Ulogujte se / Kreirajte profil

Paradoks u romanu Franca Kafke ,,Proces’’

Začuđujuće je da Kafkino začuđujuće nikog ne začuđuje. Boriti se protiv besmisla ili ga svesno prihvatiti? Hoće li čovek kroz život tragati za smislom ili će se prepustiti sudbini, zavisi samo od njega. Franc Kafka je mađioničar koji iz crnog šešira izvlači osuđenog bez krivice, Jozefa K-a. Obavio ga je crnim plaštom sudbine, koji Jozef K. neće ni pokušati da skine. Misterija neobičnog junaka u Procesu počinje već od njegovog nepotpunog imena. Živi sasvim normalanim, apsurdnim životom, radeći kao bankarski činovnik.

Svet Procesa je samo deo slagalice koju mi treba da složimo. Kafkin Proces je nepromenjiva sudbina jučerašnjeg, današnjeg i sutrašnjeg čoveka. Živimo u svetu, a van njega. Hodamo već davno utabanim stazama.

Perspektivnog, ambicioznog i mladog činovnika jednog jutra, na njegov trideseti rođendan, dolaze da hapse dva stražara. K. je bio nevin, ogorčen i uvređen. Kako se roman razvija, Jozef K. se sve više gubi u  lavirintu procesa koji se vodio protiv njega. Proces teče tiho i neprekidno. Sve je već bilo završeno pre nego li je i počelo. Jozef K. je unapred kriv i samim tim osuđen. Život mu je određen, dani i sati odbrojani, a vreme smrti tačno se znalo. Čoveku se oduzima život zbog reagovanja na klevetu.

Proces, pokrenut na zahtev nepoznatog, iz nepoznatih razloga završava se ubistvom. Krivica počiva u činjenici postojanja. Nevidljivi sud došaptava a optuženi se u tim procesima bez reči povinuje. Kafka govori o izgubljenom poverenju u čoveka, o neveri u Boga. Svet je tuđ predeo a život pokušaj da se nadživi nepoznato. Kafka je naslikao otuđeni svet koji čitaocu svakom pročitanom stranom deluje sve normalnije i prihvatljivije. U ,,Procesu’’ nije tuđ i nedokučiv samo svet, već i sopstveno JA.

U događajima u delu ne postoji ništa što je sigurno. Jozefu K. se u dušu polako uvlači strah i osećanje nesigurnosti jer nevidljivi svet zakona i propisa ima svoju vlast nad njim. Nevidljiva birokratija, sudovi koji nedeljom zasedaju na tavanima, u odajama za odlaganje i sušenje stvari, prašnjavim sobama. Optužen i uhapšen, nije znao zašto je optužen i kako da se brani. Junak nosi u sebi krivicu dok ga celog ne prožme, zaokupi i zarobi.

Prva rečenica romana ,,Proces’’ je paradoksalna.

,,Neko mora da je oklevetao Jozefa K, jer iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra je bio uhapšen.’’[1] Sudi se klevetačima, a ne oklevetanim, ali u ovom slučaju je drugačije. Očekujući doručak, Jozef K. prima neočekivane goste. Ne znajući ko ga je oklevetao, ne znajući za šta je oklevetan i kriv, Jozef K. je uhapšen. Tražeći stražarima nalog za hapšenje, oni mu odgovaraju: ,,Ponašate se gore nego dete. Šta biste hteli? Biste li hteli da brzo okončate vaš prokleti veliki proces time što sa nama, stražarima, diskutujete o legitimaciji i nalogu za hapšenje?’’[2]

Kakav je to svet u kome ljudi provaljuju bez naloga za hapšenje i odvode nevinog čoveka? Umesto da sude sebi i svojim delima, oni sude čoveku koji nije kriv. Jozef K. živi u izopačenom svetu, u svetu u kome su nevini krivi, a krivi nevini. Tamo je normalno nenormalno, a nenormalno normalno. Uhapšeni čovek živi slobodno.

,,Pazi, Viljeme, on priznaje da ne poznaje zakon, a u isti mah tvrdi da je nevin.’’[3]

Ova rečenica bi se mogla tumačiti na više načina. Taj zakon, koji kod njih vlada, izgleda da ne poznaje niko. A jedini zakon koji niko ne poznaje jeste Božji zakon, u kome Bog svima nama sudi, a mi se povinujemo lišeni svake pobune. To je jedino moje obrazloženje za hapšenje nevinog čoveka, odvođenje pred Strašni sud i smrtnu presudu. Ali, opet, pored svega ovoga moram ukazati na to da Jozef K. nije bio vernik.

,,Gde je sudija koga on nikad nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije došao? On podiže ruke i raširi sve prste.’’[4]

Sudija kojeg Jozef K. nikad nije video može biti Bog, visoki sud do koga nikada nije došao može biti Strašni sud. Rašireni prsti u tom trenutku pred samu smrt, pred sami odlazak u sud i pred upoznavanje sudije Boga, mogu predstavljati molitvu.

Netraženje smisla je smisao ,,Procesa’’.

,,Vi tražite smisao, a izvodite ovde najbesmisleniju stvar na svetu.’’[5]

Smisao se pronalaskom spoznaje, a Jozef K. nikad nije pokušao da ga pronađe. Čak ni to što on na početku romana odbacuje i suđenje, i mogućnost krivice, a na kraju postaje saučesnik u sopstvenom smaknuću, ne može se objasniti ni psihološkim razvojem, ni psihološkim slomom.

,,Pred izborom ili da baci izazov organima gonjenja i započne sa njima neizvesnu i opasnu igru ili da povije vrat, on se opredeljuje za ,,sigurnost’’ i za ,,prirodan tok stvari’’. Međutim, to je ne samo pogrešan izbor, nego i najveća logička greška u njegovom razmišljanju i prosuđivanju, jer će se ubrzo pokazati da je taj put ,,sigurnosti’’ upravo najnesigurniji put koji je mogao izabrati, jer od tada pa sve do svog smaknuća neće biti siguran nijednog trenutka. Isto tako, pokazaće se da je i njegova predstava o ,,prirodnom toku stvari’’ najveća zabluda u koju je mogao upasti. I ovde je na delu Kafkin sistem filosofije saznajnog apsurda, prema kojoj su stvari sasvim suprotne od onoga kako nam izgledaju.’’[6], piše Zoran Gluščević.

 Jozef K. sve prepušta slučaju. Umesto da se bori, da traga za tim zbog čega je osuđen, on se predaje i samom tom predajom pripisuje sebi smrtnu kaznu. Sam je sebi stezao omču oko vrata. Bezvoljnost, tromost i lenost su ga ubile. Ne znajući pravila, igrao je njihovu igru.

,,Vi hulje jedne… poklanjam vam sva saslušanja.’’ [7]

Jozef K. poklanja sva saslušanja jer je u početku siguran u svoju nevinost. Pun je borbenosti i samopouzdanja, veruje u zakon i pravdu, ali vremenom sve to odlazi u etar. On na svojim leđima nosi grešku, ali ne i krivicu. Nakon povinovanja i odustajanja, on poslušno sarađuje sa vlastima. Zašto je odustao? Odgovor je komplikovano jednostavan. Jozef K. je vremenom sam sebe ubedio u nepostojeću krivicu. Njegova podsvest ga je proganjala pitanjem zbog čega je optužen. On odlučuje da se klupko njegove sudbine samo odmotava jer ne zna za šta je optužen i protiv čega treba da se bori, dokazujući svoju nevinost.

,,Što sam mirniji, utoliko je bolje za ishod procesa.’’ [8]

Ovim iskazom Jozef K. nam stavlja na raspolaganje da razmišljamo da li je njegova odluka ispravna ili nije. Sigurno da bi neko postupio drugačije ali on je, verujući u svoju nevinost, prepustio da se slučaj odvija sam od sebe. Misleći da pravi korak napred, išao je dva unazad. Pravda ne mora uvek da pobedi, nevinost ne mora uvek da bude dokazana.

,,Ja sam van sebe zbog tvoje ravnodušnosti. Kad te čovek vidi, skoro bi poverovao u poslovicu: ,,Imati takav proces znači unapred ga izgubiti.’’.’’[9]

Ujak Albert je osuđivao Jozefovu neborbenost za svoju slobodu i dokazivanje nevinosti. Znao je da takvim stavom prihvata svu nepostojeću krivicu. Shvatao je da je K. jedan od rijetkih koji svojim ćutanjem pripisuje sebi nešto što nije uradio, iako je svestan da će snositi posledice.

Paradoksalno u romanu ,,Proces’’ je neprikazivanje tačno određenog vremena i prostora. Jedino što znamo o vremenu je to da traje godinu dana, od Jozefovog tridesetog do trideset i prvog rođendana. Ali ova godina predstavlja zapravo čitav njegov život, pa možemo reći da i roman traje od Jozefovog rođenja do njegove smrti. Sam proces nije samo sudski, već i životni, jer je čitav život jedan proces. Proces je rađanje, proces je umiranje, proces je klevetanje, proces je suđenje, proces je čak i preljuba žene sudskog poslužitelja, za koju je on znao ali je prihvatio kao sasvim normalnu stvar.

Pretposlednje poglavlje romana puno je simbolike: govori o nedodirljivim zakonskim pravilima i normama. Ulaz nije nemoguć, ali se ne može ući, jer iza jednog stražara uvek je drugi, iza drugog treći i tako sve u nedogled. Čoveku sedi kosa čekajući da uđe kroz vrata zakona na razne načine, ali na kraju je samo izdahnuo.

Sve ovo su samo sporedna pitanja pored onog najvažnijeg i najsloženijeg, a to je pitanje krivice Jozefa K-a. Ta krivica je u najprisnijoj vezi sa K-ovim nepoznavanjem zakona i sa odsustvom samokritike i preispitivanja svoje prošlosti. Jozef K. pre razgovora sa sveštenikom ima želju da sve dovede u red i da živi život kakav je živeo pre hapšenja. Jozefova krivica može da se dovede u neposrednu vezu sa prvobitnim, praiskonskim grehom koji su počinili Adam i Eva.

Kad Jozef kaže svešteniku da će nastaviti da traži pomoć, a na to mu sveštenik odgovara da isuviše traži tuđu pomoć, naročito pomoć žena. A to je istina jer je K. stupao u intimnu vezu sa gospođom Birstner, upuštao se u erotske odnose sa Leni, bolničarkom advokata Hulda i sa ženom sudskog poslužitelja. Mislio je da su sve one uticajne i da će mu pomoći u sudskom procesu.

Dok ga vode na pogubljenje, K. vidi gospođu Birstner, koja za njega i za nas znači opomenu. Šta je to tako posebno kod nje? Kakvu opomenu nam donosi? Ona je slobodna! Ona jedina ne pripada sudu. Protiv nje se ne vodi nikakav postupak. Ona predstavlja nadu i govori nam da spasenje možda još uvek postoji.

Ima li smisla boriti se protiv besmisla? Jozef K. je ziveo u krugu uzaludnosti iz kojeg nije znao pronaći izlaz. Vredi li tragati za istinom? Vredi li boriti se za pravdu? Vredi li kao pseto izdahnuti na kamenolomu i pustiti stid da živi umesto nas? -Ne! Treba se boriti. Treba u svemu tražiti smisao. Čemu vodi život bez smisla? Jozef K. je svesno ušao u bezizlaznu slepu ulicu.

Roman ,,Proces’’ nije odgovor već pitanje. Franc Kafka svesno nama postavlja pitanja, a odgovor je samo jedan: SMISAO ŽIVOTA JE TRAGANJE ZA ISTINOM!

za P.U.L.S.E: Teodora Perović

Lektura i korektura: Milica Veljković

[1] Kafka,Franc,Proces,Prosveta,Novi Sad,2006,strana 23.

[2] Kafka,Franc,Proces,Prosveta,Novi Sad,2006,strana 26

[3] Kafka,Franc,Proces,Prosveta,Novi Sad,2006,strana 27.

[4] Kafka,Franc,Proces,Prosveta,Novi Sad,2006,strana 186.

[5] Kafka,Franc,Proces,Prosveta,Novi Sad,2006,strana 31.

[6] Kafka,Franc,Proces,Prosveta,Novi Sad,2006,strana 13.

[7] Kafka,Franc,Proces,Prosveta,Novi Sad,2006,strana 56.

[8] Kafka,Franc,Proces,Prosveta,Novi Sad,2006,strana 89.

[9] Kafka,Franc,Proces,Prosveta,Novi Sad,2006,strana 91.

2 komentara na tekst Paradoks u romanu Franca Kafke ,,Proces’’

  1. Душко Јевтовић

    04/10/2017 at 11:40

    Желим да изразим захвалност ауторки на изузетном и упечатљивом приказу “Процеса” Франца Кафке, једног од најбољих романа у историји књижевности.
    Волим Кафку, иако га не разумем, јер љубав је шира, дубља и виша од поимања зато што потиче од Бога, кога такође разумом не можемо обухватити и објаснити али га препознајемо у себи и обликујемо смисао живота, који нам се отвара као Аријаднина нит и води нас изласку из лавиринта чијим нас је зидовима бесмисао окружио.
    “Роман “Процес” није одговор већ питање”, закључује Теодора Перовић и потврђује да питање садржи и одговор, који нам трагичан (иако наглашено неприметан и безначајан) крај Јозефа К. наговештава. Али Кафка га не саопштава зато што смисао морамо пронаћи сами, потврдити га личним искуством и вратити се, попут блудног сина, Оцу (након тумарања по ходницима и беспућима, које је неопходно) или ће нас само стид надживети.

  2. Danilo

    04/10/2017 at 17:20

    Tekst jeste bogat pravovremenim iseccima iz samog romana i to pozdravljavam. Ali sama tematika je bitno kompleksnija da bi se vodili samo bitnim delovima knjige jer i to vrlo lako moze biti Kafkina prepoznatljiva zamka. Meni licno deluje citajuci sva njegova dela a posebno izdvajajuci roman Amerika koji je inace izvrstan, da pisac ne govori kroz sebe proizvoljno vec da je sve proizvod straha i haosa kod tog cudnog pisaca. Pa iako sam bio zadivljen stilom u romanu Amerika pitam se neutesno zasto ovaj vajni pisac toliko voli sebe da povredjuje da bezi u predele koji su samo ostaci jednog potisnutog detinjstva na sirem planu a iza sebe ostavlja raskalasan talenat koji se tim strahom samo gnoji do neprepoznatljivost? Ispada da je on gradio odredjene himere da bi prikrio sebe onakvim kakav jeste a kao takav on bi po svom pristrasnom sudu bio prazna osoba.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *