Ulogujte se / Kreirajte profil

Priča o Džuboksu

Danas kad je dovoljno da na ovoj istoj izmišljotini zvanoj Internet nekoliko puta kliknete, te vam se potom otvori mnogo više od onog što ste i tražili – pa tako i sva moguća znanja o rock ’n’ rollu – teško je objasniti da je, i ne tako davno, nekih dvadeset i plus godina unazad, jedini validan izvor istih tih znanja bio jedan novinski magazin iz zemlje Jugoslavije. Kao da je klik mišem isto što i kliktanje od sreće.

Jedini način da čitaocu ovih redova to učinim interesantnim, a pogotovo da pri tom ne upadnem u zamku ponavljanja onog o čemu su pozvaniji da kazuju ljudi koji su Džuboks učinili tako važnim, jeste da ponudim svoj lični doživljaj kroz koji će se, nadam se, prepoznati i ostali slični – konzumenti.

1179437596_3_FT365_sarlo00

Moja priča počela je 1977. godine

Te godine sam na kiosku pored do tada jedino interesantnih stripova i Ekspres Politike mog oca, prepoznao naslovnu stranu Džuboksa br. 39 i fotografiju hiljada ruku na Reading festivalu. Ali, što je još važnije, i najavu priče o „našem Readingu“, kako su tih dana sve novine nazivale koncert Bijelog Dugmeta kod Hajdučke česme. Danas u tom hepeningu ne prepoznajem ništa više nego recidive Woodstocka i sličnih festivala koji su sa nekih desetak godina zakašnjenja zapljusnuli i tadašnju Jugoslaviju. Onda je to bilo „nešto veće od života“ i, ruku na srce, toliki broj ljudi kod nas niko nikada nije u ime rock ’n’ rolla privukao na jednom mjestu.

Džuboks je o tome pisao na toliko uzbudljiv način da nije bilo šanse da to ne ostavi traga na jednog dvanaestogodišnjaka na čijoj je listi prioriteta visoko skočila potraga za novim brojem po svim kioscima mog malog grada. Izgleda banalno, ali usled neverovatno loše distribucije, Džuboks je imao tu dodatnu dimenziju nedostupnosti zbog koje su jadne trafikantkinje dobijale ospice kada bismo moji malobrojni drugari i ja kao kakva sekta kretali u lov na novi broj. Iako smo u glavu znali ko su sigurni i jedini čitaoci Džuboksa u gradu, te da tih desetak brojeva nikako nije moglo da nestane, postojao je „opravdan“ strah da bi neki zalutali kupac mogao da nas liši našeg primerka.

slika-DZUBOKS-BROJ-9-597699x640

Zbog svog mesečnog ritma izlaženja, a u odsustvu bilo kakve konkurencije (da možda ipak pomenemo kolumne Petra Popovića u još jednom počivšem magazinu Zdravo), svaki novi broj se čitao po ko zna koliko puta, tako da nije čudo što i danas znam napamet veći deo tekstova. Verovatno da ih pamtim bolje i od njihovih autora, pa se tako sa osmehom sećam pomalo iznenađenog lica Dragana Kremera kad sam ga pre par godina podsetio na neke od njegovih neprevaziđenih radova. Ko zna, možda je čovek pomislio da mu se dešava Misery Stephena Kinga?

Da, Dragan i ostali majstori iz vremena kad je Džuboks dostigao svoj zenit (negde između 100. broja pa do kraja izlaženja) bili su naši istinski junaci, ljudi za koje smo mislili da imaju sve znanje ovog sveta o nama najdražoj stvari – rock ’n’ rollu. Zahvaljujući njima, čak i mi koji smo imali male šanse da preslušamo kompletne opuse nekih od najbitnijih ljudi na svetskoj sceni, dobijali smo prvoklasne raporte koji su se kasnije, kada bismo dolazili u posed tih ploča, pokazivali kao besprekorna analiza.

351312_42-1

Kako svake dobre novine čine dobri novinari i urednici, jasno je da su Slobodan Konjović, Milisav Ćirović, Momčilo Rajin, Dražen Vrdoljak, Radovan Vujović, Dragan Kremer, Branko Vukojević, Darko Glavan, Ljuba Trifunović, Aleksandar Žikić, Predrag Popović, Petar Luković (da, čak i on, jer rubrika Singlovi spada u sam vrh pozitivnog ludila koje je Džuboks širio) a pogotovo usamljeni strelac iz Londona Saša Stojanović, bili taj ključni alhemijski element koji je ovaj list učinio unikatnim.

1344692214bb50611cf0a3451538295_450x325

Bilo je, naravno, u Džuboksu još mnogo ljudi čiji će doprinosi ostati zapamćeni, pisala su tu i tada ne tako velika imena poput Milča Mančevskog ili Zelenog Zuba, ali gore pomenuti tim ga je uzdigao do vrha. Jednostavno, bili su – drugačiji.

Šta je bilo najbolje?

Teško je reći.

Pismo iz Londona bilo je savršena kopča sa najrecentnijim pločama i izvođačima onda nabujalog novog talasa. To neverovatno vreme kada su vanserijske ploče izlazile vanserijskom brzinom sigurno je mnogo pomoglo da magazin poput Džuboksa, koji je sve to uspevao da isprati na adekvatan način, zauzme pijedestal i postavi standarde koji kasnije nikada nisu prevaziđeni.

Jasno je da takav stepen kvaliteta ne bi bio moguć bez istovremeno najvećeg uzleta (nažalost, poslednji put tako masovnog) domaće rock scene. Džuboksje pružio svu logističku podršku najboljim mladim bendovima tog doba koji bi bez, recimo, lansiranja na njegovu naslovnu stranu mnogo teže došli do očiju javnosti.

Dzuboks-1.3.75

Ono što je Džuboks takođe doveo do savršenstva jeste oslobađanje rock kritike od do tada uštogljene ili barem sputane forme, te su kritike postajale pravi eseji (i to veoma zabavni) o odlasku na neke velike koncerte, promocije ili, pak, sa snimanja ploča koje su u tom periodu bilo željno iščekivane.

Portreti najvažnijih ličnosti rock ’n’ rolla bili su toliko dobri da je uz malo truda svaki od njih mogao da preraste u knjigu. A neki od intervjua, bilo izvorni ili preuzeti (zauvek ću se sećati onog francuskog novinara koji završava intervju sa Keithom Richardsom i sa nevericom prima njegov poziv da kasnije svrati kako bi slušali neke dobre kasete), bili su toliko zarazni da smo se mi klinci bez muke transponovali u svet koji nam je tek mnogo godina kasnije postao dostupan.

Recenzije albuma su bile tako pouzdane i spasonosne po naše ne baš impozantne džeparce, jer su pomagale da nađemo put u, kako smo tada mislili, siromašnoj licencnoj produkciji.

5198d

Kada su u igru ušle filmske (ali ne samo filmske) recenzije Nebojše Pajkića, Nenada Polimca, a kasnije Dinka Tucakovića, Vide Crnčević, Biljane Maksić… bio je to još jedan pun pogodak, jer je jednako talentovana generacija filmskih kritičara uticala, baš kao i muzička sekcija, na formiranje jedne nove osećajnosti kod generacija kojima su oba izražaja bila jednako bitna.

nebojsa_pajkic

Naravno, ni „doprinosi“ čitalaca u Bez dlake na peru nisu zaostajali. A kad su se u komentare uključili i ljudi iz Džuboksa, to je onda postajala istinska zabava kakve ne se bi postideli ni današnji urednici britanskih muzičkih magazina u svojoj komunikaciji sa čitalaštvom.

Sve je mnogo drugačije nego do tada izgledalo i na fotografijama Branislava Rašića, Dragana Papića, Goranke Matić, Pipe Pavelića…

kultura2_1

Zašto se onda takav časopis ugasio?

Vrlo je lako odgovoriti na to pitanje. Odgovor je – zbog muzike o kojoj je pisao (a zlobnici kažu i zbog samog Džuboksa ili onih koji su ga pred kraj vodili). Kada su poslednji rock bendovi počeli da silaze sa velike pozornice na koju su se neopozivo popeli neki sumnjivi tipovi, nestao je i poslednji privid da rock ’n’ roll i njegovi podoblici na ovim prostorima predstavljaju nešto važno. Ili bar značajno velikom broju ljudi.

Kada smo prvi put pročitali podatke o tiražima nekih licencno objavljenih remek-dela, mislili smo da svaka kuća mora da ih ima. Ispostavilo se, međutim, da su oni smešni i marginalni u odnosu na one koji su postizali domaći „majstori“. Onda je postalo jasno da ova potkultura, iako jedna od najplemenitijih ikad iznedrenih, ima slabe izglede za opstanak.

Zašto bi onda opstao i magazin koji se bavi tom muzikom, ma kako i koliko dobar bio?

Da li je Džuboks dobro ostario?

Zlobnici bi rekli da mrtvac i ne može da ostari, ali je činjenica da i danas, a to će ovaj web site najbolje pokazati, ogromnu većinu tekstova možete da čitate bez potezanja sentimentalnih izgovora. Uostalom, ako se izuzev Ritma za sve ove godine nisu pojavile nijedne toliko relevantne muzičke novine, to onda dovoljno govori (pedantnosti radi, treba pomenuti i Rock, ali ko mari za pedantnost, ovde je priča o onome što se trajno voli). Žeđ smo gasili brojnim manje ili više uspešnim pokušajima rock žurnalizma, ali ostaje istina da izuzev pojedinačnih slučajeva kao što su tekstovi ljudi poput Žikice Simića, Ivana Ivačkovića ili Saše M. Markovića, te novine nisu mogle da ponude tako mnogo kao Džuboks.

453px-Dzuboks01

Da li je bio isključivo muzički magazin?

Ovakvo pitanje bi u doba izlaženja Džuboksa verovatno izazvalo podozrenje da nije bilo kakvih političkih devijacija, ali njegov smisao nije u tome.

Tvrdim da nam je svima upravo jedan primarno muzički list pomogao da se iščupamo iz okvira provincijalnog razmišljanja. Onima iz provincija bivše zemlje da saznaju i shvate da su u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani ili Novom Sadu postojale neke superiornije stvari, a ljudima iz ovih gradova da shvate to isto i sanjaju o scenama Londona, New Yorka ili Pariza.

Snovi su ostali isti, ali, nažalost, danas nema novine sa erudicijom i šarmom koja bi na jeziku „naroda i narodnosti“ te snove mogla da pretoči u reči. Prepušteni smo sami sebi. Ili ipak nismo?

Nebojša Ristić

“Popboks”

Džuboks arhiva 1974 – 1985

Jedan komentar na tekst Priča o Džuboksu

  1. Mustafa Preseva

    13/06/2016 at 02:47

    Dobar txt

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *