Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Pozorišne teme

radomirNajnovija sveska časopisa Scena (broj 1-2, 2009) posvećena je predstavljanju savremene nemačke drame. Objavljeno je šest dramskih tekstova koji bi trebalo, po oceni priređivača ovoga tematskog bloka Maje Pelević i Bojane Denić, da prikažu „jedan mogući pogled tematskih, stilskih i formalnih tendencija u savremenoj nemačkoj drami danas“. Pelevićeva i Denićeva konstatuju da se njihov izbor u velikoj meri poklapa sa repertoarom festivala u Milhajmu koji je posvećen afirmaciji savremene nemačke drame. Time nas priređivači posredno upoznaju sa važnom karakteristikom današnje pozorišne politike u Nemačkoj, sa osmišljenim negovanjem savremene nemačke dramaturgije. Cinici bi rekli da je Milhajm preuzeo nekadašnji koncept Sterijinog pozorja, kada je ovaj Festival bio posvećen domaćem dramskom stvaralaštvu; Sterijino pozorje je napustilo ovu programsku orijentaciju i postalo sajam svekolikih pozorišnih i nekih estradnih pojava, što će reći da je izgubilo fizionomiju zarad podržavanja globalističkih tendencija. Nemci, kao ozbiljan narod, imaju drugačiji pristup pozorišnoj umetnosti i poštuju svoje dramske pisce, pa je sasvim zasnovan zaključak da je jedno od prestižnih mesta u savremenom teatarskom životu Evrope rezervisano za nemačko pozorište upravo zbog sistematskog i kontinuiranog podržavanja svojih pisaca.

Kao korisna dopuna tematskom bloku savremene nemačke drame, u istom broju Scene, može da posluži ogled Ane Tomović „U stalnom dijalogu sa publikom“; Tomovićeva, naime, beležeći iskustva sa studijskog boravka u Nemačkoj, govori o načinu organizovanja pozorišne delatnosti u toj zemlji. Kao i u drugim oblastima života i rada, i u teatarskoj delatnosti radi se planski i osmišljeno gde se sinhrono povezuju sve oblasti, od pojave dramskog teksta, preko produkcije i menadžmenta, do recepcije i učešća predstave na festivalima. Drugačije rečeno, ozbiljna država ima i ozbiljnu kulturnu politiku. Ako smo svoja prva pozorišta u devetnaestom veku osnovali po uzoru na austrijska i nemačka pozorišta, ako smo reditelje i glumce slali na usavršavanje u Beč i Minhen, zašto ne bismo i danas preuzeli iskustva ove razvijene pozorišne sredine? To je pitanje koje se neodoljivo nameće posle prelistavanja najnovijeg broja Scene.

Odgovor je, nažalost, jasan. Protekao je već suviše dug vremenski period u kome su prvi činovnici Vlade Srbije ovlašćeni da se staraju o kulturi (ministri) nudili proizvoljne koncepte razvoja ove delatnosti; svaki koncept – ma kakav bio – ako nudi sistemska rešenja zasnovana na zakonu, po prirodi stvari bolji je od anarhije. Nevolja je, međutim, u tome što ni takvi koncepti nisu popravili stanje. Oni su samo pomogli da se uruše institucije koje su nosioci bazične nacionalne kulture, a improvizacije u rešavanju kadrovskih pitanja i hitne sanacije pojedinih umetničkih institucija i dalje pomažu da se održi privid da se u kulturi i umetnosti Srbije odvijaju kakvi-takvi programi.

Kakav se zaključak može iz ovih razmišljanja izvući?

Pozorišni profesionalci, oni koji su egzistencijalno vezani za teatar, sve ovo već odavno dobro znaju.

A gledaoci?

U srpskim pozorištima, nažalost, sve ih je manje. Možda je to njihov odgovor na pozorišnu situaciju koja traje već nekoliko godina.

Za P.U.L.S.E  Radomir Putnik

 

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *