Ulogujte se / Kreirajte profil

Принцип Mилoшa Црњaнскoг

СПОМЕН ПРИНЦИПУ

O Балши, и Душану Силном, да умукне крик.

Властела, војводе, деспоти, беху срам.

Хајдучкој крви нек се ори цик.

Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.

Деспотица светих нек нестане драж.

Гладан и крвав је народ мој.

А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.

Нек пољуби мржњу и мртве.

Ископане очи, вино што се точи,

у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.

Оцеви и браћа и сестре беху срам.

Освети, мајци нашој, нек се ори цик.

Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.

Кадифе и свиле нек нестане драж.

Јаук и гробље је народ мој.

А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,

него мајка обешчашћена.

Зној и сиротиња и мржња што тиња

у стиду згаришта и стена.

УЗ ПЕСМУ О ПРИНЦИПУ

Oдлазећи у Беч, у јесен 1913, ја сам био оставио у Београду једну драму, у Сарајеву једну збирку песама, а у Сремским Карловцима један роман. Шта би са њима, нисам питао. Месец је остао над мојом равницом, као срп. Темишвар, Ријека, Иланча, Београд, све се то вртело у мени као у калеидоскопу, а са њима и толике прочитане књиге, на немачком, на мађарском, на талијанском, и руске у нашем преводу. Ловчеве записе, од Тургењева, имао сам у возу на свом јастуку. Европа је тада већ четрдесет година била у миру. Свратио сам, на једном излету, у један рудник соли, у Карпатима, и то је оставило у мени свест да има нечег фантастичног на свету, што је мени непознато. Нисам ни сањао шта ме чека у Бечу.

Ја сам код свог ујака, Васе Вујића, био и пре, о школском распусту, али сад сам био сагао главу и мислио да ћу код њега морати остати заувек. Бежао сам зато из његове куће и седео и вртео се на оном точку који у Бечу игра ону улогу коју Ајфелова кула игра у Паризу. Сад га гледам, офуцаног, на филму о окупираном Бечу, Орсона Велса. Крио сам се од ујака и у циркусу, који сам јако волео. Мирис струготине још ми је у сећању, а још више вртлог гимнастичара на трапезу. Кад би жена полетела, главачке, у дубину, а мушкарац је дочекао на трапезу, на руке, узвикнув „хеп“, то ми се особито допадало. Да се све тако добро свршило.

Модерниста сам постао врло рано. Међутим, кад је дошло до уписивања на Експортну академију, према жељи мог ујака, ја сам се још једном побунио. Отишао сам да се упишем на медицину. Надао сам се да ћу бити лекар – једино занимање које је песника достојно. Ујак ме је на то избацио.Неко време, тада, имао сам тежак живот у Бечу. Најзад ми се побунила и мати, против брата, те ми обећа да ће ме она издржавати док будем био у Бечу.Населих се тада у пансиону, који је гледао у цркву фратара пијариста и једну, девојачку, школу. (Frau von Thiess. Piaristen Gasse No. 54.) На неколико корака одатле био је театар, у Јозефштату, и један мали ресторан, где су се хранили глумци и глумице, кад без пара остану – и кочијаши, док пред позориштем чекају. И ја сам ту вечеравао. Имао сам интересантна познанства у том ресторану. Упознао сам један део Беча, добро.

У том истом пансиону, становао је са мном и један мој земљак, Милош Биримац, који је, заиста, учио Експортну академију. Тај дугајлија, из Башахида, имао је у истој кући једну Бечлику, учитељицу клавира, па је са њом свирао Mondscheinsonate. Ја сам се држао једне учитељице француског језика, на спрату над нама, која ми је читала Бодлера, у заносу. Кад бих погледао неку другу жену у Бечу, она би рекла: ,,La charonge.“ А ја, реч коју је, кажу, на Ватерлоу Камброн рекао.

Била је то Женевљанка и звала се Маријет Лориол. Биримац је био од оних Биримаца који су дали једног свог ајгара кнезу Михаилу, а који се сад може видети на Кнежевом бронзаном споменику, у Београду. Нити је Биримац научио Mondscheinsonate, нити ја француску граматику. Али сам се са том Францускињом прилично снашао, не само у Бодлеру, него и старијим француским песницима. Кад пролеће гране, ја и сад имам обичај да кажем: „Avril, la grace…“ Винавер, и неки други моји критичари, писали су да знају да сам ја у Бечу потпао под утицај песника у Бечу, Хуга фон Хофманстала, Момберта, и других. Може бити. Мени то није познато.

Знам само да сам живео у Бечу, а желео да живим у Паризу. На жалост, ја сам убрзо напустио и жељу да учим медицину. То је било зато што је онда био обичај старих студената у Бечу да новодошлог („бруцош“) одведу у подруме где мртваце сецирају, и да му у руку тутну руку, или ногу, или утробу, мртваца. Да се види како подноси лешину. Зар да живот проведем у том смраду? – помислих.

Па одох тамо где сам учио француску револуцију, Русију, и чисту философију. Учио сам. и историју уметности и проводио дане у музејима, који су, у оно доба, били чувени у свету. Био сам типични сметењак свог столећа. Био сам лакомислен, као што само приличи песнику, и чворку. На насушни хлеб, и зараду, нисам мислио. У оближњим болницама је ту, некад, и Радичевић учио, а ни она болница није била далеко где је болестан лежао, и умро. Отуда код мене алузија на Бранка.

Ја сам тада почео да пишем и Маску, Надао сам се да ћу моћи живети скромним али слободним животом књижевника. У тој нади сам се преварио. „Надо моја, ваљда ниси пена?“ каже негде Бранко. А полицијски писар Никољче у Београду: „Неки Бранко, да одмах у полицију дође!“

При почетку XX века наш народ је био заостао у XIX веку. Партије су прежвакале идеологију Јована Ристића, Светозара Милетића, Старчевића, Натка Нодила. Циљ наше политичке акције, обично, била је нека покрајинска аутономија. Из тог пријатног, аустријског, дремежа тек су нас атентатори пробудили својим бомбама и пуцњима. Сви су они долазили са такозваног дна народа.

Политичком акцијом наших студената у Бечу, тада, управљало је студентско удружење Зора. Према упутствима, не из Београда, ни Загреба, него из Прага. Углавном, према идејама Масарика. Од нас се тражило само толико: да учествујемо у демонстрацијама, и тражимо отварање једног универзитета за Словенце, у Трсту. При тим демонстрацијама долазило је и до туча. Дугачки Биримац и ја излазили смо каткад, због тога, са штапом испод капута, а отмена Frau von Thiess ми је зашивала јастуче испод шешира, из лако схватљивих разлога.

Да неко спрема атентат у Сарајеву, о том нисмо имали појма.

За Видовдан, удружење је било спремило велики, патриотски збор Срба, Хрвата и Словенаца, у просторијама Штатпарка. Увече је требало да буде бал, на који су били позвали и србијанског посланика. Збор је одржан пре подне, али тај бал се неће моћи одржати никада. Мени су били доделили патриотску, и тешку, дужност да на прве звуке умилног бечког валса, почнем да окрећем око себе жену србијанског посланика и ја сам се зато, док је у Сарајеву сиромах Принцип испружио своју руку, која није задрхтала, бавио пеглањем свог фрака.

У великим, историјским, тренуцима, судбина додели сваком улогу, и не пита.

Вест да је у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је освануо без и једног облачка – после ручка. Стигла је у нашу кафану (Caffé „Meinl“), у близини торња Св. Стефана, за време партије билијара. Занимљиво је да нам је та вест саопштена, испрва, тако, као да су у Сарајеву убили србијанског престолонаследника. Келнери су је тако добили. Тако им је рекао наш прота, преко телефона. Противно ономе што се данас мисли, та вест није изазвала никакву констернацију, ни међу нама, ни Бечлијама, и музика је у Бечу до вечери свирала. Тек се доцкан неко сетио да је ућутка. Епоха валсева била је завршена.

Констернацију су, међу Бечлијама, изазвали тек мртвачки сандуци престолонаследника и његове жене, грофице Котек (коју је Принцип убио нехотице, гађајући гувернера Босне, генерала Поћорека).

Сва је станица била завијена у црно. А локомотива је стигла са црвеним очима. Сандук Ерцхерцога био је много већи и са много више венаца него сандук његове жене, која је била само обична грофица. У Аустрији није било једнакости ни на дворовима, ни међу мртвима, а све је, и мртвачки сандуци, мерено шпанским церемонијалом Хабсбурга. Уушима, каткад, у сну, ја и сад још чујем шум корака аустријских генерала, са тог погреба. Корачали су кораком лудака, љуљајући се на ритам погребног марша Шопена, са својим дворогим шеширима на глави, а шешири били су накићени зеленим перјем из репова петлова. Чуо се топот коња. Толика је била тишина настала. Сандук Франца Фердинанда био је покривен заставом Хабсбурга, жутом, са двоглавим црним орлом, старим око хиљаду година. Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је скинуо са неба, револверским пуцњима.

Атентатор је имао чудно име. Састављено од имена принца и архангела.

Европа и сад још слави убице атинског тиранина, Пизистрата, Хармодија и Аристогејтона, у својим школским уџбеницима (ad usum delphini). Слави и сенаторе Рима који су убили Јулија Цезара. Међутим, за атентатора Сарајева, није имала добре речи никада. Па и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није било очарано тим својим поданицима. Није хтело дуго да дозволи ни пренос костију тих атентатора.Сем тога, чак и код нас, неки су од Принципа били начинили Србина – провинцијалца, фанатика, шовена, који је, тобоже, био само играчка у рукама шефа Обавештајног одсека србијанског генералштаба, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.

Међутим, атентатор нам је говорио, јасно, и са оне стране гроба. Као што је познато, атентатор је држан у тамници Терезијенштата и тамо му је, тобоже због туберкулозе костију, лагано ампутирана десна рука. Између тих, ужасних, часова, испитивали су га о мотивима његовог атентата. Постоји о томе дневник једног лекара. Принцип је, природно, признавао да је желео уједињење Босне и Србије, али је отворено признавао и то да је то био само корак ка даљем циљу атентатора и њихових другова.

Тај циљ је био револуција. „Сви смо ми били Бакуњиновци“, биле су речи Принципа. Ни после рата, Принцип, у нас, није био омиљена тема. Његов акт одобравала је само наша сиротиња и омладина. Буржоазија није одобравала акт Принципа. При крају рата, сви су у нас говорили само о потреби подизања једног велелепног Косовског храма према нацрту Мештровића.

Наш велики песник Дучић видео је, тада, у Србији, императора. Он јој је узвикивао; „Ave Serbia!“ (Morituri te salutant). Ја сам написао ову песму у славу убиства и Принципа.

Mилoш Црњaнски

U našoj literaturi XX veka Miloš Crnjanski je jedan od onih njenih stvaralaca koji se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista najglasnije javljao, najduže ćutao i u svom stvaranju postizao raznorodne vrednosti i rezultate. Od novinara neodređenih i kolebljivih opredeljenja, on se digao do pesnika i romansijera najvišeg reda i time obeležio ne samo zanimljiv životni put, već i jedan prekretnički period naše novije književne istorije.

Crnjanski je rođen 1893. godine u Ilanči, u Banatu, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišmaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdjražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan /izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Na samom početku prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. “…Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša, i blato, magle, umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazreo mladi Crnjanski. Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesto u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao.

Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. “U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz svih tih potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o “večitim” vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalan anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju popljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo “krvava eksplozija” nekog nejasnog putevnog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: “Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, u mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno u sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne da se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere”.

Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, retko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o “zlatnom veku” koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Ali su se vremenom takva sećanja stišala, pa kad je svoj pesnički brod trebalo jasno da uputi i povede, Crnjanski je i dalje lutao i posrtao, približavajući se idealima srpske buržoazije preplašene blizinom proleterske revolucije.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je njegovoj nostalgiji blistao “kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje:


U tebi nema besmisla i smrti …
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge.
———————————————-
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

(Lament nad Beogradom)

[youtube]4SJo7uXRRsY[/youtube]

Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: poezija — Lirika Itake (1918), Odabrani stihovi (1954) i Lament nad Beogradom (1965); pripovetke — Priče o muškom (1924); romani — Dnevnik o Čarnojeviću (1921), Seobe (1929), i Druga knjiga Seoba(1962); drame — Maske (1918), Konak (