Ulogujte se / Kreirajte profil

Повратак човјека ка Богу кроз Божији повратак човјеку у смрти и васкрсењу Христовом

(Према филму „Повратакˮ, режисера Андреја Звјагинцева)

Цјелокупна тематика овог филма руског режисера Андреја Звјагинцева (Андрей Звягинцев) садржана је у самом његовом наслову – „Повратакˮ (Возвращение). Ако пажљиво осмотримо, видјећемо да такорећи сваки појединачан кадар филма говори о некаквом повратку. Увијек је ријеч о неком повратку на нешто, и то нешто често остаје скривено и непознато, не само актерима филма, него и самом гледаоцу. Једини који све вријеме разумије шта се заиста догађа јесте отац. Он тачно зна гдје иде и њему ништа не остаје непознато, он прати цјелокупан ток збивања у сваком тренутку, од самог почетка па до краја.

Андреј и Иван на острву

Овај филм нам открива да је живот заправо један пут повратка ка Богу, са свим мукама и страдањима које га прате у нашем грчевитом покушају да изнађемо сврху свих тих тегоба, да проникнемо у смисао самог живота, да нађемо неки чврст и сигуран ослонац, услед свих тих превирања и борби које се збивају унутар нас самих. Дакле, тај пут повратка јесте заправо пут богооткривења, откривења љубави Божије кроз све оно што нам се дешава током живота, еда бисмо на основу тога што нам се догађа дошли до богопознања, до познања да Бог јесте Бог љубави. Међутим, све док човјек коначно не схвати да љубав јесте крст, распињање и умирање, он не може да по(д)несе ништа од овога.

Заправо, ово је једна прича о Богу и човјеку. Човјек је овдје с намјером представљен као дијете, зато што човјек у погледу богопознања и јесте још увијек незрео, због тога он види Бога као строгог, равнодушног и безосјећајног оца. И тај човјек, упркос свим дешавањима, није у стању да разумије Божији човјекољубиви промисао о њему, зато што нема љубави према Богу, једноставно га не воли. Заслијепљен мржњом, такав човјек не може да разумије ништа од онога што се догађа са њим. Овај филм нам открива да је тај човјек свако од нас, јер у сваком од нас живе и из сваког од нас проговарају и Андреј и Иван.

Ivan

Иван.

Пролог филма: ко је отац и зашто је дошао?

Да бисмо могли да разумијемо сам филм, потребно је да га погледамо са његове крајње тачке, зато у прологу филма и гледамо његов свршетак, док оно што ће да услиједи јесте само оно што се у нама већ збило а што ми нисмо били у стању да разумијемо. Видјећи његов крај, нама сви претходни догађаји, који ће тек да услиједе, постају јасни. Дакле, на самом почетку филма, негдје са суботе на недјељу, ми зарањамо под воду и гледамо један потопљен и празан чамац, а заправо, шта радимо: ми силазимо у Христов гроб и постајемо свједоци Његовог васкрсења – није овдје, јер устаде као што је казао (Мт 28, 6)! И из те перспективе Христовог васкрсења, којим је обасјао таму нашег живљења, ми видимо да цио наш досадашњи живот добија свој прави смисаои своје истинско назначење.

Ivan na svetioniku

Иван на свjетионику

Слично Апостолима, који нису могли да разумију ко је заправо Христос, све док Он није умро и васкрсао, тако ни Андреј ни Иван не могу да схвате ко је њихов отац док он није умро и потонуо у море. Тек након тог догађаја постаје јасно да је све оно што се раније догађало указивало на његово страдање. Професор Марко Бабац (1935 – 2014), наш чувени редитељ, монтажер, професор и теоретичар филма, у свом једном телевизијском наступу, током којег је анализирао овај филм, изнио је једно своје веома важно запажање у вези са сценом оца који лежи у кревету и спава. Наиме, како примјећује професор Бабац, ова слика оца неодољиво, чак до детаља, подсјећа на слику италијанског ренесансног сликара Андреа Мантења (Andrea Mantegna), која се зове „Оплакивање мртвог Христаˮ. То нам јасно говори да је отац онај који ће да страда, и да преузима на себе крст Христов. Исто то видимо и док породица вечерава за столом, када отац чини оно што је и Христос учинио пред своје страдање – он свима налива вино и раздјељује храну рукама, то јест, савршава пасхалну вечеру. Све ово нам говори да ће отац засигурно страдати. Још нешто, трчање Андреја и Ивана ка свом дому и њихов улазак у кућу на почетку филма невјероватно је идентично са трчањем Петра и љубљеног ученика ка Христовом гробу и улазак у исти (ср. Јн 20, 3 – 10), што је још један знак очевог страдања. Слика баке, која сама сједи у соби, и као у грчу преживљава некакву унутрашњу трагедију, попут Богородице након Христовог страдања, несумњиво указује на смрт, као и огањ у камину који се полако гаси. И све до самог краја, јасно је да отац јесте онај ко се потпуно обукао у Христа и саобразио се Њему. И као што се Христос на Велики петак успео на крст и страдао, тако се и отац у петак успиње на свјетионик и са њега пада. Али, и упркос свим овим недвосмисленим назнакама његовог страдања, нико од актера, па чак, рекли бисмо, ни сâмих гледалаца, не може да схвати да је отац дошао да би понио свој крст и да би пострадао. Нико не разумије да је његов пут исти онај пут којим је Господ већ прошао, као што ни Апостоли ни Јевреји нису могли да разумију да Христос (=Месија) треба да пострада, иако су то јасно свједочила Писма.

Мајка

Мајка

Пошто отац дванаест година није био код куће, да би се увјерили да је то заиста он, Андреј и Иван га идентификују на основу једне старе породичне фотографије, која је била скривена међу страницама илустрованог Старог Завјета. Уопште није случајност што се та фотографија налази на страници гдје је приказан Авраам који жртвује свог сина Исака (в. 1Мој 22). Поред тога што се овим илустрованим одјељком из књиге Постања жели указати на очево страдање ка коме он спремно иде – као што жртвовање Исака предсказује Христову крсну жртву, кроз овај један кадар открива нам се и то како Андреј и Иван разумијевају свог оца – као оног ко бездушно жртвује своје дијете.Њима је страна очева жртвена љубав, и они су сигурно током свих протеклих година преживљавали остављеност од стране оца, међутим, отац се одједном појављује и ту настаје конфузија и потреба да се објасни ко је заправо он и зашто се вратио? Исто то видимо и у Јеванђељу: непрестано преиспитивање ко је заиста Христос? Тако, посматрајући овај један филмски кадар из перспективе односа човјек – Бог, видимо да човјеково предсазнање о Богу, прије човјековог живог и опитног искуства љубави Божије,не одмиче даље од нивоа Старог Завјета. Мајка је овдје симбол Старог Завјета и све што је она научила своју дјецу о оцу,према Ивановим ријечима, јесте да он и није баш добар, али да је то он и да је дошао, и да их она сада предаје њему. Са таквим једним сазнањем човјек сада ступа у свој лични и живи однос са Богом. То заправо и чини Стари Завјет у односу на Нови, он све вријеме указује на долазак Месије, који ће доћи и склопити са својим народом Нови Завјет у својој крви (ср. Мт 26, 26 – 29 и Јевр 10, 16 – 20).

Mantegna - Lamentation Over The Dead Christ

Mantegna – Lamentation Over The Dead Christ

Сем тога, када смо већ код Исака и Авраама, знамо да су Исав и Јаков Исакови синови близанци које му је родила Ревека (в. 1Мој 25, 21 – 28). Читајући Стари Завјет, уочавамо истовјетне карактерне особине код Андреја и Исава, са једене стране, и код Јакова и Ивана, са друге стране. Исав је старији син и онај који се приклања оцу, удовољава његовој вољи, и кога отац милује – што је потпуно исти случај и са Андрејем. Јаков је више везан за мајку, али је истовремено и онај који непрестано настоји да се избори за себе, хватајући се у коштац чак и са самим Богом (ср. 1Мој 32, 24 – 30) – ово сасвим одговара Ивановом карактеру..

Пут повратка: гдје нас отац води и шта хоће од нас?

Све оно што се сада догађа јесте оно што свако од нас преживљава током свог живота. Ми смо имали или нисмо имали неки појам о Богу, учили су нас да постоји нека виша сила или некакав Бог који је горе, и ми смо живјели са тим штурим и површним сазнањем, које није представљало ништа што би било од суштинске важности за наш живот. Одједном, кроз један јединствен и непоновљив догађај у нашем животу, Бог нам се објављује, али ми не успијевамо да га разумијемо, зато што наша перцепција Бога није заснована на љубави. Покушавамо да га обухватимо разумом, али наш разум је за то немоћан, он садржи само слике Бога који дуго времена уопште није био присутан у нашем животу и који и није баш добар. Он се појављује изненада и ми не знамо шта хоће од нас, шта намјерава са нама. Да бисмо то разумјели, потребно је да му дозволимо да сиђе у наше срце, јер Он хоће да нам поступно открије истинског себе, да ми сами познамо да Он заиста јесте Љубав.

На острву

На острву

Било како било, хтјели ми то или не: искуство тог тренутка, био то тренутак радости или туге, представља прекретницу у нашем животу. Од тог трена ништа више апсолутно неће бити исто и то ће у великој мјери да зависи од нас самих.

Током даљег одмотавања филмске траке,све оно што ће да се дешава, цијело то путовање синова са оцем, у многоме подсјећа на излазак израиљског народа из египатског ропства, пролазак кроз пустињу и ход ка обећаној земљи, и даље редом кроз цијело Јеванђеље, све до Голготе на концу. Чини се да је све то оно што се заправо догађа и током одмотавања траке наших сопствених животних прича.

Отац на кревету

Отац на кревету

Иако су различити карактером, Андреј и Иван су у једноме исти: они нису до краја сигурни ко је њихов отац. У том смислу, обојица се позивају на ауторитет мајке, али Андреј на основу мајчинске ријечи афирмише личност оца, док Иван настоји да га на основу њене ријечи демантује. То је најупечатљивије у једном њиховом разговору под шатором. Дакле, и један и други се позивају на Свето Писмо Старог Завјета како би са њим усагласили своје сазнање о Богу. А отац, својим односом према њима, као да покушава да им каже оно што је и Господ рекао Јудејцима: „Истражујете Писма, јер мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о мениˮ (Јн 5, 39). Она свједоче о Њему, али њима још није отворен ум да разумију Писма (ср. Лк 24, 45).

porodicna

Погледајмо мало боље како се Андреј и Иван односе према свом оцу. Андреј, као старији брат, прихвата оца од првог тренутка сусрета са њим, његово лице је озарено у очевом присуству, без поговора ради све оно што отац тражи од њега, помаже оцу, назива га оцем и то без да му је он то тражио, одушевљен је његовим аутомобилом, стаје у његову одбрану када га Иван напада. Али Андрејево повјерење у оца остаје ипак јако климаво и површно, и то се види пред крај филма на острву када га отац бије зато што се он и Иван нису на вријеме вратили из риболова. Андреј је тим поступком прекршио договор (= Закон) са оцем и то је прилика да отац пројави своју љубав, коју овај није могао да види услед заслијепљености Законом. Андреј пада на земљу од очевог удара и виче на њега: „Убиј ме! Мрзим те!ˮ А отац га пита: „Да те убијем?ˮ Андреј му на то одговара: „Да! Да!ˮ Дакле, био је потребан само један мали талас да заљуља човјекову слабашну вјеру, и он се срушио у узнемирено море бунила и тонући почео да виче, али не за помоћ, него да виче и да ропће на Бога, према коме је до малочас гајио узвишене симпатије, али не и љубав. Андреј представља човјека који је покоран Богу у духу старозавјетног Закона, зато се отац према њему у почетку и односи у складу са тим Законом, што Андреј здушно прихвата, јер то је оно што је њему јако добро познато и оно чиме он живи, слично Апостолима и осталим Јеврејима који су ишчекивали долазак Месије на основу старозавјетног обећања. Али све док отац не умре и не потоне у море, Андреј није у стању да провири иза тог Закона и да осјети љубав очеву (в. Рим 7, 4 и 6).

Иван, међутим, од самог почетка не прихвата оца, односи се према њему са непоштовањем, пркоси му, дрзак је према њему, непослушан му је, не жели да га назива оцем, презире га, покушава да заштити Андреја од оца. Иван представља човјека коме је Закон несумњиво познат, али он у свој својој самозатворености и самодовољности не може да прихвати објаву новог закона – закона љубави, зато непрестано жели да се врати мајки (= старозавјетном Закону). Отац у почетку покушава да љубављу допре до њега управо преко старозавјетног Закона, преко онога што је Иванупознато, зато му и стално заповиједа и предузима одређене педагошке мјере, али то ништа није помогло да до Ивана допре очева љубав, као што је то био случај и са Јудејцима који су распели Христа. Потпуно празни од љубави Божије (ср. Јн 5, 42), они, у својој безочној „послушностиˮ Закону иду дотле да Христа распињу позивајући се на исти тај изопачени Закон (ср. Јн 19, 7). Ријечи које Иван упућује оцу, након што се отац опет вратио по њега док је он сједио и киснуо на мосту, истовјетне су са ријечима безобзирног и неразумног Израиља којима се он обраћа Мојсију у пустињи (ср. 2Мој 14, 11), он се од почетка до краја све више утврђивао у својој дрскости, као и Израиљ (ср. Пс 105, 7 сс). Иван улази у аутомобил и са бијесом говори оцу: „Кажи, зашто си дошао? Зашто? Зашто си нас повео са собом? Ми ти нисмо потребни! Било нам је добро без тебе са мамом и баком! Зашто си дошао? Зашто си нас повео са собом? Зашто смо ти потребни? Одговори!ˮ На то отац покушава тихо да му објасни: „Мама је молила да вас…ˮ Иван га прекида: „Мама је молила? А ти? Ти сам?ˮ Отац са кнедлом у грлу одговара: „Ја такође хоћу да будем са вама.ˮ Иван опет виче: „Зашто? Да би се иживљавао на нама?ˮ Његов бијес на оца иде дотле да ће он, стајући у одбрану брата на острву, почети да виче на оца: „Стој! Ако га дирнеш, убићу те!ˮ А отац га зачуђено пита: „Убићеш?ˮ Иван опет виче: „Стој! Не прилази! Могао сам да те волим, али ти хоћеш све! Мрзим те! Не смијеш да нас мучиш! Ти си нико! Разумијеш, ти си нико!ˮ Отац настоји да га разувјери: „Гријешиш, сине.ˮ И онда почиње сва та агонија и Иваново бјесомучно јуришање ка свјетионику, док отац трчи за њим и дозива га. До малочас, Иван није смио ни да се попне на тај исти свјетионик – док сада, он се пење сав у страху и дрхтећи, са намјером да скочи са њега. Сјетимо се само, Иван на почетку филма није смио да скочи у воду са сличног једног свјетионика и био је спреман да остане на њему до смрти, а гле, овдје хоће да скочи са њега на земљу (дакле, не у воду) и умре. Иван од самог пролога филма не разумије тајну свјетионика (=Крста) и тајну воде (= Васкрсења), за разлику од Андреја и осталих дјечака(= Апостола) који су то негдје ипак окусили, али још увијек нејасно, зато је Иван и био кренуо путем Јуде Искариотског. Иван се, дакле, пење на свјетионик и затвара отвор за собом, говорећи оцу који је пристигао: „Одлази! Не волим те!ˮ Отац му одговара: „Отвори! Пусти ме горе!ˮ Иван са бијесом одговара: „Ниси ми потребан! Одлази!ˮ Отац га опет моли: „Иване, молим те!ˮ Иван му пријети: „Ако не одеш, скочићу!ˮ Отац преклиње: „Вања, не чини то, Вања! Сачекај ме…ˮ Иван виче: „Разумијеш, скочићу!ˮ И видимо, да отац није пао са свјетионика и погинуо, Иван би засигурно скочио са њега и изгубио живот. Било је, дакле, потребно да он жртвује свој живот, како би отворио очи свом сину, еда би овај коначно осјетио његову љубав. Јако су потресни сви ови њихови последњи дијалози, заиста, човјек у свом неприхватању живота, као дара љубави Божије, може у својој отупјелости срца да оде дотле да одузме сам себи живот и да за то осуди самог Бога.

Спремање чамца

Спремање чамца

Вјерујем да је свако од нас имао прилику да се у свом животу некада запита: зашто је Христос морао да страда? Овдје налазимо јасан и недвосмислен одговор: зато што човјек није могао другачије да спозна и да осјети да Бог јесте Бог љубави, а не Бог закона и освете. Међутим, иако је отац погинуо, они и даље до краја не разумију шта се збило. Тек пошто потоне заједно са чамцем, отеће се њихов снажан и продоран крик: „Тата! Тата! Тата!ˮ Чак ће Иван, који је раније показао толику тврдоглавост и дрскост, и да цио ускочи у воду да би спасао оца који тоне. То је коначан тренутак преумљења и познања очеве жртвене љубави. И онда, слиједи низ породичних фотографија, које хронолошки иду уназад, што представља њихово присјећање од краја до почетка шта је све отац чинио за њих, а да они тога нису били ни свјесни.

Током овог пута они су несумњиво постепено одрастали, јачали и учили се животу. Отац их је непримјетно научио свему што им је било потребно да се осамостале. Научио их је, чак, и како сами да се врате кући без њега, из чега видимо да је њему било сасвим јасно да он иде да пострада. Али, и најважније – научио их је да носе свој крст живота (ср. Мт 16, 24 – 26). Он их и након своје смрти учи – научио их је да је он све вријеме био са њима и да се старао о њима, иако они то нису могли да схвате, што је објашњено једним кратким кадром када Иван,након што је отац потонуо у море,проналази њихову заједничку породичну фотографију скривену у сунцобрану шофершајбне очевог аутомобила.

Вечера

Вечера

Закључак

На крају, као што су Андреј и Иван могли да се поврате очевој љубави једино кроз његов повратак и његово страдање, тако је једино и човјек могао да се поврати Богу кроз Божији повратак ка човјеку, кога никада није ни остављао нити је престајао да му се човјекољубиво обраћа, а то човјекољубље је ишло дотле да је сам Бог постао човјеком и да је страдао и васкрсао зарад човјековог спасења.

За П.У.Л.С.Е Лазар Ђачић

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Повратак човјека ка Богу кроз Божији повратак човјеку у смрти и васкрсењу Христовом

  1. Ivan

    07/01/2016 at 11:53

    Sjajan film i sjajan tekst!
    Hristos se rodi!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *