Ulogujte se / Kreirajte profil

Povodom Čestera i Linkin Parka odnosno, uspomene, muzika, depresija i samoubistvo

Ja u rok nisam ušla uz klasike, kasnije je došao Deep Purple, Black Sabath, Zeppelini i ostalo. Ušla sam uz Linkin Park. Stranice i stranice njihovih tekstova sam ispisala u školskim sveskama, oni koji me iz srednje znaju dobro se sećaju kako je to izgledalo, kad sam na bukvalno svakom času i na svakom malom odmoru švrljala LP u svesku, na ruku, ili ispisivala njihovo ime stilizovanim slovima. Znače mi mnogo više nego što mogu da opišem tekstom, prosto jer su obeležili minimum dve godine mog muzičkog razrastanja. Njihova energija, pobuna, bes, ritam, tekstovi, sve je opisivalo ono u čemu sam tada bila – tinejdž godine koje uglavnom moraju biti užas i nekakvo prvo spoznavanje sveta i ona pitanja, ko sam i šta ću ja na svetu. Slušala sam ih na nekom čudu što je odozgo imalo mesto za CD a dole za kasetu, i sećam se da sam znala na svakom narezanom CD-u koji broj mi je koja pesma od LP, kao i kako je izgledao svaki od njih, i koliko sam bila srećna kad mi neko od društva nareže nešto novo njihovo. Oni su me jednim velikim delom muzički oblikvali, i pomogli mi da preživim te najturbulentnije godine kad misliš da te niko ne razume i da si sam na svetu. Godine kad si ozbiljno sam i jedino te muzika drži živim, ali zaista.

Mnogo puta sam javno govorila da stajem u odbranu samoubistva kao čina slobodne volje jer smatram da je to ljudsko pravo. Tako i ovaj Česterov postupak za mene znači samo jedno, da nešto (da ne kažem bol) nije mogao da iznese, izdrži, i da ga je prekinuo na jedini način koji stvarno deluje efikasno. Mnogi osuđuju ovakav postupak, a niko nema pojma šta se nalazi iza njega i koliko je zapravo hrabrosti potrebno (ne kako se obično kaže, kukavičluka, već upravo hrabrosti) za takav jedan čin. Samoubistvo se ne dešava samo od sebe, to je akumulirani užas, o kome većina ljudi pojma nema dok se ne desi. Taj užas je uglavnom depresija mada ne mora nužno biti.

Depresija je sa druge strane jednako stigmatizovana i osuđivana kao i samoubistvo. Depresija je ozbiljna stvar, o kojoj većina ljudi pojma nema. Ona se ne može svesno kontrolisati, niti se može oterati pozitivnim mislima. Kad depresivan misliš pozitivno, uglavnom ti bude samo gore. Depresiju ne bi trebao da komentarišu i da o njoj sude ljudi koji je nisu doživeli. To vam je kao sahrana, ako tamo niste bili džaba vam opisuju iskustvo. I ako ste imali sreće da vas ne dokači, bolje se ne oglašavajte. To nije samo “jao danas sam baš skenjan” već mnogo veća i ozbiljnija situacija gde čestitaš sebi svakog dana kada ustaneš i ponašaš se društveno prihvatljivo, kad se umiješ i opereš šolje i skontaš koliko je to velika stvar. To je i kad se moliš svim božanstvima da sutra kad se probudiš tog užasnog osećaja praznine nema. I kad se jednom desi tako, onda se tripuješ da se ne vrati. Da, tako to ide.

Čester je samo prilika da još jednom vidimo sva ova pogrešna tumačenja na delu. Da vidimo koliko su ovo ozbiljne stvari i koliko o tome tek treba da govorimo. Deperesija i samoubistvo kao postupak ne prestaju ćutanjem o tome, več naprotiv, pričanjem. I to glasnim.

I odvrtanjem muzike na max level. Podsećanjem na to koliko je život lep, i kako treba pokušati izdržati sve te preteške stvari koje te ponekad nateraju da se zaista obesiš. Česteru mogu da čestitam što je izdržao toliko dugo u tome što je samo on znao šta je, a što je očigledno bilo teško, i što je bio hrabar da okine. Jer, nije lako umreti, i to od sebe.

I mogu da mu kažem hvala na tome što me je promenio muzikom.

Hvala jedino ovako kako znam, rečima.

za P.U.L.S.E: Lana Nikolić

2 komentara na tekst Povodom Čestera i Linkin Parka odnosno, uspomene, muzika, depresija i samoubistvo

  1. Никола

    24/07/2017 at 21:27

    Сјајан коментар! Лепо је, али и тужно присетити се „Хибрид Тиорија” и „Метеоре” у нашим средњошколским данима. Искрен да будем, први пут ме је заиста погодила вест о смрти стране јавне личности те вечери када сам прочитао да је и Честер отишао.

  2. Lana Nikolić

    11/10/2017 at 21:13

    Hvala Nikola. 🙂
    Ovaj tekst je zapravo jedna velika lična reakcija na sam fenomen, i na Čestera. Svi smo nekada vrištali uz njegov glas, lepo je bilo razrastati se uz njega.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *