Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Pozorište u srednjovekovnoj Srbiji

U svetu, sveštenici, biskupi, istok i zapad, svi zajedno protiv glumovanja. Uvek spremni da kamenuju igre, misterije i predstave. Nema ni Atine, ni Rima. Ostao je lutajući glumac sa crkvom za petama.

U toku pet ili šest vekova nijedno stalno pozorište nije bilo sagrađeno. Kulturnim životom dominirala je crkva, koja uz sve napore, nije mogla da suzbije sve vrste predstava. I vremenom, ista ta crkva je obnovila dramu.

Uskrsnuće je predstavljalo jedan rani primer dramatizacije posete tri Marije Isusovom grobu posle raspeća na krst. Četiri lika predstavljali su sveštenici i glumili su oko oltara koji je imao ulogu grobnice. Taj tekst je ostao čuven pod nazivom Koga tražite ili Poseta grobu. S prostora čitave Evrope bilo je bar 400 verzija od kojih su postojale neke s dodatnim radnjama, čak i komičnim sporednim komadima. Božić je nudio jednu još dramatičniju priču, Roždestvo, u kojoj je problem predstavljao lik kralja Iroda kog nije mogao igrati neki sveštenik, za ovu ulogu morali su uvesti običnog čoveka.

70bad350e07919e883a60a3a4274af16

Liturgijska drama delimično je bila zaslužna za razvoj evropske drame po zajednicama, poznate kao mirakuli ili misterije. To su bili verski komadi manje sveti u svom izvođenju. Nisu se izvodili unutar crkve već u crkvenim portama ili po pijacama, i ne na latinskom, već na narodnom jeziku. Običan čovek je lutao van tog svetog stada i glumio. Tako da se može reći da je u srednjem veku u Evropi postojalo crkveno i laičko pozorište.

Crkveno: raskolom 1054. god. stvaraju se razlike između crkvenog pozorišta Zapada i Istoka. Prvo je bila fleksibilnije i vremenom se javljaju raznovrsne drame koje su sve više ličile na laičke predstave. A na Istoku je crkveno pozorište ostalo dosledno u okviru religioznih obreda i pod nadzorom crkve.

Laičko: položaj glumaca srednjovekovnog laičkog pozorišta bio je nezavidan, njihov društveni status bedan ( među 114 opisanih staleža muzikanti se nalaze na pretposlednjem mestu, a na poslednjem su zelenaši, dvorske, seoske i vašarske lude- Standebuch 1586. god.), nisu bili zaštićeni od uvreda i fizičkog zlostavljanja, a neki gradovi su im uskraćivali pristup. Crkva ih je smatrala otpadnicima, oduzimala im pravo pričešća, dok su roditelji lišavali nasledstva decu koja bi se bez njihovog pristanka pridružila glumcima. Profesionalizacija laičkog pozorišta i stvaranje profesionalnih družina dogodilo se u prvoj polovini XVI veka kada dolazi do pojave novih žanrova i otkrića štamparije koja čini te nove komade pristupačnim širem auditorijumu.

1f6e2e615910b76985b78f500f025a7f

U srednjovekovnoj Srbiji su postojali različiti tipovi pozorišta (ako pozorište razumevamo u širem smislu):

  • u gradovima- laičko pozorište
  • na dvoru- muzika, viteške i ljubavne pesme
  • na selu- folklorne dramske igre, narodno glumovanje
  • manastirima- uz sve otpore i bez jasnih dokaza- crkveno pozorište

Dok je u zemljama Zapadne Evrope i u Vizantiji, u razdoblju od X do XV veka, postojalo religiozno pozorište, na prostorima srpskih zemalja od XI do XV veka o njemu nema dovoljno sačuvanih dokaza. Glavna smetnja njegovom razvoju je bila strogost Srpske pravoslavne crkve. Većina crkvenih ljudi je zazirala i od religioznog pozorišta, koje je podržavala rimokatolička crkva, i od laičkog pozorišta.

Kada su Sloveni došli na Balkan bilo je uzora i uslova za razvoj pozorišta. Oni su tada bili upućeni na Vizantiju u kojoj je postojalo laičko pozorište sve do pada Carigrada (1453), tako da nema sumnje da su naši preci gledali predstave na hipodromu u Carigradu i predstave putujućih glumaca. U srpskim zemljama najčešće su gostovali glumci laičkog pozorišta iz Nemačke (špilmani) i Rusije (skomorosi). Oni su nastupali na vašarima, narodnim svetkovinama i seoskim gozbama. Zahvaljujući rukopisima starih zakona i delima srednjovekovne umetničke književnosti, posredno se može dokazati postojanje i srpskih srednjovekovnih zabavljača. Oni se u njima javljaju pod različitim imenima: glumac, špilman, gudec, sviralnik, licepothodnik… Za rekonstrukciju njihovog profila i zabavljačkog programa čini se važnim izjednačavanje termina glumac sa špilmanom.

433ed0b63887dce01f350ebb326ae539

Naši vladari kao i crkvene vlasti su zabranjivali narodu da odlazi na skupove gde glumci igraju predstave. Sveti Sava je preveo Nomokanon u kom se sveštenicima zabranjuje da gledaju pozorišne predstave i igraju u njima. U slučaju ogrešenja svetovnog lica predviđeno je njegovo isključivanje iz crkve, a svetovno lice je čekalo raščinjenje. Ta stoga pravila su predstavljala u Srbiji crkveni propis u borbi protiv pozorišta. Po zapovesti cara Dušana je preveden Sitagmat Matije Vlastara koji je primenjivan u praksi uporedo sa Dušanovim zakonikom. U ovom delu Vlastar kaže da se glumačke veštine izjednačavaju sa razvratom, a glumac se smatra bludnikom. Treba da se zabrane glumačke aktivnosti

…jer se lažno predstavljaju čas kao robovi, čas kao gospodari, vojnici i vojskovođe i kod prisutnih izazivaju neobuzdan smeh, i što je njihovo plesanje bestidna pohotljiva igra muških i ženskih, a njihove predstave sa životinjama krvava zabava, na kojoj se zarobljenici i osuđenici bacaju bikovima i medvedima da ih rastrgnu.

Teodosije u delu Pohvala Svetom Simeonu i Svetom Savi ističe:

Nasuprot nebeskim lepotama crkve skomrahovo mrsko pozorište koje se priređuje na ulici, gde bezumno okupljen svet po svakojakom nevremenu do kraja gleda i sluša štetne đavolje pesme i nepristojne ružne reči.

A u delu Žitje i podvizi svetog i prepodobnog oca našeg Petra u Koriškoj gori i isposnika tvrdi da glumac „ružnim i nečistim rečima, đavoljim pesmama i nepristojnim smehom skrnavi um i upropašćuje duše praznovernoga sveta.“ Dok se sa druge strane pretpostavlja da je Stefan Prvovenčani na svom dvoru imao pozorišnu trupu. Zna se da je na dvorskim i plemićkim gozbama izvođena instrumentalna i vokalna muzika, pevane pesme o viteškim delima i ljubavima. Ponegde se na freskama mogu naći scene koje prikazuju igre:

  • Ruganje Hristu u manastiru Staro Nagoričino, zadužbina kralja Milutina
  • u Dečanima, zadužbini Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana, naslikano je kako se Kainovo pokoljenje igra i veseli
  • u Lesnovu, zadužbini srpskog despota Jovana Grčinića, na frsci je prikazano kolo od devet igrača uz pratnju psaltira i bubnja

3cc63c6587fe66e29767cd4415b3215a

Postoji i uputstvo koje je izašlo u hilandarskom medicinskom kodeksu, a govori o lečenju efemernih (kratkotrajnih) ognjica, koje nastaju zbog velike tuge i depresije:

Čim oseti prve simptome takva osoba treba da se okupa u mlakoj vodi- i to u buretu, a ne u banji (kupatilu). Kad izađe iz vode obolela osoba treba da se namaže ružinim ili bademovim uljem i da uzima samo hladna jela. Zatim da se presvuče u novo odelo, da se često umiva ružinom vodicom; da miriše na prijatne mirođije i da se kod njega udara u leute i glumci da sviraju; da pomalo pije tanko belo vino i da posle jela spava u hladovini.

U XIV i XV veku može se reći da je srpska kultura napredovala:

  • u povelji cara Dušana i kralja Uroša (1353) navode se ljudi koji poklanjaju manastiru Svetog Arhanđela u Prizrenu među kojima se spominje svirac Prede
  • zabeleženo je da su u Srbiji gostovali nemački gajdaš Kunc,flautist Hans i dva trubača, kao i zviždač Peter iz Kelna
  • u Dubovniku se spominje da je 1335 g. svirao trubač Dragan iz Prizrena
  • 1408 g. zna se da su svirači Stefana Lazarevića dobili čohu u vrednosti od 60 dukata
  • 1395 g. dubrovački svirači u Zeti sviraju na crkvenoj slavi
  • 1413 g. artisti iz Dubrovnika su gostovali u Srbiji
  • 1426 g. dvojica dubrovačkih svirača provela su četiri meseca u Srbiji obučavajući domaće muzičare
  • u vreme vladavine Đurađa Brankovića (1375-1456) ima podataka da su u gradskim naseljima više godina bili stalno nastanjeni glumci-zabavljači
  • 1432 se pominje glumac Radmilo, a ima podataka da je u Srebrenici 1431-1435 živeo i radio glumac i frulaš Radivoje Grubačević
  • 1438 g. u spisku dužnika Mihaila Nikole Lukarevića pominju se Todor Milošević iz Vukojevaca, Vukoje Ivanović iz Livada i Milosav iz Brezovice, kod sve trojice zapisano je i njihovo zanimanje glumaz (italijanska ortografija- Z se čita kao S)

be61292ae7e72e66a1c3b8b3d0328550

Postojanje pozorišta u Srbiji potvrđuju i termini iz Nomokanona i Sintagmata, jer neki termini nisu morali biti preuzimani iz grčkog već su korišćene postojeće reči iz sprskog jezika. Reč GLUMA potiče od opšte slovenskog korena GHLOU, reč koja je bila poznata u svim slovenskim jezicima, a znači- smejati se, šaliti se, igrati… Reč GLUMAC se javlja prvi put u Nomokanonu kao sinonim za špilman, skomrah, gudac… Izričito je naglašeno da je glumac NARODNI IGRAČ. Reč POZORIŠTE nastala od opšte slovenskog glagola POZRETI što znači- videti, pogledati, ugledati…

Da bismo potkrepili hipotezu o postojanju srpskog crkvenog pozorišta treba da se pozovemo na dva primera:

  1. pisac Konstantin Filozof (pre 1400- posle 1439) u delu Kazivanje o pismenima pominje antihrišćansku predstavu. Ta predstava je izvođena na Uskrs, izvodili su je sveštenici koji su, obučeni u kostime izvodili igre sa đavolima, sedeli kao hromi na crkvenim vratima i udarali u njih nogom. Na taj način su oni Božji hram pretvarali u pakao, što nije bila novina, toga je bilo i u Engleskoj, Francuskoj…
  2. prema uverenju pesnika i akademika Miodraga Pavlovića možda je jedini sačuvan tekst srpskog srednjovekovnog crkvenog pozorišta Pohvalno slovo knezu Lazaru. Pavlović tvrdi da je to bio tekst pisan da se izgovori, otpeva i odigra u prostoru crkve pred publikom. Njegovo objašnjenje je da je prvi deo ove pesme pisan u prvom licu i u obliku himne, da je to bio svečani poziv na praznovanje i slavljenje Svetitelja. Dok drugi deo sadrži epizodu sa mitskim pretkom Turaka, nekadašnjom robinjom Egipćankom Agarom. U poslednjem delu se besednik neposredno obraća slušaocima i vodi razgovor sa Svetiteljem. Bez obzira na objašnjenje kao kontra-argument našoj tvrdnji uzimamo teoriju dr. Đorđa Trifunovića koji kaže da ovo delo nije deo crkvenog pozorišta, već slovo.

Takođe, u srednjovekovnoj Srbiji, se znalo za predstavnika antičke komedije Menandra (342-292 g.p.n.e.) koji je bio i prevođen. Znalo se i za neke mudre izreke Sokrata, Diogene, Plutraha… Stoga verovatno postoje izvesne izreke veoma slične sa narodnim poslovicama. Kod Srba je turska vlast zaustavila razvoj kulture. U poslednjim decenijama XV veka postoje dokazi da su i obrazovani Srbi poznavali antičku književnost i mogli u izvornom obliku da čitaju helenske pisce.

7dddeaa4c2a255f36bb7c874daa1f40e

Može se govoriti i o pozorišnim elementima u narodnim igrama ili narodnom glumovanju. Narodne igre Srbije izvođene od kuće do kuće, za domaćina, za zdravlje i plodnost. Naši običaji: koledo, lazarice, dodole, rusolije, razne običajne igre… Za njihovo izvođenje nije bila potrbna pozornica. Postojali su kostimi i grub govor seljaka. Tekst nije bio stalan, ali disciplina improvizacije je večna. Koleda se i danas izvode u nekim selima istočne i južne Srbije između Božića i Bogojavljenja. Koledari su grupa mladića koja obilazi svaku kuću u selu. Jedan od njih je obučen u ženske haljine i nosi preslicu u ruci, on predstavlja mladu. Kraj nje je neprestano starac ( deda ) koji brine o njoj. Ostali koledari igraju i pevaju. U svakoj kući vrše magijski obred sa vatrom i zamahujući sabljama i motkama teraju demone zla. Na kraju igre izvode magijski krug oko činije sa plodovima i odlazeći pevaju:

Mi iz kuće, koledo, Bog u kući, koledo!

Od kraja do kraja se razlikuju njihove maske na licu i njihova odeća. Groteskni izgled su im davali brkovi i brada sačinjeni od vune ili konjske dlake. Od rekvizita su koristili mala zvona i klepetuše, sablje od drveta, topuzine i štapove sa zadebljalim vrhovima koji su simbolizovali faluse. Nažalost, okolnosti nisu dozvolile da se iz ovih folklornih izvora stvore složeniji dramski i pozorišni oblici. Mada je bilo igara s razvijenom malom scenskom radnjom. Trebalo bi pomenuti i „vučje horove“ čija je pojava veoma specifična za naše prostore. Posle venčanja momci poređani jedan do drugog zavijaju ispred mladoženjine kuće kao vukovi i viču:

Okolo, vuče, čuvaj mladu, momče, čuvaj ovcu da ti je vuci ne iziju!

Veselin Čajkanović je ovde uočio zanimljivu sličnost sa Dionisovim kultom, a slične igre su postoje u Heladi ( jarčeve igre ), u srednjovekovnoj Nemačkoj. Ovi primeri pokazuju da je narodni teatar ostao udaljen od državnih, ekonomskih i kulturnih centara, on je postojao u seoskom ambijentu i u prigradskim naseljima.

Pozorište je umetnost trenutka, ono kao da leži u osnovi ljudskog društva i zajedničko je gotovo svim kulturama. Ona je deo svakog čoveka. Za dramsku umetnost su potrebna samo dva čoveka – jedan glumac i jedan gledalac. Ona se oslanja na imitativne sposobnosti, a za instrument koristi govor tela i ekspresiju lica, tako da jednostavno možemo da zaključimo da je drama stara koliko i sam čovek sa ili bez konkretnih dokaza.

Za P.U.L.S.E  Nikolina Stjepanović

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *