Ulogujte se / Kreirajte profil

Propuštena šansa za izgradnju identiteta

(recenzija igrane mini-serije „Noćni menadžer“)

„Noćni menadžer“, prošlogodišnja ekranizacija istoimenog romana Džona Le Karea, imao je oko pet i po sati da pripremi svoje grandiozno finale i to je, uz pokoje posrtanje, vrlo efektno i uradio. Ali, posle dobre pripreme, počastili su me vrlo neobično… običnim krajem. Brzo sam izbacio jedno veliko „zašto“ iz moje glave i napravio mesta za „kako“ – jesu li se to autori namerno poigrali sa našom anticipacijom? Ne bi bilo ispravno da otkrijem šta se desilo na kraju (verujem da ima znatiželjnih čitalaca koji se još nisu posvetili gledanju ovog naslova), ali ću da kročim u sivu zonu kodeksa: reći ću vam šta se nije desilo (uglavnom).

Autor Kare (koji reprizira ulogu pisca, ovog puta u formatu scenarija), uz pomoć Dejvida Fara, a na čelu sa rediteljkom Suzan Bier, diriguje očekivanjima publike od samog početka. Ime serije u kombinaciji sa kreativno animiranom uvodnom špicom ukazuje nam na prisutnost dvostruke igre u priči. U petoj sekundi raketa ispaljena iz bazuke postaje kristalna čaša, granate bačene iz aviona nižu se u nešto što ubrzo prepoznajemo kao bisernu ogrlicu. Šta saznajemo iz toga?

Džonatan Pajn (Tom Hidlston), protagonista, bivši pripadnik Britanske armije, noćni je menadžer u hotelu u Kairu. Nakon susreta sa gošćom po imenu Samira (Aure Atika), sve se menja – biva umešan kao svedok u međunarodnu ilegalnu trgovinu oružjem, kojom rukovodi „najgori čovek na svetu“, antagonista, biznismen i svetski poznat „filantrop“ iz krugova visokog „poš“ društva, Ričard Roper (Hju Lori).

Džonatan za ono što je njega i njegovu novu ljubavnicu Samiru snašlo krivi Ropera, iz pobuna uzburkanog Egipta, seli se u jednu od najmirnijih zemalja na svetu, Švajcarsku. Četiri godine kasnije (da ne bi bilo isuviše „namešteno“) upoznaje omraženog Ropera – i nudi mu se prilika da ga konačno „obori“, zahvaljujući sastanku sa Anđelom Bur (Olivia Kolman), agentom iz jednog odseka službe MI6, očajnom da pred sud dovede čoveka koji „trguje smrću“.

Ta dva susreta, sada već etabliranih glavnih likova, krunišu doživljaj prve epizode – toliko, da na trenutke zaboravim na „nespretnu “ ekspoziciju, u kojoj njihovi veštački i na silu motivisani postupci pokreću radnju, koja gotovo da ne zastaje kroz čitavu seriju. Tu je, donekle, lako pretpostaviti šta će uslediti: Pajn postaje dvostruki agent, kog Burova kroz osmišljenu operaciju šalje direktno u Roperove redove. Paket stiže jasno obeležen – Pajn je dobio lažni dosije kriminalca, nekoliko falsifikovanih identiteta i sada je na njemu da se infiltrira i uhvati „monstruma na delu“.

Šarmatnog i harizmatičnog Hidlstona ne mogu a da ne zamislim u postelji ljupke i zanosne Roperove ljubavnice Džed (Elizabet Debicki), a verovatno ne mogu ni kreatori serije, jer nam jasno signaliziraju da će to biti slaba tačka ovog gotovo savršenog operativca: strast. Ono što jeste iznenađenje i inventivnost u ovom žanru jesu elementi tehničke prirode: proces njegovog inflirtiranja je složen i, osim što se postavlja u povoljnu poziciju da crpi informacije za nadređenu Bur, on na svoju ruku unosi zabunu, a potom i nemir i nepoverenje među Roperove ljude, koji su odreda svi prijatni, duhoviti, dovitljivi i obrazovani (nekad i previše), na čelu sa Korkijem (Tom Holand).

Nakon uživanja u fotografiji, postavci i upotrebi rasvete kao najupečatljivijim elementima druge epizode, konačno shvatam šta autori žele da postignu – kreiraju scene pomoću kojih lako možemo da prepoznamo „u čijoj smo glavi“ – kada Anđela Džonatanu u jednom od uvodnih razgovora kaže da je čini nervoznom koliko je smiren, gledalac se oseća isto: gluma, kadriranje i osvetljavanje tako hladnog Hidlstona nateralo je par graški znoja na moje čelo i dlanove. Nažalost, trud u dočaravanju nije dosledan do samog kraja. Ipak, iako atmosfera možda nije uvek u toj službi, estetska stilizacija, odabir lokacija i kostima koji doprinose luksuznoj i „poš“ strani priče su svakako za uživanje.

Treća, možda i najsadržajnija epizoda, ističe se upravo montažom koja je u funkciji pomenute sadržajnosti. Tu publika dobija najviše informacija, i to uglavnom vizuelnim putem. Ali u naredne dve epizode autori donose odluku da to bude dijalog. Iako je izveden na izvanredan način, tako da četvrta epizoda ponudi prostor svakom od glumaca da bar jednom zabriljira, deluje nedostojan takvog performansa. Previše toga deluje neprirodno i nametnuto; „servirano“ i prepričano. Umesto glume, faličnost pisanja je u petoj epizodi zasenila upotreba muzike i konstrukcija zvučne slike. Muzika naglašava Roperovu artificijelnost i slavi ga kao oslobodioca – sjajno se uklapa u pustinjski ambijent, a glavna tema, svojim ponavljanjem kroz razne varijacije, sve više podseća na temu Kopolinog „Kuma“.

Upravo u ovom predfinalu, u četvrtoj i petoj epizodi, serija najviše iznenađuje i nekako me priprema, gotovo tera, da prognoziram. Sad dolazi onaj deo „reći ću vam šta se nije desilo“. Pajn je delovao kao da će da izda Anđelu (jer se oglušava o njena naređenja i ne prati protokol), proneveri celu operaciju, da se okrene Roperu koji će potom da sazna dve stvari o njemu (sada već pod identitetom Endru Birč), koje mu se nimalo neće svideti. Bio sam ubeđen da će to da rezultira krvavim pokoljem, pokojim gubitkom, neverovatnim i napetim razrešenjem i dobro motivisanim odlukama likova, polu-hepiendom, jakom porukom i, naravno, velikom eksplozijom. Biću toliko slobodan: jedno od tih se zaista desi, ali ostalo – ništa.

O kraju sam obećao da neću mnogo, ali on je, kako sam naveo, neobično običan, pomalo i nezadovoljavajuć. Problem sa konceptom „običnosti“ jeste što se javlja osećaj nedovršenosti, pogotovo što se u prvoj epizodi autori na kratko poigravaju i sa vremenskom linijom: kao da zaboravljaju na taj postupak i više mu se ne vraćaju. Stiče se utisak da nisu tačno znali šta žele da postignu i da su mnogo toga započeli, a malo završili. To je dovoljno da serija bude solidna, ali ništa više od toga.

Ironija leži u tome što se kreatori „Noćnog menadžera“ tokom rada na seriji nisu setili poruke koji sami šalju sopstvenim delom – nisu uradili ono što je njihov protagonista uradio: nisu napravili izbor. On je, kako ga ja vidim, sledeći: da li učiniti baš taj malopre pomenuti izbor malo težim za Pajna, pa samim tim i više dati na ozbiljnosti i težini dramaturgije, ući u „dubinu“ originalnog materijala, ili dodati Džejmsu Bondu još jednog simpatičnog i atraktivnog kolegu, zadovoljavajućeg da zabavi samo ljubitelje žanra? Serija postavlja pitanje važnosti identiteta, a upravo je to ono što joj nedostaje, pa u potrazi za njim luta negde između.

Za P.U.L.S.E Nino Jovcov

Lektura i korektura: Milica Veljković

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *