Najnovija sveska časopisa Scena (broj 1-2, 2009) posvećena je predstavljanju savremene nemačke drame. Objavljeno je šest dramskih tekstova koji bi trebalo, po oceni priređivača ovoga tematskog bloka Maje Pelević i Bojane Denić, da prikažu „jedan mogući pogled tematskih, stilskih i formalnih tendencija u savremenoj nemačkoj drami danas“. Pelevićeva i Denićeva konstatuju da se njihov izbor u velikoj meri poklapa sa repertoarom festivala u Milhajmu koji je posvećen afirmaciji savremene nemačke drame. Time nas priređivači posredno upoznaju sa važnom karakteristikom današnje pozorišne politike u Nemačkoj, sa osmišljenim negovanjem savremene nemačke dramaturgije.

Cinici bi rekli da je Milhajm preuzeo nekadašnji koncept Sterijinog pozorja, kada je ovaj Festival bio posvećen domaćem dramskom stvaralaštvu; Sterijino pozorje je napustilo ovu programsku orijentaciju i postalo sajam svekolikih pozorišnih i nekih estradnih pojava, što će reći da je izgubilo fizionomiju zarad podržavanja globalističkih tendencija. Nemci, kao ozbiljan narod, imaju drugačiji pristup pozorišnoj umetnosti i poštuju svoje dramske pisce, pa je sasvim zasnovan zaključak da je jedno od prestižnih mesta u savremenom teatarskom životu Evrope rezervisano za nemačko pozorište upravo zbog sistematskog i kontinuiranog podržavanja svojih pisaca.

Kao korisna dopuna tematskom bloku savremene nemačke drame, u istom broju Scene, može da posluži ogled Ane Tomović „U stalnom dijalogu sa publikom“; Tomovićeva, naime, beležeći iskustva sa studijskog boravka u Nemačkoj, govori o načinu organizovanja pozorišne delatnosti u toj zemlji. Kao i u drugim oblastima života i rada, i u teatarskoj delatnosti radi se planski i osmišljeno gde se sinhrono povezuju sve oblasti, od pojave dramskog teksta, preko produkcije i menadžmenta, do recepcije i učešća predstave na festivalima. Drugačije rečeno, ozbiljna država ima i ozbiljnu kulturnu politiku. Ako smo svoja prva pozorišta u devetnaestom veku osnovali po uzoru na austrijska i nemačka pozorišta, ako smo reditelje i glumce slali na usavršavanje u Beč i Minhen, zašto ne bismo i danas preuzeli iskustva ove razvijene pozorišne sredine? To je pitanje koje se neodoljivo nameće posle prelistavanja najnovijeg broja Scene.

Odgovor je, nažalost, jasan. Protekao je već suviše dug vremenski period u kome su prvi činovnici Vlade Srbije ovlašćeni da se staraju o kulturi (ministri) nudili proizvoljne koncepte razvoja ove delatnosti; svaki koncept – ma kakav bio – ako nudi sistemska rešenja zasnovana na zakonu, po prirodi stvari bolji je od anarhije. Nevolja je, međutim, u tome što ni takvi koncepti nisu popravili stanje. Oni su samo pomogli da se uruše institucije koje su nosioci bazične nacionalne kulture, a improvizacije u rešavanju kadrovskih pitanja i hitne sanacije pojedinih umetničkih institucija i dalje pomažu da se održi privid da se u kulturi i umetnosti Srbije odvijaju kakvi-takvi programi.

Kakav se zaključak može iz ovih razmišljanja izvući?

Pozorišni profesionalci, oni koji su egzistencijalno vezani za teatar, sve ovo već odavno dobro znaju.

A gledaoci?

U srpskim pozorištima, nažalost, sve ih je manje. Možda je to njihov odgovor na pozorišnu situaciju koja traje već nekoliko godina.

Za P.U.L.S.E  Radomir Putnik

  Pozorište, Radomir Putnik, Scena