Ulogujte se / Kreirajte profil

Prava države za građane

feljton_ocp_w380_h300 (1)

To isto danas može tvrditi politički disident u Kini. Međutim, takvo pozitivno pravo, na koje pravni sistem primorava, nije postojalo u prvom slučaju, dok u drugom slučaju ne postoji. Termin pravo u tim iskazima ne odnosi se na postojeće legalno pravo, već na ono što moralnost (ideologija, međunarodno pravo ili neki izvor višeg reda) zahteva

To su iskazi kojima se izražava težnja usmerena protiv prava date države ili služe kao poziv na oružje kako bi se reformisao politički ili pravni sistem. U toj upotrebi, moralni element ljudskih prava dolazi u sukob sa njihovim pravnim statusom. Mešanje stvarnog i idealnog svojstveno je diskursu ljudskih prava. U članu 1. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima stoji da se „sva ljudska bića rađaju kao slobodna i jednaka u pogledu prava“ Ali, kao što je Džeremi Bentam komentarisao pomenuti član u Francuskoj deklaraciji o pravima čoveka i građanina, novorođena deca nisu slobodna pošto svoj opstanak duguju onima koji brinu o njima, dok ideja da se ljudi rađaju kao jednaki i uživaju jednakost pada u suočavanju sa ogromnim jazom između bogatih i siromašnih, odnosno između Severa i Juga. Izlaz se nalazi u tome da se deskriptivni iskazi u tim deklaracijama pročitaju kao preskriptivni: ljudi nisu, već treba da budu slobodni i jednaki. I zaista, velika moć ljudskih prava leži u njihovoj retoričkoj dvosmislenosti i oscilaciji između postojećeg pravnog stanja i odsutnog i željenog savršenog stanja. Ta dvosmislenost predstavlja ključnu karakteristiku pozivanja na prava u državama koje narušavaju njihove osnovne principe; ona je još aktivna, mada na manje očigledan način, u pravnim sistemima koji su u sebe ugradili listu prava. Njihovo proučavanje ovde pripada moralnoj i političkoj filozofiji.

3. Ljudska prava su tema jurisprudencije. Tokom njihove duge istorije, izvor prirodnih i ljudskih prava kretao se od svrhovite prirode ka umu, Bogu, svetim spisima, ljudskoj prirodi i, u njegovoj završnoj evolutivnoj etapi, ka državnim ustavima i međunarodnom pravu. Koji normativni izvori i argumenti mogu danas biti upotrebljeni da bi se formulisala prava i omogućio sporazum o njihovim principima? Kao moralni standardi, ljudska prava izvode se iz grupe antropoloških hipoteza i moralnih tvrdnji o slobodi, jednakosti, blagostanju pojedinaca i njihovom odnosu prema širem društvu. Bilo bi najlakše reći da su ljudska prava priznata i data ljudima na osnovu njihove participacije u ljudskoj rasi, a ne na bilo kakvom ograničenom ili regionalnom članstvu, kao što su državljanstvo, nacionalnost, klasna ili grupna pripadnost. Ipak, jasno je da su realna jedino ona prava koja države daju svojim građanima. Stranci, izbeglice, ljudi bez države, koji nemaju državu ni vladu da ih zaštiti, i oni koji koji bi mogli očekivati da budu glavni korisnici prava proisteklih iz pripadništva čovečanstvu, imaju samo ograničena prava, ako ih uopšte imaju.

Pomeranje od prirodnih na ljudska prava označilo je gubitak vere u sposobnost da se opravdaju prava na osnovu transcedentnog otkrivenja ili opšteprihvatljivih istina o ljudskoj prirodi. Dok se o argumentima u vezi sa ljudskim pravima još raspravljalo, ljudsko u ljudskim pravima odnosilo se uglavnom na njihovo područje primene (to su bila prava koja je trebalo dati ljudskim bićima), a manje na način njihovog opravdavanja. Široko prihvaćene činjenice o ljudskoj prirodi menjaju se sa razvojem naučnog znanja i, bez obzira na trenutno stanje, samo na osnovu njih ne mogu se proizvesti moralni sudovi. Glavni teorijski metod opravdavanja prava jeste konstruktivizam. Polazeći od osnovnih pretpostavki liberalne demokratije o individualnom dostojanstvu, jednakosti i toleranciji, moralni filozof gradi koherentan sistem prava i očekivanja. Taj pristup je kritikovan kao prekomerno apstraktan, formalan i nerealističan. S druge strane, alternativan pristup otkriva izvesne vrednosne orijentacije, odnosno duboku strukturu društva, koja se onda uzdiže na nivo principa vrednih pravne zaštite.

Ideologija sa moralnim nabojem

feljton_ocp_w380_h300

Ali, tu se javlja problem: izdvajajući i promovišući već prihvaćene vrednosti nekog društva, te teorije zanemaruju gledanje unapred i kritičku funkciju koju ljudska prava treba da imaju prema vlasti i prihvaćenim gledištima. U svakom slučaju, standarde za ljudska prava danas postavljaju predstavnici vlasti, diplomate i službenici u međunarodnim organizacijama.

Normativni izvori ne mogu se više naći u božanskoj sveprisutnosti, racionalnoj sistematičnosti, prirodnom ili društvenom integritetu, već u interesima, pregovorima i kompromisima između država. Prava su sve manje stvar razmatranja i metoda filozofa morala i prava, a sve više prioritetna stvar političara. Pokušaj da se ljudska prava izlože na racionalno ili moralno koherentan način osuđen je na neuspeh zbog neujednačenosti praksi koje upotrebljavaju taj termin i zbog toga što čak ni institucionalni i doktrinarni tekstovi ne mogu biti racionalno sistematizovani. Stavljajući sebi u zadatak da otkloni neizbežne dvosmislenosti, kontradikcije i konflikte, liberalna jurisprudencija se često pokazuje kao ex post facto racionalizacija onoga što je odlučila vlast.

4. Ljudska prava su ideologija sa moralnim nabojem. Za njih se pretpostavlja da su iznad politike, neutralni, racionalni, prirodni diskurs, praksa i moralni adut kojim se konflikti okončavaju.. Posle kraja ideologija, univerzalno pozivanje na moralna prava učinilo je od njih alternativu različitim ideološkim izmima ili fasadu za njih. Taj termin se upotrebljava kao sinonim za liberalizam, tržišni kapitalizam, individualizam. Sovjeti su razvili socijalističku koncepciju ljudskih prava, a mnogi pokreti za dekolonizaciju i nacionalnu nezavisnost prihvatili su ljudska prava kao manje agresivan opis svojih ciljeva i težnji. Ovakvom upotrebom ljudska prava su izgubila pravni status i postala prečica (sredstvo za brzo ostvarenje) ka široj ideologiji (idolatriji, kako to ističe Ignjatijev). Ona su moralni način za vođenje politike, ali i ideal za organizovanje društvenih odnosa. Preciznije rečeno, ona postaju zvanična ideologija novog svetskog poretka nakon 1989, o kojem će se raspravljati u drugom delu ove knjige. Svi savremeni ratovi vođeni su potpuno ili delimično u ime ljudskih prava, demokratije i slobode. Ljudska prava su postala deo političke filozofije i sociologije.

5. U zapadnim postmodernim društvima, iskaz „Ja imam pravo na X“ upotrebljava se kao nešto što je podudarno sa izrazima „Ja želim ili hoću X“ ili „X treba da se da meni“..Ta jezička proizvoljnost slabi vezu između ljudskih prava i značajnih ljudskih dobara i potkopava njihovu poziciju centralnih principa političke i pravne organizacije. Navedeno ukazuje na to da javno priznanje i zadovoljenje individualne želje postaje dominantan način za subjektivnu, ekonomsku i ideološku organizaciju kasnih kapitalističkih društava (drugo poglavlje). Proučavanje prava se u tom pogledu okreće dijalektici, psihologiji, psihoanalizi i semiotici.

6. Ljudska prava su glavna strategija za pružanje otpora diktatima vlasti i izražavanje neslaganja sa netolerancijom javnog mnjenja. Cilj prirodnog zakona, prirodnih i ljudskih prava bio je, u početku, odupiranje privatnoj dominaciji i eksploataciji. Izum prirodnog zakona i prirodnih prava bio je posledica pobune filozofa i poeta protiv smrtonosne težine običaja i iracionalnog nametanja autoriteta. Francuska deklaracija o pravima čoveka i građanina bila je delo revolucionarnih delegata i predstavljala je paradoksalni manifest revolucije. Ona je poistovećivala državu sa nacijom, pružajući snažnu osnovu za nacionalizam, iako je slavila kosmopolitizam. Takođe, proglašavala je viši status prirodnih prava, iako je istovremeno najavljivala eru svemoćnog suverena, slavila je univerzalizam čovečanstva i istovremeno uzdizala interese buržoazije. Ipak, kao što je istakao jedan socijalistički lider, postoji šansa da „istorija preokrene ovaj buržoaski arsenal oružja protiv osvajača.“. Takav slučaj karakterisao je velike revolucije XVIII veka, period posle Drugog svetskog rata kada je moto deklaracija bio nikad više, u masovnim pobunama protiv fašističke i komunističke vladavine krajem XX veka i svaki put kada su potlačeni, eksploatisani i siromašni prizivali ove deklaracije u svojim borbama.

Sloboda kao otpor slobodi izbora

2501_ocp_w380_h300

Ljudska prava deo su duge i časne tradicije disidentstva, otpora i pobune protiv moćnih tlačitelja i nepravednih zakona. „Prirodna prava pozivala su se na istinu prirode protiv zdravog razuma i značaj argumenta i dijalektike nasuprot banalnosti i represivnim implikacijama prihvaćenog mnjenja.

Prirodna prava i njegovi izdanci stupaju na istorijsku scenu neposredno ili posredno, prerušeni u religioznu dužnost, legalna prava ili političku ideologiju, uvek kada se narod bori za to „da se sruše društveni odnosi u kojima je čovek poniženo, porobljeno, napušteno i prezreno biće“.

Svako pravno delovanje, svako rearanžiranje društvene hijerarhije, otvara istovremeno novi horizont koji, ukoliko se okameni, postaje i sam spoljašnje ograničenje koje se mora ponovo prevladati. U uređenom svetu, u kojem postoji mala margina za akciju izvan parametara globalnog kapitalizma i autoritarne države i državnog poretka, sloboda se mora redefinisati kao otpor slobodi izbora, vlasti koja hoće da oblikuje naš život, zvaničnoj listi prava moralnih eksperata i katalogu potrošačkih dobara koji odobravaju tehnokrate i tvorci politike (poglavlje 5). Radikalni potencijal prava, otkriven i skriven u ljudskim pravima, ostaje otvoren prema ideji raznovrsnih pozicija i tradicija, u kojoj se, umesto na zakonsko promovisanje mirne poslušnosti, težište stavlja na nedeterminisanost i otvorenost sopstva i društva, čije se granice uvek osporavaju i koje se nikad ne podudaraju sa kristalizacijama vlasti i legalnog prava. U tom smislu, sloboda može biti povećana potencijalom prava da proširi granice socijalnog, da proširi i redefiniše sopstvo i grupni identitet. Ljudska prava okružuju princip determinacije i homogenizacije, koji promovišu vojni humanitarci i njegov radikalni opozit. Kao obnavljanje starih tradicija, delimično institucionalizovana praksa i anticipacija budućnosti, ljudska prava imaju neki formalni autoritet, ali nisu samo produkt zakonodavstva, ona postavljaju granice sili, pozitivitetu prava i ozakonjenim pravima koja su uzurpirali oni od kojih su ta prava trebalo da štite građane. Ljudska prava finkcionišu u jazu između idealne prirode i zakona ili između postojećeg i njegove transcendencije.

Mnoštvo ljudi, tekstova i institucija, raznovrsnost praksi, borbi i događaja obuhvaćenih tim terminom znači da se ne može razviti nikakva opšta teorija ljudskih prava. Jedini odgovor na pitanje „šta su ljudska prava“ ili „kakva prava Amerikanci i Iračani imaju“ jeste da se razmotre specifični primeri tretmana ljudi na određenim područjima i vremenima. Umesto da raspravljamo o tome da li sloboda izražavanja postoji generalno i apstraktno u SAD, Velikoj Britaniji ili Iraku, treba da postavljamo specifična pitanja. Da li su komunisti i drugi levičari mogli izražavati i promovisati svoja ideološka stanovišta u Njujorku 1953. godine? Da li je demonstrantima protiv rata u Iraku dopušteno da svoje akcije izvode širom Velike Britanije 2003. godine? Da li su njima dati odgovarajuća informacija i medijski prostor da odbace tvrdnje vlade? Imaju li Iračani pravo na životni prostor u Bagdadu 2006. godine? Da bismo odgovorili na navedena specifična pitanja, moramo istražiti međunarodne, državne i lokalne zakone u pravo vreme; sudske i administrativne prakse; javno mnjenje, medijske stavove, pritiske na radnim mestima i slično. Važnije od svake pravne, doktrinarne ili jurisprudencijske analize, međutim, jeste iskustvo ljudi na terenu, u Njujorku, Londonu i Bagdadu. Ljudska prava se štite ili narušavaju na lokalnom nivou: kod kuće, na ulici, u školi, na radnom mestu i zatvoru, u vladinim uredima i lokalnim medijima. Za osobu koja se suočila sa vrhom policajčeve čizme ili prima otkaz od multinacionalne korporacije, ugovori o ljudskim pravima, konvencije, komisije i izveštaji nemaju nikakav značaj. Dah samozadovoljne beznačajnosti stalna je karakteristika konferencija o ljudskim pravima.

Proklamacija minimalnih standarda

2104_ocp_w380_h300

Jedino narušavanje ljudskih prava koje je većina pravnih eksperata, advokata i diplomata ikada iskusila sastoji se u tome da su bili posluženi lošom bocom vina na radnim ručkovima.

To je učinak opšte jurisprudencije i političke filozofije.1 On se može sastojati od slojevite prezentacije različitih disciplinarnih strategija i pristupa ljudskim pravima bez ikakve ukupne sinteze, a ponudiće ih intelektualna i politička istorija, spekulativna filozofija, ontologija, politička filozofija, psihologija, društvena i politička teorija, pravna doktrina i jurisprudencija. Svaki disciplinarni pristup sličan je čišćenju glavice crnog luka – kad skinete jedan sloj pomalja se sledeći. Na kraju, u središtu luka nema ničeg, nikakvog centra ili jezgra koje bi ljudskim pravima dalo celoviti oblik. Nijedna teorija ne može u sebe uključiti mnoštvo diskursa, praksi, agencija, događaja i borbi u kojima se upotrebljava termin ljudska prava. Mnogobrojni listovi crnog luka, sukcesivni slojevi, suprotni diciplinarni pristupi predstavljaju perspektive iz kojih se razmatraju ljudska prava, jer ona i nisu ništa drugo do različiti pogledi na njih. Sledeći tekst prikazuje intelektualnu istoriju ovog termina, dok poslednji napušta istoricizam (nužan, ali neostvariv zadatak) i dovodi u vezu ljudska prava i nečiste istorije genealoškog metoda. Treba, međutim, naglasiti da istorija (intelektualna i politička) predstavlja samo jedan sloj glavice crnog luka i nema privilegovani pristup suštini ili cilju ljudskih prava. Istorija ljudskih prava od Platona do NATO-a ili od Hamurabija do Abu Graiba (ili jurisprudencija ili doktrinarna analiza prava i slično) korisna je samo kao jedna ljuštura. Ona ne razotkriva kakav je luk kao takav te, kada se preceni, može dati iskrivljeni pogled na celinu.

Prva referenca na ljudska prava relativno je skorijeg datuma. Ona se pojavljuje u pravnim spisima dvadesetih godina prošlog veka povodom položaaj manjina u postimperijalnim evropskim državama. Međutim, glavni pokretač ere ljudskih prava bilo je usvajanje Povelje Ujedinjenih nacija 1945, u kojoj se zaštita ljudskih prava predočava kao jedan od glavnih ciljeva te organizacije. Tri godine kasnije Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, neobavezujuću proklamaciju minimalnih standarda kojih se vlasti širom sveta moraju pridržavati prilikom tretmana

svojih građana. Takav stav utro je put pravljenju nacrta dvaju obavezujućih sporazuma: Međunarodnog sporazuma o građanskim i političkim pravima i Sporazumu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji su posle dugog i teškog pregovaranja usvojeni 1966. godine.

Intelektualna osnova ljudskih prava sačinjena je od neverovatne kombinacije različitih događaja, ideja i tradicija. Klasično prirodno pravo, jevrejska i hrišćanska teologija, ideje prosvetiteljstva, moderni racionalizam i postmoderni multikulturalizam, sa svojim unutrašnjim debatama, konfliktima i jeresima, predstavljala su jedan deo. Glavnim događajima kao što su Francuska revolucija, Američki rat za nezavisnost, Ruska revolucija i ono što se dešavalo nakon nje, nacistički i ratni zločini, holokaust i univerzalna involucija izazvana njime, pridružuju se manje važni događaji, poput preokupacija i prioriteta zapadnih (prevashodno američkih) političara da stvore ono što se danas naziva pokretom za ljudska prava. Dopustite da selektivno razmotrimo neki od tih doprinosa, pri čemu ćemo u ovom delu teksta pažnju posvetiti intelektualnoj istoriji ljudskih prava, dok ćemo se u sledećem usmeriti na njihovu genealogiju.

Pojam prirode i prirodnog zakona bio je najpre upotrebljen u staroj Grčkoj i od tada je imao značajnu ulogu u zapadnoj etici, politici i pravu. Grci nisu pravili razliku između prava (zakona) i konvencije, odnosno između prava i običaja. Običaj je bio jako vezivno tkivo: čvrsto je povezivao porodice i zajednice, ali je takođe mogao biti i izvor mrtvila. Bez spoljašnjih standarda, razvoj kritičkog pristupa autoritetu tradicije nije moguć, jer je suština ostajala nepromenjena, a odnos prema robovima isti. Priroda kao kritički pojam stekla je filozofsku osnovu u V veku pre naše ere, kada su je počeli koristiti sofisti protiv običaja i zakona, ali i Sokrat i Platon s ciljem da prevladaju moralni relativizam sofista i obnove autoritet uma. Otkrićem (ili pre izumom) pojma prirode dovedeno je u pitanje oslanjanje na predaštvo, te se filozofija, umesto dotadašnjeg pozivanja na predaštvo prilikom izvođenja dobra, mogla pozivati na ono što je dobro intrinsično, prema svojoj prirodi kao nečemu što se otkriva umom.

AUTOR: KOSTAS DUZINAS

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *