Preko stiha do firentinskog umetnika

Preko stiha do firentinskog umetnika – Mikelanđelo Buonaroti kroz poeziju

Mada mnogi smatraju da je tumačenje Mikelanđelovih pesama posve subjektivno, ako se još dodatno vodimo mišljenјima njegovih biografa, istoričara umetnosti i poznatih književnika koji su se bavili temom Mikelanđelovog lika, možda autorka ponudi neko od mogućih rešenja – ko je bio Mikelanđelo Buonaroti? Saznajemo li dovoljno od istorijskih izvora, gledanjem njegovih skulptura ili slika Sikstine?

Mnogo madrigala, distiha, oktava i soneta napisao je Mikelnađelo o lepoti, ljubavi, smrti, životu i svom radu. Među njima ima i ljubavnih, duhovnih i šaljivih stihova. Ovaj Firentinac je sebe smatrao vajarem, znatlijom po njegovom mišljenju, ali proširujući svoje delatnosti svaki umetnik otkrije vrlo brzo da jedna umetnost rađa drugu. I tako je Mikelnađelo od vajara i slikara postao pesnik. Da bi se otkrila jednačina njegovog lika i pozadine njegovih dela, moramo se posvetiti njegovoj poeziji. Istoričari i njegovi biografi smatraju da su ljubav prema poeziji kod ovog Firentinca probudile dve osobe. To su bili Tomazo Kavalijeri i Vitorija Kolone. Postoje špekulacije da je možda Mikelanđelo bio homoseksualac, s druge strane postoje verovanja da su nežna pisma upućena Tomazu bile zapravo reči posvećene Vitoriji, nakon čije smrti se i sam umetnik potpuno povukao u sebe i mnogi zaključuju – posvetio Bogu.

Duše blažite sred vode i plama,

Ne dajte mi natrag do sebe sama.

Muško u ženskom kroz usta joj zbori,

I još više od toga,

Kao da slušam boga nekog,

Svoj nisam, nit ću da se stvorim,

Van sebe ja se borim,

Tu gde me ona skloni,

Milost da nađem odnekuda, spolja;

Pukom željom ne gorim,

Lepi njen lik me goni,

Za sve druge čari mrtva je volja.

O, gospo, od svih bolja,

Taj talenat, njegove pesme, koje bez pogovora možemo smatrati najznačajnijim autobiografskim ali i istorijskim podatkom, razvila je jedna žena. Ona je Mikelanđela uspevala da opčini, svojom duhovnošću. Vitorija Kolone, na osnovu čijeg lika je radio mnoge slike i crteže, ponovo je Mikelanđelu otvoila svet vere. Učinila je ona još više; ona je dala poleta njegovom pesničkom geniju koji je probudio ljubav prema Kavalijeriju. „Sve do igrača i svirača na leutu, ako budu u svojoj umetnosti izvrsni, moći će da čine od mene šta budu hteli!“ tako je upozno pesnika Tomaza Kavalijerija kome se jako divio, prema nekim autorima, do granice ludila.

Šta moć, Amore, dobi,

Kroz moje oči da se slije

U srce, da raste, a mesta malo?

Šta ako se prelije?

Govorili su da je Mikelanđelo mnoge svoje radove poklanjao ovom mladom pesniku diveći se njegovoj lepoti ali pre svega pesničkom umeću koje je u renesansnom vajaru otkrilo još jedan talenat u nizu. Međutim, nije ljubav primarna tema Mikelanđelovih stihova, ona i lepota su uzrok, ali bol je posledica. Zaljubljenost u umetnost se svuda nesumnjivo vidi, stoga se autorka slaže sa Milošem Crnjanskim da je Mikelanđelo bio pre svega esteta. Jedan umetnik pati, u psihološkom i umetničkom smislu, patnja rađa inspiraciju i otuda velika dela, umetnost traži mnogo, ona želi celog čoveka za sebe, pa i više od toga. Žrvovao je sve i hteo je da drugi isto to čine, pisao je Romen Rolan.

Mikelanđelo je čak govorio kako mu se više dopada ono što mu više škodi. Ali za njega, taj bol je bio božanski. Međutim, nije patila samo njegova duša, u jednom pismu ocu istoričari umetnsti mogli su da otkriju oko 15 oboljenja, jer se često, ako ne uvek, zapostavljao. Suviše posvećen danonoćnom radu nije želeo doktorske preglede jer bi se oni verovatno zaključivali odmorom. U pismu jednom aženskom kardinalu Mikelanđelo piše “umirem od nestrpljenja, jer moja zla kob ne dozvoljava mi da činim ono što bih hteo…umirem od bola, dolazim sam sebi kao kakva varalica, mada sve to nije moja greška” . Poznata je Mikelanđelova pesma koja govori o fizičkoj teskobi ovog vajara tokom obavljanja slikarskog posla.

Već gušu dobih od silnoga truda….kičica kaplje,

lice nalik kori posta, od boja razasutih svuda…

Koža sve duža naped biti poče,

kad hoću nazad krljušti se skupe,

zapet sam poput sirijskoga luka…

Često je Mikelanđelo bio usamljen u svojoj boli i sa svojim stremljenjima koja su bila samo njegova. Nikome ne treba da izgleda čudno što je Mikelanđelo, kao čovek zaljubljen u svoju umetnost, koja traži celog čoveka i potpunu predanost, nalazio zadovoljstva u samoći, jer onaj ko želi da se posveti tim izučavanjima mora izbegavati društvo; tim pre što onaj ko se bavi umetnošću nije nikada sam niti bez misli…govorio je Đorđo Vazari. Otuda, Mikelanđelov rad nazivaju božanskim, a potezi njegove kičice i delta, kažu, vodio je sam Stvoritelj.

Ono što je interesantna tema rasprave jeste Mikelanđelova duhovnost. Ja to ne vidim. Ja vidim sumnju u Boga, u religiju, osećaj besmisla verovanja u zagrobni život. Na primer u sonetu koji crkva hvali, a koji počinje rečima, za Hrista: daj da te vidim na svakom mestu… Deh, fammiti vedere in ogni loco, kaže Crnjanski. Veru u Boga ne vidi, ali vidi veru u sebe do kraja – čoveka koji to kaže kroz veliku poeziju. Interesantno je to što Rolan objašnjava bežanje u religiju upravo zbog nedostatka vere u sebe. Bog! Večni život! Pribežište onih kojima nikako ne uspeva da na zemlji žive! Vera –često je samo nedostatak vere u život, nedostatk vere u budućnost, nedostatak vere u samoga sebe, nedostatak smelosti i nedostatak radosti. S druge strane iz soneta kao i sa njegovih radova, što naručenih što urađenih po njegovoj samostalnoj želji zaključujemo da je bio jako religiozan – možda je to bila varka. Bio iskreno vernik ili ne, Mikelanđelo je sudeći po stihovima verovao da je savršenstvo lepote došlo upravo s neba.

“Stvoritelj svega i čast svaku sazda,

potom najlepšu odabra među njima,

Da nam prikaže božanska veština

Kao sad, stvari uzvišene vazda.”

Koristio je svoju bol, duševnu i fizičku da bi starao velika dela i što je njegova bol bila jača a ponor dublji – to su njegove sklupture nosile više značenja i skrivenih osećanja koja ne bi promakla oku samo pažljivog posmatrača. A to smo najpre mogli otkriti u njegovim pesmama. Seta i tuga, čežnja – autorka bi pre rekla. Mikelanđelo je u sebi imao tugu koja je plašila ljude i od koje sve beži nagonski. On je oko sebe stvarao prazninu. Zbog čega je sve Mikelanelo bio tužan i setan? Zbog toga jer nije mogao da popravi svet onako kako je poručivao papi nakon naslikanog Strašnog suda sa mnogo golotinje, zbog toga što ništa što je započeo nije završio jer je želeo da stvara bez greške..? Najpoznatiji stih, onaj koji je zapravo najviše govorio o ovom Firentincu jeste onaj posvećen skulpturi Noći ispod statue Lorenca Medičija.

San mi je mio, a još milije što sam od kamena, dok zločin i sramota traju. Ne videti, ne osećati, velika je sreća za mene; zato ne budi me, ah, govori tiše.

Spavati dok sramota i zločin traju, biti kamen ili biti mrtav. Treba nagovestiti da je Mikelanđelo često govorio kroz svoju poeziju o smrti.

Ako promislim, smrt me živim tvori

i srećan živim sred sudbine hude;

Ko ne zna kako jad, smrt, život bude

U plam nek dođe gde ja patim, gorim.

Misao na smrt ispunjavala ga je iz dana u dan sve sumornije i privlačnije “nema nijedne misli u meni”, govorio je on Vazariju, “da je smrt nije izdubila svojim dletom”. Mnogi su stihovi Mikelanđela koji jednostavno pokazuju da je smrt jedini izlaz za sve patnje umetnikove, a nekad samo beznadežnost u pobeđivanju iste, jer je smrt nešto što se ne može promeniti.

Šta vredi blesak obećan za ljude

Kad prvo stigne smrt, leka joj nema,

Zauvek stanu u onom što čine?” i

“Svaka stvar ka smrti dođe,

Behu oči cele, razne,

Puna svetla svaka duplja;

Sad su grozne, crne prazne,

Ide vreme i sve nas skuplja.

Moramo se dotaći i Savonarole u Mikelanđelovom životu; Savonarola je bio italijanski dominikanski monah i vladar Firence nakon Medičijevih. Spaljen je kao jeretik, ali ga mnogi smatraju pretečom Martina Lutera. Smatra se da je ova pesma napisana pod uticajem upravo ovog reformatora. Međutim nesložni su mnogi u tome; čiji je Mikelanđelo bio pristalica, Medičijevih i papa s jedne strane, ili Savonarole i moralista koji preziru rimsku kuriju? Ima dokaza da je Mikelanđelo slušao propovedi dominikanca, ali je bio i štićenik Medičijevih. Za razliku od Leonarda da Vinčija koji je uvek pripadao vladajućim partijama, firentiski vajar partiju menja i Crnjanski ga smatra potpuno indifirentnim kad su u pitanju političke strane. Upravo ta indifirentnost, neodlučnost ili neistrajnost – može se ubrojiti u još jednu osobinu ovog Firentinca.

Godine 1534. Mikelanđelo se vraća u Rim u kome ostaje do svoje smrti. Prošla je 21 godina kako ga je napustio, za ovu 21 godinu načinio je tri statue na nedovršenom spomeniku Julija II, sedam nedovršenih spomenika Medičija, nedovršeno predvorje Laurencijane, nedovršenog Hrista u Santa Marija sopra Minerva i nedovršenog Apolona za Bakija Valorija. Izgubio je zdravlje, energiju, veru u umetnost i otadžibinu. Vazari kaže

……on je obično govorio da bi, da je hteo da i sam bude zadovoljan onim što je radio, malo njih izložio, štaviše nijednu; on je toliko napredovao u umetnosti i toliko je razvijao svoj sud, da je otkrivši neku figuru, čim bi primetio i najmanju grešku, to delo ostavljao na stranu i prihvatao se nekog drugog mramora nadajući se da mu se neće dogoditi ista greška; sam je često govorio da je to razlog što je napravio tako malo statua i slika.

Rolan opet govori da je razlog zašto su malobrojne i posve nezavršene njegove skulpture, neodlučnost i slabost karaktera.

Ono što je nediskutabilno jeste Mikelanđelova zaostavština svetu. Ne samo kroz izuzetna vajarska dela, čak i ona nedovršena jer i ona takva nose određenu poruku ili njihovom nedovršćenošću možemo jasno nazreti Mikelanđelova lutanja ili konačne odluke, već i kroz slike i poeme. Neophodno je pomenuti da je Mikelanđelo ipak sebe više smatrao vajarem, kamenu je bio posvećen i u njemu je stvarao i ostavio život.