puta!Ovo o interaktivnosti je baš pogođeno.

  3. Јордан Каравидан

    01/05/2017 at 17:18

    Лепа, паметна и ангажована ауторка

  4. vertikala

    02/05/2017 at 07:12

    Slazem se, u danasnjoj kulturi nema pravih vrednosti, nema komunikacije, sve se svelo na trgovinu koja je takodje neka vrsta interakcije. Ljudi i zene ne misle ni o cemu. Zive bez smisla, vrte jedno isto u krug. Nazalost,tako je.

  5. moscitozo

    02/05/2017 at 08:54

    Ko se danas ne razume u medije ne razume se ni u politiku. Dobar tekst. Hvala P.U.L.S.E.

  6. F.M.

    02/05/2017 at 16:02

    Bogat opus: bogata imaginacija i intelekt.

  7. Sale

    02/05/2017 at 22:20

    Jako!

  8. Miki

    03/05/2017 at 08:50

    jos malo pa necemo izlaziti iz kuce

    samo cemo se zabavljati preko racunara i igrati igrice

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *